[Милослав Самарџић]

Онда је за воланима највише било негдашње ”Титове омладине”, одрасле и васпитаване у ”златно Титово доба”. У многима од њих чучао је мали диктатор, са израженом потребом да по сваку цену буде ”у праву” и у предности над другима. То што се још од буквара, без и најмање покрића, тврдило за социјалистички систем – да је врхунац развоја људског друштва, који је у кратком року претекао и швајцарске, и немачке, и америке – прелазило је и на појединце, стварајући нарцисоидне, задрте и недоказане особе. На путевима су вребали на све стране. Стално би претицали, а ако би неко њих почео да претиче, стискали би гас. Нису знали за давање предности. Напротив, улазили су у раскрснице очекујући да сви пропусте њих. За воланом би непрекидно псовали друге возаче, али и пешаке, који би се дрзнули да пређу преко пешачког прелаза док они наилазе
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Линк ка чланку:

https://www.pogledi.rs/socijalisticki-auto-28838.html

[Бенито]

Подсети ме на те старе дане. Све је тако било.
Само ниси поменуо највећу ману Ладе Самаре. То је била дизна на карбуратору, која је замишљена као вибрирајућа.
Фазон је био у томе што је ауто тестиран на руском бензину, који је био беспрекорно чист. У југословенском случају, који год бензин да је сипан, имао је трунчице у себи. Те трунчице нису биле баш видљиве људском оку, али су биле довољне да на тренутак зауставе клампарање те дизне на карбуратору и доведу до вакума који дизну залепи и затвори пролаз бензина у карбуратор. Аутомобил се, наравно, тада не угаси, али неће да прими гас и да крене. Сећам се једном кад смо преврнули све у аутомобилу, заједно са мајстором, да утврдимо зашто ауто не иде кад све ради. 
Тада је мајстор скинуо ту дизну, а ауто је почео да троши више горива, али је бар ишао. Памтим да је Самара, кад нема проблема, стварно ишла као змај и била је за 5 класа бољи ауто од било ког Заставиног возила. 
Што се тиче увоза страних аутомобила, све је било како си навео. Само да додам да су нови аутомобили, од произвођача са Запада, били неподношљиво скупи за југословенске прилике, а поготово аутомобили немачких произвођача. Још кад се на то дода 100 одсто царине на цену, то су куповали само директори великих предузећа или партијски функционери; једном речју - комуњаре.
Ситуација се већ почела мењати са почетком рата, јер се није знало где је западна граница Југославије, односно у периоду од лета 1991. године до маја 1992. године, када је основана СРЈ. У том периоду увезено је "на кварно" много аутомобила са Запада. Сигурно неколико десетина хиљада, ако не и 100 хиљада аутомобила. То јесте био криминал, поготово што је ту било и украдених аутомобила, али је многим Србима "отворило очи" како би видели колика је разлика у квалитету између аутомобила иза "Гвоздене завесе" укључујући и Југославију, и оних који су долазили са Запада.
Уосталом, искључујући Шкоду, коју је преузео Волксваген, и Дачије, коју је преузео Рено, па донекле и Заставе, коју је преузео Фиат (разлика у односу на претходне је у томе што Застава више нема возило под својим именом) једине су преживеле рушење "Берлинског зида". Руски аутомобили су готово потпуно нестали. Сада се прича да су неке фабрике и фирме преузели Кинези, али нема више ниједног старог произвођача осим Ладе, која једва преживљава. 
Углавном, прича је одлична и веома важна како би се разумела разлика у друштвеном систему и развоју економије.

[Милослав Самарџић]

Да, да, дизна! Једном у БГ кад ми је стала "самара" због тога, неки мајстор, у сервису на који наиђох, узе да исисава дизну, пљуне, па опет. Смрди онај бензин, ја га гледам згрануто. "Па нисам доктор!" - каже. Додао је још нешто, ваљда, да је учио школу, био би доктор, а не мајстор.

[Јеремија]

Први пут см видео Ладу у Данској 1973. Једна ауто кућа је почела да увози ладе у Данску и то је био смео покушај јер су Скандинавци били скептични према производима из СССР. Наиме, Данци су тих година углавном взили Немачке, Енглеске и нешто Француских аута који су били прилично скупи (Данска је по ценама била најскупља држава у Европи када су у питању аута због 120% царине). Лада се тада могла купити за неких 5000 дојче марака.
Пар "југовића" је купило ладе а један од њих је купио 1500 специјалку... Пробао сам их неколико али и поред ниске цене нисам ни помишљао да купим нешто од тих аута. Додуше, више сам возио мотоцикли чопер, жена је возила ауто.
Негде осамдесетих је дошла и Застава - Југо, била је јефтина колико се сећам али није се прославила. Само једна Прокупчанка је купила (у месту где сам живео) али није се усуђивала да крене на пут "југе" са поносом Југославије. Са почетком рата на овим просторима нестало је "Заставе", као и свег осталог што је подсећало на бившу државу.

[ЛукаЛоко]

Пазите да неки Заставини аутомобили су заправо били стари Фиатови модели, то јест западна возила!
Фића је била стари ФИАТ 600. Ону другу Заставу коју је имала полиција, била је ништа друго него стари ФИАТ 128, где је била другачије дизајнирана задња страна.
Стари модел ЛАДЕ, онај пре Самаре, била је то ФИАТ 124, а у упоређење са другим социјалистичким аутомобилима био је болид.
У Источној Немачкој где сви су имали Трабанте, Ладом су се возили Стасијеви агенти.
То су били старији и на западном тржишту истрошени модели који су се произвођавали у комунистичким земљама.
ЛАДА је имала фабрику у Тољатиграду, који се звао овако зато што су Совјети изградили фабрику за производњу аутомобила у тандему са Италијанима.
Стари модел Даче у комунистичкој Румунији био је неки стари модел Реноа, не знам му име, а Коста би могао нешто боље да прича.
Зато што су Французи уложили паре тамо у време приближавања режима Чаушескуа Западу, то јест да су они његов режим финансирали како би се удаљио од Совјетског Савеза.
Зато су Французи умешани у револуцији која је отерала румунског диктатора, јер су они хтели да сачувају своје инвестиције. Зато је и данданас Дача њихова.

[luka.luke]

Ипак,
По чему се Самара највише памти? Нарочито у Србији и БиХ Неки је неће или нису за живота заборавили .

[ЛукаЛоко]

Највероватније ју је Милослав купио због имена: "Лада Самарџић" !

Иначе, прочитао сам занимљиве детаље по овом питању.
На пример, Лада из серије 2100, позната по надимку Жигули, имао је рупу за ручно паљење мотора, као и аутомобили из почетка прошлог века , а из оправданог разлога што су се у веома нижим температурама у Русији акумулатор се лако упразнио.
Је ли то можда био и проблем код Милосављеве Самаре?
У упоређењу са оригиналним ФИАТ-ом 124 добила је и побољшање у амортизерима, због честих рупа на совјетским путевима, а лакше се кварила јер совјетски челик и ливено железо за мотор били су лоши од оригинала.
А имао је пумпицу за додавање горива, што заиста први пут чујем за бензински мотор!, док је то било нормално и на западним возилима код оних са дизел-мотором.

Оно што ме је изненадило при том гуглању јесте то да за разлику од онога што сам ја мислио и раније написао, ти модели о којим сам причао, производили су се истовремено са својим западним оригиналима.
ФИАТ 124 у Италији производио се од 1966 до 1975 године. У Совјетском Савезу производња његове близанке је почела још од почетка 70-их.
А ФИАТ је чак пустио да она буде на продаји и на западном тржишту.
Исто важи и за ФИАТ и Заставу 128. У Торину тај ауто је био у производњи од 1969 до 1983 године, док је у Крагујевцу производња је почела још 1971 године.
Штавише, тамо на Википедији пише да после краја проиводње тог модела у Торину, ФИАТ је у наредне две године и даље продао у италијанском тржишту ФИАТ-ове 128 произведене у Крагујевцу!
Иста прича са социјалистичком Дачом 1300, која је била румунска верзија Рено-а 12.

[Милослав Самарџић]

Занимљиво, нисам знао.
Углавном, далеко им лепа кућа!

[luka.luke]

Ипак,
По чему се  Самара највише памти? Нарочито у Србији и БиХ Неки је неће или нису за живота заборавили .

Милослав рече да је Самару платио 15000 марака. То је отприлике била та цијена у продаји код тадашњих ауто кућа. Почетком деведесетих појавило се приватно предузеће "Koprivica trade", које је продавало Самаре (нешто мање Риве) по дупло мањој цијени око 6500-7000 марака, по принципу: уплатиш 7000, изабереш боју, сачекаш мјесец-два и стиже нова, конзервирана Самара. У почетку је било невјерице око уплате, али када почеше стизати прве испоруке,  навалише људи, редови су за уплату у Сарајеву, у Београду још већи. 
За то вријеме, власник фирме (а и остали запослени) поприлично троши, боље рећи расипа. За крштење  сина народ му је забављало двадесетак тада "елитних" фолк пјевача и гуслара, сестри за удају поклања Мерцедеса..., да не набрајам даље. 
Мало по мало почеше каснити испоруке, све је рок дужи и дужи, уз разне изговоре. По нека испорука и стигне, а Ладу добија само ко има добре контакте са власником или неким од запослених, који још увјек убеђују народ да је то само привремени застој, да је све нормално, Ладе су на возу, царине се , лакомислени још увјек уплаћују. Негдје 91. фирма Копривица трејд се гаси, иначе имали су неколико канцеларија у сарајевском хотелу Бристол. Газде нема, "нестао", превара је јасна. Сада лакомислени ангажују утјериваче дугова, па им још и они узимају коју марку. Почиње рат све пада у воду.
Колико се сјећам у БиХ није испоручено преко 1000, а у Србији око 2000 Самара.
Власнику се судило у Београду, фасовао је 9 или 10 година и одлежао, али лакомислени никада нису добили ни Самаре, ни поврат новца.
То је уз Језду и Дафину била највећа  превара у почетку транзиције

[Милослав Самарџић]

То сам скроз заборавио.
Сећам се сличне преваре за Рено, јер је мој сарадник дао прву рату и није добио ауто.

[Шумадинац]