[Горски штаб 52]

2023. година...

[Monarhist]

Лучани? 

[Бенито]

2023. година...

Ово је слика аутора Радослава Јованчевића, наставника ликовног васпитања у ош "Милан Благојевић" у Лучанима, као и Средњој хемијској школи у истом месту. Дотични Јованчевић био је председник општинског одбора ССОЈ - Савеза социјалистичке омладине Југославије. На том месту заменио је оног Стевановића, данас власника трговинске фирме у Чачку, који је познат по томе да је "једини Србин у историји који је избачен и из комунистичке партије и из Српске православне цркве".
По својој функцији, Јованчевић је аутоматски постао заменик секретара компартије на општинском нивоу, као и секретар партије у свим школама у којима је радио, што у преводу значи, да је био главни цензор и идеолог програма који уче ђаци на општинском нивоу. Уз све то, Јованчевић је постао главни "општински писац" различитих хроника, од којих су најбитније тзв "хронике села" што је компартија писала или контролисала преко Дома културе у Лучанима и Гучи.
Ову слику која је пред вама, Јованчевић је насликао у првој половини 1980-их година и она је постављена на зид изнад говорника у тек изграђеној "свечаној сали" фабрике "Милан Благојевић - Наменска" у Лучанима.
Испод ове слике, своје говоре су држали: Иван Стамболић, Слободан Милошевић, Анте Марковић, Ивица Дачић, Александар Вучић, неутврђен број министара одбране, бројних секретара, и највиших званичника ЈНА, ВЈ, ВСиЦГ, и Војске Србије.
А да не говоримо, о броју наступа различитих директора истоимене фабрике, поводом различитих свечаности, од којих су најбитнији значајнији датуми, а пре свега државни празници: 29. новембар, 1. мај, Дан ослобођења општине (тамо неки септембар када су комунисти ушли у ово село), а доцније Божић, Васкрс, Сретење...  И наравно, пре свих, датум који се у фабрици обележавао и тада и сада: Дан смрти народног хероја Милана Благојевића.
У својој првој верзији, Јованчевић је насликао како четник коље Благојевића, али је на састанку партије одлучено, по препоруци "другова одозго" да тако не може стајати. Зато је Јованчевић променио композицију слике и убацио два брадата четника како спроводе народног хероја. Један од тих је морао бити у униформи "бивше југословенске војске" како би се одмах гледаоцу натурило ко је био противник "напредних снага наших народа и народности". Убачени су около "припадници обичног народа" који су "забринути и против прогона народног хероја", али наоружани четници спречавају да се приђе. Кулминација слике је четник који гази дете, односно у преводу "ретроградне снаге прошлости које не дају новим генерацијама пут у светлу будућност". 
Зашто се ова бласфемија и даље налази на зиду свечане сале фабрике у Лучанима и зашто је важно да се ту и даље држе званични и свечани говори званичника?
Да се слушаоцима, а то су најчешће радници у фабрици или носиоци функција у општини, стално натура да фабрике, у преводу напретка, не би било без жртве комуниста и да само њима имају захвалити што имају леба да једу. Зато је и особа испод, односно говорник, једини легитимни представник напретка, и има да се слуша беспоговорно. 
Најчешћи говорник испод ове слике у историји био је покојни Радош Миловановић, дугогодишњи генерални директор ове фабрике, на чију сахрану је лично дошао и председник Републике Србије. Тај друг, и то у правом комунистичком смислу речи, до краја живота је младим и новим радницима, које је примао у радни однос баш у овој сали, говорио стојећи испод ове слике, и користећи све флоскуле компартије, нарочито наглашавајући "опасност од снага хаоса и безумља, авети прошлости који ће покушати да вас заврбују да радите против општег напретка који оличава ова фабрика". 
О милионима и милионима евра и долара покрадених из ове фабрике који су завршили на рачунима разних политичара, укључујући и Овај, а поготово на рачуне вечитог директора, његове деце и унука, тешко је и трошити речи, јер би за то била потребна озбиљна и опширна истрага. Данас Миловановићи, под плаштом фабричког власништва, поседују огроман број некретнина у Лучанима. О дворцу у родним Ртарима на Овчару, посебно ће се причати, када дође време да то неко буде у могућности да то фотографише. О некретнинама у Београду, на Златибору и у иностранству, о стипендирању унука дотичног за студирање у Енглеској и САД,, да и не говоримо. Комплетна фамилија и данас живи од трговине муницијом која се прави у фабрици, иако не поседују дипломе ни знање ни из иједне области која има везе са овим процесом производње.
Једном речју, тешко да је у историји српског сликарства направљена глупља и лажнија сликовна композиција, као што је тешко пронаћи слику која је толико послужила сврси због које је и направљена.

[Ђорђе]

Није ми јасно како нису дозволили "клање". То би постигло пун ефекат који желе.

[Бенито]

Није ми јасно како нису дозволили "клање". То би постигло пун ефекат који желе.

Млађи си Ти, па се не сећаш тог времена. Већ је "горе" почела да преовладава струја Ћосића у партији, па је требало донети и нову "културну политику". У преводу, уплашили се комунисти да ће изгубити власт, па један део њих "кренуо путем национализма", што ће доцније изнедрити Слободана Милошевића, како би сузбили повратак "ретроградних снага прошлости".
У овом конкретном случају, другови горе су сматрали да клање естетски не би било прикладно таквом простору. Уосталом, замисли у свечаној сали да су ставили слику клања. То би био врхунац комунистичког лудила.
Мада и овако је слика постигла катастрофалне резултате.

[Горски штаб 52]

Само једна мала исправка, 'дворац' није у Ртарима на Овчару, већ у селу Лучанима.

Деценије свега овог што је навео Бенито донеле су то да данас у предузећу ''хлеб зарађује'' око 1.500 радника, којима леди срца и највећи животни страх ствара реч ''приватизација''. Да не причамо о томе кад неко у шали помене евентуално затварање тог предузећа.

Онда на све то додамо редовне извештаје Информера, Гласа Западне Србије и сличних достојних наследника ''Борбе'' о ''малом рају'' и ''малој Швајцарској'' у сред Драгачева, па уместо ''мале Швајцарске'' добијемо једну варош, менталитет и погледе на живот њених становника који више одговарају ''малом Пјонгјангу''.

Овај узак круг људи који се енормно богати убедио је ових 1.500 да им не би било ни 'леба ни живота без те фабрике. А у ствари је обрнуто, овим првима не би било, пре свега, 'леба да није фабрике и петокраке.

И да, још једна исправка. Фабрика не обележава дан смрти Милана Благојевића, већ сваког 15. маја (дан оснивања фабрике), директор и представници локалног СУБНОР-а полажу венце испод бисте Милана Благојевића, која се налази у фабричком кругу (уз идентичан говор сваке године). Полагању венаца увек ''добровољно'' присуствује неколико десетина радника.
Данас један од водећих људи фабрике, а тада руководилац неког њеног сектора, маја 2015. године сазвао је ужи колегијум након што је чуо да је рехабилитован Дража. Закључак на крају састанка је био следећи: ''Нека, нема везе, нек раде ови у Београду шта год хоће, али ми ћемо сваке године излазити и полагати цвеће народном хероју Милану Благојевићу!''

А када поменусмо и доскорашњег доживотног директора, носиоца живота и смрти у Лучанима преко 30 година, врло је индикативно зашто је, тамо негде 80-тих, у конкуренцији неколико десетина инжењера, баш ОН постављен за директора. Углавном, врло је битно ко ти је био отац/ђед. Целу причу ћемо, надам се, ускоро читати у једној књизи (аутор је можда открије и раније, ако буде желео).
Углавном, култ личности је изграђен, радници су лили сузе крокодилске за оним који их је третирао као обичну марву, у канцеларијама данас стоје окачене његове фотографије, добио је улицу, а како се шушка, стиже ускоро и биста...

Данашњи Миловановићев наследник седи испод метарске Миловановићеве слике, диви се до имбецилности Александру Вучићу и са сетом се сећа времена владавине Јосипа Броза. Познат је по изјави да би ''дао Рио Тинту да копа шта год хоће, све док није испред његове куће''.

[Бенито]

Само једно питање: 
Има ли то стање неку политичку опозицију у том "малом Пјонгјангу"?

[Горски штаб 52]

Као и свим милошевићевским комунистима, политичка опозиција су им - стамболићевски комунисти.

[Бенито]

Извини, само још једно питање:
Пошто Милослав Самарџић, убеђени оптимисти, тврди да ће такво стање потпуно бити промењено када приватни капитал превазиђе државни...
Какве су приватне фирме у Лучанима, ко су њихови власници, можемо ли од њих да се надамо да Лучане одведу у правом смеру?

[Горски штаб 52]

Па једна реч би их најбоље описала - парадржавне.

Највећа приватна фирма у Лучанима отпуста радницу којој је брат погинуо у фабрици, јер је тако наредио директор фабрике, тј. уценио их јер се нека постројења те приватне фирме налазе у кругу фабрике.
Пословање друге највеће приватне фирме у Лучанима је уско повезано са фабриком и владајућом странком. Јавна је тајна вишедеценијско испумпавање фабричког новца преко ње, али и преко многих других приватних фирми у Лучанима и околини.

Истине ради, има и неколико здравих приватних фирми и предузетника, али њихов утицај на било шта је миноран.

[Милослав Самарџић]

Извини, само још једно питање:
Пошто Милослав Самарџић, убеђени оптимисти, тврди да ће такво стање потпуно бити промењено када приватни капитал превазиђе државни...
Какве су приватне фирме у Лучанима, ко су њихови власници, можемо ли од њих да се надамо да Лучане одведу у правом смеру?

Контра пример је Горњи Милановац, где нема државне фабрике.
То што сте описали је ненормално, неприродно, мора да пропадне, само је питање времена.
Иначе слика је аматерска, нема вредност

[Бенито]

Слика је у маниру наиве. То сам заборавио да напишем. Јованчевић се одлучио за тај стил да би теми наводног "терора четника" дао "народну црту". Зато се и на самој слици види толики обичан и голоруки народ, кога четници са "тешком муком" заустављају да помогну "народном хероју". 
Иначе, ко не зна, Милан Благојевић је био из срца Шумадије, и у овом крају га нико живи, осим можда неког комунисте, није ни познавао. Четничка стража га је скинула из воза на станици у Јелен Долу, који је такође ван Драгачева, и припадао је пожешком срезу. Ту су га и убили. Милан Благојевић сматран је једином особом која је била жртва споразума Броза и Драже Михаиловића о хапшењу особа које потражује друга страна, односно да су заправо комунисти тражили хватање и убиство Благојевића. 
Када су подигли вештачку варошицу Лучани и по њеном имену преименовали срез Драгачево у општину Лучани, комунисти једноставно нису могли да нађу ниједног комунисти из овог краја за чије би се "херојско дело у рату" закачили. Зато је изабран Милан Благојевић. И зато је ово упорно и перманентно прање мозга новим генерацијама Драгачеваца именом Милана Благојевића, а у исто време, у истој тој фабрици и варошици, анатемисање имена војводе Милутина Јанковића који је био управо из Дљина, места које се граничи са Лучанима. На блаћењу његовог имена највише су радили управо они, горе поменути који су правили лажни култ Милана Благојевића.
Дакле, пљување по свом,  а који је био јунак, а хвалоспеви туђину.
То је драгачевска верзија онога што су комунисти на националном нивоу радили у оквиру Дража Михаиловић -Јосип Броз.

[Милослав Самарџић]

Нисам знао да су црвени тражили хапшење Благојевића? Троцкиста?

[Јужносрбијанац]

А због чега је био стрељан?