Оцена Теме:
  • 0 Гласов(а) - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

НОВА КЊИГА: ''НАЦИОНАЛНА ФРЕКВЕНЦИЈА'', Ана Филиповић
#15

Књига "Национална фреквенција" је управо онако стручно написана како треба да изгледа прави научни и филмски приказ (критика) једног дела. И зато се са задовољством човек враћа овој књизи.

А серију "Нечиста крв" нисам одгледао до краја. Прекинуо сам да гледам из простог разлога што ми се серија не свиђа. Као што ми се не свиђа ни серија "Сенке над Балканом".

Аутори серије "Нечиста крв" су једноставно пројектовали савремено схватање живота на период пре више од 100 година. Плус, идеологија после 1945. је одиграла кључну улогу у формирању свести о нашој прошлости и историји. Тако је то кад се мешају бабе и жабе и серија испадне бућкуриш.

Бора Станковић јесте писао о еротичности и љубави, али и о чедности и моралу. Свакако није развијао порно и вестерн жанр у нашој књижевности. Јер кад човек погледа серију "Нечиста крв", помислиће да је Бора био писац таквог стила.

И онај стари филм "Нечиста крв" са Радом Шербеџијом (приказивана је и серија пре десетак година) је такође лоше урађен и ту нису потрефили суштину.

Можда је Раде Шербеџија унео мало више живости, пошто није излазио из врањских кафана и потерало га жестоко пиће. Тако барем круже градске приче, а чуо сам да су га наводно истерали напоље из једне кафане (не знам колико је ово тачно).
Одговори
#16

У Дучићевом есеју о Бори Станковићу има низ изванредних, а на моменте и бриљантних опсервација на дело Борино. Видиш како посебно хвали Борин осећај за дескрипцију, тај непоновљиви опис Врања његовог доба. И не само то, него Дучић осећа вибрацију Бориног дела, односно да је то опис једног места у једном тренутку историје. Али, не иде даље у томе. А то је права суштина Бориног дела, а пре свих романа "Нечиста крв".
Дучић инсистира на чулности, било чедној било страственој, која је донета толико емотивно и уверљиво, да је засенила многе читаоце да помисле да је то главна тема и суштинска одлика Бориног дела. А у суштини, Бора Станковић тај елемент користи као главни опис последица развоја једног друштва, једне мале географске целине у специфичном, изузетном по много чему, историјском тренутку. 
Требало је много година, много људи и много искуства да се проникне у саму суштину Бориног дела. Ту је допринос професора Новице Петковића немерљив, али треба да нагласити да је, кроз време, велики број људи дао значајне осврте на Борино дело и осветлио га на прави начин. 
Поставља се питање: зашто је РТС Око управо сада поставио овај Дучићев есеј из 1929. године на свој сајт? То је својеврсан одговор на "Глотано зрнце" из књиге "Национална фреквенција". Очигледно без знања или храбрости, или и једног и другог, да одговоре на тај приказ њихове серије "Нечиста крв", они се, по старом рецепту, хватају неких великана из историје и њиховим цитатима покушавају да маскирају неподопштину коју су починили.
Да не улазимо сада у детаље, али заиста је велики таленат потребан да се од таквог једног дела, које нам је Бора Станковић оставио, и које ће се сигурно још проучавати и тражити све његове сакривене лепоте, направити онакву бласфемију каква је била ТВ серија "Нечиста крв". И то никакви текстови и цитати неће променити.
Одговори
#17

Дучићев есеј је одличан. Лепо је описао Бору и његово дело.

Да, Дучић је похвалио Борину дескрипцију. И сад знам одакле је то прочитао мој средњошколски професор српског језика и књижевности, пошто је он то говорио о Бори на часовима: како Бора има одличан опис у својим делима. Сваки наш писац је институција за себе и треба тоне радова да се растумачи свако књижевно дело. И Пекић је један такав пример.

А РТС је објавио овај Дучићев текст почетком децембра 2021. године. Сигурно је тада Ана почела да пише "Националну фреквенцију" или је тада књига најављена.
Одговори
#18

Тако је.
Одговори
#19

Пошто опет ишчитавам "Националну фреквенцију", посебно критику серије "Равна Гора", на неколико места се нашло да се помиње Стојан Таралић и то на стр. између 12 и 15. Требало би само ставити "Станоје" уместо речи "Стојан".

И на стр. 14, пише овако: "Учитељ и Станоје се отимају око Живадина..."

Требало би да стоји "Вукадина" уместо "Живадина", јер учитељ се звао Живадин који покушава да отме Вукадина од његовог оца Станоја.
Одговори
#20

Smile
Одговори
#21

Ана Филиповић наставља да подиже стандарде у својим књигама. ''Национална фреквенција'' је дело које је неопходна и незаобилазна станица на путу трежњења овог српског народа, слуђеног од неокомунизма и црвеног национализма (период од 1980. до данас) који су у многим својим елементима опаснији, а без икакве сумње подмуклији, од класичног комунизма (период од 1945. до 1980.).

Неке критике смо већ имали прилике да читамо овде на сајту Погледа, у ''Српским новинама'' итд. Сада су оне допуњене, обогаћене и интегрисане са осталим критикама на једном месту.
О Радошу Бајићу и ''Равној Гори'' је већ исписано десетине страница, како овде на форуму, тако и у књигама Милослава Самарџића и Ане Филиповић. Имаћемо прилику врло брзо да видимо да ли се и колико Бајић отрезнио у протеклих 10 година. На први поглед, нажалост, утисак је да није. Али добро, сачекаћемо и препустити Филиповић да евентуално понови оштри перо. (Удба 1:0 Србија)
Критика романа и ТВ серије ''Чизмаши'', као и романа и ТВ серије ''Корени'' нам објашњавају стварање, начин деловања, циљеве и последице рада оне чувене групе ''српских интелектуалаца'' формиране 1980-тих година, на челу са својим ''оцем'', незаобилазним Добрицом Ћосићем. Екранизовани ''Чизмаши'' и ''Корени'' су продукт деловања поменутих, ево неких 40-ак година касније (Удба 3:0 Србија). Што значи, нису се узалуд трудили. Поред Драгослава Михајловића и поменутог Добрице Ћосића, сигурно најупечатљивији члан те групе је чувени Данко Поповић, са својом ''Књигом о Милутину'' (која се на мала врата све више промовише од стране данашњих Првосрбијанаца). Најмање бих био зачуђен да сценариста Ђорђе Милосављевић уплови и у подухват екранизације овог дела. То би му свакако био шлаг на торту након ''Чизмаша'' и ''Корена'' и тако би употпунио све мантре аустроугарске брозовштине која и даље меље српски народ: заостала Краљевина Југославија, пијани жандарми, четници кољачи, корумпирана српска елита и грађанска класа, културна инфериорност српског народа, омаловажавање достигнућа српског парламентаризма, владавине права и демократских вредност (док су неки тамо, културно супериорнији, још увек били на нивоу феудалног друштва) итд.
О ''Сенкама над Балканом'' и нашем милом детету социјалистичког самоуправљања, ДБ-у, је већ све речено и испричано, да не понављам (Удба 4:0 Србија). Поред свих мантри обухваћених у екранизацијама историјских дела од стране аутора Ђорђа Милосављевића, ДБ је отишао корак даље и своје дело обогатио и (данас код Другосрбијанаца незаобилазном) русофобијом. Драго ми је да постоји оваква критика, јер га нико на јавној сцени није поставио на место које му припада онако како је то урадила Филиповић. 
Кад смо већ код ДБ-а, да се овде осврнем и на критику серије ''Нечиста крв''. Поново је постављен на своје место и објашњено је ко је ''Хаџи-Трифун данашње српске кинематографије''. Не зна се шта је од чега вредније и квалитетније у овој критици. Да ли улажење у саму срж личности и опус комплетног дела Боре Станковића (а посебно романа ''Нечиста крв'', као круне његове књижевне каријере), да ли део где је до најситнијих детаља објашњено како су пројектовани, стварани и бацани на велику сцену ликови попут Војислава Нановића (уз отварање очију читалаца да се Брозова Југославија у својим идентитетским основама ни после 1948. није одрекла СССР-а), да ли потпуно разбијање ове данашње идеолошке потке коју нам редитељи провлаче овом серијом, добрим делом засноване на недићевштини и љотићевштини (тј. љубљењу окупаторских скута), а коју на главној сцени одржавају, на први поглед ефемерни, а у ствари јако утицајни ликови, попут Милутина Петровића, Милене Марковић и сличних (Удба 5:0 Србија). Ову критику не треба препричавати, треба је детаљно прочитати, па чак и више пута.
На примеру критике ТВ серије ''Краљ Петар Први'' можемо видети како политика, идеолошке мантре и идеолошка заслепљеност, непотизам, па можда чак и безобразлук, могу да одведу у тотални суноврат једну потенцијално велику каријеру једног потенцијално великог глумца. Такође, критику не треба препричавати, треба је прочитати, а по мом мишљењу, цела критика стаје у ону реченицу којом је поентирано - ''Није Лазар Ристовски глумио краља Петра него је краљ Петар глумио Лазара Ристовског.'' (Удба 6:0 Србија)
И на крају, шлаг на торту, критика најсвежије екранизације - ТВ серија ''Вера''. Тачно, прецизно, детаљно, ставка по ставка, до најситнијег детаља - ''Вера'' исецкана као салата, на просте комаде. Критика ТВ серије ''Вера'' и биографија капетана Јована Стевановића у ''Сурој слободи'' су неке од најбољих ствари, које нам је подарила Филиповић у својим књигама, а слободно могу рећи и комплетна српска историографија у последњих пар година. Тако до детаља рашчивијан један, на јавној сцени бесомучно промовисан, историјски лик. Како се од једне протуве, денунцијанта, особе ниског морала и још нижих порива, која би, да живи у данашњем времену, вероватно била почасни члан неког ријалити шоуа, на силу прави хероина, Џејмс Бонд (''Пешић, Вера Пешић'') са Балкана? Па лепо, даш деци комунизма да се играју кинематографије. Па још им даш и приступ документима којима нико други приступ нема. Па се онда они, суочени са суровом реалношћу и песницом истине, запетљају као пиле у кучине. Па добијемо босански лонац, где је права уметност наћи 10% историјске истине. Као награда и потврда добро обављеног задатка, стиже ''Друг Марко''. Никола П. Илић је сигурно поносан - за коначних: Удба 7:0 Србија.

Ани Филиповић хвала и још једном свака част за ово дело. Оваква књига, без даљњег, до сада није постојала и била је преко потребна. На жалост или на срећу, већ се назире да ће имати велики број издања.

П.С. Један савет, а више жеља обичног читаоца. Да се направи мали изузетак, јер свако правило га поседује, и да се у наредном издању ''Националне фреквенције'' нађе и критика ТВ серије ''Александар од Југославије''. Ипак је личност краља Александра лакмус папир за комунисте и љотићевце и сигурно најбитнија личност у овој причи, јер је на мржњи према њему и његовим тековинама ударен темељ црвеног национализма.
Одговори
#22

(31-08-2023, 09:35 AM)Горски штаб 52 Пише:  П.С. Један савет, а више жеља обичног читаоца. Да се направи мали изузетак, јер свако правило га поседује, и да се у наредном издању ''Националне фреквенције'' нађе и критика ТВ серије ''Александар од Југославије''. Ипак је личност краља Александра лакмус папир за комунисте и љотићевце и сигурно најбитнија личност у овој причи, јер је на мржњи према њему и његовим тековинама ударен темељ црвеног национализма.

Одличан предлог. Ако Ана буде имала времена да анализира серију "Александар од Југославије", та критика би се могла наћи у другом проширеном издању.
Одговори
#23

Да ли сте сигурни да већ сада није спреман сценарио за филм "Књига о Милутину"?
Одговори
#24

НАЦИОНАЛНЕ ТВ СЕРИЈЕ - ГРОБНИЦА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

"Ко контролише прошлост, контролише и будућност"
Џорџ Орвел
...Трагом књиге Ане Филиповић Национална фреквенција.
О делу
Ана Филиповић поставила је пред себе задатак да из угла историчара анализира неколико телевизијских серија у продукцији државног јавног сервиса - Радиотелевизије Србије, са тематиком новије српске историје. Ради се о серијама[i] Равна Гора, Чизмаши, Сенке над Балканом, Корени, Краљ Петар Први, Нечиста крв, Вера[/i]. Уз анализе серија, прикључене су краће критике романа Чизмаши Драгослава Михаиловића, Корени Добрице Ћосића, Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, Нечиста крв Боре Станковића. Критике су сабране у књигу под заједничким насловом Национална фреквенција.
[Слика: Nacionalna-frekvencija.jpg]

Први мој утисак је фрустрација ауторке. На свакој страници видљива је та њена унутрашња борба да сачува академску објективност у сукобу са шокантном количином и перфидношћу фалсификата уплетеним у драмско градиво са којим се ухватила у коштац. Стрпљиво и упорно, ослањајући се на кредибилне изворе (преко 130 референци), Ана Филиповић крчи свој пролаз позорницом пренапученом “уметничким слободама”, “оригиналним ауторским приступима тематици”, “модерним `читањима` историјских токова” . Ти нови токови, читања и оригинални приступи се у ТВ кривотворинама исказују кроз спрегнуте једносмерне фалсификате, полуистине, претумбавања редоследа догађаја, деформације карактера, измишљене дијалоге, грдобне београдизације народних дијалеката, вулгаризације, накарадна сценографска решења, закривљења контекста...
Разбијајући на парампарчад сву ту квази-историјску травестију, Ана Филиповић на драматичан начин разоткрива идеолошки бекраунд непромењен од "ослобођења"; титоистичку доследну и непоколебљиву деструкцију српског хабитуса.
Белодано, титоидна котерија није ни такнута "демократским променама". Сад та котерија није више револуционарна авангарда већ се самопрогласила да је управо она ексклузивна демократска, грађанска, обавезно антифашистичка промена, па се још безобразније комодирала, етаблирала, ухљебила, чврсто сачувавши доминацију над целокупним културним, дакле и идеолошко-пропагандним простором.
У доба СФРЈ познавали смо тзв "салонске дисиденте", патетичне сапутнике главног јунака, кафанске Санчо Пансе, чија (објављивана) дела нису била бескомпромисно контра-револуционарна и анти-титоистичка, како би се дало очекивати и како су рекламирана, већ дијетална допуна на менију, контролисана интелектуална ескапада у српском гетоу.
Савремени културни, нарочито филмаџијски компрадори (зато што су сликописи најдоступнији и најпријемчивији широкој народној маси) прибегавају посебној врсти мимикрије. Док је у Титово доба "србовање" и "солунашење" било проскрибовано и врло ризично по ауторе, сада свега тога има на претек, само је деформисано до утваре.
Одиста, могло би се рећи да влада хиперпродукција филмских и телевизијских остварења са историјском тематиком. Као да се државним властима журило да поправе штету након вишедеценијске комунистичке стигме над српском историјом, особито новијом. Међутим, свака нова телевизијска серија и/или филм, појачавали су огорчење спознајом да заправо комунистичко ружење српског народа на волшебан начин добија на новом замаху. Ако се у рачун узму и остварења која се баве “савременим животом”, у коначном скору добијамо исти онај архитип Србина који је ваљда од вајкада подразумевано полуидиот, хуља и зликовац, безбожни православац масне браде, уз понеког погубљеног лунатика, како је моделиран у периклово доба распојасаних капејотских културтрегера.
Не постоји још једна држава у свету, нека је и најзабитија презрена колонија, да сву своју уметничку потенцију упрегне да културу претвори у националну касапницу. Не постоји сличан пример у свету да се држава организовано (осим криминалом) тако студиозно, систематски и дугорочно бави деструкцијом историје сопственог народа, дифамацијом најбољег што је (усудом њен) народ изнедрио.
Тој сотонизацији Срба се снажно успротивила Ана Филиповић. При томе, она свој изворни, јасно патриотски став не крије. Зато до Националне фреквенције нећете лако доћи. Та књига припада литератури која је табу тема у строго контролисаном "јавном простору".
Дража ми је истина - одговара Ана Филиповић.
О рецензијама
Ако сагледамо шири контекст, те прелистамо рецензије остварења са историјском тематиком, видећемо да постоје три међусобно супротстављена приступа:
*
Превладавајуће су славопојке и одбрана из режимских ("првосрпских") медија, ликовање због "великог интересовања" и "рекордне гледаности", до "овација за филм". Ако се помињу критике, оне су редовно "подељене, док гледаоци хвале нову серију и глумце".

*

Другосрбијанска фаланга штанцује запаљиве критике које се не разликују од оних из Хрватске (или ово, ово) и БиХ, уз ноторног ројника Драгана Бурсаћа.
Дакако, другосрбијанци не гледају истим очима тематику "Равне Горе" или "Краља Петра", ма како грдно биле презентоване, и "Сенке над Балканом" и "Вера", јер све што је позитивно је зло, што је негативно је добро, али мора то боље.
Историчарка Дубравка Стојановић на све стране грми против "ревизије историје" (нпр. овде) Другог светскога рата, али прави урнебесни салто-мортале када се појаве озбиљни покушаји ревизије првог светског рата:
...поставља се кључно питање: како једном друштву које је показало апсолутну тупост, које није имало емпатију ни према чему, које не зна да се сад открива најстрашнија масовна гробница – како сад баш једна књига, и то озбиљна историографска књига – није то тв серија него књига, озбиљна, са фуснотама /НАП: о књизи Кристофер Кларк "Месечари", у којој је Велики рат назвао "Трећим балканским ратом", јер су се иза њега "скривали Срби"/– како то да једна књига изазове овакву лавину хистерије? Мислим да је то невероватан симптом којим ми сада треба да се бавимо.
У идентичном тону наступају и многа друга лефтард пувала, да поменемо Светлану Слапшак, Павла Симјановића, Невену Даковић, Марка Матића (помоћник глодура [font=Calibri]†[/font] е-новина и опскурног регионалног магазина XXZ Пере Луковића), Милана Урошевића, аутованог неокомунисту са Новог Пламена (ово = ово)... У овом друштву обрело се чак и једно удружење јеврејских исељеника (?!)
Однеговани су то гелиптери.
*
Њихов духовни предводник  и дефиниција је Вељко Булајић. Титов лучоноша Вељко је из рата изашао са седамнаест година, у чину поручника НОВ и ПОЈ. Међутим, уместо отвореног пута напредовања у војничкој [i]касти,[/i] он се определио за филм. Па и ту му је био привилегијом отворен пут јер рекосмо да беше партизански поручник, уз то Црногорац наклоњен Хрватима. По дефиницији [i][b]Црвени Хрват[/i][/b]. Како стоје ствари у његовој глави сазнали смо много касније, када је отварао душу као уредни грађанин Загреба и нове НДХ. Булајић упркос сваке животне очигледности до краја истрајава на громком хорском певању о слободи из свог лагодног положаја припадника дворске свите и "[i]Титовог најбољег друга"[/i] . Његови филмови остају стожерни системски филмови, упорно тематизирајући “борбу за слободу” из квази-повесне позиције, оверене накнадном и скарадном победничком перспективом – поджанр који је Булајић сам и дефинисао, одредивши га, за низ својих опонашатеља у тзв. [i][b]црвеном валу.[/i][/b]
Вељко Булајић је партизански официр који, по сопственом признању, петнаест година после рата ништа није знао о страдању Срба на Козари.
Партизански официр који је дискретно подржавао [i]"хрватско прољеће"[/i].


Режисер који је измислио призор борбе против четника који минобацачима гађају партизане скривене иза стећака. Па вели, у напону да се одвоји од својих партизанских цокула и досегне философску разину (Ne sutor ultra crepidam) : "Чини се као да тај призор најбоље отјеловљује [b]тадашњу југославенску идеологију, као да су богумили 'претходница' титоизма, несврстаности[/b]…"
Хуманиста који је стварну судбину напуштених рањених партизана прескочио као плитак поток. Јер Тито је недодирљиво божанство. Ништа не сме да наруши његов митски хероизам.
Коначно, партизански официр не може да прежали што није снимио филм о[b] четничкој опсади Сарајева[/b]![i][b] Познати режисер каже да је пре петнаестак година пропуштена велика шанса да се кроз филм, који би био на нивоу "Битке на Неретви", исприча [/i][/b][u][i][b]истина[/u][/i][/b][i][b] о "агресији ЈНА на Босну".[/i][/b]
Други неостварени пројекат прослављеног синеасте је Вуковар који  је, "попут битке код Лењинграда /Нап. Вуковар=Лењинград? Да вам није много? Чини се да је адекватније поређење са битком за Оџак/ , у самом врху љествице великих трагичних тема".
Тачно на нео-загребачкој позицији Вељка Булајића налазе се београдски култур-цокулаши.
*
Трећа група критичара, које не везује иста идеологија и не припадају истом сталежу, али без обзира на различите мотиве дижу глас против организованог државног фалсификовања историје (нпр. овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде...). Ова врста критике нема исту пролазност у јавном мњењу, везано за позицију аутора у прилично крутом кастинском устроју српског друштва, те са идеолошком позицијом аутора. Поготово се не може очекивати равноправна проходност у најрелевантнијим медијима који оперишу у Србији, с обзиром на апсолутну предоминацију србофобног медијског и политичког синкретизма.
Коначно, ма колико чврсту аргументацију износили, ова група аутора нема никаквог утицаја на државну политику филмске продукције.
Краљ Петар, уљез
Серија/филм Лазара Ристовског Краљ Петар Први је свињарија.
Да прави свињарију а не серију Ристовски је показао чим је почео.

Већ у шпици, краљ Петар у кочији улази, полутајно, кроз неке полумрачне улице у Београд, тј. долази у Србију, док продавац новина за кочијом виче: „Петар Карађорђевић, краљ, у недостатку бољег!“ Истина је следећа: краљ је у Србију дошао возом у посебно закупљеном вагону, у пратњи Петра Велимировића, председника Народне скупштине. У Руми се пресвукао у свечану униформу српског генерала. Кад је воз прешао половину Саве, ушао на српску територију, огласила се почасна топовска паљба, сачекала га је постројена гарда и силан народ…


Краљ Петар се самокрунише...



После Краљ Петар сам себи ставља круну, итд.
Ко тако представља историју има погану намеру.
Све скупа, Лазара Ристовског би било срамота због прљавог посла који ради, да није комуњара.
[Напомена: у приказу ове серије Ана Филиповић прави ненамерну грешку кад малог Момчила Гаврића помиње ка Добросава Гаврића].
Свеобухватно ружење народа

Серије Корени, Чизмаши, Нечиста крв, Вера, покривају различите историјске и друштвене прилике, али доследно се држе клеветничко-затупљујућег курса и перверзног стила.


Нечиста крв
Ал Џазира, сеирећи због "моралне панике" изазване серијом "Нечиста крв", преноси неке критике оцене Врањанаца:


...највећа критика ауторима серије, која у Србији бележи милионску гледаност викендом, односи се на начин на који су приказане Врањанке, главне јунакиње Нечисте крви, па је познати локални адвокат Драган Ника Николић серију упоредио са порнографским филмом.
„Замислите ви то, Србија чекала да види како се врањске девојке, удовице и жене голе фрљав у постеље својих газди и аџија и по цел д'н мислив на онеј работе!“
Обрнуто, Вера Пешић, "Мата-Хари" среза сијеринског, приказана као трагична хероина, уместо као оно што је реално била - обер-курва, па тако и да филм буде по природи својој порнографски.
Дијалекти су посебна прича. Очито, јужни нагласак је passé, па је боље да глумци говоре у модификованом дорчолском сленгу, који је Београђанима много ближи.
[Нап. Наше мишљење је да је у овом делу Ана Филиповић понешто пристрасна. Бора Станковић је просто речено био лош човек, без јачег патриотског осећаја. Остало је забележено његово трагикомично "повлачење" за српском војском, током кога није излазио из статуса `мортус-пијан`, те није знао ни где иде ни шта ради. Тако је успут изгубио и рукопис Ташане, па после није умео да га реконструише како ваља. Даље се сналазио како се сналазио, и нема јачег разлога да се сматра да би се у следећим временима, ратним и поратни, друкчије сналазио.]
*
Корени и Чизмаши су капитална дела наше тобожње дисиденске елите.
Добрица Ћосић је чак проглашен "оцем нације", односно покретачем новог српског национализма. Ако пратите србошовинистички дискурс (=мњење), можете у вези октроисане „титуле“ Добрице Ћосића доћи до формулација „каже се да је…“, „понекад га називају“, „често“, „део јавности сматра“, „у одређеним политичким круговима“, „пошто је стекао статус оца нације“, „пригрљен као отац нације“… и сличне смутнине са очитом расистичком наканом из Гебелсовог практикума спиновања, али ништа конкретно. Ко, кад и зашто је Добрицу Ћосића прогласио за „оца нације“ нећете пронаћи. [b]Никада Добрица Ћосић од свог народа није проглашен за „оца нације“, већ од оних који мрзе србе.[/b]
Они, који шекспировски неизмерно љубе одговорност за јавну реч и „професионално новинарство“, без трунке гриже савести обилато се служе fake квалификацијом, па на основу те фундаменталне лажи даље извлаче fake наратив о српском геноциду над свим околним племенима који су , заправо, уз помоћ моћног промотера злочина против мира довршили геноцид над Србима, започет у WW1 а темељито извршен у WW2. Ти професионали чувари поштене журналистике затим обрћу ћурак и бране тог истог курајбера нације од великодреновачке народне виктимизације?!

Серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.
Корени су писани у класичном комунистичком маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци, мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: ‘За попа одма’ две љуте!’ “…
 
У закључку, Ана Филиповић:
 
Роман и тв серија "Корени" направљени су  да би исекли корене српске самоуправе и парламентаризма. Битка против ових интелектуалних жилогриза убудуће ће представљати меру да ли желимо да српски народ опстане.
...Ако је оно што је Михаиловић написао у романи Чизмаши вечита вредност српске културне баштине, онда је велика вероватноћа да ће управо овај историјски фалсификат бити сведочење за неки други народ, који ће доћи, да схвати зашто је нестао онај народ који је некад живео на тлу Србије.
О  кључним "антиподима": Равна Гора vs. Сенке над Балканом
Радош Бајић и Драган Бјелогрлић са својим остварењима требали би представљати кључне антиподе. Први наводно репрезентује традиционалну, патриотску Србију, други другосрбијанску, урбану, нетрадиционалну, авангардну, Новосрбију. Ове серије јесу антиподи у неком смислу: Равна Гора визуелно је окренута природним лепотама док су Сенке над Балканом сенке над мрачним ћумезима Јатаган-мале. Кључна супротност је у квалитету серија - Равна Гора је занатски тако стравично склепана да је негледљива, Сенке над Балканом је озбиљан пројекат. Ове серије су међутим у идеолошко-пропагандном смислу сестре по оцу. Бајић и Бјелогрлић у исту тикву дувају, само са различитих страна - први са Мораве и Равне Горе, дуги из кршевитог Београда.


Сенке над Балканом - пожељна слика Београда између два рата



 Радош Бајић о "Равној Гори", исповедно:

У професионалном смислу то је један од најтурболентнијих  периода мог живота – у којем сам поново ставио на коцку егзистенцију породице, будућност моје деце, опстанак наше продукције CONTRAST STUDIOS и сопствено здравље. У периоду од годину дана три пута сам био принуђен да због исцрпљености, поремећаја рада штитне жлезде и срчане аритмије – лежим у болници. Након избора у мају 2012. године који су донели круцијалне политичке промене у Србији, са недовољно обезбеђеним буџетом и уз празна обећања нове политичке елите да ће пројекат имати потребну подршку, 24. јула исте године на шарганској осмици на Тари – почело је снимање тв серије „Равна Гора“. Била је то авантура и високо ризична пустоловина у којој ћу проћи као бос по трњу... - пише Бајић. 
- Скочили су сви. И антифашисти, комунисти, интелектуална елита, ултра десничари и фронтмени са крајње левице, домаћи и они у Загребу, у Сарајеву, у Бриселу, и у европском парламенту у Салзбуру…Сви су хтели моју главу, оптужујући ме за историјографски ревизионизам, за афирмацију „домаћих издајника“, за негирање тековина антифаситичке борбе, за повампирење четништава и за шта све не…Чувари комунизма окупљени око СУБНОРА – организовали су испред Јавног сервиса РТС демонстрације против мене тражећи да се серија „Равна Гора“ скине са репертоара - што је јединствен случај у свету
- Три године касније, снимали смо тв серију „Пси лају ветар носи“ потпуно случајно – срео сам високог официра из безбедносних структура војске Србије који је у цивилу стао испред мене и рекао ми: „Господине Бајићу, савест ми налаже да вам се извиним. Да вам кажем да сам мимо своје воље био именован за члана мешовите комисије коју су чинили експерти свих наших тајних служби, која је била формирана по налогу државног врха одмах после емитовања прве епизоде, са задатком да се по сваку цену руши „Равна Гора“. Јер је била озбиљна сметња Србији на европском путу, а и Хрвати су се побунили… Молим вас – примите моје извињење“.
Много тога одвијало како је Радош Бајић приказао. Ван сумње је и да је Бајић прећутао одговоре на важна питања. Шта је он "проучавао" и ко је њега саветовао, када серијал кипи од непоправљивих грешака и пропуста, а очито на силу је уметнута брутално-верисичка сцена клања једног муслимана, што се у стварности није догодило(!!!), једина сцена која ће бити политички раубована из иначе побачене серије?
Ана Филиповић наводи разлог оваквог Бајићевог "уметничког решења":
...никаквог клања које су извршили четници у то доба није било...Да је ово фалсификат и да су његови аутори заправо саветници Бајића на овом серијалу, доктори историјских наука др Момчило Павловић др Предраг Ј. Марковић, потврђују они сами у интервјуу листу Блиц, средином јануара 2014 године, када кажу да су неки погроми, попут стрељања и клања, који су се десили у каснијој фази рата, морали да се убаце у овај део да би се показала сва динамика отпора окупатору. (НАП: sic!) Дакле, они не убацују стварне догађаје, односно борбе Брзог одреда са Немцима и усташама, којих је било сијасет у тим данима, него клањем невиног човека, наглашавајући да је тај човек  био припадник друге конфесије, желе доказати оно што су правдали у интервјуу Блицу Бајић им у томе највише помаже тако што саму сцену клања приказује зум камером, а посебно наглашава лице невино убијеног човека-муслимана и умно поремећеног убице-четника.
Ове сцене су највећа лаж и брљотина који су измишљени да би се Дражи Михајловићу и његовим војницима укинуо не само легалитет и легитимитет, него и сваки кредибилитет њиховог ратовања.
Историчар нове генерације Срђан Милошевић нас учи да је "Равна Гора" "пашквила на историју" и недопустива ревизија историје те с тога "примедбе за фактографску неверодостојност јесу релевантне". Дапаче...

...У случају серије Сенке над Балканом, ситуација са односом према стварној историји (а само о том аспекту у овом тексту говорим) је (готово) сасвим другачија: епоха је само контекст, а стварне личности и догађаји су у највећој мери присутне тек како би код гледалаца створили илузију веродостојности, што је иначе легитиман и веома ефикасан уметнички поступак.
Свакако, "Равна Гора" јесте пашквила на историју, али из супротних разлога које нам намеће Срђан Милошевић. О том историјско-пашквилантском карактеру серије Милосав Самарџић, најбољи познавалац историје ЈВуО,  издао је обимну документовану књигу. Питање је, уз то, како један историчар не види шест стотина партизанских филмова и респектабилан број телевизијских серија, који су одреда, без часног изузетка, одвратне пашквиле на истину, здраву памет, коначно на људске патње и страдања? Не види да су партизански филмови апсолутни фалсификати- историјски, етички, емотивни и финансијски? Нема међутим нити постоји разумно оправдање како приказивање Анте Павелића и вмровских терориста као позитиваца, у најмању руку допадљивих ликова, а "белих Руса" као супстанце зла, може бити "легитиман и веома ефикасан уметнички поступак"?
Драган Бјелогрлић је наставак вељка Булајића другим средствима. Драган Бјелогрлић је прото-синђел аутошовинизма. У свом аутошовинизму Бјелогрлић је изузетно вешт. Он прави мозаичке фалсификате који пролазе код народа. Тај поступак је испробао у спортској мелодрами Монтевидео у којој историографски ништа није тачно. У Монтевидеу  Бјелогрлић измишља да краљ Александар не да паре за пут репрезентацији у Уругвај "јер не играју Хрвати". Код Бјелогрлића хрватска осећајност а ла Булајић води игру, па од државе добија паре и шаком и капом.
Сенке над Балканом су носећи стуб државног/квислиншког предузећа промене националне свести филмско-телевизијским алатима. Ту су уграђене све митологеме титоистичке догме: Краљ Александар као врхунски штеточина, велокосрпска хегемонија, угњетене мањине, војници-просјаци, развратна буржоазија, Краљевина Југославија гробница, Јатаган-мала центар српских завера, Херцеговачки бољшевик као виша сила и је*ач на високој цени, четници и белогардејци, раздрљани жандари, Пера-педер (генерал Живковић), Арчибалд Рајс "Чујте Срби", опијум, Тула, неизбежни фетиш Жрнов... Бојати се да нећемо успети да набројимо све сличне титоистичке симболичке ознаке везане за српство и српску државност.


Бјелогрлићев "Жрнов" и стварни Жрнов



На све замерке од сценариста добијате одговоре "али било је случајева". Случајева не може да не буде. Знамо да је на згражавање јавности власник новоотворене јавне куће одговрио "Љубав је за сиротињу!", знамо да је једно удружење четника у Сарајеву распуштено због нечасног понашања, знамо да је било жандара који су се на Косову понашали као да су на годишњем одмору. Али, ако се дело које се бави одређеним историјским периодом састоји од случајева и ничег другог, мање стварних а много више креираних на основу снаге сопствене имагинације, па се исто догађа у свим филмовима и свим серијама, онда је свака случајност искључена.


Мрак над Србијом...Нису ни одлазили...

Рекли би смо да се Бјелогрлић заправо пројектује. Оно што су у свету којим се он бави били случајеви, то су у његовом свету правила. Знамо за Милана Трешњића његове личке чизме, курве за џабе, хиљаде убистава, бацање деце у бунаре, "лева скретања" и "пасја гробља", знамо за Титову педофилију, знамо на чијој је страни ратовао, и за његов хедонизам који је проглашен за хероизам, знамо да је Владимир Велебит био Титов консиљере, знамо да су сами у поверљивим извештајима писали да је "појединим друговима клање прешло у страст", за "економске акције" (= пљачке), "Неумску аферу", знамо за за невиђани разврат "ено их скојевци на гомили", "клуб слободне љубави", знамо за "Секс конгрес", знамо за фашисте Доланца, Кардеља, Крајачића..., и то нису били случајеви и инциденти, то је њихов животни стил под којим Србија умире.
Не може Драган Бјелогрлић да ствара саге о том ужасу, јер би морао причати приче о својим најбилижима, о свом окружењу, о свима својима, о себи. Он се брани учитавањем сопствене историје онима којима је непријатељ, био и остао. Све у гелиптерском гесту.
...Оригинално Лонгиново копље инспектор Танасијевић вади из свог лажног гроба. Тај лажни гроб треба да нам покаже да је све добро, часно и лепо у српском народу сахрањено. Зато на крсту изнад његовог лажног гроба као година стоји број 1918, што је велика грешка, јер се битка на Мачковом камену догодила 1914. године у којој је он наводно погинуо. Овом намерном грешком , ДБ жели да покаже да је највећа грешка српског народа направљена 1918. године када је створена нова држава. Или је, што би било још горе, хтео да каже да је највећи грех што су Срби уопште пробили Солунски фронт и победили у Првом светском рату. Међутим, он у тој сцени скида задња два броја 1 и 8, јер ће изгледа по ДБ права држава, по вољи Божјој, настати кад на тим местима буду бројеви 4 и 5. Наиме, оригинално Лонгиново копље Танасијевић дарује просјаку-војнику, инвалиду без руке и ветерану ратова за ослобођење. Шта је заправо ДБ хтео да нам покаже овом завршном сценом, закључком свог телевизијског остварења? Многим критичарима је, случајно или намерно, промакла ова кључна сцена целог серијала. Читавом драмском конструкцијом, као што смо видели, ДБ покушава да потврди тезу о "фашистичкој творевини" Краљевини СХС и Југославији, која је пропагирала "векикосрпска хегемонистичка буржоазија" на челу са краљем Александром.

Ту, на том лажном гробу, са лажним именом, лажним датумом и лажном инсигнијом, спојили су се прва и друга Титова Србија, у свом мртвачком Козарачком колу.

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2023...st_15.html
Одговори
#25

Права књижевна критика коју је написао Нимбус. Разноврстан и богат текст.

Само нешто везано за Бору Станковића. Јесте да је човек пио током повлачења. Али није изгубио "Ташану" током тих дана, него је оставио или заборавио у фиоци нишке канцеларије Министарства просвете и вера. А ти најтежи дани испуњени алкохолом су били на путу од Пећи ка Црној Гори, тј. то је било после Ниша. До Пећи се побринуо за преношење моштију краља Стефана Првовенчаног.

Подаци извучени из текста Вулета Журића

https://www.oko.rts.rs/istorija/4293902/...ovica.html

Има још једна пикантерија коју је написао Винавер: Због неких новчаних околности, Бора је обавио малу нужду испред ограде Народног позоришта

https://www.klubputnika.org/zbirka/putos...sto-tursko
Одговори
#26

Људска судбина је неухватљива. Поготово у тако земљотресним временима на врлетном Хелму.
Свако има право на своје мишљење.
Погледао бих на случај Боре Станковића у време Првог светског рата из мало другачијег угла. Да није било његове и књиге Луке Лазаревића, које су до детаља осветлиле суровост германске окупације, не бисмо имали тако сликовит приказ туђе власти над нашом територијом. 
Рецимо, за многе периоде наше историје, а сличног су карактера, немамо тако добрих књижевних дела. То важи за период после Маричке битке у Старој Србији, после Косовске битке у остатку Србије, после пада Босне, после Велике Сеобе Срба....
Да се нешто питам, а не питам се, за децу у вишим разредима основне школе прве лекције из српског језика и историје били би дела Боре и Луке Лазаревића о окупацији у Првом светском рату и Смрт Војводе Пријезде.
На жалост, управо та дела су скрајнута из јавног дискурса у Србији.
Одговори
#27

Имамо и ''Покошено поље''...

Ђоле, свака част на чланку!
Одговори
#28

Захваљујем се свима.
Ја сам доста писао на исте и сличне теме ка и г-ђа Ана Филиповић, наравно из комотнијег, блогерског угла, али драго ми је да се налазимо на истим позицијама.
Слажемо се да би требало обрадити и друге пројекте, који су поменути. А, како ценим, биће големог посла око Шушљиковог "Време смрти".
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним