22-09-2022, 10:22 AM
Сведоци смо убрзаном нестајању српских села. Тај тренд је почео још 1945. доласком комуниста на власт, који трају, ево и дан данас. Села су све више и више пуста. NOVOSRB се сели у мање вароши и градове јер у селима "немају перспективу". Напустише своје огњиште и забили се међ четири зида по варошима српским. Дражи им је кулук у страним фирмама пиљећи у екран и мотајући каблове за 300-400 евради него бавити се пољопривредом, мотикарењем и сеоским занатима, имајући сопствени бизнис. Лакше им је радити за странце тј. за европске Нато окупаторе и њихове компаније него за себе и своје. Лепо је говорио блаженопочивши Владика Таса: "Ко нема жуљ на рукама од секире, косе, будака или мотике он не може причати о Србији, он нема појма шта је Србија". Када би избио неки рат градски NOVOSRB би убјежао на своје огњиште, по запустелим и оронулим кућерима и зараслим имањима. Већина њих се не би снашло, липсало би од глади, јер ни обичан лук не умеду побости у земљу а камо ли мотиком радити.
Беж' те отале, из тих зградетина и збијених кавеза и вратите се свом родном селу док још имате времена!!! Видите ли колико је сати?
За крај, ево једне сјајне и тужне песме гђе Љиљане Браловић.....
ПЛАЧИ СРБИЈО УМИРУ ТИ СЕЛА
Расплети Србијо густе увојке,
жали за жетвом што оде у туђе њиве,
што ти децу хране неке туђе дојке
што ти споменици стоје где су расле шљиве.
Гаврани ти пољем гракћу уместо свирала,
све су ређе свадбе а чешћа опела
изваљена прошћа у коприву пала
плачеш ли Србијо умиру ти села.
Не певају косе кроз наручје трава,
нити зору буди клепет меденице!
Не стреме шљивици пут неба плава
утихнуо камен старе воденице.
Глоговим ти трном процветале горе,
време утрнуло ватру на прочељу,
магличаста павит сакрила изворе,
не чује се молитва у свету недељу.
Ово није обична молитва ово је крик. Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте већи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж којим
угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас, учините нешто
за умируће село и мотику што под стрехом труне,
и вас су грејали пуловери
плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили
мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела.
Беж' те отале, из тих зградетина и збијених кавеза и вратите се свом родном селу док још имате времена!!! Видите ли колико је сати?
За крај, ево једне сјајне и тужне песме гђе Љиљане Браловић.....
ПЛАЧИ СРБИЈО УМИРУ ТИ СЕЛА
Расплети Србијо густе увојке,
жали за жетвом што оде у туђе њиве,
што ти децу хране неке туђе дојке
што ти споменици стоје где су расле шљиве.
Гаврани ти пољем гракћу уместо свирала,
све су ређе свадбе а чешћа опела
изваљена прошћа у коприву пала
плачеш ли Србијо умиру ти села.
Не певају косе кроз наручје трава,
нити зору буди клепет меденице!
Не стреме шљивици пут неба плава
утихнуо камен старе воденице.
Глоговим ти трном процветале горе,
време утрнуло ватру на прочељу,
магличаста павит сакрила изворе,
не чује се молитва у свету недељу.
Ово није обична молитва ово је крик. Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте већи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж којим
угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас, учините нешто
за умируће село и мотику што под стрехом труне,
и вас су грејали пуловери
плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили
мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
