.
Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности!
Ако ћемо искрено, новопостављеном поглавару Србске Православне Цркве Порфирију од срца се није обрадовао
НИКО, сем наравно
Шумадрипца овдашњег!.
Уместо тихе, благословене радости што је у смутним временима Црква најзад добила свога кормилара, његово проглашење прати осећај изразите и непатворене....
МУЧНИНЕ.
Једна унутрашње већ увелико гњила и дисфункционална установа – по губитку свих компаса и осећања за меру она се опасно приближава не само
предреформацијском већ и тренутном стању „сестринске-плућнокрилне“ организације у Ватикану!
Уместо да зрело сагледа разлоге за своју
разграђеност и губитак живог додира са паством којој би требало да служи,
Србска Црква је подлегла спољним притисцима!
За главног лекара својих многобројних бољки изабрала је човека који је свим тим болестима и сам....
ТЕШКО ЗАРАЖЕН!
А то значи само једну ствар, осим ако се не би догодило големо чудо, од скорог опоравка Србске Патријаршије....
НЕМА НИШТА!
Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршијског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води,
ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним „контроверзним бизнисменима“ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна.
Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности.
На пасторалном плану, његови резултати су:
1.
Ништавни и
2.
Неоспорно...
штетни.
Да наведемо само два момента.
Од како је 2008. године био постављен да председава Саветом Републичке радиодифузне агенције (државним телом за надгледање садржаја радио и телевизијских емисија) количина
ДУШЕГУБНОГ СМЕЋА коме је становништво Србије непрекидно изложено вишеструко се увећала, а отров којим је тај отпад прожет постао је још малигнији.
Порфиријев самооправдавајући изговор, да је био тек један од више чланова те агенције и да зато није могао да постигне много, за једног доктора теологије делује крајње неозбиљан.
Он је увек могао да учини исто што би на том месту урадила свака часна особа, а то је да поднесе оставку у ситуацији где му није било могуће да достојно представља Цркву, уместо да је својим чином и присуством....
КОМПРОМИТУЈЕ!
А када је 2014. године био послат да преузме Митрополију Загребачко-љубљанску, на свом устоличењу одржао је поражавајућу и
БЉУТАВУ беседу, заогрнуту псеудохришћанским фразама, у погубном рајетинском стилу додворавања и незамерања непријатељима који су га тамо окруживали, којом приликом се реч "љубав" ваља обавезно изговарати крознос и отееегнуто као
ЊУУУУУБАВ!
Од екуменизма, апотеозе лажног братства, „помирења“ и „суживота“ са непокајаним душманима, па надаље, он у својој приступној речи није пропустио да озвучи ниједну крупнију политички коректну баналност.
Како је тада говорио, тако је на својој загребачкој катедри потом и радио. Тако ће засигурно и наставити да ради, само сада са спољашњим изгледом патријаршијског ауторитета и у неупоредиво ширем обиму.
По свему судећи, посао у видео направама прекривеној крипти Храма Светог Саве 18. фебруара одрађен је муњевитом брзином, у рекордно кратком року, без чак и про форма привида саборног промишљања.
Таква процедура неодољиво сугерише сценарио који је унапред био познат свима и коме су се сви добровољно потчинили.
У кварној „симфонији“ какву је под видом ове жалосне пародије ромејског праобраза тим чином Србија добила, Порфирије ће, као црквена компонента, одиграти улогу одговарајућег и ефикасног
садејственика своме подједнако несрећном колеги из политичке сфере.
Главни задатак обојице јасно је зацртан!
То је предаја и аминовање предаје Косова и Метохије!
И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка.
Порфирије је зналачки изабран (не од колега Епископа наравно, а свакако још мање од Светога Духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту.
Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него
суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске Цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати
да би га затим језуитском казуистиком покварено изгладио.
Осамнаести фебруар је тужан дан у повести помесне Србске Цркве и Србске Државе, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање и Државе и Цркве.
Попут две куле у Џујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.
ЂЕНЕРАЛЕ СИМОВИЋУ....?!
EX ORIENTE LUX!