[Александар Динчић]

Шта ти је ратно пријатељство... Они га ранили приликом преласка преко Албаније, због њих је стално морао да јаше на коњу (плућа је имао оштећена па се после пешачења замарао), а он их позива да се боре са Србима. Али, то је рат, где је све дозвољено (као и у љубави).
Мада је и Божа Јаворац имао контакте са Арнаутима још пре рата, па и ту треба тражити арнаутски фактор.
Ово са Арнаутима ме много подсећа на још један нешто сличан случај. Љотићевски капетан Мијат Никић носио је у свом телу позамашан број гелера и куршума од бомби и пушака, када су му четници направили заседу у Овчарско-кабларској клисури. Преживео је атентат, а после се јавља као посредник у разговорима са четницима.

[Мића Адмирал]

Шта ти је ратно пријатељство... Они га ранили приликом преласка преко Албаније, због њих је стално морао да јаше на коњу (плућа је имао оштећена па се после пешачења замарао), а он их позива да се боре са Србима. Али, то је рат, где је све дозвољено (као и у љубави).
Мада је и Божа Јаворац имао контакте са Арнаутима још пре рата, па и ту треба тражити арнаутски фактор.
Ово са Арнаутима ме много подсећа на још један нешто сличан случај. Љотићевски капетан Мијат Никић носио је у свом телу позамашан број гелера и куршума од бомби и пушака, када су му четници направили заседу у Овчарско-кабларској клисури. Преживео је атентат, а после се јавља као посредник у разговорима са четницима.

Будимир Никић.

[Александар Динчић]

Да, тај. Мијата је Калабић ликвидирао.

[Бенито]

Шта ти је ратно пријатељство... Они га ранили приликом преласка преко Албаније, због њих је стално морао да јаше на коњу (плућа је имао оштећена па се после пешачења замарао), а он их позива да се боре са Србима. Али, то је рат, где је све дозвољено (као и у љубави).
Мада је и Божа Јаворац имао контакте са Арнаутима још пре рата, па и ту треба тражити арнаутски фактор.
Ово са Арнаутима ме много подсећа на још један нешто сличан случај. Љотићевски капетан Мијат Никић носио је у свом телу позамашан број гелера и куршума од бомби и пушака, када су му четници направили заседу у Овчарско-кабларској клисури. Преживео је атентат, а после се јавља као посредник у разговорима са четницима.

У књизи се налази биографија војводе Радомира Ђекића, а његов ратни пут од априла 41 до пролећа 42, описан је на основу једног до сада непознатог документа, који је Дејан Ђерић пронашао у Војном архиву и уступио приређивачу за потребе ове књиге.
То писмо-ратну биографију , које је написао сам Ђекић, даје одличан увид у то откуд ти Арнаути у његовом одреду почетком септембра 41.
Занимљиво је да се на чувеним фотографијама из Ужица, свега двадесетак дана доцније, не виде ови Арнаути. Или их неко успут убедио да се преобуку, или их је однео ратни вихор, или су отишли на неку другу страну...
Што се тиче Божа Јаворца, најпоузданије могуће могу потврдити да он никада у свом одреду није имао Арнауте. Ни једног...

[Мића Адмирал]

У књизи више пута помињани бивши Пећанчев војвода и поручник Јордан Кимић био је свакако контроверзна и интересантна личност, још пре рата.
Из окол. Куманова, од оца Алексе. Унук војводе Киме.
Активан оф.47.кл.НШВА ( 1919-1921 ).
Пресудом Војно дисц.суда, од 24.авг.1924. кажњен је губитком чина, а пресудом Великог војног суда, од 19.нов.1924.престала је његова служба у ВЈ.
Потом се бави писањем, новинарством и политиком.
1927.написао је текст за позор.представу Кад душа душу љуби, драму у 4 чина. Представа је извођена у Куманову, од Тимочког пизоришта. ( управник Никола Јоксимовић).
Исте године објавио је књигу Колевка српства.
Био је у пријатељским односима са Јеврејима у Скопљу и Куманову и често говорио на њих.зборовима, као поводом догађаја у Палестини 1929.
Сарадник листа Српско Косово, који је у Скопљу уређивао Станојло Димитријевић.
Чак је био члан ХСС, све до убиства Стјепана Радића. Са Радићем је био у пријатељским односима, што је нервирало и Хрвате и Србе.
Поново се враћа новинарству у Скопљу и постаје члан Радикалне социјалне странке.
Умро је у Енглеској ( Лондон ? ).

[Милослав Самарџић]

Занимљиво, свака част за ово Адмирале.
Књигу још читам, ово Сајмиште као да је и од Јасеновца било горе, а види се Београд...
Ко ће и кад тек ту да снима филм...

[Мића Адмирал]

Занимљиво, свака част за ово Адмирале.
Књигу још читам, ово Сајмиште као да је и од Јасеновца било горе, а види се Београд...
Ко ће и кад тек ту да снима филм...

Хвала, све је из предратне штампе.
А ово што се питаш, требао би да погура неко из м. Јајинци.

[Бенито]

У дилеми сам једној још од пролећа, па би питао вас који сте прочитали или читате књигу и својим очима видите колики је њен значај за нашу историографију.
Наиме, негде пролетос је Народна скупштина Републике Србије донела један Закон, нешто типа лекс специјалис, на предлог председника Републике Србије Александра Вучића. Ради се о иницијативи Вучића да се коначно изгради Музеј "Старо Сајмиште", посвећен сећању на жртве овог нацистичког концетрационог логора. Питање гласи, без обзира на све разлике и несугласице, уз све "ограде":
Да ли би било паметно да ову књигу поклоним председнику Републике Србије?
ПС моје је скромно мишљење да боља мемоарска књига о овом логору није написана.

[Милослав Самарџић]

Сигурно нема боље.
Поклони, што да не, али, мислим да је важније да поклониш онима около, који су задужени за те ствари.

[Vlad Alekš]

Сигурно нема боље.
Поклони, што да не, али, мислим да је важније да поклониш онима около, који су задужени за те ствари.

На кога конкретно мислиш? На Тонија Блера?

[Бенито]

Сигурно нема боље.
Поклони, што да не, али, мислим да је важније да поклониш онима около, који су задужени за те ствари.

Његова иницијатива за подизање Музеја "Старо Сајмиште", што је потез вредан сваке похвале, неодољиво ме подсетио на краља Александра Обреновића и његово спашавање Хиландара.
И, уопште, његова владавина је врло слична, то лутање између Истока и запада, к'о мува без главе, покушаји да се извуче из загрљаја оних који су га довели на власт, као што је краљ Александар Обреновић покушавао да се извуче испод скути оличења зла у виду свог патрона Аустроугарске.
Па, ипак, његову иницијативу у вези музеја треба поздравити.
Други разлог је што он о свему одлучује, а посебно трагично би било да смисао уређења тог простора дође под руку оних који су намерно руинирали читав тај простор. На насловној страни корица књиге налази се фотографија куле предратног Сајма. Само та зграда и још један део једног од павиљона, остали су у "животу" од целог комплекса. Намерно смо изабрали фотографију на којој се јасно види у каквом руинираном стању се налази кула. У своје време, 1939. године, ту је почела да емитује програм и прва телевизија станица на читавом југоистоку Европе.
Данас њу насељавају Цигани, избеглице са Косова и Метохије.
Читав простор предратног Сајма је перманентно и срачунато уништаван од титоистичких власти како би се сатрло свако сећање на погром Срба, који су у овај логор довођени буквално из свих крајева у којима Срби живе. Па, зар данас, у трећој деценији 21 века, о изгледу музеја посвећеног тим жртвама треба да одлучују они који су идеолошки следбеници оних који су радили и чинили тај злочин после злочина.
Аутор др Драгомир Стевановић је својом руком насликао скицу логора и кроз књигу описао ко и када се налазио у ком павиљону, чему је служила кула и остале грађевине, где су убијани логораши у оквиру логорског комплекса и слично...
Бојим се, искрено, да ће неко покушати да промени неке чињенице које се помињу у књизи, затамни важне историјске податке и тако промени смисао тог губилишта.
То је разлог мог питања вама да ли би било паметно пробати извршити одређени утицај на Вучића да тако нешто не дозволи.

[Милослав Самарџић]

Покушај...

[Митић]

Да, Бенито може да покуша. Барем одрадиш то, проследиш књигу и како буде. Обавиш свој део посла и то је то. Не би било лоше да и Народна библиотека Србије има један примерак.



А Сајам је овако почео

[Александар Динчић]

Апсолутно подржавам твој предлог да се књига поклони председнику Републике Србије.

Што се тиче Сајмишта, осим тих празнина које је Стевановић попунио - има још једна (по мени велика) - до његовог доласка. А то су Дангићеви људи који су дотерани из источне Босне као и Шабачког логора. Тај део званично не постоји у историјату овог логора, а то је скоро 500 душа. Ради се о временском раздобљу од марта до маја 1942. године. У то исто време, до уништавања последњег Јевреја, логор је познатији као "Јеврејски логор Земун". Мада је у њему било и Срба.