Мотивисани обостраном жељом да се преговори око трговинског уговора наставе, председници влада Ерентал и Пашић, покренули су у јулу 1907. годи не преговоре о закључењу новог угово ра макар и као привременог за период до краја године. Ипак, огромна разли ка још на стартним позицијама отежава ла је сваки напредак. Посебна препре ка било је одсуство воље аустроугарске стране да се Србији дозволи извоз жи ве стоке. Преговори су запели и на пи тању царина за суве шљиве, пекмез и шећер. И док је након консултација са Сарајевом аустроугарска страна за суве шљиве тражила 6 круна за 100 килогра ма а српска страна предлагала 3,60, до тле је у случају шећера ситуација била супротна. Под утиском ових потешкоћа преговори су средином јула привреме но прекинути. Због унутрашњополитичких разлога и Ерентал и Пашић, на састанку одржа ном у Семерингу 7. септембра 1907, договорили су наставак преговора за почетак октобра. Међутим, видан на предак није постигнут ни тада. Поново су угарски произвођачи пољопривред них производа пружили отпор било ка квим уступцима српској страни а посеб но увозу живе стоке, што је за Србију било најважније питање. Српска страна је као одговор запретила увођењемпро хибитивних царина чиме би угрозила и онако преполовљени аустроугарски извоз у Србију. Преговори су наставље ни са малим изгледима на успех. Српска страна је коначно одустала од инсисти рања на извозу живе стоке али је иста кла захтеве за удвостручење континген та клане стоке и ублажавање режима ветеринарске контроле, условљавајући то усвајањем тарифа за аустроугарске индустријске производе62. Коначно, након многих претежно унутрашњополитичких перипетија на релацији Влада опозиција у Србији, и Аустрија и Угарска у оквиру Аустроу гарске у јануару 1908. године, дале су сагласност за повећање контингента из воза клане стоке из наше земље. Како је вредност овако одобреног извоза из носила само 12–13 милиона динара у односу на 30 милиона у 1906. години, српски преговарачи су у наставку прего вора ограничили своје уступке аустро угарским индустријским производима (тарифа „А” споразума). Преговори су настављени у тако напетој атмосфе ри да су на њихово убрзавање морали утицати Пашић па и краљ Петар лично како би се спречило да пропадну на мање важним питањима. Компромис је коначно нађен у попуштању српске стране на питањима царинских стопа за вунену робу, ципеле, намештај и стакло а аустроугарске на питањима це мента и шећера. И усаглашавање тарифа за извоз срп ских производа ( тарифе „Б”) било је тешко али су их прекратили председни ци владе налазећи компромисна реше ња, посебно по питању извоза српског пекмеза. Коначно, након додатног одла гања због питања ветеринарске контро ле стоке за извоз споразум је потписан у Бечу 1/14. марта 1908. године. Укупне предвиђене количине за из воз овим споразумом биле су смањене у односу на ранији период (са 60.000 волова и 120.000 свиња на 35.000 во лова и 70.000 свиња), али је гледано из царинског угла он био повољан по српску страну. Уговор је садржао значај ну повластицу у диференцијалној цари ни на месо, без које би извоз био неис платив. Повластица која је обухватала само одобрени контингент састојала се у томе што су говеда и свиње најпре ца рињена по нижој стопи за живу стоку, а онда клана у српским кланицама и из везена у Аустроугарску. Тако је избегну та висока аустроугарска царина на ме со од 30 круна за 100 кг. Истовремено, српска страна је обезбедила и приходе од око милион динара само на таксама које су раније припадале увознику (так се у контумацу, ветеринарске таксе, оборине и сл.). Царинске стопе из Тарифе „А” трго винског уговора на увоз робе из Аустроу гарске у Србију састојале су се из три еле мента: дотадашње царине, обртног поре за и новоуговореног прираштаја. Овај прираштај је имао заштитнофискални карактер и код појединих артикала, по себно шећера, чинио је царину прохи битивном. Уношењем обртног пореза у царину завршен је процес започет српсконемачким уговором из 1904. го дине који је требало да поједностави царински поступак. У тарифном делу уго вора први пут је спроведено начело ин дустријске заштите у Србији. Посебно је значајно што је ово примењено не само према већ постојећој индустрији, већ и према оној коју је тек требало подићи. Заштитом је обухваћена претежно инду стрија која је прерађивала пољопривред не производе, као индустрија шећера, пива, брашна, цемента, дрвене грађе и коже. Према старој, новоуговорене цари не су повећане: за кожну обућу 18–20%; за прерађену кожу 17,5–22%, за сарач ку робу 17,5–28%; за ужад 22,5–25%, за котларске производе 24–33% а за ку хињско и остало посуђе 20%... Рачунало се да су у просеку нове царине веће од старих за око 30%. Уговором су заштиће ни и занати и то тако што су дажбине на готову робу прорачунате на основу по већања од 70% царине на материјал од кога је роба израђена. Примера ради, у уговору из 1892. године тај додатак је из носио 40%. Овако одређене царине утицале су на знатно опадање увоза шећера, памуч не робе, папира, стакла, машина и апа рата. Једини видан пораст забележио је увоз предмета од гвожђа и конфекције.
Ипак заштитни систем уведен новоо дређеним царинама имао је и два недо статка. Висока царина је поред заштит ног имала и фискалну сврху, која је погађала широке слојеве становништва у Србији. Примера ради, да би надок надила мањак од милион и по динара настао укидањем извозних царина, у корист извозне трговине, Влада је пове ћала увозне тарифе коју су посредно платили потрошачи. Са друге стране, овакав заштитни систем, који је доби јен компромисом у трговинским прего ворима, био је оптерећен политичким потребама преговарача и није до краја могао да спроведе пун заштитни систем једном аутономном тарифом. Тарифа „Б” која је обухватала уво зне царине у Аустроугарску имала је са мо 25 ставова и њоме је увоз српских аграрних производа јако оптерећен. Житне царине носиле су прохибитивни карактер: оне су чиниле чак 40% вред ности пшенице, ражи и овса, а 20–29% јечма и кукуруза. Извоз меса преко до звољених контингената сасвим је оне могућен, док је извоз сувих шљива и пекмеза веома оптерећен. Ове царине су обухваћене аустроугарском мини малном царинском тарифом и оне су уговором из 1908. године устројене на сасвим другим основама од оних из 1892. године. Он није имао одељак о пограничном саобраћају са диферен цијалним царинама. Ставови из овог одељка, знатно повећани, пребачени су у тарифу „Б”. Тиме је Србија изгубила све повластице из ранијег уговора, али је тако уједно отпао и главни основ за економску зависност која ју је везивала за Аустроугарску до царинског рата63. Активни учесник, начелник царин ског одељења Министарства финансија, Сава Кукић поднео је у име делегације 27. марта 1908. извештај радикалском клубу Скупштине о току и резултатима преговора у коме је јасно истакао прио ритете преговарачког тима „ ... уговор није могао дати ранија преимућства сточном извозу, али је могао обезбеди ти извоз оног вишка који се није могао упутити на нова тржишта. У замену, он је обезбедио индустријску заштиту, по требну развитку младе земаљске инду стрије”. Због неповољног развоја аустроугар скосрпских односа постигнути спора зум био је на снази само седам месеци пре него што је и формално отказан. Самим тим ни његово дејство није мо гло бити изразитије. Снажније последи це имао је само тарифни део увозних царина у Србију, који је 1909. године укључен у српску минималну царинску тарифу и тиме утицао на економски развитак земље све до почетка ослобо дилачких ратова. Без обзира на непот пуност његовог заштитног система, он је несумњиво допринео даљем напрет ку индустрије и акумулацији индустриј ског капитала у Србији.
Са формалне тачке гледишта уго вор, који је почео да се примењује 1. септембра, отказан је јер га аустроугар ска страна није ратификовала до 31. де цембра 1908. како је било предвиђено. Након тромесечног продужетка уговор је престао да важи 31. марта 1909. Царински рат и забрана сточног изво за подстакли су кријумчарење у Аустро угарску. Та активност је била и раније развијена између Босне и Србије. Кри јумчарио се дуван, шибице, ракија и кукуруз, као последица монополских и царинских препрека између једног истог народа са обе стране реке Дрине. Ове старе везе само су погодовале же љи српских узгајивача стоке да уместо ка удаљеном Солуну своје производе усмере ка Босни и Аустроугарској. Већ раније формирана кријумчарска мре жа усавршена је у току царинског ра та тако да није била без основе жалба аустроугарске жандармеријске станице из Бјељине да су кријумчари створили „кордон обавештача који стално мотре и на све могуће начине обмањују орга не власти”. Овакав размах кријумчаре ња био је последица ниских цена стоке у Србији, које су дозвољавале високе зараде и оправдавале ризик, затим по годних географских услова и подршке локалних пограничних органа на срп ској страни. Сточарски трговци из Босне и Сла воније прелазили су у Мачву где су куповали стоку, па је онда тајно пре бацивали преко Дрине. Босански бего ви, који су активно учествовали у овој нелегалној трговини, распоређивали су стоку својим сељанима где је снаб девана сточним пасошима издатим од локалних сеоских кнезова. Тако легали зована стока извожена је даље по целој Аустроугарској као босанска. Кријумчарењу је на руку ишао и ве ома погодан географски положај. Шу мовити предели поред Саве и Дрине допуштали су скривање стоке, а како је локално становништво напасало сво ју стоку до саме обале, кријумчарена се одмах по преласку реке мешала са домаћом и тако јој се губио траг. Нај више коришћен канал за кријумчарење водио је за Босну преко Бујковића аде на Дрини код Бадовинаца. Аустроугарске примедбе да српске пограничне власти подржавају кријум чарење нису биле без основа јер је за тварање границе за српске производе изазвало жељу свих у Србији да се напа кости моћном суседу. Министарство у Београду није подржавало кријумчаре ње, али није ни предузимало ефикасне мере да га искорени. И српски царин ски органи потврдили су постојање кри јумчарења64 тако да је, примера ради, царинарница у Митровици известила да су до краја октобра 1906. године на њеном сектору прокријумчарена 164 вола и 2.107 свиња65.
Аустроугарска је узвратила појача ном контролом границе, увођењем еви денције сточног фонда у пограничном подручју и ограничењима за извоз сто ке из Босне. Ипак, током периода до почетка светског рата кријумчарење није могло бити сузбијено. Са друге стране овако успостављена мрежа омо гућила је не само економско, већ и на ционалнопросветно повезивање Срба са обе стране Дрине па и развијање пропаганднообавештајне службе, која је била посебно активна у време анек сионе кризе и пред Први светски рат. Низ унутрашњополитичких и међу народних догађаја утицао је да се ста ње аустроуарскосрпских односа не са мо не поправи, већ да дођу на најнижу тачку и запрете чак и ратом. У Србији је сукоб самосталаца и радикала довео до опште блокаде система, ванредних парламентарних избора, пада кабинета и опште конфузије на политичкој сце ни. У Аустроугарској сукоб на релацији Аустрија–Угарска заоштрио се, такође претећи суспендовању уставног уређе ња. Бечки кабинет као излаз из кризе преузео је ефектан спољнополитички потез, анексију Босне и Херцеговине. Једнострано, кршећи одредбе Берлин ског уговора из 1878. године, Аустроу гарска је анектирала Босну и Херцего вину, при том претећи да Србија мора прихватити новонастало стање или ће бити војнички нападнута. После дугог противљења, по савету Русије, Србија је 31. марта 1909. прихватила ултима тум изјављујући да анексијом Босне и Херцеговине њени интереси нису по вређени. Овом изјавом рат је одложен. Али ја сно је какви су се трговачки односи мо гли реализовати међу земљама које су на ивици рата. Отказивањем уговора из 1908. го дине и додељивањем српског сточног контингента Румунији, није се могао из менити положај две земље. Чврсто у за грљају Аустроугарске, Србија је поново покренула питање преговора, делом и у жељи да јој они помогну у зближава њу са Бугарском преко које је Србија усмеравала део свог извоза. У атмосфе ри тек минуле ратне кризе преговори нису могли успети, српска страна није себи желела да допусти, после политич ке, и економску капитулацију. И сама Аустроугарска блокирана кризом ма ђарског кабинета, није могла да прихва ти преговоре, тако да је цела 1909. го дина прошла у неуговореном стању. Царински рат и анексиона криза су за Србију имале значај прекретнице. После више година политичких трвења под притиском јавног мњења формира на је коалициона влада са Стојаном Но ваковићем на челу. Србија је стекла пу ну политичку самосталност и изборила право да са Аустроугарском разговара на равноправним основама. Од дефан зиве у извозној политици у само неко лико година Србија је супституисала Аустроугарско тржиште дајући замаха и свом индустријском развоју. Царинска политика била је снажан инструмент у том правцу. Због затегнутих односа са северним суседом Србија је посебну пажњу мора ла посветити царинским односима са Бугарском и Турском. Због испреплета них политичких интереса, односи са Бу гарском нису ни у једном тренутку до стигли очекивани ниво. Свака од страна је вођена сопственим интересом повре мено покушавала да интензивира прего воре, па чак и поново актуелизује идеју о царинском савезу. Ипак, због сталних обзира према Турској и фаворизовања сопствених интереса, споразум није по стигнут, а клаузула о највећој повлашће ности је максимални домет међусобне сарадње на пољу царина. Истовремено, српскотурски односи су се одвијали повољно а после анекси је Босне и Херцеговине Турска је у из глед ставила и додатне погодности. Ме ђусобне односе оптерећивала су и два питања из домена спољнотрговинске и царинске политике: превоз српског рат ног материјала преко солунске луке66 и малогранични промет, који је Турска покушала да спречи. И док су транспор ти са српским ратним материјалом про пуштани од прилике до прилике и без пристанка на генерално одобрење, код отварања нових царинарница за мало гранични промет (пример Кокиног Бро да) ствари су стајале доста лоше. Без об зира на то што нови трговински уговор није потписан до краја царинског рата могућност коришћења солунске луке битно је олакшао положај српских изво зника током целог царинског рата. Свесна да јој након анексионе кризе следи и војнички обрачун са Аустроу гарском, Србија је 1909. године закљу чила нови зајам на износ од 150 мили она динара. Ануитети у износу од 7,5 милиона покривани су царинским и мо нополским приходима. Тако је у пери од пред балканске ратове Србија ушла са дугом од 680,7 милиона динара чије су исплате блокирале 28% свих држав них прихода. Царински приход био је сигурни гарант отплате, тако да је по следњи зајам код париских банкара сматран за „одличан посао”. Да би повећала царинске приходе неопходне за отплату зајма Влада је, фебруара 1910. године, Предлогом закона о изменама и допунама Закона о општој царинској тарифи67, из чисто фискалних разлога, повећала све мини малне ставове царинске тарифе. На тај начин увећани су чак и они од раније високи ставови, као што су на: брашно, пиво или текстил. Нова, минимална царинска тарифа поништила је све ра није предности које је Беч имао и при силила га на отпочињање преговора о коначном регулисању царинских и трго вачких односа. Обострани интерес да се неуговоре но стање прекине условио је да се у јулу 1910. године поново покрену пре говори о трговинском уговору. Главни спор поново су била три питања: сточ ни контингент за извоз српске стоке у Аустроугарску; српске царинске тарифе на увоз аустроугарских индустријских производа и аустросрпских конвенци ја, пре свега о речном саобраћају. На посебно сазваној царинско трговинској конференцији у Бечу аустријска дипло матија је извршила притисак на угарску владу да се не противи компромисним решењима које су усагласиле две стра не. На тај начин, након отклањања спор них питања 27. јула 1910, у Београду је потписан нови трговински споразум. Поучена лошим искуством из 1908. го дине српска страна је инсистирала на ратификацији уговора али је напета си туација у односима Будимпеште и Беча условила да се цео процес оконча тек 24. јануара 1911. На овај начин окон чан је царински рат. Искуства и несумњиви успеси оства рени у овом периоду потврдили су еко номску самосталност Србије. У само неколико година коренито је промење на економска структура земље. И док је ограничење у извозу стоке из 1906. године, по коме је Србији понуђен из воз 120.000 свиња и 70.000 волова,
сматран тешким ударцем, само четири године касније контингент од 50.000 кланих свиња и 15.000 кланих волова није изазвао значајнију пажњу српских привредника. Извоз је кренуо новим токовима ка другим, често рентабилни јим, пијацама. Уговорене царине из 1910. године имале су изразито фискални карактер. Тарифни део уговора показао је знатно повећање у односу на онај из 1908. годи не. Од 196 позиција српске минималне царинске тарифе, спуштена је 61 позици ја, али је у од њих само седам било рав но позицијама из старог уговора, док су све остале биле више. Укупна вредност уступака датих Аустроугарској новимуго вором износила је око пет милиона дина ра на годишњем нивоу, док је вредност добијеног годишњег контингента са ца ринским олакшицама била 11 милиона. Фискалне царине су имале две оштрице, једну, против аустроугарског увоза; дру гу, против домаћих потрошача који су платили царинска повећања. Поред то га, уговор је заоштрио и политику инду стријске заштите, која се може најјасније уочити у упоредном прегледу царина по уговорима (дати у динарима):
Производ 1881. 1893. 1908. 1910
Шећер (100 кг) – нерафинисани – рафинисани 5 7 5 8 20 30 20 30
Пиво (100 литара) 3 3 10 12
Стакло 35 23 68 10–15
Уопште узев сви царински ставови по већани су просечно 10–20 %. Индустри ја у Србији, посебно она везана за прера ду пољопривредних производа, стекла је повољне услове за даљи развој. И извозници и увозници, а и потро шачи, прихватили су повећане царине мирно. Политичка ситуација указивала је да је војни расплет на Балкану не минован и држава је настојала да што брже обезбеди прикупљање средстава неопходних за рат. Плаћање царинских дажбина представљао је и својеврстан патриотски чин и помоћ припреми зе мље за предстојеће ратове. Већ 1912. године отпочео је период ратова који се коначно, након огром них жртава, завршио 1918. године ства рањем нове државе потпуно различите од оне која је у стогодишњој борби по мерала границе своје политичке али и економске слободе. Српска царина уне ла је у нову Краљевину Срба Хрвата и Словенаца своје царинске прописе и кадрове настављајући рад на старом за датку, да служи својој држави и њеним економским и политичким интересима.
