[Бенито]

Ти "стручњаци" са којима се посаветовао су, вероватно, односно сигурно, професори националне историје средњег века и историје Византије на Филозофском факултету у Универзитета у Београду. А какви су они стручњаци показало се приликом њиховог пресудног утицаја на катастрофу звану играна серија "Немањићи".
Питање је зашто је аутор уопште дозволио да му неко мења скулптуру? Очигледно се ради о великом уметнику, па је, самим тим, и сујета већа. Том истом Мештровићу, кога и овај Рус помиње у интервјуу, није пало на памет да промени ниједан детаљ на Победнику чак и када је било врло вероватно да се споменик због тога неће ни поставити.
Промена симбола је несумњиво комбинација атеизираности српских професора историје, која је надалеко позната, страшљивости владајуће класе у Србији, и скандала око финансирања овог споменика, за који се не зна нити колико кошта, нити ко то плаћа.
А о овом масовном изливу љубави према уметности, у време забрана свих врста масовних скупова, да и не причамо.

[ХраброСрце]

[Шумадинац]

ПРЕКРОЈЕНО 800 ГОДИНА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ !



Монах свети Симеон је надвисио и надмашио великог жупана Стефана Немању. Ратовању и проливању крви, претпоставио је подвижништво и молитву. Владарски плашт замијенио је скромном монашком ризом, мач крстом, штит јеванђељем, весели и бучни двор – хиландарском тишином. Силазећи са трона пео се у вјечност.

После 800 и кусур година, безбожничка и паганска Србија, врати га са неба на земљу, узе му крст и ували му мач у руке. Одрече се Србија – Завјета, прекроји 800 година своје историје, светом предању и хришћанству надреди паганство и епски оптимизам.

И Србија ћути! И тражи оправдања за овај безумни атак режима на српску историју и традицију. Али, ето, нађе се понеко ко разумије тежину овог проблема, као што је професор Филозофског факултета у Београду, један од најцењенијих светских византолога, Влада Станковић, чије ћу ставове пренети у следећим редовима.

Прoфесор Станковић изјавио је данас да је оснивач српске средњевековне државе Стефан Немања са мачем у руци представљен као – паганин, татарски устаник и рушитељ!

„Стефан Немања не може се замислити без крста! Овим спомеником је прекројено 800 година српске историје. Стефан Немања је био велики световни владар, али обележје његове владавине није мач него паметна политика и духовна орјентација“, рекао је Станковић.

Одлука да се крст замени мачем, додао је он, је суштинско непознавање и поништавање значаја Стефана Немање и српске средњевековне државе.

„Мач јесте симбол моћи, али пут Стефана Немање није био пут одбеглог владара него борца за праву веру који је био укључен у сам центар тадашње светске политике. Мудра политика и непосредна повезаност са Цариградом је Немању водила кроз читаву каријеру“, рекао је Станковић.

Навео је да је Немања своју „прекретничку улогу“ у српској државности започео покрштавањем у византијско православље у епископској цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу.

„Наредне деценије његове владавине су биле усмерене на грађење српске државе и ширење православне вере, а не на рушење било чега. Кроз читаву историју, од његове смрти 13. фебруара 1199 године у Хиландару па до данас, он је остао слављен као Свети Симеон“, рекао је професор.

Према његовим речима, кључни проблем овог споменика је погрешна перцепција да је Стефан Немања устаник који је узео мач у руке и све око себе порушио.

„Надреална је идеја споменика да Немања руши византијску власт. Нико од Немањића никада није истицао мач. Свети Симеон и његов син Свети Сава су постали свеправославни свеци. Они су Србију уредили по хришћанском светском поретку“, објаснио је Станковић.

На питање Бете шта симболизује постамент разбијеног византијског шлема, Станковић је казао да је истицање тог детаља потпуно „наопако и бесмислено“.

„Данашњи политичари не могу да схвате да је главни разлог успеха Стефана Немање, као световног владара и као монаха и након смрти као свеца, био у томе што је градио, а не што је рушио. Немања је био значајна личност у оквиру византијског система моћи и сигурно није ломио византијске шлемове“, казао је византолог.

Додао је да споменик Стефану Немањи ствара потпуно искривљену слику историје Србије.

„Власт је дозволила себи да преправља нешто што су записали сам Стефан Немања и његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани. Они су били изузетни људи у свом времену и изван граница српске државе и српске нације, а ми сада бришемо њихове исказе. Недопустиво је да на такав начин показујемо непоштовање према сопственој историји“, нагласио је Станковић.

Додао је да се јавности беспотребно представља искривљена слика једне велике историје коју су исписали Стефан Немања и његови наследници.

„Не можемо бити толико арогантни да мислимо да знамо боље него што је знао и радио Стефан Немања или Свети Сава који је већ 1.208 године написао житије свог оца“, рекао је професор.

Станковић је оценио да су већина чланова жирија за одабир споменика Стефану Немањи били „исполитизовани научници и уметници и слуге сваког режима“

„Споменик који је откривен на Савском тргу дефинитивно представља омаловажавање Стефана Немање односно Светог Симеона, јер је представљен антиисторијски и вођен је тренутним политичким интересима“, закључио је Станковић.





Седмица

[Српска четничка команда]

closest place to get diesel fuel from my location

[Бенито]

Када је направљен споменик Светом Сави испред Храма Светог Саве, настала је велика расправа да ли споменике, који су симболи атеистичке уметности, треба да се подижу свецима. То је била озбиљна и дуга расправа.
Данас, после свега петнаестак година, нико о споменику Стефану Немањи не покреће расправу из овог дискурса, који је један од најважнијих по овом питању. То је само доказ колико је успела неоатеизација српског народа, која је учињена у последње две деценије. А у том науму сам врх Српске православне цркве је активно учествовао.
Можемо тумачити овако или онако, али једна чињеница је јасна: споменик Стефану Немањи је симбол национализма модерног, атеистичког типа. А атеистички национализам има својих предности, али и својих мана. Одговорност СПЦ је у овом процесу велика. Стефан Немања био је отац првог српског архиепископа, и један је од ретких очева у српској историји који је кренуо за својим сином и потпуно примио његов наум. Ми смо дочекали споменик Стефану Немањи коме не само да је скинут крст, који је симбол не само хришћанства, него и потпуном очевом предавању сину. Прихватање СПЦ да дође до "откривања", а не освештања споменика Стефану Немањи је најбољи показатељ да је СПЦ одавно прихватила атеистичке "вредности" и да се поставља према њима на помирљив, ако не и на удворички начин.
Управо то нема никакве везе са историјским ликом и делом Стефана Немање, или Светог Симеона Мироточивог. Преумљење историје је сан разних владара од када је света и века. Тако је и код Срба. Али, за разлику од других, Срби су увек имали цркву која је била ту да их подсети на вредности учења Светог Саве и врати на прави пут. Међутим, "дубока бразда револуције" коју је српски народ једва преживео за време владавине титоиста, ишчупао је корен српске духовности и ми га и данас тражимо по овој ничијој њиви. Очигледно, још увек то чинимо безуспешно.

[Vlad Alekš]

Када је направљен споменик Светом Сави испред Храма Светог Саве, настала је велика расправа да ли споменике, који су симболи атеистичке уметности, треба да се подижу свецима. То је била озбиљна и дуга расправа.
Данас, после свега петнаестак година, нико о споменику Стефану Немањи не покреће расправу из овог дискурса, који је један од најважнијих по овом питању. То је само доказ колико је успела неоатеизација српског народа, која је учињена у последње две деценије. А у том науму сам врх Српске православне цркве је активно учествовао.
Можемо тумачити овако или онако, али једна чињеница је јасна: споменик Стефану Немањи је симбол национализма модерног, атеистичког типа. А атеистички национализам има својих предности, али и својих мана. Одговорност СПЦ је у овом процесу велика. Стефан Немања био је отац првог српског архиепископа, и један је од ретких очева у српској историји који је кренуо за својим сином и потпуно примио његов наум. Ми смо дочекали споменик Стефану Немањи коме не само да је скинут крст, који је симбол не само хришћанства, него и потпуном очевом предавању сину. Прихватање СПЦ да дође до "откривања", а не освештања споменика Стефану Немањи је најбољи показатељ да је СПЦ одавно прихватила атеистичке "вредности" и да се поставља према њима на помирљив, ако не и на удворички начин.
Управо то нема никакве везе са историјским ликом и делом Стефана Немање, или Светог Симеона Мироточивог. Преумљење историје је сан разних владара од када је света и века. Тако је и код Срба. Али, за разлику од других, Срби су увек имали цркву која је била ту да их подсети на вредности учења Светог Саве и врати на прави пут. Међутим, "дубока бразда револуције" коју је српски народ једва преживео за време владавине титоиста, ишчупао је корен српске духовности и ми га и данас тражимо по овој ничијој њиви. Очигледно, још увек то чинимо безуспешно.

Одличан коментар.

[Неда]

Ево и њега коначно у мојој збирци. То је до сад 1971. споменик који сам снимила у Београду. Пошто истражујем споменике пре свега с историографске стране (поднаслов БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА је “Путовање српском историјом кроз споменике у Београду”), а тек потом и с уметничко - естетске, моја прва реакција на сваки новоподигнути споменик је: Хвала Богу што је најзад ту! Добро је што се коначно још једне заслужне личности сећамо и на овај начин. Из тог угла посматрања, свака ми замерка неком већ постављеном споменику изгледа прилично непримерена, ма колико он можда уистину недостатака имао. Најважније је што ми имамо њега. Стога ћу на ту тему овог пута рећи само: Не, заправо уопште није превелик. И добро се уклапа у околину, он... И држи мач, баш као што и треба, јер, у његовој руци, и мач је крст, и крст је мач. Споменик је ту, да нас подсећа на Стефана Немању. И, дакако, на Светог Симеона Мироточивог. Да смо сретни што га нисмо заборавили, и да се радујемо том бронзаном сећању. У међувремену, други том Књиге прве мога БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, чекајући да се остваре и још неки други раније најављени споменици, полако се креће ка завршној припреми.

[Милослав Самарџић]

Браво, Недо!

[Vlad Alekš]

Ево и њега коначно у мојој збирци. То је до сад 1971. споменик који сам снимила у Београду. Пошто истражујем споменике пре свега с историографске стране (поднаслов БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА је “Путовање српском историјом кроз споменике у Београду”), а тек потом и с уметничко - естетске, моја прва реакција на сваки новоподигнути споменик је: Хвала Богу што је најзад ту! Добро је што се коначно још једне заслужне личности сећамо и на овај начин. Из тог угла посматрања, свака ми замерка неком већ постављеном споменику изгледа прилично непримерена, ма колико он можда уистину недостатака имао. Најважније је што ми имамо њега. Стога ћу на ту тему овог пута рећи само: Не, заправо уопште није превелик. И добро се уклапа у околину, он... И држи мач, баш као што и треба, јер, у његовој руци, и мач је крст, и крст је мач. Споменик је ту, да нас подсећа на Стефана Немању. И, дакако, на Светог Симеона Мироточивог. Да смо сретни што га нисмо заборавили, и да се радујемо том бронзаном сећању. У међувремену, други том Књиге прве мога БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, чекајући да се остваре и још неки други раније најављени споменици, полако се креће ка завршној припреми.

Шта Ви мислите, госпођо Недо, да ли мигранти знају ко је био Стефан Немања? То је њихов крај, ако не знају - био би ред да науче.

[Ђорђе]

Милан Ст. Протић код Бећковићке рече да је Стефан Немања себи подигао "споменик" за живота, у долини реке Студенице и да га треба по томе памтити а не по овоме у Београду.

[Vlad Alekš]

Милан Ст. Протић код Бећковићке рече да је Стефан Немања себи подигао "споменик" за живота, у долини реке Студенице и да га треба по томе памтити а не по овоме у Београду.

Професор Бенито је то најбоље објаснио у коментару изнад.
Протић је добро почео, али није био довољно експлицитан. Требало је да каже кратко и јасно: подизање споменика једном свецу није у духу Православља. Свеци имају своје цркве, своје задужбине, има их на иконама и фрескама. Имају дан у календару. Не дижу им се споменици.
Свака част Протићу што је уопште и начео ту тему. Чини ми се да је он једини човек који је на такав начин причао на телевизији о овој теми.
Иначе, мени уопште није јасно ово шизофрено раздвајање личности Светог Симеона Мироточивог.
Ако сам добро разумео, споменик није направљен њему, него Стефану Немањи пре него што је постао монах.
Ако је то заиста тако, имам неколико предлога за нове споменике. Немци могу да подигну споменик сликару Хитлеру, пре него ли је постао политичар. Руси могу студенту теологије Стаљину. А ми можемо да поставимо један споменик браварском шегрту Титу, пре него ли је започео црвени терор.
Свака личност је нерасцепива микрокозма, која свој живот, овде на земљи, заокружује својом смрћу. А шта тек рећи за свеце?
Тако да све у свему - мени ништа није јасно. Али, и боље је тако. Мање ме боли глава.

[Шумадинац]