24-10-2022, 01:14 PM
Дело ''Пурпурна слобода'' је од прве до последње корице, од самог предговора па до регистра имена, моје је скромно мишљење, у потпуности оправдало очекивања читалаца.
Прича о упоришној тачки и симболици пурпурне боје у самом предговору најавили су читања вредну књигу.
Први део, ауторско дело Станојла Плазине - ''Са Јелице плануле варнице'', ја, као припадник оног млађег дела читалачке публике, прочитао сам сада први пут. И постало ми је јасно зашто је оно (у време када је, може се рећи, илегалном четничком акцијом унето у земљу) постало култно у националној Србији, а посебно у Драгачеву. Поред тога што је описан начин формирања војне јединице (и то не било које, већ једног од најзначајнијих антихитлеровских одреда на територији Србије) и начин организовања позадине, Плазинино дело нам омогућава да до краја разумемо једно од најјачих четничких оружја у првој фази рата - процес легализације четничких одреда у Недићев ланац команде, као један од начина искоришћавања непријатеља за прибављање оружја, муниције и обавештајни рад. Можемо да видимо и разумемо испреплетаност свих могућих односа на територији једног среза (четници у шуми, легализовани четници, комунисти, недићевци, љотићевци, Немци, немачки агенти цивили...). Убиства, атентати, суђења војних судова, лажне оптужбе, везе између комуниста и Немаца, јунаштво, храброст и сналажљивост војника, па и нетрпељивост која се јављала између легализованих и нелегализованих команданата, све то Плазина у својој књизи описује хируршки прецизно. Такође, даје поименице списак свих команданата одреда (бригаде), батаљона, као и командира чета. Ту су и имена угледних грађана, који су са официрима своје војске држали зборове и организовали састанке на којима се одлучивало о даљој судбини те исте војске и народа. Мени лично омиљени део Плазинине књиге јесте опис прославе Васкрса 1942. године на планини Чемерно. Опис је такав да у глави може да се замисли цела слика тог догађаја и да се схвати шта је за четнике представљало српско село и шта су за српско село представљали четници. И кроз ову књигу, још једном може да се види улога и храброст, као и да се ближе разуме личност неизбежног Милутина Јанковића, војводе Драгачевског, једне непоновљиве појаве у Југословенској војсци.
Допуна првом делу (кратке приче о јунацима који се помињу у Плазининој књизи) и биографије седам официра (као и у делима ''Сура слобода'' и ''Рујна слобода'') су онај део који је посебно обогатио ''Пурпурну слободу''. Ту су ексклузиве, до сада необјављена сведочења учесника најкрвавије борбе код Ратарске школе и сведока погибије капетана Јована Бојовића, па опис живота и ратног пута једног од највећих ауторитета међу драгачевским четницима, капетана Милојка Обренића, затим детаљна биографија једног од најзначајнијих команданата из Драгачева, капетана Драгише Пеливановића... Поред тога, ту су нове информације о организацији четничких јединица које је приређивач објаснио у биографији поручника Крсте Бабића (ко је у Драгачеву био део Гарде), ту су путешествије поручника Сима Митровића, јунаштво, истрајност и непоколебљивост потпоручника Новице Цогољевића и на крају феноменална прича о животу и ратном путу поручника Ранка Протића, у којој можемо видети како се прелази пут од скојевца до четника, као и сву бестијалност комуниста (Раденко Мандић, Раде Ружић...) и њихових патрона Немаца (озлоглашени надпоручник Ханс Биргер).
Није потребно посебно истицати колико су књигу оплемениле фотографије, скенирана оригинална документа (спискови, наредбе, заповести, саслушања, писма...), као и прича о чувању и проналажењу самог архива Јеличког четничког одреда.
Толико од мене о ''Пурпурној слободи'', а што се тиче комплетног ауторског подухвата - трилогијом ''Боје српске слободе'' у потпуности је разобличена та црвена ћосићевска синтагма ''братоубилачки рат'', а последњи бедем одбране поменуте синтагме, државне институције, својим игнорисањем оваквих подухвата само потврђују наведено. Као и у случају Милослава Самарџића, када нема чињеница којима би се оспорило нечије дело, прелази се на игнорисање.
Без икакве сумње, оваква дела треба да буду темељ и ослонац садашњим и будућим историчарима, који ће, сви се надамо, наставити путем откривања истине о Другом светском рату на тлу Краљевине Југославије, који ће једном за сва времена рашчистити са рецидивима и заоставштинама тоталитарних идеологија и који ће, напослетку, помоћи у враћању Србије на стазу са које је, туђом вољом, скренула 1945. године.
Приређивачу, Ани Филиповић, након прочитаних књига, ''наређујемо'' да се не зауставља и да настави истим путем. Ми, читаоци, са нестрпљењем очекујемо наредни подухват, а ја бих на крају ове своје скромне и кратке критике, као своју поруку приређивачу, употребио цитат див-јунака Новице Цогољевића у тренутку када су му неки душебрижници и ''добри људи'' поручивали и нудили да се преда - ''Пошао сам овим путем и остајем на њему до краја...''
Прича о упоришној тачки и симболици пурпурне боје у самом предговору најавили су читања вредну књигу.
Први део, ауторско дело Станојла Плазине - ''Са Јелице плануле варнице'', ја, као припадник оног млађег дела читалачке публике, прочитао сам сада први пут. И постало ми је јасно зашто је оно (у време када је, може се рећи, илегалном четничком акцијом унето у земљу) постало култно у националној Србији, а посебно у Драгачеву. Поред тога што је описан начин формирања војне јединице (и то не било које, већ једног од најзначајнијих антихитлеровских одреда на територији Србије) и начин организовања позадине, Плазинино дело нам омогућава да до краја разумемо једно од најјачих четничких оружја у првој фази рата - процес легализације четничких одреда у Недићев ланац команде, као један од начина искоришћавања непријатеља за прибављање оружја, муниције и обавештајни рад. Можемо да видимо и разумемо испреплетаност свих могућих односа на територији једног среза (четници у шуми, легализовани четници, комунисти, недићевци, љотићевци, Немци, немачки агенти цивили...). Убиства, атентати, суђења војних судова, лажне оптужбе, везе између комуниста и Немаца, јунаштво, храброст и сналажљивост војника, па и нетрпељивост која се јављала између легализованих и нелегализованих команданата, све то Плазина у својој књизи описује хируршки прецизно. Такође, даје поименице списак свих команданата одреда (бригаде), батаљона, као и командира чета. Ту су и имена угледних грађана, који су са официрима своје војске држали зборове и организовали састанке на којима се одлучивало о даљој судбини те исте војске и народа. Мени лично омиљени део Плазинине књиге јесте опис прославе Васкрса 1942. године на планини Чемерно. Опис је такав да у глави може да се замисли цела слика тог догађаја и да се схвати шта је за четнике представљало српско село и шта су за српско село представљали четници. И кроз ову књигу, још једном може да се види улога и храброст, као и да се ближе разуме личност неизбежног Милутина Јанковића, војводе Драгачевског, једне непоновљиве појаве у Југословенској војсци.
Допуна првом делу (кратке приче о јунацима који се помињу у Плазининој књизи) и биографије седам официра (као и у делима ''Сура слобода'' и ''Рујна слобода'') су онај део који је посебно обогатио ''Пурпурну слободу''. Ту су ексклузиве, до сада необјављена сведочења учесника најкрвавије борбе код Ратарске школе и сведока погибије капетана Јована Бојовића, па опис живота и ратног пута једног од највећих ауторитета међу драгачевским четницима, капетана Милојка Обренића, затим детаљна биографија једног од најзначајнијих команданата из Драгачева, капетана Драгише Пеливановића... Поред тога, ту су нове информације о организацији четничких јединица које је приређивач објаснио у биографији поручника Крсте Бабића (ко је у Драгачеву био део Гарде), ту су путешествије поручника Сима Митровића, јунаштво, истрајност и непоколебљивост потпоручника Новице Цогољевића и на крају феноменална прича о животу и ратном путу поручника Ранка Протића, у којој можемо видети како се прелази пут од скојевца до четника, као и сву бестијалност комуниста (Раденко Мандић, Раде Ружић...) и њихових патрона Немаца (озлоглашени надпоручник Ханс Биргер).
Није потребно посебно истицати колико су књигу оплемениле фотографије, скенирана оригинална документа (спискови, наредбе, заповести, саслушања, писма...), као и прича о чувању и проналажењу самог архива Јеличког четничког одреда.
Толико од мене о ''Пурпурној слободи'', а што се тиче комплетног ауторског подухвата - трилогијом ''Боје српске слободе'' у потпуности је разобличена та црвена ћосићевска синтагма ''братоубилачки рат'', а последњи бедем одбране поменуте синтагме, државне институције, својим игнорисањем оваквих подухвата само потврђују наведено. Као и у случају Милослава Самарџића, када нема чињеница којима би се оспорило нечије дело, прелази се на игнорисање.
Без икакве сумње, оваква дела треба да буду темељ и ослонац садашњим и будућим историчарима, који ће, сви се надамо, наставити путем откривања истине о Другом светском рату на тлу Краљевине Југославије, који ће једном за сва времена рашчистити са рецидивима и заоставштинама тоталитарних идеологија и који ће, напослетку, помоћи у враћању Србије на стазу са које је, туђом вољом, скренула 1945. године.
Приређивачу, Ани Филиповић, након прочитаних књига, ''наређујемо'' да се не зауставља и да настави истим путем. Ми, читаоци, са нестрпљењем очекујемо наредни подухват, а ја бих на крају ове своје скромне и кратке критике, као своју поруку приређивачу, употребио цитат див-јунака Новице Цогољевића у тренутку када су му неки душебрижници и ''добри људи'' поручивали и нудили да се преда - ''Пошао сам овим путем и остајем на њему до краја...''
![[Слика: 172023.jpg]](https://i.postimg.cc/x1yJ20YG/172023.jpg)