У једној посети доктора,који је касније био управник затвора,Ђорђе му рече:
Taj gad dokle god bude živeo, želeće da me vidi zatvorenog kao u kavezu... Ali, kada bih bar neke olakšice dobio: pisma i prijatelje da mogu da vidim...
И још нешто,да ли је овај Колаковић,био аустријски грађанин,а можда и шпијун....И зашто није одмах оперисан ,већ сутрадан и шта је показала обдукција,да је постојао један ударац ногом,и да је већ имао две киле?
Извор је Краљевске новине,ту сам и прочитао ,па само цитирам...не знам за тачност....ако они лажу,лажем и ја....
У својим мемоарима краљевићЂорђе као званични разлог абдикације наводи несрећан случај у коме је страдао његов собар Стеван Колаковић. Он тај догађај овако описује:
„Падала је киша. Хладна мартовска киша која је мрзла крв у жилама. Обукао сам се брзо уз помоћ Колаковића. Наредио да ми оседла коња и мрзовољно кренуо из топлог стана у мутно, готово зимско јутро. Колаковић ме је пратио до излаза и помогао ми да узјашем. Када сам већ био у седлу, сетио сам се писма.
Поново мораш да идеш код госпођице, – рекао сам, – Писмо је у мојој соби на столу. Узми га и однеси одмах.
Разумем! – Одговорио је Колаковић и склонио се мало у страну, а ја сам одјахао по киши пут Бањице.
Целог дана био сам на маневрима и доцкан увече, покисао и озебао, стигао сам кући. Нисам имао времена да у току дана мислим на писмо. Али, одмах по доласку, чим са угледао Колаковића, сетио сам се писма.
Има ли каквог одговора на писмо? – Питао сам, док се Колаковић трудио да ми скине покисли шињел. Како је он ћутао, застао сам у скидању шињела.
Нисам однео писмо, Височанство, – Промуцао је Колаковић. – Писмо нисам нашао у Вашој соби.
Губи ми се са очију, издајицо! Дрекнуо сам на Колаковића и подигао руку да га ударим. Али, на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом ,који још нисам био свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Колаковића. Учинило ми се да је посрнуо али је моја свест била неспособна да то региструје. Пожурио је вратима, а мени се привидело да тешко иде и да посрће…
Колаковића одмах одводе у болницу и он тамо даје изјаву у којој не спомиње принца Ђорђа већ наводи следеће:
„Ноћу између 27. и 28. Фебруара пао сам на степеницама и ударио сам се по трбуху. Обе моје старе киле су у том моменту биле напољу. Одмах сам осетио јак бол у трбуху и донесен сам у болницу.“
Два дана касније ( 2. марта) и управник града Душан Алимпић узеће изјаву од Стевана Колаковића. У њој се наводи следеће:
„Прексиноћ око 11 часова увече, журећи се низ степенице у стану престолонаследниковом, несрећно сам се оклизнуо и стропоштао до дна степена, ударивши се при томе у доњем трбуху. Несрећа ова потекла је тим поводом што сам журио да однесем једно писмо Његовог Височанства, а степенице у овом времену, већ нису биле осветљене. Како сам већ од ранијег времена био просут са обе стране, те сам се побојао да ми болови, које сам одмах осетио, не буду већи, то сам молио другове да ме одмах испрате у болницу, што је и учињено. Овако је у истини било.“
Изјаву коју је Колаковић својеручно потписао оверили су управник града Д.Алимпић и још четири лекара: Н.Крстић, С.Алкалај. В.Ј.Суботић и Т. Леко
Овом изјавом Стеван Колаковић је потврдио прву изјаву коју је дао након доласка у болницу и с обзиром да није било других сведока до њега и принца Ђорђа, правно је било све уређено да у случају најгорег краљевићЂорђе буде заштићен.
До најгорег је дошло два дана касније, 4. марта, када је собар Стеван Колаковић подлегао повредама.
За полицију без сведока и са званичном изјавом страдалог није било ништа спорно. Министарство унутрашњих дела издало је званично саопштење:
„Према досадашњим службено утврђеним фактима излази да је Стеван Колаковић био жртва несрећног случаја. По томе и акција власти, која би била упућена на истраживање кривице и проналажења учиниоца, засад недостаје законски основ. Појава нових и досад непознатих чињеница, ако би их био, имала би се узети у надлежну оцену.“
Стеван Колаковић пред смрт пише још једно писмо адресирано на његову супругу Анку Колаковић, у њему наводи следеће:
„Пре неки дан туко ме грозно престолонаследник Ђорђе са ногама у мали трбух, а песницама по лицу и глави. И ја сам одмах добио јаке ударце у мали трбух и довезли су ме у болницу и баш синоћ 2. Марта дође у болницу управник вароши Београда г. Алимпић и начелник санитета г. Заступник управника двора Милутиновић и натераше ме да потпишем један акт како ме нико није убио него сам пао и тако сам се убио. Зато ти јављам жено овим писмом да ја нисам пао него ме уби престолонаследник ногом у трбух. Зато жено чувај децу добро и подигни тужбу против убице и тражи издржавање за тебе и моју децу.“
Ово писмо се појавило тек после двадесет година од смрти Стевана Колаковића оно је до двора стигло неким чудним путевима а свему је кумовао Драгиша Лапчевић – председник Социјалдемократске партије Србије. Он је у једном писму које је послао извесном Гендкалеу навео те „нове доказе“ а у прилогу доставио и само писмо. Ови нови докази ће доћи до двора где ће остати међу дворским папирима, непознати јавности.
Интересанто је да је Министарство унутрашњих дела своје саопштење издало тек девет дана након смрти Стевана Колаковића, многи су говорило да је то намерно учињено како би престолонаследник Ђорђе био препуштен суду немилосрдних новинара.
Међутим у пракси није било тако. Српска штампа је остала поприлично уздржана. Неке новине чак нису објавили ни реч о случају „Колаковић“ све док није дошло то званично саопштење. Једино су „Радничке новине“ у свом броју од 10. марта 1909 године објавили чланак о том случају и навели следеће: „Колаковић је био премлаћен, са многим тешким повредама по главии трбуху. Сви убоји, били су, по мишљењу лекара, нанети ударцима ноге.“ Битна напомена је да су ове новине биле под контролом Српске радикалне странке односно лично Николе Пашића.
Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…
(Последња измена: 19-08-2026, 09:59 PM од
milan.)
