[Захумље]

Јели ти мислиш да је Гладстонва или енглеска страна политике према Балкан је било због чега ти мислиш и других као ти...... да је Гладстон твз пријатељ СРБА....?

Јели ти мислиш да Гладстон формира стране политике једне енглеске....или мислите да се то дешава у некој другој кухињи националне интересе у владавинске структуре?

[Срђан Јовановић78]

Лорд Гледстон је био пријатељ Кнеза Михаила Обреновића па сабери 2 и 2...

[Захумље]

Па енглези су их довели Обрановићи на власт.....као их Карађорђевићи после њи!

Кад је одговарало њима......

[Срђан Јовановић78]

Ни једне ни друге нису довели...Брате ,без увреде врати се у основну школу па учи историју...

[Захумље]

Радован Калабић: Енглези и наши устанички прваци
27 новембар 2012 Радован Калабић
Ел. пошта
Штампа
PDF

Поводом књиге Милослава Самарџића „Прави и лажни Калабић – са налазима судског вештака”, НИП „Погледи”, Крагујевац, 2012.

I

1.

Ко стоји у позадини убиства Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка?

Сем часних изузетака, наша историјска наука до сада није дала исцрпнији одговор на ово питање (1). Руку на срце, она за њим није ни трагала. Упркос чињеници да без одговора на то питање остајемо ускраћени за потпуније разумевање модерне српске историје. Па и за поимање целокупне наше прошлости.

Руски, грчки, француски, па чак и румунски историчари, понудили су нам недвосмислен одговор на питање ко је у Радовањском лугу 26. јула 1817, на летњи Аранђеловдан, убицама дотурио секиру којом је одрубљена глава творцу модерне српске државе. То су Енглези и аустријска полиција – једнодушан је закључак одвојених и независних научних истраживања Арша, Дриоа, Камариана... (2).

Међу енглеским актерима завере против Карађорђа они не само што су идентификовали већ су и подробно портретисали њиховог поданика Николаоса Галатиса. Он је по чину био капетан Националне гарде Јонских острва, која су уживала статус аутономне области Британске империје. Дакле, Галатис је био официр Уједињеног Краљевства.

Он се, према детаљним енглеским упутствима, инфилтрирао у редове хетериста, који су планирали нови устанак балканских народа против турског окупатора. Процењено је да би повратак Карађорђа у Србију и консолидовање његове власти представљали услов без кога би устанак против султана имао мале шансе за успех. „Пхилики Етаириа”, која је за кратко време „мобилисала” 200.000 људи у својим редовима, није била ни само грчка ни самостална тајна организација. Дискретна, али и најјача подршка, долазила јој је из Петербурга.

Руски цар јесте био иницијатор стварања „Свете алијансе”. Он и његови аустријски и пруски партнери заузели су јединствен став да револуционаре по Европи треба гонити. Али је Александар Први кратко време показивао прикривене симпатије према револуционарним подухватима на Балкану. Њега су тада сматрали за незваничног старешину, покровитеља и контролора револуционарних планова и акција на Балкану.

2.

Галатис је приспео у Одесу, родно место хетериста, 1816. и одмах се придружио конспирацији. Брзо се наметнуо као један од њених најгрлатијих првака и њен најострашћенији заговорник. Тада је имао само 27 година. У Петрограду, у који је потом прешао, царска полиција га је хапсила због провокативних изјава да је спреман и руског цара да убије уколико би се овај опирао ослободилачким настојањима Грка. У руској престоници Галатис је изнајмио раскошан стан, возио се у четворопрегу и виђао у друштву пустоловних дама са Запада. У кругове блиске Александру Првом Галатис је залазио у монденском европском руху. Али се у британским конзулатима у Русији појављивао у униформи којом се и формално легитимисао као британски официр.

Из Русије он је дошао у Букурешт у оквиру реализације плана о пребацивању Карађорђа у Србију. Код Грка се, међутим, јавила отворена сумња у Галатиса и они су опомињали руског цара да је британска влада, преко овог младог капетана, упозната са намерама, али и детаљима Карађорђевог повратка у Србију. Сами грчки завереници одстранили су Галатиса из круга људи задужених за Карађорђево пребацивање. Они су га наредбом послали у Константинопољ. Али њиховом изненађењу није било краја када су га одмах после 26. јула 1813. поново угледали у Букурешту. Галатис је кажњен не само што се оглушио о ову наредбу већ је с дебелим разлозима осумњичен и за умешаност у ликвидацију Карађорђа Петровића. Он је протеран на Пелопонез, на коме су га грчки родољуби убрзо ликвидирали.

Праведна казна која је стигла „енглеског човека” међу хетеристима, међутим, није ништа изменила. Галатис је до краја одиграо улогу коју су му Енглези наменили. Руска страна није желела да квари односе с партнерима из „Свете алијансе”, па је на деконспирацију одговорила тако што је Карађорђа „пустила низ воду”. На крају, вожд је у Србију преко Молдавије и Влашке пребачен као на губилиште. Без обећање пратње од 500 пандура. А његовим кумовима Милошу Обреновићу и Вујици Вулићевићу, као и непосредном извршиоцу Новаку Новаковићу, намењена је најпрљавија улога. После које су се, сваки на свој начин, до краја живота носили са стравом гризодушја, греха и проклетства.

Одсечена Карађорђева глава, као најчвршћи доказ српске верности султану, послата је прво у Београд „на обраду” београдском везиру Марашли Али-паши. Огуљена кожа са ње, уз памук и лед, послата је затим у Цариград. Директно из Београда. Да је примењивана логика историјских заслуга, овај уникатни „трофеј”, као поклон султану, морао би да путује прво и право у Лондон. Са успутним задржавањем у Бечу.

3.

С погледом управљеним према тадашњем геополитичком хоризонту Европе свирепо убиство Карађорђа може се сагледати као исход још једне од бројних геостратешких битака. Коју кроз векове на овом простору бију две велике силе и два велика ривала – Британија и Русија. Све до пропасти Аустроугарске Британска империја била је у најсрдачнијим односима с Бечом, а очување Османског царства сматрала је својим прворазредним спољнополитичким задатком. Управо због сузбијања руског утицаја на Балкану, на коме је Лондон доживљавао Карађорђа као првог Србина међу руским коњовоцима до топлих мора. Зато одсецање Карађорђеве главе није нипошто само међусрпски сукоб око престижа и престола већ и једна велика победа Лондона. После које је ударен темељ на коме су се дизали обрасци и стереотипи за сатанизацију Срба. По којима смо за све ружно што нам се у прошлости догађало искључиви кривци – ми сами. Који сами себе издајемо и продајемо. А у томе незнатну или никакву улогу играју дипломатске интриге и замке империјалних силника.

Тако се у други план гура или сасвим занемарује погубни уплив великих сила на наше унутрашње (не)прилике. Изрежиране далеко и од нас и од наше воље. А покретачи, креатори и прави виновници наших историјских удеса и трагедија приказују се чистих руку. Праве паликуће остају иза застора анонимности. У сенци невиности и под маском наивних, неутралних посматрача. Или се чак лицемерно и лажно приказују као спасиоци и ватрогасци.

II

1.

Како се кнез Милош, предводник Другог српског устанка, провео с Енглезима по успостављању званичних дипломатских веза између Србије и Велике Британије?

Велика Британија је послала свог првог и званичног дипломатског представника у Србију 1837. Тачно на двадесету годишњицу свирепог убиства вожда Карађорђа. Долазак енглеског конзула, пуковника Џорџа Хоџеса, бившег легионара, подударио се и са временом уставне кризе у Србији. У којој су се на два противничка табора поделили кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, и уставобранитељска опозиција коју је предводио тандем Вучић–Петронијевић (3), уз Стојана Симића, а касније и Милошевог брата Јеврема.

Хоџес је одмах и јавно стао на страну кнеза Милоша, храбрећи га да влада самовољно и неограничено. У исто време он је тајно подржавао и помагао Милошеве противнике. Није то била никаква новина у енглеској дипломатској пракси. Нити политика која се погрешно назива политиком двоструких стандарда или дуплих аршина. Била је то јединствена и иманентна формула енглеске дипломатије по којој се „игра на обе карте”, званично и незванично, јавно и тајно... С једним и непроменљивим циљем. А то је – остваривање енглеског империјалног интереса.

Тако се доспело у парадоксалну ситуацију да парламентарна Енглеска, као „најстарија демократија на свету”, даје отворену подршку Милошевом апсолутизму. А да се таквој његовој владавини противи апсолутистичка Русија, у којој је владало царско самодржавље.

На енглески наговор Милош је пристао да се одредбе новог српског устава разматрају и усаглашавају изван Србије. Чиме је де фацто признао да питање устава није само наше унутрашње питање. На Порти је, међутим, руски утицај био и јак и непосредан, па се српска делегација крајем 1838. вратила из Цариграда са уставним решењима која су знатно ограничавала Милошеву владавину. То се посебно односило на онај чувени члан 17 тзв. Турског устава или Четвртог хатишерифа, који је у Србији проглашен 13. фебруара 1839. По том члану, кнез, који је и постављао наследне саветнике, није имао право да их смењује без сагласности Порте. Чак ни у случају да им се докаже кривица. После доношења тог 17. члана Милошу су практично била широм отворена врата за напуштање Србије.

Кнез се, међутим, није предавао. Прешао је у Земун, одакле је тражио да се његов брат Јеврем, Тома Вучић Перишић и Стојан Симић удаље из Савета, на који је новим уставом пренета и законодавна власт. С братом Јованом Обреновићем покушао је да подигне буну у неким окрузима и гарнизонима. Саветници су га због тога оптужили пред београдским везиром и били су намерни да га затворе у тврђаву док се немири не стишају. Кнеза су од хапшења спасли везир и руски посланик Вашченко.

2.

Потом се приступило заједничким напорима конфронтираних страна да се умири војска. Када је опасност прошла, уставобранитељи су почели да решавају питање даље судбине кнеза Милоша. У Београду је, без кнежевог присуства, почела рад крња Народна скупштина. Саветници су били упорни у захтеву да Милош одступи са српског кнежевског престола и да на његово место дође његов старији син, кнежевић Милан. После грдних заплета Милош је коначно пристао да се одрекне кнежевског достојанства и да напусти Србију. На свој изгнанички пут, који је трајао пуних деветнаест година, Милош се са Савског пристаништа отиснуо 15. јуна 1839.

Где се, међутим, налазио и шта је радио енглески конзул Хоџес у данима велике политичке напетости, у којима се кнез Милош борио не само за очување престола већ је спасавао и голи живот?

Хоџес је безбрижно ловио по мађарским шумама и одатле поручивао кнезу да се нипошто не предаје. Истовремено, из Лондона је у Београд стигло званично признање Милошевих политичких прогонилаца.

Тако се изнова догодио још један парадоксални преокрет. Уставобранитељи су на почетку тражили помоћ Русије у ограничавању Милошеве самовоље. Када су кнеза свргли и протерали из Србије, одмах су се окренули Западу. На тој страни сада су затражили заштиту од руског фактора. И добили је.

Кнез Милош се, с друге стране, тек након свргавања потпуно окренуо Русији, тражећи од ње помоћ у борби против уставобранитеља. А био је први српски владар који је и службено позвао Енглезе да га подрже у сузбијању претераног руског утицаја. Милош је, уједно, био и први највиши званичник Србије који је остварио непосредни контакт с једним енглеским дипломатским агентом. Реч је о Дејвиду Уркварту, с којим се, на његовом пропутовању из Цариграда, кнез састао 1832. На том београдском састанку Милош је покушао да Империју заинтересује за Србију. Као да ова и до тада није била за нас заинтересована. И то само као за најопаснији рукавац руске политике на Балкану.

III



1.

Ко је Брозове комунистичке гониоце извео на траг ђенерала Драже Михаиловића?

Ко им је пружио логистичку и сваку другу помоћ без које се они највероватније никада не би докопали живог вође Трећег српског устанка?

Одговоре на питања која деценијама заокупљају пажњу стручне, али и најшире јавности понудио нам је у својој најновијој књизи-расправи Милослав Самарџић, један од најдоследнијих и најсериознијих истраживача равногорске историје. У делу „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака” Самарџић се правасходно ослањао на метод очигледности, чврсте логике и експлицитног доказивања у раскринкавању службено ширене истине о хватању ђенерала Михаиловића. Самарџић се није зауставио само на научној експлоатацији метода коме је прибавио и судску верификацију уз помоћ вештака, форензичара, графолога и морфолога. Он је сакупио и поређао све до сада познате верзије о овом „случају”, домаће и стране, од којих се неке први пут појављују у овој књизи. Чиме је још једном потврдио своју импресивну истраживачку приљежност и обавештеност.

У одмереном и аргументованом полемичком стилу (структурираном као теза–контратеза–закључак) он је до темеља срушио увелико етаблиране лажи официјелних фељтониста, публициста и пропагандиста о издаји пуковника Николе Калабића, команданта Краљеве гарде. Двогодишњи ангажман у тзв. Комисији за проналажење посмртних остатака генерала Драже Михаиловића омогућио је Самарџићу увид у документа и фотографије које су припадници тајне политичке полиције (Озне, Удбе, СДБ-а) од 1962. користили као „доказни материјал” против Калабића. Документа су, међутим, углавном цитирали, факсимиле нису објављивали, а фотографије су скривали. Објавили су само један снимак, који је претходно био фотокопиран како би изгубио на оштрини, „Николе Калабића са инспекторима Озне које је одвео до Драже”. Поредећи висину правог и лажног Калабића на фотографији са прецизно утврђеним растом ознаша до њега (Раденко Мандић и Миле Булајић), испада да је стасити командант Гарде био прави кепец. Висок само 165,8 цм, са занемарљивим одступањима. „Калабић” није стигао да порасте ни на другим фотографијама, на којима је снимљен у друштву ознаша, које је наводно одвео до Дражиног скровишта. Није стигао да улепша ни фалсификовани рукопис. Исти су му остали и ширина чела, корен носа, залисци и све друго, сем браде, што је у поређењу с аутентичним Калабићем изгледало као катастрофално лош избор глумца.

2.

Како је могуће да су се Ознини „експерти за дезинформисање” у избору Калабићевог двојника понели тако дилетантски и нехајно?

Осим на примитивну технику која им је тада стајала на располагању, вероватно су рачунали и на своју бесмртност и вечну владавину, под којом се нико и никад неће осмелити да њихове званичне верзије подвргава критичком преиспитивању.

Много важније питање је, међутим, шта су титоисти желели (или морали?) да постигну у свету и код куће верзијом о команданту Краљеве гарде, уз чију су се помоћ докопали првог герилца у поробљеној Европи?

Осим што су истицали своју неустрашивост, војничку спремност, храброст и способност, они су канили и да потпуно компромитују покрет на чијем је челу стајао неко кога је издао његов блиски сарадник и поверљиви официр. Чијег су малолетног сина Милана комунисти стрељали у Босни с пролећа 1945. У истој босанској голготи у којој је погинуо и Дражин најмлађи син Војислав. Ништа није мењала судски утврђена истина што је тај исти Чичин верни саборац и сапатник погинуо у обрачуну са комунистичким потерама 19. јануара 1946, на излазу из Дегурићке пећине, у околини Ваљева. Дакле, скоро два месеца пре но што је довео Дражине прогонитеље да га заробе у ноћи између 12. и 13. марта 1946 (4).

И коначно долазимо до оног најважнијег: нису ли Титови пропагандисти и „експерти” за дезинформисање „причом о Калабићу” заклањали неког већег, моћнијег и много значајнијег чија улога у хапшењу ђенерала Михаиловића није била ништа мања од њихове?

Ако није била и пресудна?

Још с пролећа 1943. Енглези су донели политичку одлуку да одбаце ђенерала Михаиловића и сву помоћ усмере према Брозу, у чији је штаб Черчил послао и свог сина Рандолфа. У оквиру нове стратегије одобровољавања свог московског партнера Лондон је на Конференцији у Техерану, одржаној новембра исте године, озваничио овај свој став (5).

У мају 1943. Енглези увредљиво захтевају од ђенерала Михаиловића да повуче своје снаге на мали простор источне Србије, а да остатак југословенске територије препусти Брозу. Дража, с обзиром на своју неупоредиву надмоћ у односу на Титове партизане, одбацује ову директиву. Након непуна два месеца, он и цео српски народ бивају „кажњени” са таласа Би-Би-Сија. С којих у свет одлази она чувена полуистина, по последицама гора и од најгоре лажи, да су Немци понудили 100.000 рајхсмарака за Титову главу. О уцени Михаиловићеве главе у истом нацистичком прогласу и на исти износ у извештају Би-Би-Сија није било ни речи. Исправку нису објавили никад, упркос бројним и документованим захтевима.

3.

Велике победе Михаиловићевих четника над немачким окупатором и хрватским усташама, извојеване у присуству савезничких официра, као што су биле оне у Пријепољу и Рогатици октобра 1943, Би-Би-Си је приписао Титовим снагама. Као што је и рушење мостова код Мокре горе и Вишеграда лажно приказао као подвиг партизана. Деманти никад није објављен.

У исто време званични Лондон је упућивао замерке ђенералу Михаиловићу на рачун његове недовољне борбености и колаборације са ђенералом Миланом Недићем.

Према верном, а изданом савезнику Лондон примењује најбестиднији репертоар интрига, обмана, клевета, претњи, уцена, ултиматума... И све у исто време. Михаиловићу се, рецимо, поставља ултимативни рок да изведе неку војничку операцију од мањег стратешког значаја, с великим ризиком по цивилне жртве. У јединој окупираној земљи у Европи у којој је на снази злогласно правило одмазде – сто за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког војника. И то без помоћи у наоружању и у опреми. Пре истека задатог рока, и иза Михаиловићевих леђа, енглески официри за везу добијају из надлежне централе инструкцију за пребег Титовим снагама.

У пролеће 1944. Лондон разрађује план за смену и убиство ђенерала Михаиловића. Према том плану: „Пре него што савезничке мисије коначно напусте Михаиловићев штаб, његове официре дисиденте требало би незванично охрабрити да ствар узму у своје руке и уклоне Михаиловића... Михаиловића морају уклонити његови сопствени официри.” (6)У енглеској интерној комуникацији, а поводом саветовања о начину елиминације Чича Драже, у оптицају су били чак и изрази попут – уцмекати (7).

Српским рукама, дакако.

Кад међу „официрима дисидентима” Југословенске војске у Отаџбини нису пронашли ниједног који би пристао да почини страшни злочин убиства свог команданта и министра војске, морнарице и ваздухопловних снага, Енглези су се определили да предводе ваздушни терор над Србијом и Црном Гором, најјачим упориштима ђенерала Михаиловића. Те акције прецизно синхронизују са неуспелим покушајима Титових снага да се поврате у Србију. Мете бирају у договору с Брозом, који на терен шаље Кочу Поповића и Сретена Жујовића, као испомоћ британским официрима за везу.

4.

У пролеће и јесен 1944. савезници варварски бомбардују све веће градове у Србији и Црној Гори под изговором наношења војничких губитака Немцима. Највеће жртве, међутим, подносе српски цивили. У Београду није поштеђено чак ни породилиште у Крунској улици ни домови за избеглице и за сирочад. Прави карактер ове „ослободилачке” кампање савезника била је одмазда над претежно српским становништвом, које је листом стајало уз вожда Трећег српског устанка. И довођење Броза на власт у Југославији.

Датуми најжешћих ваздушних удара по Србији имали су и наглашену симболичну тежину. Они који су преживели „крвави Васкрс 1944” никада нису заборавили англоамеричке „поклоне” за највећи хришћански празник у православном календару. (8)

Михаиловића, међутим, нису успели да приморају на повлачење, како би Титу омогућили лакше и брже инсталирање на власт у Београду. Али Дража је био принуђен на стратешко повлачење у Босну истовремено с надирањем копнених трупа Црвене армије на територију Србије.

Западна штампа донела је прве информације о томе како је ђенерал Михаиловић доспео у Брозов казамат (9).

За разлику од листова у САД и Швајцарској, који су већ у јулу и августу 1946. нашироко обавестили своју јавност о томе, британска штампа је ћутала. Ни Москва се није оглашавала по овом питању.

Самарџић нас на самом почетку „Правог и лажног Калабића” упознаје и са оним написима из америчке штампе који су све до сада били непознати српској јавности. (10)

Оно што је заједничко у свим тим извештајима јесте констатација да је од тифуса тешко оболели ђенерал Михаиловић на превару киднапован. Синтезу свих тих написа и најдетаљнији опис „подвале века” донео је швајцарски „Журнал д’Ивердон” у броју од 16. августа 1946. У тексту се наводи и сведочење мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, уз подсећање да се Титова влада није огласила поводом хапшења Михаиловића.

5.

„Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији.

Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање итд. И стварно, 13. марта 1946. појавила су се три авиона” (11)

У извештају се даље каже да су људи који су изашли из авиона били обучени у енглеску официрску униформу. Говорили су енглески и француски. Они су се и легитимисали показујући савезничка документа. Затим су предложили да ђенерала Михаиловића пребаце у Италију на лечење.

„Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом (...) њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње.”(12)

Чим су узлетели авиони са Дражом и његовим пратиоцима, наставља поменути извештај, околину Рудог надлетеле су још две ескадриле Титових партизана. Из њих су бачене бомбе са бојним отровом, а на земљу су се падобранима спустили Титови борци са гас-маскама.

„Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге морале су да се повуку.” (13)

Повучене снаге ђенерала Михаиловића нису у први мах ни претпостављале да је тек тада за њих практично окончан Други светски рат у Југославији.

Јер је у авиону, у који је на превару укрцан њихов командант, за Београд заправо одлетео највећи „ратни трофеј“ намењен Јосипу Брозу Титу. Који је после Јајца већ био устоличен и на Дедињу. У узурпираној резиденцији српске династије Карађорђевић, чији је оснивач био Карађорђе Петровић.

Београд, 23. новембар 2012.

Напомене:

(1) Милорад Екмечић: „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492–1992)”, друго, допуњено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 197–200.

(2) Григориј Љвович Арш(1925), доктор историјских наука, виши истраживач на Одељењу словенских народа Југоисточне Европе и водећи истраживач у Институту за славистику. Експерт је за модерну историју Грчке, Албаније, руско-балканске односе и међународне односе на Балкану у 18. и 19. веку.

Међу његова најзначајнија дела спадају и „Тајно друштво ’Филики етерија’, историја грчке борбе за збацивање отоманског јарма”, Москва, 1965; „Хетеристички покрет у Русији: ослободилачка борба грчког народа на почетку 19. века и руско-грчке везе”, Москва, 1970; „Национално-ослободилачки устанак на Балкану у првој трећини 18. века (Искуство упоредних података)”, 1982.

Француски историчар, професор Едуар Дрио (Едоуард Дриаулт) (1864–1947) аутор је дела „Наполеон и Србија” (1906); „Дипломатска историја Грчке од 1821. до данас” (1925–1926); „Источно питање од својих корена до мира у Севресу” (1921)...

Нестор Камариано (Нестор Цамариано) (1909–1982), румунски историчар књижевности грчког порекла. Био је виши истраживач у Институту за историју „Н. Јорга” у Букурешту од 1949. до 1968. Члан Друштва за историјске науке Румуније и члан Међународног научног друштва „Неогрецисти”. У његова најзначајнија дела убраја се „Рхигас Велестинлис” И и ИИ („Рига од Фере”, прим. Р. К.), Букурешт, 1981–1982.

(3) Обојица су били чланови прве слободнозидарске ложе на тлу Србије „Али Коч”. Њен први старешина био је Мехмед Саид Исмаил, који је међу Београђанима уживао велики углед. Секретар ложе био је Тома Вучић Перишић.

(4) Правоснажна одлука Основног суда у Ваљеву 21. Р2. бр. 11/10, од 14. 12. 2010.

(5) Пре конференције у Квебеку (Канада), а после Стаљинградске битке, Рузвелтов специјални помоћник Хари Хопкинс израдио је један реферат. Тај документ пресудно је утицао на исход договора између Рузвелта и Черчила. У том реферату је стајало и ово: „Русија је главни фактор у рату... Морају се учинити сви напори да би се обезбедило њено пријатељство... Русија ће господарити Европом по слому сила Осовине... Утолико је неопходније да се развију и одрже пријатељски односи с Русијом...” Процена дата у овом реферату пресудно је утицала и на доношење одлука у Техерану и Јалти. („Равногорска историја”, приређивач мр Радован Калабић, ИКП „Евро”, Београд, 1992, стр. 177)

(6) Пуковник С. В. Бејли у извештају сачињеном у Лондону, 14. марта 1944. у Дејвид Мартин: „Мрежа дезинформација – Черчилова југословенска грешка”, Просвета, Београд, 1991. стр. 253.

(7) Дејвид Мартин, исто, стр. 255.

(8) У телеграму ђенерала Михаиловића од 20. априла 1944. наводи се, између осталог, и ово: „Савезничко бомбардовање Београда на први и други дан православног Ускрса 16. и 17. априла изазвало је страшна разарања у читавим квартовима. Многе бомбе пале су на сам центар. До сада жртве нису пребројане, али се њихов број процењује као врло висок (...) Узбуна није дата. Улицама је свет врвео, јер је Ускрс био врло топао. Када је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем...” У „Равногорска историја”, стр. 275.

(9) Вест је први донео „Herald American“, а потом је преношена у бројним листовима.

(10) „Chicago daily Tribune“, 22. VII 1946.

(11) Милослав Самарџић: „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака”, НИП „Погледи”, Крагујевац, 2012, стр. 16–17.

(12) Исто, стр. 17.

(13) Исто.

---

Англосаксонци су допустили референдум у Шкотској да би лакше разбијали друге државе
17:13 20.09.2014.5 коментараШтампај
„ШКОТСКИ ВИРУС“ НАМЕЊЕН ЈЕ РУСИЈИ, ЗАТО РУСКЕ ПАТРИОТЕ
МОРАЈУ ДА ЗНАЈУ ДА ЈЕ ТО - ТУЂА ИГРА ПО ТУЂИМ ПРАВИЛИМА


Какав год да је био исход референдума у Шкотској, краљица Елизабета II би остала шеф Шкотске, у сваком случају! Зато није било никакве разлике какви ће бити резултати референдума - Англосаксонци не би изгубили контролу над Шкотском
Поставља се питање: ради чега је онда Лондону био потребан сав онај циркус са референдумом?
Лондон би и у случају „отцепљења“ задржао контролу над Шкотском, а распарчавање свих других земаља одвијаће се „поштено“. Односно, уз губитак стварне контроле од стране центра. Фламанци у Белгији, затим Каталонија у Шпанији
А на кога ће се оријентисати новоформиране европске „земље“? На САД и Велику Британију или можда на Пекинг или Москву? Наравно, на Вашингтон и Лондон
Шкотска им је била потребна да би утрли пут за сламање других држава, односно за њихово распарчавање на ситне територијалне „атоме“
Не ттреба забољављати: Краљица Велике Британије налази се на челу све три гране власти (извршне, судске, законодавне), њена овлашћења нису ограничена законом него обичајем, а при том се за читав свет игра комедија „господари, али не влада“
Пише: Николај СТАРИКОВ

КАКО се односити према референдуму у Шкотској и према његовим резултатима?

Треба се сетити правила игре и ко је прави шеф државе чији део је Шкотска и чијим делом не жели да буде део шкотског становништва.

У току је туђа игра, по туђим правилима и на туђем терену. Исход референдума у Шкотској о њеној независности… и да је био друкчији... не би Шкотској донео никакву независност.

Уопште се не ради о Шкотској. Ради се о нама - о Русији. Објаснићу.

Са „губитком“ референдума Шкотска је, као и пре, остала део Велике Британије. У случају „добитка“ - њена независност би била илузорна, као независност садашње Канаде.

Ствар је у томе што би шеф Велике Британије - краљица Елизабета II, остао шеф и „одвојене“ Шкотске, као што је данас управо она прави руководилац „одвојене“ Канада… Нисте знали?

Онда ћу вам навести цитат из Устава Канаде:

„Елизабета Друга, Божјом милошћу Краљица Велике Британије, Канаде и других краљевина и територија, Шеф Заједнице, Заштитница Вере, Свима којих могу да се тичу ове одредбе, Поздрав“.

Баш тако, „поздрав“.

Да будемо сасвим прецизни, назив цитираног документа је „Прокламација о Уставном акту 1982. г.“ и он отвара устав земље кленовог листа. Онима који не познају уређење те земље и мисле да је Канада - демократска република одмах ћу рећи - није тако. Канада је - монархија.

Шеф државе је - британска краљица. Рећи ћете да је она то само „формално“ и „господари, али не влада“? Онда прочитајте списак овлашћења краљице Велике Британије, шефа не само Велике Британије, Канаде и Аустралије већ - укупно 15 држава.

- Краљица је шеф државе и представља је у односима са иностранством, ако на међународни сусрет уместо ње путује премијер-министар, то је само зато што га ја краљица овластила да то чини.

- Краљица Велике Британије је врховни главнокомандујући оружаним снагама, управо она објављује рат или закључује мир.

Елизабета II

- Краљица је шеф Англиканске цркве.

Либерали много воле да говоре о „подели на гране власти“. Дакле, у случају са британском (шкотском, канадском, аустралијском и т.д.) краљицом ствари стоје нимало либерално:

Краљица је - шеф извршне власти.

Она поставља или смењује премијер-министра и министре, као и све државне службенике који се налазе „у служби Њеног Величанства“.

При том, она није обавезна да на функцију премијера поставља лидера партије која је победила на изборима, може да постави било кога. Само следећи обичај који се усталио за двеста година, а не закон, монарх поставља за премијера лидера партије која је победила на изборима, а министре на његов предлог!

Краљица је и шеф законодавне власти. У Великој Британији монарх је део парламента заједно са Горњим домом - домом лордова и Доњим домом. Монарх има право на апсолутни вето на сваки закон који донесе парламент, мада је последњи пут то право било примењено 1707. г., због чега је добило назив „успавано пуномоћје“.

Само краљица има право да превремено распусти Доњи дом, односно британски парламент. Кад треба да се одржавају избори, премијер земље одлази код краљице са молбом да распусти парламент да би избори могли да се одрже. Премијер може да предлаже, али овлашћење за распуштање има само монарх.

Краљица је и шеф судског система. Она може да укине сваку пресуду.

Према томе, краљица Велике Британије налази се на челу све три гране власти (извршне, судске, законодавне), њена овлашћења нису ограничена законом него обичајем, а при том се за читав свет игра комедија „господари, али не влада“.

Какав год да је био исход референдума у Шкотској, краљица Елизабета II би остала шеф Шкотске, у сваком случају! Зато није било никакве разлике какви ће бити резултати референдума - Англосаксонци не би изгубили контролу над Шкотском.



Поставља се питање: ради чега је Лондону био потребан сав онај циркус са референдумом?

Да би утрли пут за сламање држава, за њихово распарчавање на ситне територијалне „атоме“.

Лондон би и у случају „отцепљења“ задржао контролу над Шкотском, а распарчавање свих других земаља одвијаће се „поштено“.

Односно, уз губитак стварне контроле од стране центра. Фламанци у Белгији, затим Каталонија у Шпанији. На кога ће се оријентисати новоформиране европске „земље“? На САД и Велику Британију? Можда, на Кину, или, можда, на Москву? Наравно, на Вашингтон и Лондон.

А која је највећа земља Евроазије коју наши „партнери“ веома желе да поделе на делове? То смо ми - Русија. За нама звоне звона. Англосаксонци ништа не чине тек онако. У својој Шкотској они су могли да сасеку референдум на самом почетку, у лавиринтима бирократије, јер је у опасности судбина њихове земље.

Међутим, они спроводе референдум. Да би читавом свету показали своју „демократичност“ и затим захтевали да се спровођење таквих референдума подржава у читавом свету. А најпре - у Русији.

За сваки исход референдума су створили преседан. Због тога нису били толико важни резултати гласања у Шкотској колико сама чињеница његовог одржавања.

Каква у овом случају треба да буде позиција патриота Русије?

Врло једноставна:

Као патриота Русије ја иступам против свега што слаби Русију. Зато сам категорично против референдума о одвајању од Русије.

А Шкотска? Нека је Шкотска одлучивала сама. Прецизније - нека су у Лондону одлучивали они који су ту кашу закували.

То није наша игра.

[Срђан Јовановић78]

За то није крив Краљ Петар...Еј мој јадниче...

---

Шта се мешаш око Шкотске кад није твоја игра?

[Захумље]

Откриће академика Драгољуба Живојиновића: Енглези су криви за све !
08 април 2013 Вијести-онлајн
Ел. пошта
Штампа
PDF

dragoljub-zivojinovic-istorija
Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је чак и у Првом светском рату Енглеска све чинила да Србија нестане.
Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.
Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.
Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.
- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.
Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?
- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата.
Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.
Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?
- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.
Како се Француска држала?
- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије, Французи су Србији пружили савезничку руку.
Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.
- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

До данашњих дана у нашој исторографији до краја није објашњено држање Енглеске?
- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.
Како су онда Енглези постали и наши савезници?
- Из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима.
Шта су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију?
- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.
Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?
- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.
Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?
- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су хладно одговорили – „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.
Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но против тих илузија највише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.
- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.
Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?
- Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.
Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?
- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.
И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?
- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.
* * *

---

УОЧИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери (Edmond Théry) наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона (Anthony Sutton) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.
Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904. године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”.
Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.
Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.
На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање де факто постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.
СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“
Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Loyd George) су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “де фацто” Грузију и Азербејџан.
Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора.
Све подмукле операције са крајњом намером да се образује “руска пустиња” нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”.
Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину “слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици.
У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу „Индипендент“ (The Independent) 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.
Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.
„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“
Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као преџнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године.
Енглески посланик Маркиз Солзбери (Salisbury) оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена…”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.
Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”.
Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.
Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”.
Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (RIIA) у Енглеској и Савет за спољне односе (CFR) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.

---

ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА
Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.
У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Rothermere), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.
Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.
Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.
БРИТАНСКИ БРОЗ
Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.
Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Њоодњард) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије ‘Начертанија’ Илије Гарашанина из 1844. (…) представља страшило за западну Европу.”
Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?
Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”?
Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.
Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman) морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.
Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.
ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ
Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско…” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.
Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.
АНТИБОЉШЕВИЧКЕ НАЦИЈЕ
Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, је образовала и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били Блок антибољшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјину и Бјелорусију са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Фракција Абрамчик. У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источноевропских покрета пребеглих на Запад захваљујући “пацовским каналима” Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему “комуникационих судова”. Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне а чланство им је често било заједничко.
Узгред речено, за америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског Савеза и “стручњака” за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wansee) Института, задужених од SD (тајна служба SS) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју Источне Европе и Совјетског Савеза. Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза са седиштем у Минхену такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта су користили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали свом налогодавцу и “добротвору” CIA.
Крајем 40-их година све горе наведене организације су се стопиле у радикални Блок антибољшевичких нација (BAN) и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД у хладном рату против Русије. Од “организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу трећег рајха” БАН се претворила после рата у кровну организацију свих источноевропских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, усташа, галицијских нациста итд. Хрвате су представљали у BAN Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Шакић и Иван Јелић.
За оперативну контролу БАН и осталих “ослободилачких група” био је задужен Биро политичке координације, тајно одељење министарства Спољних послова, одговорног за организацију “специјалних операција” и за планификацију дугорочне Америчке политике у свету. Директор Бироа за политичку координацију пословни адвокат Френк Визнер (Wisner) је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са антикомунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу САД. На том послу је радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Dulles), који ће 1952. примити функцију директора CIA. Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са Саветом за спољне односе.
ПЛАН ПРОТИВ РУСИЈЕ
Америчка влада је усвојила на предлог Бироа политичке координације акциони план против Русије и њених сателита кроз низ директива Савета националне безбедности (NSC). Директива NSC 10/2 1948. године је давала широка овлашћења тајним службама за предузимање субверзивних акција на тлу Русије посредством “ослободилачких група”. Те исте године, Савет за националну безбедност је усвојио програм финансијске и друге помоћи “ослободилачким покретима” пореклом из Источне Европе.
Кључну смерницу Америчке стране политике спрам Русије представљала је директива NSC 20/1 од августа 1948, која изричито гласи: “Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички те номинално пријатељски режим:
а) не располаже убудуће никаквом војном моћи;
б) у економским односима да силно зависи од спољног света;
ц) да нема озбиљну власт над главним националним мањинама;
д) да не успостави ништа налик на гвоздену завесу”.
Биро за политичку координацију је овлашћен резолуцијом NSC/20 да ствара Амерички одбор за ослобађање народа Русије, у чији састав су ушли “легитимни представници” мањина са подручја руске републике. На темељима те резолуције је изникло је низ “ослободилачких” група, попут Крсташког покрета за слободу (Crusade for Liberty), чији програм препоручује “разбијање федералних комунистичких држава по републичким и етничким шавовима” и “ослобађање малих покорених нација источне Европе”.
Међу важније покрете те врсте спадао је Сабор поробљених европских нација. У питању је удружење “етничких одбора” народа и народности пореклом из земаља комунистичког блока. Америчка влада се односила према етничким одборима као да се радило о “владама у избеглиштву”, мада су се њихове вође истакли за време рата као сарадници нациста. Сабор је сваке године прослављао Дан поробљених нација у присуству “америчког папе” кардинала Френциса Спелмана. На предлог “Сабора”, Конгрес САД је усвојио 1959. резолуцију PL 86-90 “о поробљеним нацијама”, која је се залагала за разградњу Совјетског Савеза и Русије и оснивање независних држава “Казакије и Идел-Урала”. Ова резолуција је под Регановом администрацијом “влада у избеглиштву” и “етничких одбора” достигла моћ и свој врхунац.
ПРИПРЕМЕ ЗА ПОСЛЕ ТИТА
Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977. поставио на дневни ред питање “будућности Југославије”. Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора. У одељку извештаја Трилатералне комисије посвећеном ситуацији у Југославији привучена је пажња на дугорочне совјетске притиске на Југославију и на могућност да Русија себи осигура излазак на Јадран, при чему се указује на потенцијално искоришћавање националних несугласица: “Имајући у виду континуиране, озбиљне националне тензије унутар Југославије, нико не може бити сигуран да ће “криза око наследства” (Титовог) бити избегнута, што Совјетима може пружити шансу за индиректну интервенцију…”
Годину дана касније у шведском граду Упсали главни архитекта и мозак Трилатерале Збињев Бжежински одредио је акциони план којим би се, после Титове смрти, осујетило могуће зближавање српске Југославије са Русијом. Истакао је потребу да се пружи западна помоћ опозиционарима и дисидентима „уколико они имају антикомунистичку оријентацију” и да се помогне “национал-сепаратистичким снагама”. Затим су релеј предузеле организације за одбрану људских права, које представљају значајне карике западних обавештајних служби у извођењу скривених операција (covert actions). Amnesty International је кренуо у одбрану југословенсих “дисидената” Изетбеговића, Туђмана, Доброслава Параге и Војислава Шешеља. Фридом хауз, једна од главних полуга CIA, основала је 1987. Одбор за помоћ демократским дисидентима Југославије. Одбор је саставио “Апел Председништву СФРЈ и страним владама”, на коме се налазио Туђманов потпис.
На задатку разбијања југословенске федерације су се такође нашле незаобилазна Паневропска унија и њен председник надвојвода Ото фон Хабзбург. Овај утицајни члан конзервативног блока у Европском парламенту и немачке Социјал-хришћанске уније (CSU) који располаже замашном мрежом релација у западним наднационалним структурама моћи, неуморно је лобирао у корист југословенских сецесиониста. Зна се, на пример, да је немачки огранак сместио у своје просторије у Бону “Хрватски информацијски уред”, основан 1985. од имигрантске “кровне” организације „Хрватско народно вијеће” са сврхом да води пропаганду акцију унутар европских институција у корист независне Хрватске.
УЛОГА ЕУ
1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи

[Срђан Јовановић78]

Знам ја добро...Он је био мој професор...То је било тада,а ти гледај сада...Политика је уметност могућег и прагматичног...

[Захумље]

УЛОГА ЕУ
1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе “наследства” титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма Запад се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Европске заједнице све федералне јединице позване да се до 23 децембра 1991. изјасне да ли “желе да буду признате као независне државе”. ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивим Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.
О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом пакету са “Декларацијом о Југославији” усвојена и “Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР”. Офанзиву на територијални интегритет Совјетског Савеза је предузела Америка 6. фебруара 1991, када је гуру америчке спољне политике Збињев Бжежински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.
На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу „Украинске слово“ 1993 године, према којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: “Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља“. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јануш Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања Државне Заједнице Србије и Црне Горе под изговором да “подсећају на руске неоимперијалистичке позиције спрам независне Украјине” и да Србија једино може постати “нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.
ИЗГРАДЊА НОВИХ НАЦИЈА
Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника аустро-угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја 19. века, и дограђујући их титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужнословенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, “санџаклијска”. Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Biden): “Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимично како би помогли у изградњи нација? Сигурно !” (Le Monde, 31. јануар 2001)
После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора пошто је, како је објаснио Џорџ Сорош у „Вол Стрит Џурналу“, “посао (је) недовршен” (unfinished job). Дезинтеграција Југославије није окончан процес с обзиром да остају многи нерешени проблеми као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су, према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Burns), задњи делићи балканске слагалице.
Извршена је 1999. агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. је улио западним спонзорима „отпораша“ велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид „титоленда“. Западни “пријатељи” су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава, препоручивали су Србији “територијалну дијету” као лек против тобожње “грандоманије”.
Пошто планови федерализације нису уродили плодом ЕУ се поново ухватила штапа и позвала Србију резолуцијом Европског парламента (2005) да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974. године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Штефан Лене (Laisne) објаснио де је “питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором“.
Од Србије се дакле тражи да поштује устав преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као “мултиетничка провинција”, у којој “етнички Срби” врше насиље над “етничким Мађарима”. С обзиром да се појам “етнија” односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.
ПОДСТИЦАЊЕ МАЊИНА
За Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока Југославија је требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на “Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, “етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (Baker) је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. крајње намере његове земље према Русији: “Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока”
Бжежински није дакле изнео лични став, него званични када је написао у свом магнум опусу да је пожељна “отворенија руска конфедерација” састављена од “Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике”, чије би “империјалистичке тежње биле мање изражене”. Надвојвода Фон Хабзбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице, од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне “деколонизације”: “Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика таквом каква је у овом часу. Неке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад-тад своје самоопредељење”
Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северноисточних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, препоручују се у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је – насловљеном као “Америчка политика према североисточној Европи” – председавао 1999. незаобилазни Бжежински. Према том документу, та врста стратегије требало би да буде примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калињинград). Примећује се да, “како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, неке регије већ су почеле да развијају личну спољну и економску политику.” Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничне сарадње са земљама прибалтичког региона могли да подстакну аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветују се опрез и препуштање тих послова ЕУ како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис „Лимес“ без околишања је објаснио те “опасне игре” као покушај да се “најзападнија зона Русије ‘приближи’ Европској Унији како би се одвојила од остатка земље“.
Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије етноинжењеринга, намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у тајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост “непријатељских” земаља. У данашње време основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским “борцима за слободу”.
Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Бжежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску “Владу у егзилу” са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње “владе” говори чињеница да је њен “вицеминистар” исламистички вођа Шамил Басајев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.
ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.

---

Душан Тубић: Англосаксонци - Британија и САД у походу на свет (II)
22 септембар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
PDF

I светски рат

Треба се запитати, а и мора, како је дошло до I светског рата баш када је дошло до економског успона Русије и Немачке и да ли је случајност да ратови избијају када они (Енглези) губе економску доминацију, стратешку позицију. Русија и Немачка су ојачале у сваком погледу пред први светски рат. Руси су пред Први светски рат направили пругу Петроград – Владивосток а Немци хтели да праве пругу Берлин – Багдад, иако је изгледало да је Британија ближе Немачкој дошло је до зближавања ставова са Француском. Француска је одгурнута од стране Енглеза према Русији да са њом прави савез – Антанту. У то време Енглези су глумили да су ближи Немцима, а знали су да праве рат јер су Алзас и Лорен камен спотицања Немаца и Француза. Русија је увучена у игру преко Србије јер је то био најсигурнији пут да се Руси и Немци нађу на непријатељској страни, а тиме и да се после рата одржи доминација англосаксонског фактора.

Пред Први светски рат ми смо били измучени, изнурени балканским ратовима а Немци су журили да се споје са Турском не би ли је увукли у рат, да спрече Русе да загосподаре мореузима, а потом да изврше продор на Суец. Ми смо им се супротставили на Церу и колубари (Аустро-Угарској немачком савезнику) а те битке су послужиле Енглезима да учврсте позиције у Медитерану. Међутим Србија уместо захвалности за оно што је урадила добила је само уцене од својих савезника предвођених Британијом. У покушају стварања балканског савеза, који би био брана бечком ћесару и рајху да продру на Босфор и Дарданеле, Енглези су тражили, готово ултимативно, попуштања Србије пред Бугарском, и предају Македоније заузврат обећавајући Босну после рата.

Уопштено став њихов је незабележен у историји ратовања. Бугарима као неутралним, па и када су били на непријатељској страни често је нуђено више него Србима као савезницима. О томе пише и академик Живојиновић. И када је било евидентно да ће Бугари приступити централним силама наши савезници нам нису дали да извршимо превентивни напад на Бугарску, да би обезбедили несметан пролаз Моравско-Вардарском долином чиме је фронт битан и за њих доведен у питање. Предлагали су нам и капитулацију, ко год мисли да би боље прошли, грдно се вара јер имали су „ОНИ“ сценарио и за такав случај .

Уопштено говорећи тада, за време првог светског рата, лицемерство Енглеза спрам Србе је незапамћено у историји савезништава и борбе држава против заједничког непријатеља. У неким тренутцима је испадало као да непријатељи, немачки генарал Макензен и енглески министар војни Кичинер, координишу акције. Кичинер нам је предлагао да се повлачимо северном страном фронта, да нам Бугари зађу за леђа и униште нас, што је била и намера Мекензена. Затим је познато да не само што нам нису послали бродове, већ нам нису дали ни шаторе, лекове, храну. И тек на ултиматум руског цара Николаја, да ће направити сепаратни мир са Немцима, савезници су попустили, али су „ОНИ“ сами најмање помогли. Колико је војника и народа страдало док није стигла помоћ, не зна се тачно, али број се мери десетинама хиљада. А само у мочвари Војуше одиграо се прави пакао и страдање 20.000 српских регрута, ненаоружаних, голобрадих којима ти тзв. савезници нису дали пролаз. Слично се одиграло и на крају II светског рата код Фоче на јами Понор. Опет страдање голобрадих, ненаоружаних тек мобилисаних младића и то од стране комуниста.

Коначно кад се српска војска опоравила, Енглези су тражили да краљ Александар трансформише армију у 5, 6 дивизија и да их све пошаљу на западни фронт (Марну, Верден) где би били топовска храна. Кад је Краљ Александар то одбио, они су буквано побеснели (Д. Живојиновић), нису нам дали ни помоћ, ни кредит за наоружање, муницију, храну условљавали су нам то да после рата учинимо територијалне уступке Бугарима у Македонији. Не делује ли сулудо да од „савезника“ траже да учини територијалне уступке „непријатељу“.

Оно што остаје загонетно је питање да ли су Русија и Немачка могле једном оштроумнијом политиком и приступом да спрече међусобни сукоб чиме би своје империје сачували, док би британску видно ослабили после рата. Но, савез Русије и Немачке је увек био ноћна мора Британаца те су све чинили како би ова два моћна народа завадили . Морам констатовати да су то често и успевали а то се рефлектовали и кроз страдање Срба јер је оно било омогућено конфронтацијом Руса и Немаца.

Начело „Divide et Impera“, довели су до савршенства.

Постоји и арапска пословица „кад видиш две рибе на дну океана да се сваћају, знај да је Енглез у близини“.

Стварање Југословенске државе

Британски однос према Србима је чини ми се био посебно окрутан, безобзиран, и чак на неки начин геноцидан, јер су увек прикривено радили на нестанку српског народа. То се рефлектовало како у политици Краљевине Србије тако још више када су Срби несрећно почели да стреме заједничкој држави Јужних Словена и стварању југословенске државне заједнице. Јер када се завршио рат, и када је српска војска изашла из свих невоља као победник спремала се највећа препрека. Борба за нову државу, а ту нас је чекао британски притисак и њихове игре на које нисмо навикли.

Наиме Велика Британија је дуго, све до пред крај рата радила на томе да одржи, обновљену Аустро-Угарску монархију. Међутим Вилсонових четрнаест тачка су практично били смртни ударац за Беч, оне су означиле нову политику савезника која се базирала на могућности самоопредељења народа, што су хтели и народи бивше Југославије да искористе. Хрвати су помислили да у новонасталој ситуацији могу да игноришу Крфску декларацију и све споразуме који су потписани од стране Југословенског клуба и српске краљевске владе. Тако су на наговор Енглеза припадници Југословенски одбор из Лондона ( Трумбић, Супило, Мештровић ) после Крфске притиска извршили притисак на Пашића што се завршило доношењем Женевске декларације, којом су издејствовали непризнавање монархије Карађорђевића, а то тело постаје легитиман заступник свих јужнословенских народа са простора монархије и равноправан чинилац у преговорима са владом Србије. Декларација је наравно пала, оспорили су је и краљ и савезници. Изгледа да желело се добити у времену да би се створила мини Југославија од територија пропале монархије са центром у Загребу, чему су деценијски тежили Хрвати, али и Енглези, још од Штросмајера.

Међутим опште расуло у пропалој монархији, претња од анархизма те појава револуционарних комунистичких елемента принудила их је на покушај договора са Србијом. Тако је Народно веће у Загребу, као једно од новонасталих вјећа у целој монархији, састављено од Срба и Хрвата у којем је можда кључну улогу играо Светозара Прибићевића, прогласило отцепљење од Аустро-Угарске и тражило од краља Александра да одлучи о стварању нове државе. У духу српских ратних циљева, али без прецизније формулације како ће изгледати та држава, Краљ је 01.12.1918. примио 23 делегата народног вјећа из Загреба и прогласио уједињење и стварање нове државе – Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Тешко да су оправдане спекулације да је краљ могао тада да створи Велику Србију. Да је инсистирао тада и да је дошло до разграничења питање је где би ишле границе. И поред угледа краљевине Србије, и поред великих заслуга њене војске тешко да би англосаксонски фактор дозволио образовање велике српске државе. Русија је бољшевичком револуцијом избачена ван строја док су карту Европе кројиле Француска и Британија. Југославија је образована као нека врста компромиса ове две силе, с тим што је Британија прихватила ову творевину због констелације снага у њој, а где је православних Срба било мање од пола у односу на остале народе. Ово је био фактор нестабилности новонастале државе, што су Енглези користили подржавајући хрватске претензије, те су могли државу усмеравати у правцу који њима одговара.

Наставиће се...

Ово је део из нове књиге Душана Тубића која је у припреми.

[Срђан Јовановић78]

Ето видиш како нам је Броз замесио а ти на Карађорђевиће...Логика нема шта...

[Захумље]

Душан Тубић: Англосаксонци – Британија и САД у походу на свет (III)
01 октобар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
PDF

II светски рат – Игре око српске судбине

II светски рат је период великог страдања српског народа. Готово незабележеног у историји. Питање зашто је дошло до страдања у толикој мери и данас je актуелно и мучеће за све мислеће Србе. Обично се као један од разлога великом страдању спомињу догађаји око 25. марта и реакција на њих, односно покушаја остваривања неутралности, и 27. марта када је оборен споразум са Немачком и проглашена верност савезницима из првог светског рата. Већина историчара и грађана, мисли да смо могли избећи 27. март и да смо могли боље проћи - мање страдати.

Аустрија - припрема за „мартовске иде“

Игра око ових догађаја почеле су још много раније. Још око наводног званичног става Енглеза којим је Аустрији гарантована независност али је у пракси све чињено да се она преда Немачкој, јер је енглески министар спољних послова Џон Сајмон, намерно дао зелено светло Хитлеру за аншлус. 12. марта 1938.г., немачке трупе су умарширале у Беч и припојиле Аустрију. Не само да је аншлус Аустрије био забрањен Версајским мировним уговором, већ је 1997. изашло на светлост дана шта се одиграло пре тог догађаја. Наиме дошло је до сусрета у Берлину између Адолфа Хитлера и сера Џона Сејмура, енглеског министра иностраних послова, годину дана по убиству канцелара Долфуса, где сер Сајмон саопштава Хитлеру: „Влада Његовог величанства не може бити узнемирена око Аустрије на исти начин, као, на пример, око Белгије, то јест земље која се налази у најближем суседству с Великом Британијом“. Овим је Хитлер на неки начин подстакнут да изврши аншлус, а све се уклопило у британску стратегију јачања Немачке, која је спровођена између два рата, а чија је жртва на неки начин била и Југославија, што је касније условило мартовска догађања у држави. И то 25. март као продукт сарадње у коју је Југославија гурана од стране Британије и 27. март као датум када је поткупљивањем од стране британске обавештајне службе дошло до побуне против тог истог споразума.

Само десетак дана пре доласка у Марсељ, краљ Александар, прозревши игре великих, је одбио да се придружи Лондону, Паризу и Риму у њиховом лажном противљењу аншлусу, потписивањем заједничке декларације (1934.г.), схватајући лицемерство тог чина, а који би без потребе у том тренутку закомпликовао односе Југославије са Немачком. По овом потезу видимо колико је наш честити, витешки краљ, мученик, био велики политичар и државник, јер му је била припремљена игра да изазову бес, мржњу Хитлера према нама, Југославији, односно пре свега према Србима.


Како су се одвијали догађаји око два фамозна датума

Од смрти краља Александра Југославија је од стране Британије гурана у тешње везе са Немачком, поготово привредне. То је било чињено у циљу подршке Хитлеру за стварање снажне државе која би била фактор обуздавања француске доминације у Европи, али и гурана на вековног непријатеља – сада Совјетску Русију. Југославији, којој се исплатио привредни аранжман са Немцима, је било готово наређено преко британског играча Кнеза Павла јачање контакта са Рајхом, док је истовремено латентно подржаван сецесионистички хрватски фактор у држави, као и остала жаришта могуће нестабилности ради онемогућавања стварања снажне државе. Под притиском Енглеза, а после смене Стојадиновића, Хрватској је додељена бановина а Југославија била притиснута да промени курс своје спољне политике. Међутим кнез Павле се опирао томе, те је покушавао да Југославију сачува од сукоба великих размера чији видик се већ оцртавао.

Коме је заиста био потребан и 25. и 27. март, наравно Енглезима. То је био „фантазмогорични“ план који је нажалост успео. После пада владе Милана Стојадиновића формирана је влада Цветковић-Мачек. Енглези су вршили притисак на кнеза Павла да изађе у сусрет хрватским тежњама ка јачању самосталности у оквиру Југославије. Плод тога је настанак Бановине Хрватске – својеврсне државе у држави. На кнеза Павла су утицале и неке српске странке и појединци наравно купљени од Енглеза. Кнез Павле је да би, како је мислио очувао државу, пристао на стварање Бановине Хрватске што није допринело побољшању стабилности, али таква политика га је на неки начин (уз остале факторе) водила ка потписивању пакта са Хитлером. Он то на неки начин није могао избећи, јер је таква политика била резултат вишегодишње стратегије везања за Немачку, што је чињено под инструкцијама и диригентском палицом Лондона. Кнез је био једини окривљен па због тога интерниран, и прогоњен готово целог живота после тога.

Међутим енглеска обавештајна служба је роварила и учествовала у организовању двадесет-седмо-мартовских демонстрација када је проценила да јој је од виталне важности да сруши тај исти пакт потписан од стране Кнеза Павла, а услед познатих околности у којима је тада била због борбе на живот и смрт са Немачком. Ово је Југославију, а нарочито Србију оставило небрањену пред разбеснелим Хитлером, што је Англосаксонцима омогућило да убију две муве једним ударцем – ослабе притисак Хитлера на острвску империју и Србе угурају у рат који ће за резултат имати нечувено страдање народа окруженог свима онима којима је животни циљ одувек био да Срби нестану. Тако да можемо констатовати, као што смо већ напоменули, да је 25. март на неки начин продукт вишегодишње политике везивања за Немачку, у коју је Британија гурнула Југославију, да би само два дана касније радила на томе да конфронтира Србе са моћним Рајхом, без икаквих изгледа на успех, поготово што су готово сви народи у тој држави били антисрпски оријентисани. То је и један од разлога који је условило и омогућио велики геноцид над Србима, нарочито у НДХ, који може озбиљно да се стави на терет острвске империје.


Да су Енглези константно размишљали о неутралисању Срба говори и занимљиво откриће Академика Живојиновић, који је из трезора архива кнеза Павла открио да су Енглези и Американци знали да ће нас Хитлер бомбардовати 6. априла 1941., а нису нас обавестили. Осим људских жртава, страдала је Народна библиотека и непроцењива историјска документа, која су могла бити измештена. За Хитлеров напад је знао и Анте Павелић, који је позвао Хрвате преко радио Велебита на устанак. Он је о томе могао бити обавештен од Немаца, али и од Британаца јер је од 1926. г. био британски обавештајац.

Све ово је битно знати да би се тачно одредило ко је својом политиком највише омогућио догађаје који су уследили – мислим пре свега на страдање Срба за које је уз егзекуторе Хрвате и окупаторе Немце, суштински најкривља Британија, због своје вишевековне стратегије да неутралише српски елеменат на Балкану.

O II Светском рату и улози Англосаксонаца

Што се тиче глобалног погледа на други светски рат тешко се отети утиску да је Британија заједно са Америком успевала да креира његов ток, и понашање његових актера. Одбивши напад Немачке на острво британска и америчка дипломатија су почели активно да раде на раскидању Руско-Немачког споразума, при чему су све више стезали обруч око Хитлера у Европи. Одбрана Британије и све већа иницијатива у Северној Африци, при чему се сваког тренутка очекивало укључење Америке у рат, су све више Немце, заустављене на Атлантику и медитерану, усмеравали на Русију, као једино фронту који је био отворен за дејство.

Антагонизам према Русији је надвладао код Хитлера рационалност, те је план гурања рајха на СССР, спровођен од доласка Хитлера на власт добио шансу да се оствари. И оно што је најбитније отворила се могућност за исцрпљивање, готово потпуно уништење две најјаче европске армије и две најконкурентније светске силе. Ово је омогућило послератну доминацију Англосаксонског фактора у западној Европи. Супротстављени исток после тога је стављен у карантин и проглашен му је економски рат под идеолошком паролом борбе против озлоглашеног комунизма, док је то суштински била борба против старог геополитичког и цивилизацијског непријатеља Русије, који је практично у том тренутку остао једини као конкурент на великој геополитичкој шаховској табли.


Читав ток ратовања, отварање фронтова и планови за њихово реализовање дају нам за право да закључимо да су Англосаксонци при њиховом реализовању размишљали дугорочно, а не само краткорочно да сломе Хитлеров рајх. Дуго је изостало искрцавање на западу, а уместо тога Черчил је форсирао мање битна ратишта пуштајуће све врема совјетске народе да се боре на живот и смрт са Немцима. Наравно при том геополитички кључне тачке и трговачка чворишта није хтео да препусти Русима.

Југословенски контекст

У контексту целокупне ситуације треба гледати и британску политику према југословенским, односно српским зараћеним странама у грађанском рату. Да би се приволео Стаљин, и да би се оправдало неотварање фронта у Француској на Техеранској конференцији 1943. подржан је Титов покрет отпора, чиме је задат смртоносни ударац Дражиним четницима. Но, како Англосаксонци нису хтели ни по коју цену да препусте Балкан СССР-у у истом тренутку је почело „врбовање“ Тита и партизана и везивање за западни фактор. Ово ће временом омугућити Американцима одлучујуће присуство на Балкану, па чак и његову контролу, а Титу дати маневарски простор да као Тројански коњ у источном лагеру, али ипак као председник комунистичке државе, води политику баланса између истока и запада.

Иначе је Черчил нудио Стаљину цео Балкан у зиму 1940. г. До самог краја рата није било у плану да се Југославија очува. У Јалти је подела била 80%:20% у корист савезника. Новембра у Москви Стаљин и Черчил су се договорили о подели пола-пола тј. 50%:50%. Ово данас није исправљање никакве грешке Ајзенхауера, али јесте остварење предходне замисли. Црвена армија даље од Краљева није ишла (западније) они (Енглези) све су држали под контролом, проценили су да Тито воли само Тита и дали продужетак Југославији до његове смрти.

Не смемо никако заборавити ни савезничко бомбардовање Србије 1944 г, Београда, Смедерева, Ниша, Лесковца, које је извршено више пута између осталог и са фосфорним бомбама, на којима је писало „Срећан Ускрс“. Ништа није препуштено случају, Србија је морала бити сурово пацификована.


Титову идеју о балканској федерацији није одобрио ни Стаљин а ни Енглези. Срби су страдали у рату и после рата. Извршена је одмазда над народним непријатељима, убијено је без суђења десетине хиљада српских интелектуалаца, домаћина, сељака, виђених људи. Резолуција информбироа и Голи Оток су само докусурили српски народ јер су већином страдали Срби, а подршку за прогоне Тито је добио од америчко-британског фактора, који га је подржао у сукобу са Стаљином. Черчил се хвалио да су Тита они частили Покретом несврстаних, јер ко је формирао Покрет, њихове бивше колоније Египат (Насер) и Индија (Нехру). Исто тако Тито је морао да смени Ранковића, да у случају његове смрти, најјачи политичар не буде Србин. У светлости свега реченог, односно вишедеценијског неутралисања српског елемента, сасвим је јасан однос према Слободану Милошевићу и његовом завршетку због макар минималног отпора немилосрдним светским креаторима народних судбина.

Игре Енглеза су страховито опасне, те тако да би сакрили своју улогу, они потуре Виктора Новака да напише „Magnum Crimen“, где оптужи католичку цркву да је крива за злочине усташа, што није нетачно, али је свакао једностран приступ проблему којем је циљ да скине одговорност са кључних креатора српског погрома у прошлом веку. Питате се сигурно али зашто је Ватикан нем, врло једноставно – зато што није самосталан већ је под њиховом контролом. Све у свему Енглези и Американци су имали доминантну, али и деструктивну улогу када је у питању српски народ кроз читаву његову историју, и то морамо да запамтимо и да увек имамо у виду.

---

Душан Тубић: Англосаксонци – Британија и САД у походу на свет (IV)
10 октобар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
PDF

Прст Енглеза у Немачко-Совјетском рату

Да се вратимо на глобалну причу и стратегију, али и закулисне игра Англосаксонаца. 01.09.1939. почео је званично II светски рат. Повод је био Хитлеров напад на Пољску, али нису само Немци ступили у дејства против Пољака. Пољску је напао заједно са Хитлером и Стаљин што је био плод споразума Рибентроп-Молотов који је зближио Русију и Немачку. Британци су се овога пута преиграли те је план да гурну Немачку на СССР морао бити одложен, али сада Запад се прво морао суочити са Хитлеровом агресијом

За почетак Пољска је била подељена између Хитлера и Стаљина, али оно што је најбитније Стаљин је добио предах за Хитлеров напада који је очекивао. Запад је тај напад желео и радио да до њега дође. И дипломатија „гордог Албиона“ је била усмерена у том правцу пошто је у Европи једина Британска империја остала у рату са Немачком. Познато је да су у врху Рајха многи људи попут Геринга били за очување мира са Русијом (или су бар сматрали да је рат са Русијом непотребна авантура која може угрозити стечене немачке позиције), но преовладало је Хитлерово становиште о нападу, које је проузроковано отпором Британије и Америке (иако формално није била у рату) и немогућношћу Хитлера да склопи мир са Англосаксонцима. Но, то је био резултат више пукотине између готово савезника – Енглеза и Хитлера – јер је познато да је немачки фирер и доведен на власт новцима лондонског банкараког сектора, управо као екстремистичка варијанта немачког национализма, а са намером да си искористи у „крсташком“ походу на православну Русију.

Када је уследио напад на СССР Енглези и Американци нису крили задовољство. Оно што су планирали остварило се. Истина не у потпуно у форми и начину баш како су они желели, али свакако у складу са њиховим стратешким плановима. Рат између СССР-а и Немачке био је рат на живот и смрт, потпуно је исцрпио и један и други народ те су се Англосаксонци по његовом окончању могли појавити као готово апсолутни господари на светској геополитичкој шаховској табли.

Од лета 1941.г. до лета 1944.г., пуне три године, Руси су ратовали против 185 немачких дивизија и још приде 30 дивизија европских савезника Немаца, док су се за то време британске трупе бориле само против Италијана и против себе имали од 2 до највише 8 дивизија. И Американци се до искрцавања, боре са највише 4, 5 дивизија. Данас ти „хероји“ ратовања говоре о Евро-Азијској шаховској плочи, о великој и богатој територији, слабо насељеној и о томе да није у реду да се велики део богатства налази у рукама малог броја Руса. Крајње лицемерје и похлепност која ваљда само приличи Англосаксонцима.



Напрезање руске армије је трајало до 1944., када је отворен западни фронт. Намерно одуговлачење отварања фронта и прискакања у помоћ Стаљину је имало за последицу исцрпљивање руске и немачке армије. Други фронт у Другом светском рату отворен је тек 6. јуна 1944.г., када се увелико назирао крај рата и када је велики број Руса и Немаца изгинуо. Американци и Енглези су се опет после бусали као највећи антифашисти, чак већи и од самих православних Руса. Међутим главна отпор фашизму су управо Руси пружили и овај не би био одлучујуће поражен да није било источног фронта. Још да додамо, да се у извештајима енглеских обавештајаца, говорило да је Адолф Хитлер лака мета за атентат. Међутим став владе и Черчила је био НЕ, јер ради у енглеску корист, уништава свој народ и своју земљу, али и њихове вековне, највеће непријатеље Русе.

Оно што је занимљиво је чињеница да је и после отварања западног фронта источни био носећи. Комбинаторика Англосаксонаца је циљала да се Руси до краја исцрпе. За то су свесно жртвовали и источну Европу предавајући је Стаљину, са тим да ће у Грчкој и Југославији произвести своје режиме спречавајући излазак СССР-а на море, и тако држати у рукама најостљивију област ободног појаса - Римленда, не дозвољавајући некаква изненађења од једине државе супарника после рата – совјетске Русије.

Англосаксонци су Русима препустили да освоје Праг и Берлин. Поред намере да на Берлину изгину искључиво Руси, јер се знало да ће Хитлер грозничаво бранити главни град, препуштање Русима да освоје Берлин има још један циљ. Наиме они су могли су да уђу, освоје Берлин пре Стаљина и Црвене армије, али су се намерно окренули према Северном мору а славу препустили Стаљину. Резултат пира црвеноармејаца је самоубиство 5-6000 Немаца и Немица. Тиме су хтели су да направе велики јаз између Немаца и Руса.

На самом крају II светског рата, одиграла се два догађаја која су по свом значају епохална док су по својој етичкој конотацији срамна. То је бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, два јапанска града. Најзанимљивије је што је у та два града живело највише хришћана. „Отац“ атомске бомбе Петер Опенхајмер није хтео да се бомба користи у ратне већ за мирнодопске сврхе. Још један „случајни“ догађај прошао је неопажено на самом крају II светског рата и чином бацања атомске бомбе на ове најхришћанскије градове у Јапану. После четвртог мандата Френклин Делано Рузвелт се успешно опорављао после безазлене операције, умро је напречац. Ни то неби био проблем да на његово место није дошао Хари Труман, који је само месец-два дана пре тога дошао на место потпредседника Америке (САД). Његова чувена изјава „да је све ново на овом свету осим историје која је лажна“ – све говори.


Али да разјаснимо. Рузвелт који је између осталог и дао изјаву „да Хрвате треба ставити под старатељство“, није хтео да притисне зелено дугме и да пристанак за бацање атомске бомбе на јапанске градове, што очито Труману није био проблем.

Српска вековна голгота и историјски усуд

После овога кратког подесећања на политику Англоскасонаца у кругу великих сила можемо заиста да се запитамо зашто су малени Срби увек били на њиховој мети и уопште не мети западног света. Оно што је сигурно јесте да православље и српско светосавље имају доминантну улогу у изграђивању српског националног духа и менталитета, те су Срби били стални и вековни реметилачки фактор и истоку и западу на њиховим путевима ка светској, или бар регионалној доминацији. Светосавски дух код Срба се за чудо у тешким историјским периодима, нарочито периоду турског ропства, само учвршћивао. Срби су робовали под Турцима скоро петсто година. Али то ропство би свакако било краће да је у новој геополитичкој консталацији снага изазваној покретима за ослобођење балканских народа Британија нашла свој интерес. Овако она је дуго подржавала ослабљену Турску и прихватала само промене када су већ биле неминовне. Турску су у XIX веку звали „болесник с Босфора“ а можда је то била и век раније. До скоро пред крај 18. века Срби су веровали да ће се уз помоћ Беча ослободити турског ропства. А било је у игри да ће Балкан поделити међусобно Аустрија и Русија и то линијом Видин – Солун, што је најмање одговарало Енглезима који су тада већ били присутни и утицајни у Бечу.

Међутим Аустрија је убеђена да не пристаје на такву поделу, јер су се бојали руског продора ка Босфору и Дарданелима што би јој свакако омогућило ушанчивање на Балкану. Дакле британска империја је спречавала продор Русије на Балкан и то један од најбитнијих фактора подршке турској империји и спречавању одлободилачких тежњи српског народа, расутог на Балкану. Јер Срби су најозбиљније угрожавала дунавску монархију, а она је уз Турску била брана руском продору на топло море. Услед тога Срби ће бити спречавани до данашњег дана да остваре државу на својим вековним територијама. При том ће против њих бити све довољено, од католичког прозелитизма, преко националне лоботомије до стравичних геноцида које су починили готово сви суседни народи према Србима. Морамо напоменути да они не би били могући да нису били геостратешки пројекат Велике Британије

Исто тако данас, у савременом тренутку смо сведоци оптужби Срба за геноцид, треба да се присетимо да су готово сви народи према којима су наводно Срби учинили геноцид, уствари Србе убијали, клали и етнички чистили. Понављам, да није било британске империјалне политике никада то не би било могуће. Нити да се изврши геноцид нити да се амнестирају његови починиоци а оптуже жртве.

Колико је енглеска империјална политикла малициозна видимо на примеру Турске. За све геноциде, што је Турска починила на концу 19. века и почетком 20. Века, и то кад је већ скроз онемоћала, над Јерменима, Грцима, Бугарима, Србима покриће је добила захваљујући енглеској империјалној политици геополитичким плановима. И никада то Турска не би смела учинити да иза себе није имала оваквог заштитника. И зашто и данас ти злочини нису проглашени геноцидом, ваљда је сад јасно. А примећујемо да су страдали само православни народи који окружују и притискају Цариград.

Но вратимо се на невоље Срба у оквиру турског ропства. Остављени од свих Срби су се дуго надали у помоћ од суседне Аустријске монархије. Али требаће векови да народ и његове старешине схвате да помоћи од Беча неће бити, односно да је истоме само циљ да замени Турску на Балкану. То је, уз успон Русије који јој је донео геполитички утицај на балканским просторима, определило у српској политичкој мисли, после рата аустријско-турског (1788-1790), све снажније окретање ка Русији. Све до тада Срби су се одазивали на сваки Ћесарев позив. Срби нису бранили само војну границу (Крајину) већ су за Беч пролили крв по целој Европи.Позната је и српска корачница из тог времена „Кад пожели светли цар у смрт скаче граничар...“ Из тог времена потиче и изјава аустријског генерала Симбашена, команданта војне крајине: „да ће Срби ако се ослободе турског робства тежити да обнове Душаново царство, њега цитирају Владимир Ћоровић, Драгош Калајић.

Угрожена Аустрија је ускоро, валда већ после српских устанака (а свакако плански и стратешки половином XIX века), вероватно под утицајем Лондона, почела пропаганду о наводном пројекту велике Србије, не би ли спречила легитимно уједињење српског народа у јединствену државу, која би обухватала велике делове окупиране од бечког ћесара. Ова држава би била у складу са националним европским покретима тога доба. Циљ је био делегитимизирати оправдане напоре српског народа, а Србе представити као агресивне мегаломане који претендују на комшијске територије. То је образац који и данас функционише. А све време се иза њега крије намера да Србија буде што мања, односно халабуком о великосрпским претензијама су се криле Аустро-Угарске империјалне претензије и покушај да се Србија потчини и неутрализује.

Велике групе Срба, разбацане на великом етничком простору, од Солуна, Дубровника, Трста, Будима, Темишвара за империју је била велика, грозећа опасност од српске балканске државе – српске империје како су они природну српску тежњу за уједињењем доживљавали пројектујући свој ментаитет на нас - која је могла да однесе превагу православља и словенства. Зато ја сматрам да страдамо, осим као Русима привржен фактор на Балкану, првенствено као за Запад непожељан аутентични, историјски потврђен, православни народ на Балкану. Јер ако би Срби остварили своју државу, на просторима које насељавају, Балкан би за Запад био, ако не изгубљен, а оно свакако мање покоран и мање у служби британски неоколонијалних пројеката. Значи прича да страдамо као мали Руси или руски „коњоводци“ до топлих мора није потпуна, она је једнострана. Не спорим да је и руски фактор битан за објашњење нашег усуда, али сам убеђен да страдамо пре свега као Срби, као аутентични и историјски народ на Балкану.

Дакле Англосаксонци су са готово целом Европа, нарочито аустријском царевином, два века спречавала уједињење српског народа, што чини и данас. Два века је ширила лажи о Србима, два века оптуживала наш народ за агресивне намере и геноциде, само да би сачувала своју превласт на Балкану и спречила реализацију православних народа. Како онда Англосаксонци могу бити наши савзници, а Европа циљ свих наших стремљења. Она данас није ни у духу своје хуманистичке традиције а камоли хришћанске.

---

Душан Тубић: Англосаксонци – Британија и САД у походу на свет (V)
18 октобар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
PDF

Спорно Начертаније

Документ који је највише оспораван под утицајем Англосаксонаца је свакако Начертаније Илије Гарашанина. Његово оспоравање од стране западних кругова је и данас актуелно, и оно се сматра за стуб великосрпске идеологије. Но да ли је то тако. Веома је битно дати праву оцену и идеју Начертанија.

Присутност Енглеза и њихових продужених руку била је велика. Први подаци су о Хоџису, британски плаћеник из Португала, саветовао је књаза Милоша да влада апсолутистички а у Русији су причали против апсолутизма. Они, Енглези, стоје и иза уставобранитеља Томе Вучића-Перишића и Аврама Петронијевића, који су као „уставобранитељи“ једно време живели и радили у „либералној“ Турској.

Нa став Гарашанина утицала је веома много пољска емиграција у Београду и њен званични представник Фрања Зах. После неуспелог пољског устанка 1831. године велики број избеглица из Пољске, заједно са привременим председником пољске владе Адамом Чарториским нашао је уточиште у Француској. Кнез Адам Чарториски био је признат од многих европских влада за вођу пољских емиграната у иностранству. Уз помоћ француске владе, Чарториски је успео да у Паризу (Хотел ''Ламберт'') оснује свој дипломатски биро који је у неку руку био пољско министарство спољних послова. Он је имао своје дипломатске представнике (агенте) на многим еврпским доворовима а њихова политика била је углавном оријентисана против Русије. Подржани су и плаћени од Лондона и Париза, а Захов циљ је био да сузбије утицај Русије на Балканском полуострву и изазове против ње мржњу Турске, опомињући је стално колика јој опасност прети од стране Русије.

Како су и Француска и Енглеска биле противне ширењу руског утицаја међу словенским народима, а нарочити међу балканским Словенима, то Чарториском није било тешко придобити за своју(е) политике. Чарториски је 1841. године основао своју сталну агенцију у Цариграду у чворишту главних геополитичких путева а агенција је била у сталним тајним везама са француским представником у Цариграду, одакле су у случају потребе добијали новац и кредите. Чарториски је из Цариграда могао много боље да оцени ситуацију на Балкану, а нарочито међу Јужним Словенима и увидео је да једино Србија може око себе да окупи све Јужне Словен који су се налазили под турском и аустријском влашћу те стога он шаље у Србију почетком 1842. године као сталног агента (тајног) пољске емиграције Леноара који је у Београду остао годину дана. Леонар се у Београду упознао са кнезом Александром Карађорђевићем, Петронијевићем, Вучићем, Гарашанином и ставио их преко писма у везу са кнезом Чарториским у Паризу, Чајковским у Цариграду и Замојским у Лондону.

Из Београда је Фрањо Зах дошао у тешње везе са Људевитом Гајом. У то време је и почела активност Штросмајера и Фрање Рачког. Кнез Чарториски саставио је јануара 1843. један програм у коме је изнео своје мисли о томе шта би требало учинити да би Србија успешно могла радити на зближењу и уједињењу Јужних Словена. Из овога произилази да, ако то не би урадила, била би све мања – Београдски пашалук, док само са осталима може бити већа. Они би по потреби такву творевину спутавали, сукобљавали. Све је то послато његовим агентима да се управљају у свом раду. Програм се звао: Conseiles sur la conduite par lla Serbie. Њега је вероватно донео Зах и показао га Александру и Гарашанину а за нас је важан овај програм јер је дао подстрека Гарашанину да напише своје ''Начертаније''. Од њега је Гарашанин многе идеје узео.

Имамо ми горих и лицемернијих пријатеља, али и лажних непријатеља. Са Аустријом треба само трговачке везе да имамо и да се уздржавамо од ма којих других односа, иако економске везе узрокују и добре политичке односе. Ево и данас се Англосаксонски Запад уплашио сарадње Русије и Немачке. Иначе Гарашанин мисли ''да ће Аустрија и Русија у случају пропасти турског царства главне ''роле'' играти и да би се у том случају обе могле лако сложити којој ће који предели и земље припасти. Пошто Аустрија само за припајањем западних, а Русија за освајањем источних земаља тежити може и по томе може бити да би права линија од Видина до Солуна повучена могла ово питање на задовољство обеју страна решити''.

Аустрија се бојала да се у случају распада турског царства не образује једно христијанско царство у ком ''за Аустрију породила би се отуд грозећа опасност да ће Јужне Словене изгубити''. Аустрија јесте за Србију политичка немогућност јер би она с тим сама себи уже на врат бацила.

Што се тиче српске политике према Русији, Чарториски као антируски настројен Пољак и енглески човек мисли да ''сам интерес Србије диктује јој; да избегава утицај Русије и да искористи сизеренство турско''. Према Русији, као заштитничкој сили, треба имати обазривости, али ова обазривост треба да се усагласи са политичким положајем Русије. Док год не буде постојала потреба, мудрост налаже да се у кућу не уводи лажни протектор, који би ускоро постао господар. Требало би по њему да се Србија морално еманципује сваке зебње од стране Русије.

Гарашанин у ''Начертанију'' доста пажње посвећује потреби Србије, који би Србију на море извео и за њу тамо пристаниште створио а тада је то било једино могуће у Улцињ преко Скадра. Кнез Чарториски у своме програму такође говори о томе и каже: ''Ако Србија успе да добије излаз на Јадранско море близина јонских острва и Малте учиниће ову земљу важну за Енглеску и обезбедиће јој великих политичких и финансијских користи. Треба овде обратити пажњу, не каже кнез Чарториски Француска него Енглеска. Ко их је заправо послао у Србију, Цариград и Софију? Готово сигурно Енглези који то некада раде преко других и тако до данашњих дана (Француска, Холандија...).

Једино што је желео Илија Гарашанин а нашто је обратио нарочиту пажњу у ''Начертанију'' остало је неизвршено, а то је блиски односи Срба и Бугара. Да ли би српско-бугарска федерација било решење? Ко зна, можда би та држава имала већу шансу од мултиетничке, мултикултурне и мултиверске југословенске заједнице. Та би се држава протезала од Црног до Јадранског мора. Тако би и Србија била ближа Русији. Тада Бугарска сигурно не би била енглески „јавни миљеник“, а Хрвати би од „потајног миљеника“ постали „јавни миљеник“. Због овога је Србима и потурена идеја Југо-Славенства где су одмах имали и план како ће је рушити. Али и план како Бугарска да буде на супротној страни од Србије што се и догиграло у 1. и 2. Светском рату, њиховом замисли.

Аустрија није кренула да освоји тада небрањене територије под турском влашћу, те се тако рачунало и тим путем ишло да ако Турска оде с Балкана а да Аустро-Угарска заузме те територије. Ако ипак то све не успе, треће решење је Југославија што је и основни план Начертанија. Зашто она, па да се не формира конфедерација, илити заједничка држава са Бугарском, што је била и велика жеља творца Начертанија Илије Гарашанина. Зато су све чинили да обесмисле ту идеју, да никако не заживи. А то им је била већа сметња него Југославија. Има индиција да је због тога, те идеје, страдао кнез Михаило 29. маја 1868. у Топчидеру. Браћа Радовановић су осуђени на смрт као страни плаћеници, али чији?!? Ко стоји иза тога, сигурно исти они који стоје и иза „плана“ и иза „Начертанија“. Ти исти су на исти дан 29. маја 1903.г., због истог разлога уклонили и краља Александра Обреновића и Драгу Машин. Док су подржавали краља Милана, вероватно највећу штеточину по српске итересе до појаве Бориса Тадића, јер је по спољној жељи, водио узалудни рат против Бугарске, једини освајачки рат који је Србија водила у својој историји у којем је поражена на Сливници.

Године 1881. краљ Милан је потписао и тајну конвенцију, којом је Србија пала у вазални однос према Аустрији. три године након стицања независности на Берлинском конгресу (1878.г.).



Све у свему Начертаније није никакв великосрпски пројекта како данс хоће и у Хагу да покажу, не би ли осудили Србе као хегемонисте и геноцидне, чиме би оправдали своју вишевековну антисрпску политику, и заокружили своју геополитичку доминацију над Балаканом. Анализирајући Начертаније видимо да је тај програм настао у одређеном историјском контексту те да је и он био под упливом Англосаксонаца, који су латентно усмеравали српску националну идеју у њима пожељном правцу. Тога морамо да се ослободимо. Морамо да се ослободимо англосаксонског туторства превенствено у нашим главама и онда ће спољашње ослобођење бити последица која ће бити неизбежна, а тиме ће се тек створити услови да нашу земљу поведемо путем оздрављења и препорода. Наравно то неће бити довољно, али без тог унутрашњег устанка против наметнутог мишљења нећемо ниједан продуктиван корак бити у стању да направимо.

[Срђан Јовановић78]

Тотално си промашио тему....Овде је реч о интегритету Британије...Неће нам Путин вратити Монархију....Ти уопште иси монрхиста...

[Захумље]

Не мислим да сам помасио тему......само на њега гледам много сирије и дубље него ти.....

http://www.youtube.com/watch?v=UjIna98jshQ
http://rt.com/shows/crosstalk/188996-sco...ence-fail/

За почетак позоби ову дискуцију.....у случају да га можеш разумити!

---

вде је реч о интегритету Британије...Неће нам Путин вратити Монархију....Ти уопште иси монрхиста...

Око нисам погрешан.....вечина све главна Православне Монархије су нестале уз ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ И НАЦИОНАЛНИ СОЦИЈАЛИЗАМ......Без обзира што обе имају своје корене у ЗИОНИЗАМ.....занимљиво да су концептисти и изводитељ оба потрошили време у Енглеској није случајно.......

Али само је остала једна монархија ко саде диктира сви остале.....

[Срђан Јовановић78]

Прво није остала смо једа Монархија на свету...Око нестанка Православних Монархија с слажем..Што се тиче Ционизма није нам он укинуо Монархију већ Ваши претходници који нису били верни Краљу и Отаџбини...

---

http://kraljevinasrbija.com/wp-content/u...00x179.jpg