[Николај]

Иако смртно рањен, 21-годишњи Горан Шаћировић окрвављеног лица се подигао са земље и пуцао на шиптарског терористу који је са бомбом у руци кренуо да докрајчи његове преживеле и рањене другове




Десеторо их је мајка Зорица изнедрила. Пето по реду дете, сина Горана, на свет је донела 6. августа 1978. године. А ове, 1999, баш на исти дан, заједно са осталом децом, прославила му је рођендан. Поред Бора, на новом гробљу! Дан рођења за сина којег више нема. Мајка Зорица, четрдесет пета јој је данас, просто је крила добијала када је са скромним понудама прилазила тесној трпези за којом су седела сва њена деца. Пет синова и четири ћерке.

- Сва деца су ми добра, али Горан, не зато што више није жив, најбољи је био. Не постоји у Бору човек који за њега лепу реч нема. Душа ми је од детета био. И због тога сам му на гробљу, поред хумке, приредила рођендан. Њему за душу, а нама као утеха. Али, чини ми се, да нема утехе. Дани који се нижу као да гомилају жалост.
Из сиротиње у сиротињу

А паћеница је Зорица откад зна за себе. Ромкиња из ромске махале у Сурдулици. Тамо ју је својевремено и испросио четири године старији момак Шефкет Саћировић. Сиромах и он. Две сиротиње, а обоје са надом да из ње могу да побегну. Због тога су 1968. године и одлучили да пођу из своје Сурдулице.

Не било куд. Бор је у то време био велика нада за целу Србију. Многи су се Роми у њему ухлебили. Кора хлеба чекала је и младе супружнике Шаћиревић. Зорица је имала само четрнаест, а Шефкет осамнаест година. Деца малтене, а онда су тако млади породицу почели да умножавају. Слађана им се родила 1970, Сузана 1972, Екрем, 1973, Мухарем 1976, Горан 1978, Лидија 1980, Ивица 1984, Ненад 1987, Љиљана 1990. и Емран 1992. године. Једно другом до увета, а отац Шефкет их је у наручју из борског породилишта доносио у преуређену шупу у Козарској улици. Наџерене приземљуше поред топионичких димњака.

Недалеко је и рудничка Фабрика опреме и делова и у њој се Шефкет Шаћировић запослио као физички радник. Посао у Комбинату бакра у Бору омогућио му је новчани додатак за децу, а добио је и бољи кров над главом. Кухиња и собичак у старој издуженој и ислуженој рудничкој згради поред садашњег ресторана “Бакар” у насељу Други километар. Адреса: Моше Пијаде 72/5. “Комфор” налик на крцат градски аутобус, али без наводница у односу на онај у Козарској улици.

Много деце па се и у овој ромској породици пре преживљавало него добро живело. Деца су се школовала, али до средње школе нису стизала. Млади су се Шаћировићи удавали и женили, па ожалошћена мајка Зорица сада и много унучића има. Њу само помињемо јер је отац Шефкет пре три године умро од болести. Млад је био, пензију није стекао, па су Шаћировићи били упућени на борски Центар за социјални рад, а сада на кухињу за сиромашне која је недалеко од њиховог стана.

Зорица је са сином Екремом и снахом Маком (ускоро ће да се породи) и петоро најмлађе деце. Остали имају своје породице и живе свој живот у Бору. Али, изузетно су везани и у добрим односима, што се видело и на скромном испраћају војника Горана у јуну прошле године. Горана су на железничкој станици у Бору изљубили мајка, браћа, сестре и најближа родбина. Пожелели су му срећан пут у касарну у Рашкој, лаке и лепе војничке дане.
Пешадинац за причу

После су му тамо мајка Зорица, брат Екрем и сестра Слађана отишли и на заклетву. Имали су и коме. Пешадинац Горан Шаћировић био је један од најбољих војника у својој јединици. После обуке су га као изузетно способног и дисциплинованог војника прекомандовали у Сјеницу и он је тамо постао припадник елитне пешадијске јединице. Назив за такве способне и добро обучене војнике је “пештерски вук”.

Ништа ново. Изузетан у војсци баш као што је неуморан у Бору био. А био је – надничар! Ишао је Горан од грађевине до грађевине. Својски се на тешким физичким пословима напрезао и тако, надничењем, прехрањивао мајку и млађу браћу и сестре. Иако млад постао је стуб породице, домаћин у скромној и сиромашној кући.

- Син Горан ми је – бележимо речи његове мајке Зорице – из касарне у Рашкој отишао на Косово. Било је то, касније сам сазнала, у недељу, 7. марта. Дан касније са Косова ми се јавио телефоном. И сада ми одзвањају речи мог детета које су, морам и то да признам, ведро допирале из слушалице: “Мајко, моја јединица се спрема за покрет али ми не знамо куд ћемо да идемо. Ти немој да се секираш што дуже време нећу да будем у прилици да ти се јавим…” Стресла сам се, било ми је јасно да га шаљу на Косово. Нисам знала да је он већ тамо.

У ваздуху је мирисало на барут, бомбе и смрт. Црна слутња је захватила све људе, а Горанову мајку Зорицу нешто као и већа него остале.

- Престравила сам се када је рат почео. Знала сам да ми је Горан на Косову. Отуда ми се јавио писмом. Неколико реченица у њему. На обезбеђењу је у неком селу поред Косовске Митровице. Није опасно. “А ти”, поручио ми је у последњој реченици, “немој да се секираш већ брини да ми млађа браћа и сестре не гладују. Све вас много воли ваш Горан.” Тако, ето, он у писму, а мени се нешто чудно мрачило пред очима, па сам старијем сину Екрему често понављала: “Наш Горан ће сине, доле да погине… Оће, оће, мајка то осећа!” Бомбе су и овде у Бору и Тимочкој крајини земљу тресле, а доле на Косову су просто пљуштале. Цигару на цигару сам припаљивала, на дувану и кафи живела, мени је непрестано нешто говорило да ми је синовљева сахрана, а не свадба, у судбини. Нажалост, била сам у праву, моја зла слутња није била без разлога. Мој син… Моје несрећно дете!
“Наше саучешће, мајко”

Дани су се у кући Шаћировића отезали као гладне године. А тек ноћи! Забринута мајка Зорица је до у глуво доба зурила у екран. И свијала шаке овлажене од обрисаних суза. Гинуло се тамо где је њен син био. Агресор је одозго циљао на живу силу. А доле на земљи џарнути осињак. Смртоносне жаоке из шиптарских снајпера немилосрдно су усмераване према нашим војницима и полицајцима. Наши су се штитили, бранили су се, али је много гамади било у редовима терориста. А насртали су као дрогирани. Среда је била, једанаест пре подне. Мајка Зорица је погнуте главе седела на бетонском степеништу испред стана. Срчани је болесник, а осећала је и болове од некадашње повреде у борској циглани. Тргла се од бата војничких чизама. Три човека у маскирним униформама прилазила су јој. Официр и два војника.

- Питали су ме за стан Шаћировића. У трену ми је све постало јасно па сам им престрављено узвратила питањем: “Да ми није син Горан погинуо?” Сажаљиво су ми казали да јесте и изразили су ми саучешће. После се више ничег не сећам.

- Горан је погинуо 12. априла, а за братовљево тело у Рашку је отишао Екрем. У стану је после, заједно са мајком, преобукао брата у цивилно одело, а војничко су му ставили у ковчег. Уз присуство рођака, пријатеља, другарица, другова и мноштво Борана храбри пешадинац, Горан Шаћировић сахрањен је на новом гробљу. Свечано, уз војну музику. Како јунаку и приличи.

А Горан је заиста и био јунак. То су, између осталих, потврдиле и његове старешине које су дошле на полугодишњи помен. Према њиховој причи, као и писму које је после синовљеве смрти мајци Зорици стигло од Горановог друга Елвиса Мамутовића из Земуна, део Горанове јединице се после неког обављеног војног задатка враћао у логор. Негде између Клине и Дренице. И тада су упали у заседу. Шиптарски терористи су отворили ватру.

Наши војници су се мртви и рањени уз јауке стропоштавали на земљу. Горана је снајперски метак погодио у главу па је и он пао. Страшна вриска његових тешко рањених другова га је истог трена подигла на ноге. Док се подизао руком је обрисао крв која му се из ране на глави сливала низ лице. Тад је и угледао шиптарског злотвора који је са бомбом у руци хтео да докрајчи рањенике и убије преживеле. Био је добар стрелац и терориста је пао од рафала из Горановог митраљеза. Одмах и Горан. Издахнуо је поред својих другова. Преживелих, тешко рањених и мртвих.

Душу је испустио код села Горње Обриње, на средокраћи између Клине и Дренице. Имао је 21 годину!

У миру, казасмо већ, почива на борском новом гробљу. Од сигурне смрти спасао је десетак својих другова и старешина. Самом му спаса није било. Издахнуо је одмах после херојског подвига.
Тескобан и тежак живот

Мајка погинулог Горана Зорица Шаћировић каже:

- Осморо нас је у овом назови стану, па сам недавно била код Илије Таникића, председника Општинске скупштине у Бору. И он је мог Горана знао као честитог и доброг младића, зна и како је погинуо, па ми је обећао да ће да се и лично заложи да добијемо стан у којем ћемо моћи нормално да живимо.

Шаћировићи су сиромашна породица. Нико није запослен па су упућени на исхрану у народној кухињи. Од Војске Југославије добили су већу једнократну новчану помоћ, а Општинска скупштина у Бору платила им је за гробно место, превоз покојника од Рашке до Бора и одело које су Горану купили за сахрану.


ПИСМО ПРЕЖИВЕЛОГ

После синовљеве сахране Зорици је стигло писмо од Елвиса Мамутовића из Земуна. Он пише:

“Драга мајко, ја сам Елвис, друг и саборац вашег Горана, о коме вам је он вероватно више пута писао. Осим речи утехе, ништа вам не могу пружити. И ја сам тешко повређен онда када је Горан погинуо. И моја би мајка сада туговала… Наша јединица је ишла на рашчишћавање терена од терориста. По обављеном задатку враћали смо се у логор… Налетели смо на заседу. Нас осморица и наш капетан нашли смо се у унакрсној ватри. Сви смо рањени. Горан је погођен снајперским метком у главу и одмах је пао. Онако рањен, подигао сам главу и видео терористу како прилази са бомбом и пиштољем у руци. Да нас рањене докрајчи. Вриснуо сам од бола и страха. Горан је имао још толико снаге да се некако придигне и покоси терористу, а затим је клонуо. Будите поносни на њега!”

Извор: Србин.инфо

[Николај]

Улица за храбру Слађану



Наиме, у градском насељу Брзи брод, између Ниша и Нишке Бање, једна улица од 1. априла ове године одлуком скупштинске комисије за именовање улица у тргова понеће њено име.

- Отишла је из Ниша крајем марта 1999. године као добровољац на Косово и тамо је, само шест дана пре завршетка агресије на нашу земљу, 5. јуна погинула. Све нас је изненадила када се на почетку бомбардовања једне вечери појавила у војничкој униформи и саопштила оцу да иде на ратиште. Узалуд смо је молили, преклињали да то не чини, није се поколебала. Са припадницима 549. моторизоване бригаде отишла је на Косово и тамо је оставила свој млади живот - испричала је за "Вести" Весна Станковић, Слађанина сестра.

Слађана је имала 34 године када се придружила санитетским јединицама Војске Југославије на Косову. За време свог војевања упознала се у јужној српској покрајини са руским официром Јуријем Осиповским и удала за њега.

- Само неколико пута смо се чуле телефоном. Јавила нам се крајем априла и рекла нам да се у манастиру Светог арханђела венчала са Јуријем. Кум јој је био генерал Божидар Ђелић. Након тога, средином маја поново смо се чуле и рекла нам је да са Јуријем долази на одсуство 2. јуна у Ниш. Није, међутим, дошла. Заменила је колегу, он отишао на одсуство, а она остала на Косову. Тог кобног 5. јуна, сазнали смо касније, нападнута је једна јединица наше војске код Планеја. Било је много рањених и она је санитетским возилом прискочила у помоћ. Приликом извлачења рањеника са борбене линије возило у којем је била погођено је ракетом. Слађана је тешко рањена и руски војници су је на рукама пренели до болнице у Призрену, где међутим, нико од лекара албанске националности није хтео да јој помогне. Била је жива и неколико сати касније, без лекарске помоћи преминула је - испричала је њена сестра.

Вест о Слађаниној смрти сазнала је од пријатељице, чији је супруг био на Косову:

- Нисмо веровали, надали смо се да је вест нетачна. У Дому војске у Нишу су нам чак и рекли да је реч о дезинформацији. Ипак, нешто касније јавили су нам из капеле Војне болнице да треба да преузмемо њене посмртне остатке и сахранимо је. На дан сахране у Ниш је дошло много њених колега из јединице и тридесетак руских војника, међу њима и њен супруг Јуриј. Пре сахране у једном бутику у Нишу купио је венчаницу и положио је на њен ковчег. Дошао је и на шестомесечни помен - испричала је сестра Весна.

Слађана Станковић, девојка добровољац из Ниша која је погинула само шест дана пре завршетка агресије на СР Југославију, постхумно је одликована решењем тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића Орденом заслуга за народ у области безбедности и одбране. На предлог нишког Удружења бораца рата деведесетих година на просторима бивше Југославије, Комисија за именовање улица и тргова нишке скупштине донела је одлуку да једна улица у Нишу понесе име Слађане Станковић.

Извор: ВЕСТИ

[Николај]

Ишли су у смрт да спасу другове!

Најтежа битка у току НАТО бомбардовања СРЈ два месеца је вођена у рејону карауле Кошаре испод планине Ђеравица.

Око 1.000 војника потпуковника Љубинка Ђурковића појачано добровољцима од 9. априла до 10. јуна водило је неравноправну битку са неколико пута надмоћнијим непријатељем који је покушао копнену инвазију на Косово и Метохију пресецањем српских снага на линији Пећ-Ђаковица. Само захваљујући надљудском херојству бранилаца, паклени план Албанаца и НАТО није спроведен у дело, сведочи за „Ало!“ Ђурковић, који је данас војни пензионер.

На неприступачном планинском терену и до 1.500 метара надморске висине више од 6.000 припадника ОВК потпомогнути албанском војском, плаћеницима и вођени инструкторима из редова НАТО у зору на Велики петак су из правца албанског града Тропоје предузели снажан напад на караулу коју је бранило стотинак војника. У поподневним часовима истога дана, војска се повука из објекта јер се караула налазила на месту које није било погодно за одбрану и било је изложено бомбардовању НАТО. То је био и једини успех непријатеља за два месеца колико су борбе вођене.

- Осим ОВК, међу агресорима су се налазили и припадници француске Легије странаца, специјалци британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре, а њихови напади извођени су уз ваздушну подршку НАТО авијације. Мој батаљон је имао нешто више од 1.000 бораца у саставу 125. моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма - каже Ђурковић за наш лист.

Он сведочи о примерима храбрости војника који су до сада и у историји ретко забележени.

- Један снајпериста за кога смо касније сазнали да је прекаљен у рату у Хрватској нам је задавао огромне проблеме. Војник Золтан Балинт из Дебељаче, који је сам тражио да дође на најтежи положај, намерно је изашао из заклона и позвао га како би открили његов положај. За неколико тренутака, снајпериста га је погодио у врат, али је Балинт био толико решен у својој намери да је његово тело и даље остало у видокругу снајперисте. Уследило је још неколико његових хитаца, што је нама било довољно да га лоцирамо и ликвидирамо - прича бивши командант о подвизима својих војника.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског мира, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби, непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

- Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво. И поред тога, погинула су 34 моја борца, а око 70 је теже или лакше рањено. Губици с њихове стране били су убедљиво виши и моја процена и неки извештаји говоре да су имали преко 200 погинулих - закључује Ђурковић.

На овом бојишту укупни губици у нашим јединицама били су 60 погинулих и 150 рањених.



ФАКТИ

трајање напада: 9. април - 10. јун

губици: погинуло: 60

рањено: 150



Официри дали животе за војнике

Командант с Кошара истиче и примере официра Предрага Леовца и Живка Ђуровића, који су погинули допремајући резерве муниције својим борцима јер нису дозволили да војници излажу своје животе опасности на отвореном простору. Тела двојице војника остала су у беспућима Кошара и родбина ни дан-данас није успела да их сахрани.


Држава их заборавила

Ђурковић с горчином примећује да на оволико херојство војника и официра отаџбина, за коју се борили, није адекватно узвратила.

- Према мојим информацијама, сваки десети борац данас болује од траума претрпљених на Кошарама. Многи ветерани су инвалиди и потребна им је велика нега и ту смо и данас упућени једни на друге и међусобно се испомажемо, те стога сам се укључио у рад „Покрета за Србију“, који се у свом програму децидно залаже за положај ветерана и породица погинулих у одбрани у рату - закључује Ђурковић.

Извор: АЛО.РС

[Николај]

Њихов јунак, наш шпијун

БЕОГРАД - Бивши шеф аналитике Државне безбедности Србије у Приштини Зоран Стијовић недавно је као сведок Хашког тужилаштва говорио о злочинима бивших команданата ОВК Рамуша Харадинаја, Лахија Брахимаја и Идриза Баљаја. Информације о њиховим неделима, како је објаснио, служба је добијала од око 200 „живих извора“ - сарадника у редовима ОВК.
О некима од сарадника, али и о злочинима ове терористичке организације, Стијовић „сведочи“ и за „Новости“.

- Инсајдер службе под псеудонимом „Јаглић“ био је члан ужег руководства штаба ОВК у Глођанима и један од најближих помоћника Рамуша Харадинаја - каже наш саговорник. - Важне информације о деловању терориста добијали смо и од сарадника „Моравца“. Био је то Мек Укај, наш сарадник за подручје Косовске Митровице.
„Моравац“ је, објашњава Стијовић, био дугогодишњи затвореник и припадник тзв. Народног покрета републике Косово (НПРК), чији је војни пројекат била управо ОВК. Више од десет година провео је по затворима бивше СФРЈ, а добар део робијања био је ангажован на задацима службе.

Деведесетих година, када је „пуштен на слободу“, био је задужен за праћење групе Адема Јашарија. Страдао је средином 1996. године. Не знајући да је радио за српски ДБ, Главни штаб ОВК га је постхумно прогласио за народног хероја НПРК, доделио му чин генерал-мајора, а бригада ОВК која је деловала на подручју Косовске Митровице названа је по њему. Тек после 1999. године, када се српска полиција повукла са Косова, сазнало се ко је, у ствари, био „Моравац“.
Од ове двојице, али и од многих других сарадника, ДБ је сазнао и о одлуци о терористичким дејствима донетој у пролеће 1993. године.

- Тада је одржан тајни састанак у селу Зајас у Македонији - каже Стијовић. - НПРК је тада одлучио да ОВК делује у пет зона - КиМ, Македонији, тзв. источном Косову како су Албанци називали општине Прешево, Бујановац и Медвеђу, али и у Црној Гори и ужој Србији. Стратешки циљ је био да се уједине све територије на којима су живели Албанци.
Пет година касније, тачније 23. јуна 1998. године, у селу Јабланица, за команданта ОВК у оперативној зони Дукађин, изабран је Рамуш Харадинај. Убрзо после тога, у Пећи, Дечанима, Ђаковици, Клини, које су биле у његовој зони одговорности, ређали су се монструозни злочини над Србима и другима.

- Мучко убиство полицајца Срђана Перовића у Пећи било је почетак онога што се касније догодило његовим колегама, каже Стијовић. - После тога, страдало је више од 30 његових колега. Иза тих убистава као и иза злочина над цивилима чија су тела нађена у Радоњићком језеру стајала је ОВК.
Од доушника ОВК, ДБ је информисана о састанку, из августа 1998. године, у селу Папраћане. Тада су упозорени Харадинај и његови сарадници да се рибе у Радоњићком језеру хране људским месом.


КЊИГА

Да за Службу није било недодирљивих, говори и податак да је рођени брат данас високог функционера, косовског Албанца, радио за ДБ. Конкретно, и он је пратио Адема Јашарија.
Многе од тајни, најављује Стијовић, биће откривене у књизи коју пише о свом сведочењу у Хашком трибуналу.

Извор: Вечерње Новости, 05. новембар 2007.

[Николај]

Пушкомитраљезом бранио село од Шиптара



У селу Тачевац, које се налази на самој административној линији са Косовом и Метохијом више нема никога ко би запамтио херојство Косте Алексића Које и његове супруге Љубице у лето 1999. године када су сами одбранили село од хорде УЧК који су упали у српско село Тачевац.

У селу Тачевац више нико не живи, па ни Која и Љубица, који су након ватреног окршаја тек после вишедневног убеђивања полиције и војске одступили на резервни положај у селу Мала Шатра, које се налази на око пет километара даље. Верују да су ту само привремено јер се надају да ће се једног дана вратити на своје имање и свој родни праг. Љубица и Која већ 12 година живе усамљенички у шумарској кући која им је привремено дата и коју су сами реновирали и уредили да се у њој може живети.

Из куће се Која оглашава, то га је научио живот док је живео у Тачевцу, тек после трећег позива и након што кроз размакнуте завесе добро осмотри и процени госта који му се обрео у дворишту.

- Пријатељу, немој да замериш што нисам одмах изашао из куће јер волим да осмотрим човека који ми је у дворишту. Овде случајних пролазника нема, или си намерно дошао до мене, или си дрвосеча, јер овим путем други не иду. Јес, грдно сам се онда замерио Шиптарима те морам добро да размислим да ли сам ту кад ме неко зове или нисам – објашњава осамдесетогодишњи горштак излазећи из куће са пушкомитраљезом у рукама.

ДО ЗАДЊЕГ МЕТКА

Након што се 80-годишњи Која уверио да му је гост добронамеран, почео је да прича о свом херојском подвигу како је уз помоћ Љубице успео да одбрани село од албанских терориста.
- Била су то грдна времена да грднијих није било, а и сад човек мора да буде веома опрезан. Љубица и ја нисмо ноћевали у кући, већ сам у оближњој шуми ископао бункер и ту смо на смену спавали. Дању смо обрађивали земљу и радили око стоке јер сам тада имао око 1.000 оваца и више од 20 крава и све је то требало да се намири. На сваком кораку је вребала опасност од Шиптара, те су људи у страху почели да напуштају село. Једна за другим отишле су породице Радомира Андријешевића, Мирка Мирковића, Милована Сарића, Боривоја Ружића, Радослава Томчића, Обадовићи, Младеновићи и Митровићи и у селу смо остали само Љубица и ја, јер нисмо хтели да оставимо кућу коју су подигли ђед Благоје и отац Петар. Нас двоје смо решили да останемо по сваку цену, али смо знали да не смеју живе да нас ухвате.


Рањавање Тита

У једном тренутку, у току најжеће борбе, Која је зачуо кукњаву супруге Љубице.
- Помислио сам да је Љубица погођена јер су хици фијукали свуда око нас. Међутим, Љубица је и даље доносила муницију и кроз плач промуцала да је један шиптарски рафал изрешетао читаву кућу и да је један метак погодио Титову слику посред чела. Право да ти кажем, и данас не знам да ли је Љубица кукала што се препала због изрешетане куће или друга Тита – прича Која који и данас није сигуран да ли је њен плач изазвало рањавање слике друга Тита.

Нашег комшију Мирка Сарића Шиптари су ухватили и секли га тестерама и ножевима, све то фотографисали и слике му ставили у џепове тако да су његови родитељи и деца видели шта су му све радили и како су се над њим иживљавали. Е, тада сам рекао да са мном неће бити тако јер ћу два метка оставити за себе и Љубицу – приповеда старина, који је силом прилика постао граничар.

Село Тачевац је за неколико дана опустело и на то је УЧК и рачунао. Иако је син који живи у Београду стално мољакао Коју и Љубицу да напусте село, они су остали, спремни да га бране до последњег метка.

- Једног јутра угледам да су планули кућа и сено Сарића и знао сам да је моја кућа следећа. Е, онда ухватим заклон иза једног храста и поред себе поређам пушкомитраљез, аутомате, карабине и бомбе и принесем доста муниције, онако за себе кажем: „ Сада ћете Шиптари видети како Мујо дере јарца, па ком обојци, ком обујци! Љубици, која је била још куражнија од мене, кажем да је њено само да ми доноси муницију и да ми се јавља с времена на време да знам да је жива.

РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ

- У међувремену сам некако успео да преко неке старе војне радио-станице, коју сам имао већ 20 година, обавестим полицију у Куршумлији да почиње окршај са УЧК и то ме је, како се касније испоставило, спасло. Е, када су кренули од куће Сарића арлаучући из свег гласа, а било их је прилично, припустим их на једно сто метара, па прво испалим рафале из пушкомитаљеза, а потом, да би изгледало да нас је више, наизменично сам пуцао из аутомата, карабина и свега другог што сам имао. И тако, са једне стране Љубица и ја који бранимо праг огњишта, а са друге стране на десетине УЧК који су били до зуба наоружани. Око мене на хиљаде чаура, баба доноси муницију и Бога ми, љута борба је потрајала више од два сата. Пуцао сам из свега што сам имао, али Шиптари све ближе прилазе, а мени поглед према путу којим треба да стигне полиција. И стварно, када сам мислио да нам нема спаса угледам полицајце који су као без душе трчали километрима и за свега неколико минута разбише УЧК јединицу. Ето, тако ти Љубица и ја одбранисмо село и ја не утроших она два метка, намењена Љубици и мени, која сам држао у џепу – присећа се Која.




Добре комшије

- И данас, после толико година, убеђен сам да напад на српска села нису вршили Албанци из околних села који су нам вековима били добре комшије. Ово су урадили неки други други који су дошли са стране и са којима и Шиптари староседеоци имају проблема. Што се мене тиче, и даље бих радо седео са Рашидом, Пајазитом и другим Албанцима из суседног села Метоја, које су Срби уважавали и они уважавали Србе и испомагали се у свакој прилици – искрен је Коста Алексић Која.

Након херојске одбране Тачевца било је јасно да због могуће освете Која и Љубица не могу да остану у селу те су им полиција и војска предложили да се повуку на резервни положај у село Мала Шатра. Која је, на крају, тек након што се прерачунао да би државу много коштало да њега и Љубицу стално чува полиција, прихватио да се покрене из родне куће и да мир нађе у шумској кући удаљеној пет километара.

- Тамо нам је остало све, али најжалије ми је 30 хектара шуме коју данас Шиптари немилице секу. Ето, шуму је чувао мој деда Благоје, отац Петар и ја, а они у шуму улазе са тестерама као да је њихова. Понекад, али само уз пратњу полиције, обиђем кућу и имање, али се отуд вратим болестан и још старији – каже Која.

У одбрањеном селу Тачевац ипак више нико не живи.


Сеоба са границе

У селу Тачевац, у породици Ружић рођен је и отац политичара Бранка Ружића који је давно отишао из села. Куће Ружића, као и све друге куће Срба у овом селу су напуштене и Тачевац је једно од десетак села уз административну линију са Косовом и Метохијом у којем нема више ниједног становника а имања, а посебно шуме су остављене на милост и немилост Албанцима.

З. Марјановић – Вести

Извор: Срби на окуп

[Лепи Бора]

Одлична тема, а врло незгодна ситуација, када имаш ваког "титовца" у јединици!? И што је "најгоре" имао сам и ја једног ВАКОГ, титовац, муслиман, а бије усташе ко Гром - развали гамад!

Волим таке, нек су и за (кхм) титу... (ух... кхм, ... )

[Захумље]

Хвала РТ.....ко су данас и вечераш приказали

Weight of Chains......

[Николај]

Бесмртни Херој Драган Грубић - "ГРОМ 1"




Део из књиге: ДРУГИ КОСОВСКИ БОЈ - Милован Дрецун

"ГРОМОВИ"

...Драган, Чкребо и Кривокућа, изузетни борци, били су део групе коју је водник Александар Шаранчић оформио на караули Кошаре под називом "Громови". Та група је 1998. године поднела највећи терет у одбрани државне границе код Кошара од терористичке агресије из Албаније. У групи су били војници: Драган Грубић, Драган Вучковић - "Дозер", Милован Вујовић - "Вујке", Слободан Ненадић - "Песник", Драган Кривокућа, Игор Костов, Горан Цветковић, Владан Чкребо, Миодраг Стојковић -"Вучјак-Листер". Сваки "гром" је у џепчићу носио један метак да се убије ако га терористи ухвате без муниције. На војничким плоцицама које су носили око врата било је исписано: "За крст часни и слободу златну".

... Током тих ратних година 1998. и 1999. "громови" су, војујући за
слободу наше Србије, у борбу ишли и из ње се враћали са песмом:

"На планини високој
крвави се бије бој.

Са ње песма ори се
устај громе бори се.

Сви за једног један за све
нека памте Шаранове громове.

Где један ту су сви
Шаранови громови."


Другог дана копнене агресије на правцу карауле Кошара група од 7 граничара, који су били на полозају код старе карауле, упорно је држала линију. Они су најдуже држали линију одбране на том подручју. Међутим, када су терористи поставили положаје изнад њих морали су да се повуку иако линија коју су држали није пала. Група у којој су и "громови" у 4,30 часова кренула је према караули потоком не знајући да су тамо терористи. Вујкета и десетара гађају снајперима, Десетара погађају у руку, залежу. Блокирани су. Водник претрчава до њих и извлаче се. Иако шума није олистала, искусни граничари се неопажено провлаче кроз редове терориста и долазе до наше друге линије одбране.

Бранка Ристановића - Ристу и његовог друга, док су са коте 601 ишли узбрдо приликом претрчавања пинц стазе гађају терористи. Ристо види снајперисту који стоји на стени изнад и тражи циљ. Ристо претрчава у заклон, па његов друг. Наизменично претрчавају. Ристо излази на брдо изнад карауле зове друга Цакија, који се не јавља. Ристо мисли да је погођен. Креће према караули, улази у бориће изнад карауле и сакрива се. Чује шиптаре како на српском вичу: "Предај се војско". На караули види терористе. Двориште се црни од њихових униформи. Неки терористи имају маскирне и нарандџасте униформе. Поред њега пролази терориста с дужом брадом у црној униформи. Види Ристу. каже му: "Контрољ". Риста му климне главом, терориста одлази. Двојица терориста, међутим долазе Ристи иза леђа, у наш бункер. Навлаче наше остављене униформе. Један терориста с пушком на рамену, излази испред Ристе који чучи. Скида пушку. Риста је бржи, рафалом га сече преко стомака. Прескаче преко мртвог терористе. Други терориста претрчава поред бункера. Риста почиње да бежи. Терористи распаљују по њему. Гађају га снајпером.
Риста трчи битку за зивот. Прескаче стену, улази у поток и трчи кроз воду да заметне трагове. Терористи јуре за њим. Риста је бржи, ускоро излази на ливаду где су наша возила...

Десетар Славољуб Шарац, који је са десет војника претходног дана одбио све нападе око 500 терориста са положаја 70м од граничне линије, и другог дана одбија силовите нападе терориста који су већ запосели доминантне висове. Једанаесторица величанствених херојски се бори против побеснелих хорди терориста све до 16.00 часова. Тада не могу више да издрже артиљеријску ватру са свих страна: са Маја главе, Раса кошареса и старе карауле и силовите пешадијске нападе. Терористи, који наше борце виде одозго са околних висова, врше артиљеријско прострељивање терена што је изузетно опасно. Исцрпљени од дводневних борби са 50 пута бројнијим агресором и од артиљеријске ватре, извлаче се на резервне положаје. У жестоким биткама нису имали губитака. Срећа је још једном била уз храбре. Извлачење је изузетно тешко. Док се једна група извлачи, друга одбија напад отварајући ватру да их терористи не би заробили. Резервни положаји су по дубини иза карауле. Извлаче се без губитака. Терористи улазе на наше основне ватрене положаје. Ти први положаји су могли да се бране да су наши борци прешли 200-300м у Албанију и запосели доминантне висове. Наше снаге, међутим, нису улазиле у Албанију.
Наши борци напуштају и караулу која никако не може да се брани јер терористи контролишу околне восове. Изузетно храбар борац, водник Рачић, док су терористи улазили на караулу пришао је с намером да је запали. На капији је наишао на теорирсту. Био је бржи и убио га, али је морао да се повуче неуспевши да запали караулу. Потпуковник Ђурковић извлачи Димчевског и његове војнике са граничне линије која више не може да се брани. Око 19.00 часова терористи запоседају три доминанатне тачке: вис Раса кошарес 300 м од граничне линије, вис Маја главу на самој граничној линији, без могућности да даље напредују, и улазе у напуштену караулу где одмах праве медијску представу проглашавајући улазак на напуштену караулу, која ни теоријски није могла да се брани "великом" војничком победом. По "истинитом" извештавању познати СНН је први прославио ову "победу" својих љубимаца - терориста. Војнички, међутим, агресор није ништа постигао, сем психолошког момента да су ушли на караулу Кошаре. Био је то први и последњи "успех" и све што су успеле да ураде здружене снаге фанатизованих терориста и плаћеника, албанске армије, НАТО снага и авијације у скоро двомесечној ретко виђеној копненој агресији из Албаније на правцу наших караула Кошаре и Горожуп у којој је учествовало у првим јуришним таласима око 8.000 терориста и припадника албанске армије а у другим ешалонима око 19.000 уз подршку НАТО авијације и стратегијских бомбардера. Копнену агресију је зауставило око 2.000 наших јунака, достојних наследника наших косовских витезова...




Из архиве, март 2004.
ПОГИНУО ПРЕДСЕДНИК "БРАНИЛАЦА ОТАЏБИНЕ" ДРАГАН ГРУБИЋ

Са 18 година је ушао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине 98-99" која је последњих неколико месеци митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је у петак на градском гробљу у Врбасу.

Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овог младића је на вечни починак испратио и готово комплетан ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последљи пут поздраве свог Грома.



У среду, 24. марта.2004, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео "пасат" и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је "ауди А6"- прича и даље у шоку Југослав Зорић, Драганов вршњак. Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом...

- Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом- прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали и "Громови". Драганово шифровано име било је "Гром 1"

- На самом почетку рата мећусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти... Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу светосавља-каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетки Лазе Лазаревића "Све ће то народ позлатити", Драган Грубић је поново окупио своје "Громове" и основао хуманитарну удружење "Браниоци отаџбине". Ова организација се на почетку искључиво бавила прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

- Онда је наша држава почела да изручује Хагу официре који су бранили Косово и Метохију као да су ратни злочинци. Драган се први побунио против тога и предложио да се против тих лажи боримо искључиво истином. У свим већим градовима по Србији организовали смо митинге на којима није било политичких говора, већ изношење пуких чињеница ко је заправо злочинац-причају његови ратни саборци.

Син јединац, Драган Грубић је иза себе оставио мајку Милеву и оца Милована.

http://dan-veterana.blogspot.com/2011/11....VJnIE14DE

[Николај]

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА - Бесмртна Хероина Љиљана Жикић

Посвећено Српској Хероини Љиљани Жикић - Невен Милаковић





Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти... Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.


БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА

И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.



Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања... Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.

"Љиљана Жикић – Карађорђевић је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу. Била је добровољац у ВЈ током ахресије НАТО- а на СРЈ и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу ''Свет'', од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „Бранићу Србију и кад будем мртва...'' Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ.

Одликована је Орденом заслуге u области одбране и безбедности првог степена.
Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце."


Но, нека... као што записах негдје: „Највећи јунак је остао незнан!“
Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла... без дашка вјетра... и да Ти се дивим.


НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА!
Српској Хероини Љиљани Жикић

Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.

Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!

Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!

Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.

Невен Милаковић 20. фебруар 2011. у 4:01 по подне

http://dan-veterana.blogspot.com/2011/03....VJnQJ14DE

[Николај]

Кобац против НАТО-а

Како је формулисана стратегија Војске Југославије у рату против НАТО-а, од Вијетнама до тајног пројекта у Центру „Маршал Тито”



„Ја ћу се сакрити, успешно дејствовати, ти ћеш ме тражити из ваздуха, ја ћу те оборити!” Савршено једноставна, готово дечја формула, преточена је у стратегију одбране снага ВЈ у рату против НАТО-а.

Неколико година раније, ту формулу скривалице и успешног дејства против снага Северноатлантске алијансе користиле су снаге Војске Републике Српске.

Командант снага НАТО-а у Европи и борбених операција у Југославији генерал Весли Кларк дичио се да је уништио 93 тенка и 153 оклопна транспортера, као и да је елиминисао неколико оклопних јединица Војске Југославије.

Исмеване су српске тврдње да је на Косову изгубљено свега 13 тенкова и шест транспортера, и то већином због герилских напада ОВК, а не због успешности америчких ловаца.

Међутим, када је рат стао и када је започело повлачење српске војске с Косова, изронило је „најмање 220 тенкова и више од 300 оклопних транспортера”, извештавала је агенција АФП 1999. године.

На целом Косову, према извештају самог НАТО-а, нађени су уништени остаци само 26 тенкова или самоходних артиљеријских оруђа. Односно, највећим делом макете – лажни циљеви за авијацију НАТО-а.

Пензионисани пуковник проф. др Душко Бањац, дипломирани електроинжењер, један је од креатора једноставне формуле којом је сачувана већина технике ВЈ од напада из ваздуха. Каже да није ред да ми ћутимо о томе, ако нам већ Американци одају признање.

Официр и научник који је радио у Центру оружаних снага за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито” у Београду као водећи научни истраживач, био је и научни и стручни водитељ државног пројекта „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ”.

Још док је беснео рат у Вијетнаму, 250. Ракетни пук ЈНА (сада 250. Ракетна бригада) вежбао је гађање у пустињи у рејону Астрахана, изучавана је до детаља технологија и стратегија, пре свега, америчких снага.

– Тада смо од Вијетнамаца прикупљали сва искуства везана за противваздушну одбрану која су нам пружали Совјети. Вијетнамци су имали велика искуства са совјетском противваздушном одбраном у обарању америчких авиона. Кључ успеха био је у игри технологија и тактике коју је омогућавала техника. Американци су овладали контролом ваздушног простора. Потом су Совјети модификовали своје ракете и изненадили Американце. То се догађало и на Блиском истоку – каже пуковник Бањац.

Дакле, модификације противваздушних ракета у ЈНА вршене су на основу дејстава у Вијетнаму и на Блиском истоку. Југословенске снаге одбране добијале су те податке од Руса кроз билтене и литературу који су у то време представљали војну тајну.

Међутим, сведочи Бањац, југословенска војска и сама је разрађивала модификацију електронске и ПВО заштите и заштите других електронских средстава у оквиру војне и цивилне индустрије.

Пројекат „Противелектронска борба у систему Општенародне одбране СФРЈ” , вођен под шифром „Кобац”, обухватао је учешће 39 доктора наука и више од 40 магистара, великог броја инжењера и официра са завршеним највишим војним школама из различитих научних и научнообразовних институција из цивилних и војних структура ЈНА.

– Читава мудрост била је до детаља упознати противника, а онда наћи решења за супротстављање. Схватили смо да су они технолошки толико супериорни, да смо из свих силних научних истраживања и експеримената створили већ поменуту тактику. Сви резултати у тактичком маскирању разрађени су и дати у студијама које су урађене у Центру за стратегијска истраживања и студије „Маршал Тито”, а потом су јединице вежбале маскирање, коришћење терена, објеката и насеља, прављења макета у миру. Тако су снаге ПВО Војске Републике Српске обориле „мираж” код Сарајева, Ф-16 на Грмечу, „харијер” код Горажда…– наглашава Бањац.

НАТО је, такође, изучавао дејства у Босни. Американци су извршили комплетну анализу дејстава у такозваној „балканској ваздушној кампањи”, која је трајала од 31. августа до 14. септембра 1995. године. Од 1994. године надгледали су небо и дејствовали по позиву Унпрофора.

Како нису могли да пронађу скривене тенкове и артиљерију, бомбардовали су стационарне радарске центре и центре везе на Пљешевици, Козари и другим местима.

– Та анализа НАТО-а показала је да им не одговара да одлуку о бомбардовању доносе заједно УН и НАТО, јер то подразумева да се гађају циљеви које одобре искључиво УН. Тај двоструки кључ ограничавао је НАТО и зато су, спремајући напад на Југославију, елиминисали други кључ, односно УН – указује пуковник.

Али, за рат се припремала и Војска Југославије. Зато су, уочи бомбардовања, производиле макете авиона и оклопних возила.

– Користили смо терен и били смо маскирани. Употребљавали смо мамце, како би противнички ловци остајали што дуже у ваздуху, као мета – прича пуковник Бањац.

Позиција беле кокошке у снегу

Током целе каријере пуковник Бањац је изучавао тактику НАТО-а. „Ако добро познајеш мач, наћи ћеш штит да се заштитиш”, поентира пуковник Бањац. Читава стратегија била је створити позицију „беле кокоши у снегу”. Читава мудрост била је – бити невидљив.

„Апсурд је да су снаге ВЈ, без стелт-технологије, постале невидљиве. Као што је апсурд што је невидљиви ловац Ф-117, са стелт-технологијом, оборен старом совјетском ракетом”, каже пуковник Бањац.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/K...-a.lt.html

[Николај]

Генерал-мајор Милош Ђошан: „Од агресије до Трибунала“


Сведочанства српског генерала (10): Стамен није послушао

У исто време када сам примио дужност команданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО (на Косову и Метохији), дошло је до промене команданта 53. граничног батаљона, а који дан раније, замењен је командант другог батаљона 549. моторизоване бригаде, стално стационираног у касарни „Девет Југовића“ у Ђаковици. Тако су у кратком временском периоду замењена сва три команданта у гарнизону, указујући да постоје команданти за мирнодопске и команданти за ратне дане. Дужност команданта 53. граничног батаљона примио је капетан I класе Душко Шљиванчанин. Висок, црн и крупан попут стене, деловао је стамено и поуздано. Али, иза те маркантне појаве назирала се осетљива, добронамерна душа, што се видело већ код првих губитака у јединици. Његова команда била је смештена у касарни „Девет Југовића“. Главнина батаљона налазила се на граници према Албанији, а само по питању реда и дисциплине у касарни био је потчињен мени.

За разлику од капетана Шљиванчанина, мајор Влатко Вуковић, командант 2. пешадијског батаљона из састава 549. моторизоване бригаде, био је онизак и витак. Наставничку катедру у Војној академији у Београду заменио је врлетима Проклетија у залеђини Ђаковице. Никада није повисио тон. Говорио би наизглед меланхолично и незаинтересовано, без ватрених речи, али свако његово наређење је безусловно извршено. Као и 53. гранични батаљон, и његова јединица била је смештена у касарни „Девет Југовића“. Био сам одговоран да им створим подношљиве услове за живот и да их браним од дејства авијације, а он је са својом јединицом био наша заштита од упада терориста. Нас тројица команданата припремали смо се за ваздушну агресију на нашу земљу. Могућност извођења копнене фазе агресије ниједног тренутка нисмо искључили, па смо у томе духу вршили припрему јединица и објеката.

Прве губитке јединица је претрпела пре мог доласка. Припремајући се за пријем дужности наишао сам на занимљив извештај. Био је детаљан и описивао околности под којима је погинуо наш војник Ратковић Владимир из Београда и отет водник Генов Стамен из Босилеграда. Поред званичног увиђаја са лица места, неко је, као за некакав дневник написао: „Освануо је леп и сунчан дан 8. јуна 1998. године. Небо над Метохијом се припремало да затрепери од надолазеће врућине. Сунце се још само мало огледало на снегом покривеним врховима Проклетија. Мала група возила кретала се путем Ђаковица-Поношевац, обезбеђујући колону за снабдевање јединица. Око 07,50 часова у рејону Смонице, терористи су ручним бацачем погодили „прагу“ којом је управљао војник Ратковић Владимир. На челу колоне, на седишту поред возача, како и доликује команданту, налазио се капетан прве класе Ненад Борисављевић, а на оруђу, још двојица војника, другови из исте спаваонице. Одједном се кроз небо проломио прасак и све је кренуло у суђеном правцу. За војника септембарске класе, Владимира Ратковића из Београда, нажалост више није било помоћи. Издахнуо је на крвавим рукама свога команданта и другова из малог борбеног састава. Широко отворене очи Владимирове, као да су се још увек чудиле шта га то снађе… А управо је хтео јавити кући да се не брину за њега, да је све у реду, да је на безбедном, кад ето, и њега изненадише, прекинуше га у мислима и некуд га носе, носе“.

Двадесет дана након погибије војника Владимира Ратковића киднапован је подофицир из наше јединице. Млади, санитетски водник, Стамен Генов, на служби у гарнизонској амбуланти Ђаковица, кренуо је на одсуство. Због честих отмица војника и цивила неалбанске националности, на релацијама Ђаковица-Приштина преко Суве Реке, Игларева и Лапушника, припадницима Војске Југославије било је забрањено путовање наведеним правцима. Када је у Призрену аутобус Ђаковица-превоза окренуо према Сувој Реци и Дуљу, водник Генов је наставио пут.
– Изађи, Стамене, опасно је! Терористи су свуда уз пут! Имају своје доушнике међу путницима и возачима аутобуса. Знаш да постоји наређење, по коме је војницима и старешинама забрањено да користе овај правац! – говорио му је његов друг, капетан I класе из командног дивизиона бригаде. Вероватно је љубав према породици била јача од опреза. У сваком случају, млади водник није стигао куда је наумио. Када су у Штимљу терористи у црним униформама зауставили аутобус, млади водник се већ покајао што није послушао колегу, али је било касно…

Ко зна да ли је и слутио шта га чека. Том приликом, отета су још три мушкарца. Међу њима били су отац и син, избеглице из Републике Српске Крајине, из колективног смештаја у избегличком насељу „Маја“ у Бистражину код Ђаковице. Чим се чуло за отмицу, предузели смо мере да ослободимо нашег водника. Нажалост, нисмо успели у томе. Отац и син, регистровани као избеглице из Крајине, преко УНХЦР-а су ослобођени након неколико дана. Мислило се да су Хрвати. Они су сведочили су да су водника Генова мучили Шиптари, који су били нарочито окрутни када су сазнали да су заробили подофицира. У току агресије, једна од мета авијације НАТО био је и избеглички камп Срба из Крајине у Бистражину. Требало је дотући неугодне сведоке шиптарско-терористичких злочина.
Киднаповање водника Стамена Генова био је велики ударац јединици. Највећи губитак доживела је његова породица. Разговарали смо телефоном са његовим родитељима, узајамно се тешећи да је можда жив. Како је време пролазило, наде у његов проналазак су биле све мање. Убрзо потом, отета су двојица новинара Радио Приштине, а касније и новинари Тањуга.

- Пуковниче, двојицу новинара траже сви! За њих интервенише и председник републике, а за мог сина и вашег старешину нико ни прстом не мрда. Надам се да то није зато што је мој син Бугарин, а нестали новинари Срби! - рече Тасе, отац водника Генов Стамена у тренутку очаја. – Потпуно сте у праву. Новинари су за себе изборили посебан третман. О смрти или нестанку новинара, било где у свету, пише се са истим значајем као о паду путничког авиона. Судар возова изазива мању пажњу од смрти новинара. Нажалост, нисмо у могућности предузети ништа више него што смо покушали. Учинили смо све што смо могли и знали, али га нажалост, нисмо пронашли. Надамо се да није доживео исту судбину као хиљаде киднапованих Срба. Знајте, нико неће бити срећнији од мене, да вам први јави радосну вест, уколико га нађемо! – неуспешно сам покушавао тешити несрећне родитеље.

Војнички страх

Након ова два догађаја, у јединици је све било другачије. Оно што се раније другима дешавало, и нама се десило. Припадници јединице су одједном схватили сву збиљу догађаја око себе. Уместо војничке трубе, сада су их будили рафали терориста и потмули звуци ручних бацача. Код једног броја војника појавио се страх.

Чудна граница

Капетан Шљиванчанин је редовно обилазио граничаре на караулама. Његов заменик, мајор Димчевски, био је дуго у саставу батаљона и постао права легенда међу граничарима. Повремено сам са њима обилазио карауле. Одмах ми је пало у очи протезање граничне линије између СРЈ и Републике Албаније. Свако се морао озбиљно замислити и забринути начином на који је повучена. Уместо гребеном, гранична линија се пружа северном падином Проклетија, тако да територија Републике Албаније надвисује нашу, а све албанске карауле биле су на већој надморској висини од наших. Албански граничари били су као на крову и могли камењем гађати наше војнике. Сви доминантни висови и коте остали су на албанској страни…

Бег из војске

Са једне стране војници око нас гину, а са друге, иду на одсуства, како би умирили јавност и родбину. Ко оде на одсуство, најчешће се не врати у јединицу. Обично, последњег дана одсуства родбина би јавила да је војник у тешком психичком стању, да је примљен на Војномедицинску академију у Београду или Војномедицински центар у Новом Саду, да има ноћне море… Неки родитељи су ми јасно рекли да своме сину не дају на Косово и Метохију. Указивали су како син овога или онога није ни дошао у војску, говорили ко се склонио у другу државу, а ко је започео студирање у иностранству. Војници су били растрзани између осећања да су преварени и издани од појединих својих другова, и потребе да их разумеју и опросте им. Надмоћ и сигурност коју су у почетку осећали, са сваким изостанком, помало се топила и прелазила на страну терориста.


Сведочанства српског генерала (11): Добровољац Деда

На Косово и Метохију су од почетка напада НАТО на нашу земљу почели да пристижу и добровољци. Међу њима се нашао и Милутин Јелић из Панчева. Иако је имао већ 62 године, захтевао је да буде упућен на границу са Албанијом. Одмах је, са поносом, рекао да га зову Деда. Тај надимак је зарадио још 1991. као добровољац на ратиштима у Тењу, Неметину и Борову Селу. Ово су сећања Дединог команданта.

- Деда је био фудбалер ветерана Динама из Панчева. Погледам у његову војничку књижицу и са ужасом закључих да је он само пет година млађи од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене, а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/VIII на надморској висини од 1.253 метра, стигли смо поподне. Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту. Војници којима је стварно могао бити деда, када су га видели, одмах се обрадоваше. Испред његове седме деценије живота корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца. Издао сам му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Куноре.

Деду су поштовали сви. Поседовао је неку врсту харизме, па су га једнако ценили и они којима је он командовао, и они који су командовали њему.

- Дижи се, војско! Идемо на копање. Ашовчиће у руке! Ко не пуца и не осматра, мора да копа. Ко не копа, нека бира, секиру или тестеру. Видите где вам је шума. Утврдићемо овај положај, као што су се наши славни преци 1914. утврдили на Мачковом камену. Јучерашњи дан смо изгубили у ходу. За мене се не брините. Ја могу боље копати од вас. Не секирајте се, ја сам навикао! – рече деда, па одмах поче копати у каменитом тлу. – Први заклон правим ја за себе. Гледајте и учите. А онда нека свако копа себи, коме је живот мио!

Удри по мени!

Кад је Деда завршио свој ров, одведе војнике на сигурно, узе телефон, седе у управо завршени заклон, па назва командира минобацачког одељења. – Удри по мени! – рече му, и даде координате свог заклона. – Бог с тобом, Деда! У твојим годинама људи посениле, али да полуде, још нисам чуо! Ја треба да вас подржавам, а не да вас побијем! – одговори му командир минобацачког вода. – Само ти удри. Хоћу да видим како смо ископали ров и да ли смо се узалуд мучили. Ако не преживим, само ме затрпајте земљом, ставите крст и на њега шлем. Само пази да тебе не открије НАТО авијација. Зато прво погледај у небо, па онда опали! Кад је минобацачка мина пала на маскирани ров, и само мало растресла земљу на њему, а унутра сва опрема остала на свом месту, војници се са додатном енергијом прихватише копања. За сваког војника у смени обезбеђено је сигурно склониште. Деда је изградио и брвнару с оставом, право утврђење, оаза.

Од команданта је Деда тражио да му се оставе војник добровољац Звонко Вулићевић из Крушевца, и пас Жућа, кога је Звонко био спасао из рушевина једне куће. Два дана након почетка операције Стрела, тек што је свануло, 27. маја, у близини карауле „Дејан Радановић“, по нашем положају почеше да експлодирају гранате великог калибра. Био је то знак да је отпочела артиљеријска припрема војске Албаније. Неколико минута након експлозије последње гранате угледасмо велики број терориста како се креће према нашем положају за одбрану, наоружане минобацачима и противавионским митраљезом. Кретали су се усправно и самоуверено. Угледавши први пут толики број терориста, војници почеше да пуцају. Видевши да терористи нормално напредују, а тек понеки падне, Деда изиђе из свог заклона и крену од једног до другог војника, као на обуци гађања. - Погледај, овако! Полагано! Стани! Не троши узалуд муницију. Пусти нека приђу ближе. Упамти, ти си у заклону, а он није. То што видиш ти њега не значи да види и он тебе. Лакше ће те открити ако пушташ дуг рафал. Кад чују оволику пуцњаву, помислиће да их се плашимо. Него полагано. Један до два метка и један терориста мање. Свако се више плаши тишине него буке. А и авијација ће нас теже уочити и поклопити. Знаш да су они њихови савезници! - говорио је стрпљиво Деда. Дуже се задржавао код младих војника, а оне старије и искусније само би потапшао по леђима и наставио. Тако је прешао са краја на крај нашег положаја. Након тога, на опште чуђење, терористи су више падали, а са ватрене линије се чуло много мање пуцњаве. Убрзо затим и терористи се повукоше. - Видите, војско, шта значи добро утврђење и нишањење. Само губици могу одвратити терористе. Да се нисмо овако укопали, сада би они били овде и славили, нас половина би изгинула, а другу половину би као преплашене овце скупљали кроз ову шуму! – рече им Деда на крају првог таласа напада. Он није био сувише религиозан, али је увек, при сваком нападу, прекрстивши се говорио: - Боже, ако у овом нападу неко мора погинути, дај да то будем ја, а не ова деца. А ако ни то не буде довољно, нека буде по реду Божјем, и по годинама старости!

Цигарета за страх

Дошавши код једног младог војника, коме су се руке тресле, Деда га лагано ухвати за руку и рече:
- То што су они кидисали није разлог да нас двојица не запалимо по једну. Нисмо се ми узалуд овако утврђивали. Онда ћемо наставити. Нека и они мало предахну од „силине“ твоје ватре!- рече му у шали.

По положају на ком је била распоређена Дедина јединица, свакодневно је дејствовала НАТО авијација. Некада само дању, некада само ноћу. По правилу, кад су терористи јаче нападали, и авијација је жешће тукла. Ипак, 9. мај 1999. године био је најгори. Почео је са две касетне бомбе већ у осам часова. Одмах у почетку, смрт и рањавање. Већ прва касетна бомба пала је директно на положај. У тренутку, у хиљаду комада разнесен је војник Бобан Миленковић из Сурдулице. Око њега су почели да јаучу војници из граничне чете, рањени у истом нападу. Деда је са својом групом био у резерви и у приправности. Његова смена је почињала тек за два сата. Одједном се с врха зачу: - Деда, побише нас! Помажи! Дедаааа!- глас је постајао све слабији, као на издисају. Смењивао се се експлозијама бомби и ломљењем дрвећа. Одједном се умири. Авијација је у таласима ударала све већом снагом. Чим би почели да указују помоћ рањеним војницима, авиони би почели поново да дејствују по њима, а шиптарски терористи јаче да дејствују митраљезом из Албаније. Напад за нападом. НАТО авиони поређали су се изнад њих, као чопор гладних звери. Први авион је усмртио Бобана Миленковића и ранио четворицу. Остали су кршили дрвеће и ровили земљу. Одламали су камен од стена, који се разлетао на све стране. Одасвуд се чула грмљавина и пуцање дебелих стабала.
– Звонко, Жика и још двојица, за мном! – нареди Деда и потрча уз брдо са ког су долазили јауци. Не обазирући се на дејства авијације, извукли су сву четворицу рањених војника из претходне смене. – Сада, када смо помогли живима, ви се вратите. Ја ћу скупити ово мало разбацаних делова војника Бобана! Тек када вас позовем, доведите наредну смену. Војницима не говорите шта сте видели овде – рече деда, прекрсти се и поче да скупља део по део тела. У једном тренутку, дебела грана дрвета, коју је као тестером пресекло парче бомбе, обори Деду. Већ сам помислио да смо и њега изгубили, када се Деда некако искобеља испод оне гране и настави да сакупља делове тела, пуштајући сузу из старачких очију. – Радио је то као да скупља најдрагоценије благо - причао је касније Звонко Вулићевић.

Преварили врагове

Нова смена војника прикрадала се нашем положају, као да је миниран. Са страхом су гледали у покошено дрвеће и затрпане ровове. Нису могли веровати да је неко преживео тај напад авијације. – Не дирајте ништа! Тако ће врагови закључити да овде више нема живих. Да нису били у заклону, нико не би преживео. Ако бисмо ми сада склонили ово дрвеће које нас је затрпало, они би то видели и дошли поново. Сада имамо још јачу заштиту! - рече им мудри Деда.

У 11 часова завршио се и девети узастопни напад НАТО авијације. Убрзо је извршена смена послуге на положају. Остали су једино Деда, старији водник добровољац, Звонко Вулићевић и пас Жућа, који је већ други пут преживео овакав напад.


Сведочанства српског генерала (12): Право лице „Анђела“

- Те колоне, о којима се у свету много причало, а ми их и видели, битно су се разликовале од колона Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Ишло се пешице, са оним што је потребно за само неколико дана колико су очекивали да ће провести у избеглиштву. Док су хрватски авиони бомбардовали колоне српских избеглица око Топуског, Босанског Петровца и у Двору на Уни, а муслимани код Жировца направили прави покољ над српским избеглицама, шиптарске избеглице са Косова и Метохије ишле су спокојно. Кретали су се у дугим колонама, углавном жене, деца и старци, поређани као за параду. Свако је имао своје место у колони попут вагона у композицији воза, који је било скоро немогуће зауставити. То је успело само НАТО авијацији, што су осетиле шиптарске избеглице у Меји, Ногавцу и Бистражину.

Стравичан призор

Пред Ђаковицом, у насељу Осек Хиља, сачекивали су једни друге, и онда опет, попут какве процесије, настављали пут. Обично би кретали према граничном прелазу Ћафа Морино, а касније и према Призрену и Врбници. Путовали су полагано, повремено се одмарајући поред пута и углавном по киши. У намери да обиђем јединицу на Швањском мосту, на пола пута између Ђаковице и Бистражина, претекли смо мању колону шиптарских избеглица, у којој су били искључиво жене и деца. Киша је немилосрдно падала, а колона се кретала полагано, као без циља. Ту тужну колону претекли смо у висини избегличког насеља Маја у Бистражину, који је НАТО авијација само који дан пре сравнила са земљом. Због рупе на путу, настале од бомбе, у коју се скупила вода, возило је пошприцало малу девојчицу. Није имала више од 5-6 година. При томе ниједан мишић на лицу, већ до коже мокре девојчице, није се померио. И даље је ишла, чврсто се држећи за димије старије жене. Мислећи да је возач намерно пошприцао девојчицу, жестоко сам га укорио.

– Господине пуковниче, ја имам нешто мању ћерку од ње! Никада то не бих урадио. Стварно ми је жао. Само ми нешто у овом свему није јасно. Већ данима, како је почело бомбардовање, видим ове колоне. Све се крећу једнако, у реду, постројене. Мислим да онај ко бежи не брине се како ће колона изгледати, него ће да жури, да спаси своју главу и породицу! – рече ми возач. Било је темпирано да избеглице на прелаз преко границе стижу у таласима, када су сви „слободни и независни новинари“ спремни да истовремено са лица места пошаљу у свет те слике. Нигде није било одраслог, јаког и способног мушкарца да прати своју породицу. Или су били у шумама у борби, или су остали у кућама по градовима и ноћу дејствовали по нашим јединицама…

Као и на српске, било је више напада НАТО авиона на колоне шиптарских избеглица. Сви су у једном били исти. Увек су гађали колоне које су се враћале и свуда је иза напада остајао прави пакао. Десили су се у Кориши, на путу Призрен – Ђаковица, Бистражину и насељу Меја. Често је иста колона избеглица гађана више пута. Један од тих напада заслужује посебну пажњу, а догодио се око 14 часова, 14. априла 1999. године у насељу Меја код Ђаковице. У прелепој зеленој долини омеђеној Чабратом и речицом Трава, представљао је прави покољ, помешан са згариштем њихових тела. Догодио се недалеко од нашег положаја у рејону Чабрата, па сам на несрећу, био очевидац страдања цивилног шиптарског становништва. Били су то једини лешеви припадника шиптарске националности које сам видео за све време боравка у Ђаковици. До тада сам увек гледао мртва тела мојих погинулих сабораца, војника и полицајаца, па сам мислио да су Шиптари бесмртни.

- Провери о чему се ради! Упути екипу да укажу прву помоћ пострадалим, па ме детаљно извести! - нареди ми командант корпуса, генерал Владимир Лазаревић.

Призор је био стравичан. Још се увелико димило из запаљених нагорелих лешева и остатака њихових завежљаја. Тракторске приколице, са својим тужним теретом, биле су одбачене и до 50 метара од трактора који су их вукли. Задње ноге несрећне биволице висиле су између грана оближње тополе, као да су биле плен јагуара у савани. За њих је још био закачен предњи крај скромних дрвених кола. Људски лешеви и остаци животиња, заједно разбацани, налазили су се око два велика кратера, у које се још обрушавала тек растресена земља. Једини мртваци били су жене и деца. Скоро да није било преживелих. Није било ни јаука, нити дозивања у помоћ… На челу колоне избеглица налазио се старац. Имао је око 80 година. Висок и витак, свеже обријан, са уредно поткресаним седим брковима, потпуно прибран и одморан. Имао сам осећај да није био узбуђен, као да се ради о било којој колони, долазио ми је у сусрет. Вероватно му је његов положај на челу колоне спасио живот. Када ме угледа, застаде и поздрави се са мном. Рече да је видео два авиона и показао на правац њиховога долета, који се поклапао са правцем који су видели моји осматрачи ваздушног простора. Тиме је његова прича добијала на уверљивости.

- Видео сам два авиона, а одмах затим, чуо сам два пута по две експлозије! – рече старац и руком показа правац у ком су се авиони удаљили. Говорио је течно српски, скоро без шиптарског акцента. На долазак новинара чекали смо скоро један час. Преживели, којих је било мало, већ су раније одвезени у градску болницу у Ђаковици, па их нисам ни затекао. Пре мене је на место несреће стигла екипа прве помоћи из Градске болнице и војне гарнизоне амбуланте. У међувремену је стигла група новинара. Још издалека, уперише камере у правцу тела која су се још димила. На њихова питања шта је било, старац, без имало стида и снебивања, рече: – Богу ми, ја на своје оћи, ништа нисам видео! Само сам ћуо, две или три експлозије и видео ова маља деца како мртва… Овај пут његов српски звучао је потпуно другачије. На инсистирање новинара да ли су били авиони, старац одговори да он није видео ништа, да су могли бити, али он их није видео, а и не зна чији су. Мало се погрбио одајући простог, необразованог и убогог старца. Све време до доласка новинара, ја сам био уз њега, па могу сасвим одговорно тврдити, да старцу нико није сугерисао да измени свој исказ и да прећути напад НАТО авијације.

Смрт као поука

У том тренутку сам завидео Шиптарима што су свој народ припремили како да се понашају. Они су у НАТО авионима видели своје пријатеље, а на пријатеље се не жали чак иако вам убијају најдраже. Шиптари су у тих неколико узастопних напада НАТО авијације претрпили веће губитке цивилног становништва, него за све време антитерористичких акција 1998. и 1999. године. Због тога су извукли одређене поуке. Колоне више нису биле згуснуте, а њихов број се битно смањио.
Иако су дејства авијације постала несносна, аутобуси „Ђаковица-превоза“ саобраћали су у правцу Подгорице, Херцег Новог и осталих градова. Аутобус у правцу Црне Горе кренуо је из Ђаковице 3. маја 1999. возећи згуснуте путнике. На Савине воде, аутобус је избио око 12 часова. На превоју га је дочекала НАТО авијација и погодила. На лицу места су остала два запаљена аутобуса са разбацаним лешевима и много рањених. Наш добровољац Далибор Басара, на срећу, није се нашао међу двадесет погинулих путника. Рањен је у кичму, и заједно са још 43 рањеника смештен у болницу у Пећи. Опоравио се и напустио територију Косова и Метохије.

Милосрдне убице

Ништа боље нису прошли несрећни шиптарски цивили у колонама код Бистражина, у рејону Терзинског моста и Кориши. Бежећи од „терора српских снага“ доживели су милосрдну смрт од својих спасилаца. „Милосрдни анђео“ овога пута им је заиста показао своје право лице.
Пликови за медије
Зашто су Шиптари ишли у избеглиштво углавном пешице? То је веома лако објаснити. Њима је речено да понесу само најнужније, како би испало да су се на брзину спремали. Био је то прљави медијски рат преко леђа изнемоглих жена и деце на чијим су малим ногицама попут гроздова били поређани пликови од пешачења…

[смедерево]

Одлазак српских младића на Космет, ноћ уочи НАТО бомбардовања

Документарни филм „Воз“ говори о групи војника која ноћ уочи НАТО бомбардовања возом иде на Косово и Метохију.

https://www.youtube.com/watch?v=z7iQPeKg_b4

[Николај]

Знам овог момка што га породица сачекала на станици у Лапову.

[смедерево]

Јел преживео?