(09-10-2015, 08:05 AM)смедерево Пише: ![[Слика: 2056qhc.jpg]](http://i61.tinypic.com/2056qhc.jpg)
КОНТУРЕ ЖИВОТОПИСА
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ
ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА ПРВОГ УЈЕДИНИТЕЉА
На пореклу и почетку Његових предака стоје стене високих планина, са којих су сишли, у долине испод Дурмитора и Комова.
На Балкану, све што је било велико, били то богови, вере, хероји, паћеници, сишло је са планина. Као приказ живота у пољу, на грчком мрамору, само још древнији, изгледа опис тих селидби и настањивања у мемоарима проте Ненадовића, после сеобе патријарха Арсенија IV Шакабенте. Такво је и насељавање у Шумадији, Карађорђева деде. На крчевини, са рогатим благом и пчелама, Карађорђев отац већ је јасан портрет нашег човека на крају XVIII века.
Тај ћутљиви хајдук, у крају у којем је хајдуковао после Станоје Главаш, више свега воли своје трмке, свој пчелињак и носи већ на себи прве знаке дубоког унутрашњег живота.
Он је скућио кућу онда, када је тај крај између Колара и Баточине, по запису француског посланика који је у то доба прошао туда, идући у Стамбол, сасвим још “опомињао на земљу каква је изгледала после стварања”.
Кућа је била брвнара, са дрвеним капцима, место пода била је земља, са огњиштем, око куће са млекаром, кошем за кукуруз од прућа.
Кад није могао да плаћа порез, кмет му пред свима довикује: “кад немаш да даш, а ти иди одавде” и порезник сече сохе на кући, кућица се сруши.
Већ у оцу Карађорђеву политички нагон и мисао балканска јасна је и опредељена. Он гине у воденици, радећи са официром који је дошао да извиди услове рата против Турске.
Биографија Карађорђева, као што је познато, и без улепшавања, од почетка је не само као романсирана него и скоро натприродна. Али не само његови удари на Турке и доцнији његови војнички потези, него и његова душевна схватања, већ у младости, чине га извором дубоким каквих се шум чуо још само у нашим старим, народним песмама.
Код стрица Мирка у гостима, Карађорђе са братом од стрица полази у шуму, на срне. Наилази Турчин који тражи уловљену дивљач. Брат од стрица Карађорђев, Кузман, бежи, Карађорђе не да лова, већ убија. Али оно што звучи као прадревни шапат човечанства кроз тог младог човека, то се чује мукло, али разговетно у његовим речима, кад се љутито по повратку стрицу обраћа и вели: “и да не би старе среће, стриче, хтеде нам Турчин лов однети и нас под срамотом оставити”. - Под срамотом оставити!
Животопис Карађорђев, онај прави, велики и широки, има тек да се напише. У њему за дубље гледање на његов рад и душу има за нове податке духовне читавог обиља. Али у сваком случају, данас, у доба расних теорија, у Блаженопочившем Витешком Краљу Александру I Ујединитељу животопис мора отпочети неизмерном дубином његове везе са нашим тлом, нашим народом и животима његових предака.
Ни живот Његовог деде Кнеза Александра, са сликама времена у доба буне године 1848. и Кримског рата, није без видних и романтично колорисаних оквира, а живот Краља Петра I прави је и велики роман, чија су последња поглавља, старост и рат, и повратак, постали у очима најхуднијег Његовог поданика дивна легенда.
Сами по себи, без икаквих династичких украса, ти животи носе у себи тајанствени сјај мучне прошлости свих наших живота XIX столећа и унутрашњи, духовни живот те тројице наших владара, колико је обиље жалости, горчине, чврстине и тужног осмехивања.
У сваком случају, у духовном портрету блаженопочившег Краља Александра I већ на први поглед, већ после првог размишљања, оштро се примећују прецизне црте спојености и оданости према тим животима. Прва, велика црта карактера Витешког Краља Ујединитеља у тој статичкој снази настављања живота предака без колебања и без сумњања, у континуитету контакта са свим нашим животима на почетку XX века. Велики и јединствени престиж те династије био је у томе да је Блаженопочивши Краљ Александар I још недавна у кругу својих сељака у свом завичају могао да спомиње свога прадеду као једног равног међу њима.
У великом и трагичном животу Блаженопочившег Краља, јер је то толико присна несрећа, ретко се спомињала жалост која га је пратила од почетка: одсуство мајчине неге и материнске љубави. Наш Блаженопочивши Краљ изгубио је мајку, као што је познато, кад му је било тек две године. Кнез Петар Карађорђевић, сенсирски официр и емигрант, вођ босанских и херцеговачких устаника, повукао се беше у Женеву са Цетиња, посветивши се васпитању своје деце.
Удовац Кнез који се сав предаје деци, у болној жудњи да им замени мајку, принц грађанин у Швајцарској који је напоредо са нашим социјалистима преводио Џона Стјуарта Мила, зар то није као прво поглавље једне велике биографије и великог друштвеног романа?
Мали кнежевић Александар ишао је у основну школу заједно са децом скромних грађана, занатлија и часовничара. Колико успомена и колико подсвесних утисака.
Када је у царском, пажевском корпусу кадета у Петрограду први пут доживео завејану безмерност руску, дискусије другова, читање књига и неку неизмерну потребу да воли, коју имају у души сви дечаци одрасли без матера, зар није, за увек, постао као занет великом сликом Русије која нас је све заносила, неким свесловенским, дубоким чежњама које су биле у свим нашим душама. Ту, у првом петроградском учењу, као у зачељу сени Пушкина, зарила се у његово срце за увек неизвадива стрела нашег политичког романтизма који га је оспособио да се одушевљава и онда, када су сви малаксавали и да се нада и онда када се још нигде у нас нису тако надали.
Када је брод са српским Престолонаследником први пут пролазио крај оне обале где сад пристаје његов мртвачки ковчег великог Владара, у оно доба Он је био поздрављен искрено од демонстраната, националиста.
Данас, када је у свету и код обичног света парола: конфор живота и уживања и разонода, тај наш владар који је неуморно и непрекидно живео само за своје концепције Уједињења, стварања једне државе од Струмице до Алпа, заслужио је заиста велико политичко име Ујединитеља. Његов је живот био непрестано бдење у том правцу и ништа му људско није било тако блиско као светла његова политичка идеја која сад, његовом мученичком смрћу, трепери на небу над нама као непомична и чиста сазвежђа и звезда.
Од почетка свог учешћа у државним пословима, још за живота Краља Петра, наш Блаженопочивши Краљ показао је не само моћ воље и чврстину карактера, него и ту духовну способност заноса који га је оснажио да, пре свих, иде за том светлом сликом државе које, да није било Њега, крај свих других, и свега другог, не би данас било.
Контуре Његовог животописа помаљају се већ. Црте великог војника који своје војнике никада не оставља, црте великог државника који је прогледао људе и који изнад њих ствара државу, на људске слабости без обзира.
А пре свега, са нечим горким око усана - мада је Његов осмех био увек тако ведар - Он ће значити, у сваком животопису највиши полет мисли да је једна иста крв текла вековима од Алпа до Струмице и да се за један исти народ, тако мучно, стварала на тој земљи држава коју је Он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију, у својим умним, дубоким и тамним очима.
Текстови су објављени у часопису Идеје, Београд, 1934. Преузето из: Милош Црњански, Политички списи, приредио Зоран Аврамовић, Сфаирос, Београд, 1989
![[Слика: major-milan-tepic-grafit.jpg]](http://prijedor24h.com/images/2015/septembar/major-milan-tepic-grafit.jpg)
