[Шумадинац]

Свети Ава Јустин Ћелијски је био познат по својој непоколебивој верности православном Предању и канонима, али је истовремено упозоравао на опасност од екстремизма који води у раскол. Иако је био најоштрији критичар женевског типа екуменизма, његови ставови о расколницима, зилотима и старокалендарцима наглашавају важност очувања црквеног јединства.

Иако су многи расколници и зилоти старокалендарци покушавали да га присвоје због његове анти-екуменистичке реторике, он је остао веран Српској Православној Цркви до краја живота. Свети Ава Јустин Ћелијски је често говорио: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". Из тог разлога се противио америчком и македонском расколу, као и старокалендарским сектама које су се одвојиле од пуноће Цркве.

Он је често описивао одређене групе као "неразумне зилоте" који својом тврдоглавошћу и унутрашњим дељењима поричу основне појмове Цркве. Упозоравао је да се човек не спасава простом "ревношћу" или "словоједењем", већ Божијом благодаћу. Сматрао је да је "фанатизам који је изнад разума" веома опасан, јер води човека ван спасоносног организма Цркве. За њега, истина и љубав су нераздвојне. Ко год заступа истину на "фанатичан и мрзитељски начин", заправо је изобличава. 

Што се тиче самих канона постоји сведочење да је Св. Ава Јустин Ћелијски говорио како је "спреман да за један канон да и свој живот, али је истовремено био спреман да надиђе све каноне како би се спасла макар једна људска душа". Ово указује на његов пастирски приступ који је био изнад формализма.



РАСКОЛ МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА (ЕП. АРТЕМИЈА) КРОЗ ДИОПТРИЈУ СВ. ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ 

Општепознато је да, иако је оштро критиковао поједине одлуке Синода, никада није прекидао литургијско општење нити стварао раскол попут Марка Радосављевића (Артемија). Његов став је био: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". За њега је црквена јерархија носилац власти коју је Христос предао Апостолима, а главна мисија епископа је духовни преображај верног народа кроз јеванђелске врлине.

Кроз диоптрију Јустинове "Догматике", нарочито III дела где износи и развија еклисиологију може се тачно уочити када отпор тј. "борба за истину" прелази у грех....

Погубни раскол Марка Радосављевића (Артемија) је био у томе што је проглашавао Сабор "отпалим" а формирао сопствени. Служио "упркос" Сабору и рукополагао нове "епископе". Стварао "чисту" мањину која се потпуно изоловала од свих помесних Цркава. Као и његово порицање легитимитета јерархије и много чега другог.

Дакле, за Св. Аву Јустина Ћелијског, Црква је Богочовечански организам, а не скуп појединаца. Власт у Цркви припада Сабору, а не једном епископу који себе проглашава за јединог чувара истине. Св. Ава Јустин је наглашавао да "епископ не постоји изнад Цркве, него у Цркви". Сваки покушај епископа да свој суд стави изнад суда целе јерархије (Сабора) је за њега био плод "папистичке психологије" и гордости.

Многи расколници често тврде да је званична јерархија "издала", па зато они стварају "чисту" заједницу. Св. Ава Јустин је овај концепт сматрао погибељним. Он је говорио да је Црква светиња чак и када су појединци у њој грешни или греше. "У Цркви се боримо против греха, али се не боримо против саме Цркве." Имамо његов лични пример дугогодишњег трпљења неправде од стране тадашњег Синода који показује да је останак у јединству важнији од личне победе или права.

Марко Радосављевић (Еп. Артемије) се позивао на каноне да би оправдао своју непослушност. Св. Ава Јустин је, међутим, јасно дефинисао да канони служе јединству, а не цепању. Јер "Свети Канони су свети јер су израз Духа Светога који чува тело Цркве." Користити каноне да би се поцепало то тело је, према Св. Ави Јустину, злоупотреба Светог Предања. Он је учио да је послушност Сабору заправо послушност самом Христу који кроз Сабор управља Црквом.

Док је Марко Радосављевић (Еп. Артемије) служио "литургије" упркос забрани Сабора, Св. Ава Јустин је писао да литургија ван јединства са Сабором и локалним епископом није Света Тајна, већ грех. Без канонске везе са телом Цркве, епископ губи благодатну власт да рукополаже и причешћује.


ЗАКЉУЧАК 

Св. Ава Јустин је био исповедник - он је писао оштра писма, опомињао Патријарха и Синод, али никада није прекинуо помињање Патријарха нити је основао своју паралелну структуру. С друге стране Марко Радосављевић (Еп. Артемије) је учинио управо оно чега се Св. Ава Јустин највише згражавао: самовољно се одсекао од стабла Цркве.

[Шумадинац]

ЦИТАТИ СВ. ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ О РАСКОЛУ И РАСКОЛНИЦИМА


Раскол је механичко кидање јединства Цркве. Ко год се одвоји од тела Цркве, он се одвојио од Духа Светога и изгубио је животне сокове спасења. Расколник престаје бити хришћанин, он постаје секташ.

Црква је једна, света, саборна и апостолска. Она је једно тело. Уду и делу тог тела, чак и када је болестан, место је у телу, а не изван њега. Изван тела почиње труљење.

Човек може бити православан по речима, а расколник по срцу. Ако своју 'истину' намећеш на штету црквеног јединства, ти си пао у најстрашније самољубље. Црква је небоземни организам, а ми смо само удови; тешко уду који помисли да му глава више није потребна.

Раскол је увек доказ да је човек претпоставио свој ум уму Цркве. То је религиозна гордост која каже: 'ја боље знам од свих'. Из тог 'ја' рађа се пакао поделе, јер само смирено 'ми' (саборност) чува Духа Светога.

Раскол је духовни суицид. Ко се одваја од заједничке Чаше и заједничког епископа, тај пресеца сопствену пупчану врпцу којом се храни из вечних извора благодати Духа Светога.

Гордост је родила раскол, а само га смирење може убити. Док год човек своју истину ставља изнад Истине Цркве, он остаје у тамници раскола. Лек је у смиреном сагињању главе пред Богочовеком.

Лек је у повратку светосавском путу – једнодушности и саборности. Не може бити спасења ван јединства са Светим Синодом и осталим васељенским православљем, јер благодат тече кроз јединство, а пресушује у изолованости.

Истинско лечење раскола почиње када љубав према Христу надјача љубав према сопственом мишљењу, партији или националном интересу.

Ко изазива раскол, тај заправо каже Духу Светом: 'Ти нам ниси потребан, ми можемо сами уредити своје спасење'. То је грех који се не опрашта ни у овом ни у будућем веку, јер је то свесно одбацивање Бога Љубави и Заједнице.

Расколници често говоре о слободи, али то је слобода гране која је отпала са дрвета: слобода да се осуши и сагори. Истинска слобода постоји само унутар ограде Цркве, у послушности Господу кроз Његове свете каноне.

Раскол се често храни људским инатом и сујетом. Али инат је лош саветник у вечности. У Цркви нема 'моје' и 'твоје' истине, постоји само Истина Христова која нас све држи на окупу.

Раскол је покушај да се убије Христос у српским душама. Јер ко цепа Цркву, тај цепа ризу Христову, тај поново забада клин у ране Господње. Расколник је човек који добровољно одлази у гроб из кога нема васкрсења без Цркве.

Никакав национализам, па ни наш српски, не сме бити изнад хришћанског универзализма. Када национално постане важније од црквеног, тада се рађа раскол – тај духовни изрод који трује крвоток народа.

Раскол је практична јерес. Можда расколник правилно исповеда Символ вере, али га својим делима пориче, јер не верује у 'Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву'. Он верује у своју партију, своју групу, свој гнев.

Моје срце крвари над сваким расколником, јер он је мој брат који је залутао у прашуму без путоказа. Нема суза које би могле опрати тугу мајке Цркве која гледа како јој се деца међусобно прождиру у име својих сујета.

Као што светлост престаје у соби када се прекине жица која је везује за извор струје, тако и благодат Духа Светога престаје да струји кроз оне који прекину везу са благодатним телом Васељенског Православља. Раскол је тај кобни прекид.

Где нема канонског јединства са Црквом, тамо су Свете Тајне само празна љуштура. Безблагодатност је пустиња у којој расколници покушавају да саграде свој рај, не схватајући да се жеђ душе може угасити само Живом Водом која тече кроз Апостолско прејемство.

Благодат Духа Светога је сила која сједињује, а не која раздваја. Све што раздваја и деоби, није од Бога. Зато у расколу не може бити Духа Светога, јер Дух Свети не може бити против Себе и свог јединства у Цркви.

Не варајте се спољашњим обредима и истим одеждама; и вук се некада облачи у овчију кожу. Благодат није у форми, већ у благословеној заједници са свима Светима. Расколник је човек који је изашао на сунце, али се огрнуо црним плаштом гордости кроз који светлост не продире.

Административни грех, па чак и грех једног епископа или патријарха, јесте болест једног уда у телу. Али раскол је покушај да се одсече цео уд од тела. Боље је унутар Цркве патити због лоше администрације, него ван Цркве 'праведно' пропадати у расколу.

Црква се не брани расколом, већ светим животом унутар ње.

Шта је Саборност? То је љубав која све обухвата и све грехе појединца покрива ради јединства Тела. Где престаје Саборност, ту почиње тиранија појединца или групе, а из те тираније се рађа паклено чедо — раскол.

Када настану помућења и административни нереди, једини излаз је молитвена Саборност. Не бежање у свој ћошак, већ остајање уз Олтар са свима светима. Јер ко је у Саборности са Светим Савом, тај не може бити у расколу ни са ким.

Кроз епископа тече непрекинута струја благодати од Светих Апостола до данас. Расколници, одбацујући канонског епископа, пресецају ту златну нит прејемства и остају без животворне силе која једина може да освети и спасе човека.

Послушност епископу је смрт за гордост, а тиме и смрт за сваки раскол. Онај ко се смири пред епископом, смирио се пред читавом Саборном Црквом и тако осигурао своје место у лађи спасења.

Сваки пут када приступамо Светом Причешћу, ми обећавамо јединство. Нека наша Света Литургија буде најјача молитва против раскола. Ко се причешћује из исте Чаше, а у срцу носи раздор, тај себи на осуду приступа.

Брате, ако желиш да се раскол зацели, почни од себе. Опрости своме епископу, опрости своме брату, јер без праштања нема ни Цркве ни спасења. Само кроз 'Опрости ми' отварају се врата кроз која улази Дух Свети да нас поново сједини.

Епископ је жива икона Христова у Цркви. Као што је Христос глава Цркве, тако је епископ глава локалне заједнице. Ко се одваја од епископа, тај се одваја од самога Христа и добровољно закорачује у пустињу раскола.

Тешко народу који следи вође у раскол. Верници не смеју бити послушни појединцима који их одвајају од Васељенске Цркве, ма колико те вође изгледале учено или родољубиво. Једина истинска послушност је она која нас држи у јединству са Саборном Црквом.

Као што се човек склања од заразе, тако и верни народ треба да се чува од заједнице са расколницима. То није недостатак љубави, већ брига за сопствено спасење и позив браћи на повратак у Очево наручје.

Света је борба када се верник или свештеник бори против неправде или јереси остајући у заједници са својом Мајком Црквом. Свака борба која води изван канонских граница престаје да буде борба за Христа и постаје борба за сопствену сујету.

Праведна борба је прожета смирењем, сузама и молитвом. Расколнички бунт је прожет гњевом, осудом и гордошћу. Ко се бори за Истину, он воли своје противнике и плаче за њихово спасење; ко иде у раскол, он мрзи и презире.

Праведник ће претрпети неправду од људи у Цркви, знајући да Бог све види, али неће погазити јединство Цркве. Бунтовник користи неправду као изговор да поцепа тело Христово. Први чува веру кроз трпљење, други је руши кроз самовољу.

Не може се истина бранити лажним путем раскола. Циљ не оправдава средства у Цркви. Ако су твоја средства раздор и подвајање, твој циљ није Христос, него твој сопствени 'ја' преобучен у побожност.

Црква се не лечи отровом раскола.