16-11-2022, 07:31 PM
Михаил Николајевич Муравјов рођен је у Москви 1. октобра 1796. Године, као син Ђенерал-мајора Николаја пл. Николајевича Муравјова, и Александре племените Мордвинов, у старој руској племићкој породици. Почео је школовање на Московском Универзитету, где је показао велики таленат и одличне резултате, тако да се већ почетком јануара 1812. уписао у официрску школу. Са само шеснаест година као заставник учествовао је у чувеној Бородинској бици, када је озбиљно рањен, тако да је једва преживео, а до краја живота морао је да корсти штап. За јунаштво показано тада, Император га је одликовао Орденом Св. Владимира 4. степена. Након Отаџбинског рата, 1815. године је постао наставник математике у официрској школи, где се зближио са декабристичким круговима. Међутим, када је сазнао за планове овог круга људи, као и њихове идеје које су укључивале републиканизам и цареубиство, одмах их је напустио, сматрајући такве помисли анти-руским, и посебно анти-хришћанским.
1827. године указом је постављен за вице-губернатора Витебске губерније, и поризведен у чин келгијалног саветника. Од тада, личност и живот Муравјова, биће нераскидиво повезани са Белорусијом. Следеће године, 1828 добија до тада најважнији задатак-бива постављен за губернатора Могиљевске губерније. Међутим, по доласку у источку Белорусију, бива запрепаштен и разочаран количином отворено русофобне пропаганде, не само међу припадницима пољских и литванских елита, већ и међу функционерима и администраторима саме губерније. Муравјов је одмах предузео кораке за сузбијање анти-руских делатности на постору своје губерније. Тако је већ 1831 укинут литвански устав и главни суд, у званичној употреби пољски језик је замењен руским (језиком велике већине становника), а отпочео је пограм реформер школовања административног особља, ради стварање ефикасне губернијске администрације. Истовремено је одлучно сузбијао језутски утицај из Вилинуса. Све ово дало је веома добре резултате, па је за кратко време његов таленат дошао до пуног изражаја. Након тога, поверене су му и Гродновска и Минска губернија, где је наставио своје прегалаштво. У Гродну је 1833 године отворио гимназију, а наредне године у истом граду отвара и библиотеку. Пружао је енергичну помоћ епископу Јосифу (племенитом Семашку) у рестаурацији о обнављању иконостаса у црквама, које су католици поскидали, и редовно је присуствовао службама које су од тада вршене на поптуно православни начин. Епископ Јосиф, потоњи Митрополит, родом из околине Кијева, био је унијатски епископ, који је познат по томе што је предводио Полоцки Сабор из 12. Фебруара 1839 године, када су он и још двојица унијатских епископа, одлучили да се са својом паством врате у мајчинску Руску Православну Цркву, па је том приликом сакупио око 1 300 потписа његових свештеника у виду петиције, којом је тражено да Цар ову одлуку сабора и потврди, што се и десило 25. Марта те исте године. Тада је искована споменица у сећање на овај догађај “Насиљем одбачени (1596)-љубављу спојени (1839)”, а у православље је враћено око милион и шест стотина хиљада верника. Владика Јосиф о овоме догађају је говорио:
“... од детињства сам имао ...духовну привлачност према Русији и свему руском ... Неизмерна Русија, везана једном вером, једним језиком, једном вољом усмерена ка добром циљу, постала је за мене ласкаво, велико отачаство, које сам сматрао светим служењу, чије добро да унапређујем дужност – то је сила која ме је подстакла да поново ујединим унијате, одбачене у смутним временима од величанственог руског православног дрвета... Ватрена ревност за ову ствар 12 година (1827-1839) задесила је читаво моје постојање”.
Ипак, то није био крај његове службе Отаџбини...---Већ наредне, 1863. Године избио је велики устанак у Пољској, који се брзо прелио и на просторе Белорусије и дела Украјине. Наравно, Пољаци су одмах добили ватрену подршку запада, пре свега Француске, Британије, Шведске и Папе, који су слали оштре ултиматуме Русији захтевајући да учини уступке и пристане на пољске захтеве. Катастрофалној ситуацији допринели су и Велики Кнез Константин Николајевич, гувернер Пољске и Владимир пл. Назимов, губернатор Вилинске области, који су водили млаку и попустљиву политку према Пољацима, а поред тога нису успели да створе ефикансу администрацију на повереним областима. Пошто је ситуација била крајње критична, канцелар Кнез Горчаков предложио је Александру другом да из пензије повуче Муравјова, и пошаље га у западно руске области, надајући се да ће овај својим искуством успети да успостави ред. Муравојов, иако болестан и у годинама, пристао је да се врати у службу Отачаству.
Цар је лично позвао Муравјова, а 23. Априла 1863 га је званично именовао за губернатора Вилинуса, Гродна и Минска, за комнданта Вилинуске војне области, и за главног команданта Могиљевске и Витебске губерније. Прво што је он урадио било је састављање квалитетног и ефикасног “тима” око себе. Због тога је окупио следеће личности: академика И. Корнилова, шефа тајне полиције капетана Шаховског и ђенерала Константина фон Кауфмана. Муравјов је радио марљиво, преко 15 сати дневно, готово читав дан. Савременици су били зачуђени ентузијазмом и посвећеношћу које је овај човек у свом раду показивао. Предузео је ефикасне мере у сузбијању устанка: јавне егзекуције и вешања, тако да је за време његове управе погубљено тачно 128 особа, на блаже начине (углавно финансијским кажнама или робијом) је кажњено око 10 хиљада пољских побуњеника. Пошто је побуњеника било око 77 хиљада, бројка оних које је Муравјој казнио била је заиста мала, тек око 15%. Пољски побуњеници су поред напада на руску војску, пљачкали руска села и малтретирали цивилно становништво. Тако је у сукобима погинуло преко 1000 руских војника, а цивилне жртве руских цивила се процењују на око 500. ---После гушења устанка, издао је општу амнестију за све побуњенике који нису учествовали у злочинима над цивилима. Међутим, то није био крај његовог деловања. Муравјов је знао да је положај народа у северозападник покрајинама изузетно тежак. Преко 95% побуњеника чинили су пољски племићи и католички свештеници, док је западноруско становништво тих губернија било скоро искључиво сељачко (чак и без занатлија), сиромашно и у потпуности обесправљено. О прегалаштву Муравојова најбоље сведочи следећи цитаt:
-“Михаил Николајевич је савршено разумео да је главна нада власти сељаштво, обичан народ Белорусије. Генерал-губернатор је преокренуо сеоско друштво, знатно убрзавши развој аграра наше привреде. Поништен је привремено обавезан услов сељака, односно испуњавање феудалних дажбина пре исплате откупних давања. Пољопривредници и сељаци без земље почели су да добијају земљу одузету од земљопоседника који су учествовали у побуни. За ово је из трезора издвојено 5 милиона рубаља, огроман износ за та времена. 19. фебруара 1864. године издата је уредба „О економској самосталности сељака и њиховој правној равноправности са земљопоседницима”. На белоруским земљама под Муравјовом и његовим наследницима догодило се нешто што Русија 19. века још није видела: сељаци су не само изједначени у правима са земљопоседницима, већ су добили и одређени приоритет. У Вилинусу је формирана Посебна верификациона комисија, која се бавила исправком статутарних писама. Сви пољски земљопоседници били су подложни порезу од 10% у благајни од свих прихода које су добијали. Поседи белоруских сељака су порасли за скоро четвртину, а њихови порези су постали 64,5 одсто нижи у односу на остале руске сељаке. Истовремено, у западним регионима Белорусије, највише подложним утицају побуњеника, сељаци су добили највеће преференције. У Гродненској губернији су сељачки поседи порасли за 12 процената у односу на норму утврђену повељама, у Вилнијској губернији - за 16, у Ковној - за 19. Откупне исплате белоруских сељака смањене су за 20 процената. У Гродненској губeрнији откупне уплате су смањене са 2 рубље 15 копејки по десетини на 67 копејки. Ове бројке у потпуности разбијају мит о „колонијалној политици“ руских власти.... Михаил Николајевич је био заиста популаран генерал-гувернер. Од времена Петра Великог до Столипина, у Русији није било државника који би у толикој мери побољшао положај сељаштва...Белоруско сељаштво послало је хиљаде писама захвалности свом генерал-губернатору.“
Због свих ових мера, борј православних земљопоседника се готово удуплао.До 1. јануара 1864 године, Муравјов је отворио 389 школа које су по први пут у историји, биле отворене за све слојеве белоруског становништва. Истовремено, затварао је пољске и литванске католичке гимназије, забранио литванску латиницу, и радио на развијању белоруске књижевности. Муравјов је знао да су Великруски, Белоруски и Малоруски народ, три гране једног, јединственог Руског народа. Ипак, католичкој пољској деци, допуштено је да присуствују католичкој веронауци. ---Посебну пажњу Муравјов је посветио обнови Православља. За време његове управе подигао је на десетине и обновио стотине цркава и манастира, удвостручио плате православних свештеника.
Међутим, као и данас, највећи непријатељ Русије није био запад, већ они кругови у самој русији који су константро роварили против ње. Тако је Муравјов наишао на оштру критику углађене, салонске, либералне петроградске елите, која га је критиковала због његовог односа према “слободољубивом пољском народу”. Међу њима се највише истицао гувернер Санкт Петербурга, Кнез Александар Аркадијевич Суворов, унук чувеног Фелмаршала Суворова, иначе познати поклоник западних сила који је Муравјова називао “људождером”. Међутим, Муравјов је био просто обожаван у свим слојевима руског друштва. Као одговор на критике Суворова, чувеки руски песник Ф. Тјучов, написао је подругљиве стихове упућене Суворову:
“Хумани унук ратоборног деде,
Опрости нам, наш лепи кнеже,
Што поштујемо руског људождера,
Ми, Руси, Европу не питајући!”
Његови резултати за тако кратко време, били су импресивни. Своју захвалност показао је сам Император Александар други, који је пред окупљеним народом лично салутирао Муравјову, што је био гест без преседана у то време. Такође, 1865. Године добио је и наследну титулу грофа. Упокојио се 31. Августа 1866 године, на свом сеоском породичном имању. Испратио га је цар, и хиљаде поштоваоца, а на споменику, уклесане су следеће речи које му је посветио песник Тјучoв:
“На његов гробни покривач
Ми, уместо свих венаца, ставили смо једноставне речи:
Не би имао много непријатеља,
Да није било твоје Русије.”
Гроф Муравој је деценијама неправедно оклеветан у совјетској, украјинској и пољској исотриографији, само зато што је осујетио планове оних, који вековима желе да руски народ осакате, смање и поцепају. Да њега није било, данас би Русија на својој граници имала још бар 20 милиона усташа, подједнако русофобних и крвожедних попут оних у Украјини. ЗАто би било добро, да они који данас воде Русију, нешто науче из живота овог великог јунака и државника.
Нека му је вечна слава, и хвала.
1827. године указом је постављен за вице-губернатора Витебске губерније, и поризведен у чин келгијалног саветника. Од тада, личност и живот Муравјова, биће нераскидиво повезани са Белорусијом. Следеће године, 1828 добија до тада најважнији задатак-бива постављен за губернатора Могиљевске губерније. Међутим, по доласку у источку Белорусију, бива запрепаштен и разочаран количином отворено русофобне пропаганде, не само међу припадницима пољских и литванских елита, већ и међу функционерима и администраторима саме губерније. Муравјов је одмах предузео кораке за сузбијање анти-руских делатности на постору своје губерније. Тако је већ 1831 укинут литвански устав и главни суд, у званичној употреби пољски језик је замењен руским (језиком велике већине становника), а отпочео је пограм реформер школовања административног особља, ради стварање ефикасне губернијске администрације. Истовремено је одлучно сузбијао језутски утицај из Вилинуса. Све ово дало је веома добре резултате, па је за кратко време његов таленат дошао до пуног изражаја. Након тога, поверене су му и Гродновска и Минска губернија, где је наставио своје прегалаштво. У Гродну је 1833 године отворио гимназију, а наредне године у истом граду отвара и библиотеку. Пружао је енергичну помоћ епископу Јосифу (племенитом Семашку) у рестаурацији о обнављању иконостаса у црквама, које су католици поскидали, и редовно је присуствовао службама које су од тада вршене на поптуно православни начин. Епископ Јосиф, потоњи Митрополит, родом из околине Кијева, био је унијатски епископ, који је познат по томе што је предводио Полоцки Сабор из 12. Фебруара 1839 године, када су он и још двојица унијатских епископа, одлучили да се са својом паством врате у мајчинску Руску Православну Цркву, па је том приликом сакупио око 1 300 потписа његових свештеника у виду петиције, којом је тражено да Цар ову одлуку сабора и потврди, што се и десило 25. Марта те исте године. Тада је искована споменица у сећање на овај догађај “Насиљем одбачени (1596)-љубављу спојени (1839)”, а у православље је враћено око милион и шест стотина хиљада верника. Владика Јосиф о овоме догађају је говорио:
“... од детињства сам имао ...духовну привлачност према Русији и свему руском ... Неизмерна Русија, везана једном вером, једним језиком, једном вољом усмерена ка добром циљу, постала је за мене ласкаво, велико отачаство, које сам сматрао светим служењу, чије добро да унапређујем дужност – то је сила која ме је подстакла да поново ујединим унијате, одбачене у смутним временима од величанственог руског православног дрвета... Ватрена ревност за ову ствар 12 година (1827-1839) задесила је читаво моје постојање”.
Ипак, то није био крај његове службе Отаџбини...---Већ наредне, 1863. Године избио је велики устанак у Пољској, који се брзо прелио и на просторе Белорусије и дела Украјине. Наравно, Пољаци су одмах добили ватрену подршку запада, пре свега Француске, Британије, Шведске и Папе, који су слали оштре ултиматуме Русији захтевајући да учини уступке и пристане на пољске захтеве. Катастрофалној ситуацији допринели су и Велики Кнез Константин Николајевич, гувернер Пољске и Владимир пл. Назимов, губернатор Вилинске области, који су водили млаку и попустљиву политку према Пољацима, а поред тога нису успели да створе ефикансу администрацију на повереним областима. Пошто је ситуација била крајње критична, канцелар Кнез Горчаков предложио је Александру другом да из пензије повуче Муравјова, и пошаље га у западно руске области, надајући се да ће овај својим искуством успети да успостави ред. Муравојов, иако болестан и у годинама, пристао је да се врати у службу Отачаству.
Цар је лично позвао Муравјова, а 23. Априла 1863 га је званично именовао за губернатора Вилинуса, Гродна и Минска, за комнданта Вилинуске војне области, и за главног команданта Могиљевске и Витебске губерније. Прво што је он урадио било је састављање квалитетног и ефикасног “тима” око себе. Због тога је окупио следеће личности: академика И. Корнилова, шефа тајне полиције капетана Шаховског и ђенерала Константина фон Кауфмана. Муравјов је радио марљиво, преко 15 сати дневно, готово читав дан. Савременици су били зачуђени ентузијазмом и посвећеношћу које је овај човек у свом раду показивао. Предузео је ефикасне мере у сузбијању устанка: јавне егзекуције и вешања, тако да је за време његове управе погубљено тачно 128 особа, на блаже начине (углавно финансијским кажнама или робијом) је кажњено око 10 хиљада пољских побуњеника. Пошто је побуњеника било око 77 хиљада, бројка оних које је Муравјој казнио била је заиста мала, тек око 15%. Пољски побуњеници су поред напада на руску војску, пљачкали руска села и малтретирали цивилно становништво. Тако је у сукобима погинуло преко 1000 руских војника, а цивилне жртве руских цивила се процењују на око 500. ---После гушења устанка, издао је општу амнестију за све побуњенике који нису учествовали у злочинима над цивилима. Међутим, то није био крај његовог деловања. Муравјов је знао да је положај народа у северозападник покрајинама изузетно тежак. Преко 95% побуњеника чинили су пољски племићи и католички свештеници, док је западноруско становништво тих губернија било скоро искључиво сељачко (чак и без занатлија), сиромашно и у потпуности обесправљено. О прегалаштву Муравојова најбоље сведочи следећи цитаt:
-“Михаил Николајевич је савршено разумео да је главна нада власти сељаштво, обичан народ Белорусије. Генерал-губернатор је преокренуо сеоско друштво, знатно убрзавши развој аграра наше привреде. Поништен је привремено обавезан услов сељака, односно испуњавање феудалних дажбина пре исплате откупних давања. Пољопривредници и сељаци без земље почели су да добијају земљу одузету од земљопоседника који су учествовали у побуни. За ово је из трезора издвојено 5 милиона рубаља, огроман износ за та времена. 19. фебруара 1864. године издата је уредба „О економској самосталности сељака и њиховој правној равноправности са земљопоседницима”. На белоруским земљама под Муравјовом и његовим наследницима догодило се нешто што Русија 19. века још није видела: сељаци су не само изједначени у правима са земљопоседницима, већ су добили и одређени приоритет. У Вилинусу је формирана Посебна верификациона комисија, која се бавила исправком статутарних писама. Сви пољски земљопоседници били су подложни порезу од 10% у благајни од свих прихода које су добијали. Поседи белоруских сељака су порасли за скоро четвртину, а њихови порези су постали 64,5 одсто нижи у односу на остале руске сељаке. Истовремено, у западним регионима Белорусије, највише подложним утицају побуњеника, сељаци су добили највеће преференције. У Гродненској губернији су сељачки поседи порасли за 12 процената у односу на норму утврђену повељама, у Вилнијској губернији - за 16, у Ковној - за 19. Откупне исплате белоруских сељака смањене су за 20 процената. У Гродненској губeрнији откупне уплате су смањене са 2 рубље 15 копејки по десетини на 67 копејки. Ове бројке у потпуности разбијају мит о „колонијалној политици“ руских власти.... Михаил Николајевич је био заиста популаран генерал-гувернер. Од времена Петра Великог до Столипина, у Русији није било државника који би у толикој мери побољшао положај сељаштва...Белоруско сељаштво послало је хиљаде писама захвалности свом генерал-губернатору.“
Због свих ових мера, борј православних земљопоседника се готово удуплао.До 1. јануара 1864 године, Муравјов је отворио 389 школа које су по први пут у историји, биле отворене за све слојеве белоруског становништва. Истовремено, затварао је пољске и литванске католичке гимназије, забранио литванску латиницу, и радио на развијању белоруске књижевности. Муравјов је знао да су Великруски, Белоруски и Малоруски народ, три гране једног, јединственог Руског народа. Ипак, католичкој пољској деци, допуштено је да присуствују католичкој веронауци. ---Посебну пажњу Муравјов је посветио обнови Православља. За време његове управе подигао је на десетине и обновио стотине цркава и манастира, удвостручио плате православних свештеника.
Међутим, као и данас, највећи непријатељ Русије није био запад, већ они кругови у самој русији који су константро роварили против ње. Тако је Муравјов наишао на оштру критику углађене, салонске, либералне петроградске елите, која га је критиковала због његовог односа према “слободољубивом пољском народу”. Међу њима се највише истицао гувернер Санкт Петербурга, Кнез Александар Аркадијевич Суворов, унук чувеног Фелмаршала Суворова, иначе познати поклоник западних сила који је Муравјова називао “људождером”. Међутим, Муравјов је био просто обожаван у свим слојевима руског друштва. Као одговор на критике Суворова, чувеки руски песник Ф. Тјучов, написао је подругљиве стихове упућене Суворову:
“Хумани унук ратоборног деде,
Опрости нам, наш лепи кнеже,
Што поштујемо руског људождера,
Ми, Руси, Европу не питајући!”
Његови резултати за тако кратко време, били су импресивни. Своју захвалност показао је сам Император Александар други, који је пред окупљеним народом лично салутирао Муравјову, што је био гест без преседана у то време. Такође, 1865. Године добио је и наследну титулу грофа. Упокојио се 31. Августа 1866 године, на свом сеоском породичном имању. Испратио га је цар, и хиљаде поштоваоца, а на споменику, уклесане су следеће речи које му је посветио песник Тјучoв:
“На његов гробни покривач
Ми, уместо свих венаца, ставили смо једноставне речи:
Не би имао много непријатеља,
Да није било твоје Русије.”
Гроф Муравој је деценијама неправедно оклеветан у совјетској, украјинској и пољској исотриографији, само зато што је осујетио планове оних, који вековима желе да руски народ осакате, смање и поцепају. Да њега није било, данас би Русија на својој граници имала још бар 20 милиона усташа, подједнако русофобних и крвожедних попут оних у Украјини. ЗАто би било добро, да они који данас воде Русију, нешто науче из живота овог великог јунака и државника.
Нека му је вечна слава, и хвала.
![[Слика: 800px-%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84_%D0%9C%D1...%D0%B9.jpg]](https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/77/%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84_%D0%9C%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%8C%D1%91%D0%B2-%D0%92%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9.jpg/800px-%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84_%D0%9C%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%8C%D1%91%D0%B2-%D0%92%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9.jpg)
