04-08-2013, 12:39 PM
На данашњи дан
14-08-2013, 05:22 PM
Прије 72 године, ноћу 14. на 15. август, пред празник Велике госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је побијено најмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава. "Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсједник Удружења "Јадовно 1941.“ Душан Басташић.
Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније.
"Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.
Он каже да су усташки злочинци сутрадан ујутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пијани и крвавих униформи, прикључили процесији која се кретала улицама Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.
"Готово у исто вријеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале око 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у јаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.
Он додаје да су италијански војни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било је 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете. Њихов пепео затрпан је у пашком камењару.
Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика који би подсјећао на стравичну судбину најмање 8.020 људи, недужних жртава - Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.
Спомен-плоча у ували Слана, обновљена прије двије године, разбијена је након два дана, исту судбину доживила је 19 дана након поновног постављања 29. јула ове године. На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено је спомен- обиљежје, а тијела жртава и даље леже неексхумирана. Прошле године су потомци жртава на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.
"Данас, седамдесет и двије године касније, готово нико се неће сјетити кланице која се догодила 15. августа 1941. на Велебиту и на Пагу. А требало би, ради наших предака, нашег достојанства и наших потомака. Међу многобројним потомцима жртава, успомену на њих чува тек неколико њих“, поручује Басташић.
Мехино стање - заборављено мјесто злочина
Мехино стање, на граници Слуњског и Кладушког котара. Раније ископани ровови југославенске војске за одбрану домовине послужили су усташама Независне Државе Хрватске за масовно губилиште српског народа. У времену од 30. јула до 14. августа 1941. године убијено је на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гојковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Ријеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убијено је 4.000 српских сељака.
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније.
"Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.
Он каже да су усташки злочинци сутрадан ујутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пијани и крвавих униформи, прикључили процесији која се кретала улицама Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.
"Готово у исто вријеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале око 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у јаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.
Он додаје да су италијански војни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било је 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете. Њихов пепео затрпан је у пашком камењару.
Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика који би подсјећао на стравичну судбину најмање 8.020 људи, недужних жртава - Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.
Спомен-плоча у ували Слана, обновљена прије двије године, разбијена је након два дана, исту судбину доживила је 19 дана након поновног постављања 29. јула ове године. На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено је спомен- обиљежје, а тијела жртава и даље леже неексхумирана. Прошле године су потомци жртава на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.
"Данас, седамдесет и двије године касније, готово нико се неће сјетити кланице која се догодила 15. августа 1941. на Велебиту и на Пагу. А требало би, ради наших предака, нашег достојанства и наших потомака. Међу многобројним потомцима жртава, успомену на њих чува тек неколико њих“, поручује Басташић.
Мехино стање - заборављено мјесто злочина
Мехино стање, на граници Слуњског и Кладушког котара. Раније ископани ровови југославенске војске за одбрану домовине послужили су усташама Независне Државе Хрватске за масовно губилиште српског народа. У времену од 30. јула до 14. августа 1941. године убијено је на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гојковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Ријеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убијено је 4.000 српских сељака.
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
16-08-2013, 07:24 PM
Јасеновачке усташе су 16. августа 1942. у селу Слoбоштини код Славонске Пожеге убиле 1.165 заробљeних Козарчана. У дубоким сеоским бунарима удављено је педесеторо деце из села Требовљана под Козаром.
21-09-2013, 05:51 PM
Од убиства 13 припадника резервног састава бивше ЈНА, на Коранском мосту у Карловцу, у Хрватској, 21. септембра 1991. године, навршиле су се 22 године.
Према наводима из оптужнице хрватског правосуђа из 1992. године, откад се тај злочин и процесуира, жртве су убијене из аутоматске пушке, а на мосту су рањена још двојица заробљених резервиста ЈНА.
Према подацима Докумантационо-информативног центра Веритас, припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске су испред моста зауставили два војна камиона у којима су се из једне у другу касарну превозили припадници активног и резервног састава ЈНА. Они су, после преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени на слободу, одложили оружје.
Одмах по предаји група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у полицију, а друга - 17 војника српске националности, углавном резервисти из кордунашког места Крњак, спроводена је пешице преко моста.
Кад су ступили на Корански мост, униформисана лица са фантомкама на главама ликвидарала су њих 13, међу којима и неколико у лежећем положају, а већину хицима из аутоматског оружја у стојећем положају, навео је Веритас.
Од четворице преживелих, тројица, међу њима и један са тешким повредама, спасили су скоком са моста.
Тадашње Окружно тужилатво у Карловцу, маја 1992, подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловаца због кривичног дела против човечности и међународног права - противправним убијањем и рањавањем непријатеља.
По наводима хрватског правосуђа, Храстов којем се судило у неколико наврата, после добијања задатка да са својом групом на мосту чува и спроведе у полицију групу војника који су предали оружје, у њих је пуцао. Карловачко тужилаштво сматра да се радило о ликвидацији ратних заробљеника, за шта је прописана казна од најмање десет година затвора.
Храстов је у притвору био најпре шест месеци 1992. и поновно од маја 2009. до краја 2010. године. Он је након три ослобађајуће пресуде, одлуком Врховног суда осуђен на седам година, а из затвора у Лепоглави је изашао крајем децембра 2010. године.
Уставни суд Хрватске је случај Корански моста вратио Врховном суду на поновно одлучивање и пред измењено судско веће. Почетком септембра 2012. Врховни суд је Храстова прогласио кривим због противправног убијања и рањавања непријатеља" и осудио га на четири године затвора, и он је сада на слободи.
Према подацима Веритаса, пред Општинским судом у Карловцу, који је надлежан и за општину Крњак одакле су убијени и рањени, води се парнични поступак по тужби преживелих и породица ликвидираних, против државе Хрватске за накнаду штете.
Извор: РТС
Према наводима из оптужнице хрватског правосуђа из 1992. године, откад се тај злочин и процесуира, жртве су убијене из аутоматске пушке, а на мосту су рањена још двојица заробљених резервиста ЈНА.
Према подацима Докумантационо-информативног центра Веритас, припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске су испред моста зауставили два војна камиона у којима су се из једне у другу касарну превозили припадници активног и резервног састава ЈНА. Они су, после преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени на слободу, одложили оружје.
Одмах по предаји група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у полицију, а друга - 17 војника српске националности, углавном резервисти из кордунашког места Крњак, спроводена је пешице преко моста.
Кад су ступили на Корански мост, униформисана лица са фантомкама на главама ликвидарала су њих 13, међу којима и неколико у лежећем положају, а већину хицима из аутоматског оружја у стојећем положају, навео је Веритас.
Од четворице преживелих, тројица, међу њима и један са тешким повредама, спасили су скоком са моста.
Тадашње Окружно тужилатво у Карловцу, маја 1992, подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловаца због кривичног дела против човечности и међународног права - противправним убијањем и рањавањем непријатеља.
По наводима хрватског правосуђа, Храстов којем се судило у неколико наврата, после добијања задатка да са својом групом на мосту чува и спроведе у полицију групу војника који су предали оружје, у њих је пуцао. Карловачко тужилаштво сматра да се радило о ликвидацији ратних заробљеника, за шта је прописана казна од најмање десет година затвора.
Храстов је у притвору био најпре шест месеци 1992. и поновно од маја 2009. до краја 2010. године. Он је након три ослобађајуће пресуде, одлуком Врховног суда осуђен на седам година, а из затвора у Лепоглави је изашао крајем децембра 2010. године.
Уставни суд Хрватске је случај Корански моста вратио Врховном суду на поновно одлучивање и пред измењено судско веће. Почетком септембра 2012. Врховни суд је Храстова прогласио кривим због противправног убијања и рањавања непријатеља" и осудио га на четири године затвора, и он је сада на слободи.
Према подацима Веритаса, пред Општинским судом у Карловцу, који је надлежан и за општину Крњак одакле су убијени и рањени, води се парнични поступак по тужби преживелих и породица ликвидираних, против државе Хрватске за накнаду штете.
Извор: РТС
23-09-2013, 04:30 PM
Први албански напади на српску државу
Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала:
„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”
Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.
И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?
– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе.
Када је под међународним притиском то ипак учинила, албанска влада је под снажним аустроугарским утицајем то искористила да из три правца упадне на српску територију. Тим одредима командовали су страни официри, што указује на то да је иза свега стајала Аустроугарска.
Циљ акције био је да се изазову нереди, да се упад представи као побуна домаћег, албанског становништва, а дрски режим окарактерише као тирански, те да се гранични спор реши на штету Србије – објашњава Милош Јагодић, професор историје српског народа у новом веку на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду.
Одреди из Албаније упали су у Дебарски и Призренски округ у области у којима су после повлачења остале само мање јединице српске војске. Зато им је пошло за руком да освоје Дебар, Стругу и Охрид и стигну до улаза у Призрен, где су заустављени.
О томе је „Политика” од 10. септембра овако известила:
„Ситуација на српско-албанској граници много је критичнија него што се у први мах мислило. Арнаути су у великим масама сунули на нашу територију и наше трупе, малобројне и изненађене морале су се повући. Ми смо већ јуче саопштили да су Арнаути заузели Дебар. Има их преко шест хиљада, а предводили су их страни официри, чија народност још није утврђена.”
После првог изненађења уследио је одлучан одговор државе. Мобилисане су трупе, јачине две дивизије, у „новим крајевима” проглашено је ратно стање, донета је Уредба о јавној безбедности. До друге половине октобра српска војска ослободила је цео Призренски и Дебарски округ, а потом је, како би се до доласка међународне контролне комисије спречили нови упади, ушла на територију Албаније. То је крајем октобра замало довело до рата са Аустроугарском.
– Желећи да спрече нове упаде, Пашић и цео државни врх одолевали су притисцима и одбијали да пре доласка комисије повуку трупе из Албаније. Али, Аустроугарска је убрзо Србији упутила ултиматум да у року од осам дана повуче трупе, претећи да ће нам у супротном објавити рат. Настојећи да избегне нових конфликт, тим пре што су то тражиле и остале силе, српска војска се потом повукла из Албаније – објашњава Милош Јагодић.
Ситуација „на терену” се ускоро ипак примирила, али су последице упада биле вишеструке. Страдало је много људи – и хришћана и муслимана, дошло је до дестабилизације овог подручја, аустрофилска влада у Валони могла се пред сународницима представити као „патриотска”, али је одређену корист, према речима нашег саговорника, имала и Краљевина Србија.
Наиме, становништво ових области, под снажним утиском свега што се догодило, није се више бунило, а њихове вође су настојале да имају што боље односе са властима. То је, између осталог, помогло и српској војци да се током Првог светског рата преко тих крајева безбедније повуче према савезницима.
Ваља напоменути да, иако дотад највећи, ово није био и први српско-албански сукоб. Током читавог 19. века у Кнежевину (потоњу) Краљевину Србију било је упада наоружаних трупа из делова Османског царства насељеног Албанцима, а нарочито јак упад догодио се 1879, само годину дана пошто је Србија на Берлинском конгресу призната као самостална држава.
Само до границе....
Јавност у Србији тих дана пажљиво је пратила вести из иностранства, знајући да ће решавање и овог питања умногоме зависити од интереса великих сила. Тако је „Политика”, која је служила као један од главних извора информација, у броју од 28. септембра између осталог објавила:
„У једном извештају из Рима ’Нова слободна преса’ јавља да су Талијанска и Аустријска влада одговориле на ноту српске владе. „У одговору су”, вели се даље, „обе владе саветовале Србији да се задржи на одбрани границе, јер би прелазак исте могао да доведе до озбиљних сукоба.”
Желели договор са Албанцима
Са простора Косовског вилајета, од Берлинског конгреса (1878) до балканских ратова (1912) иселило се, према процени Милоша Јагодића, око сто хиљада Срба. То је био резултат сталних пљачки, убистава и других врста притисака и насиља.
Он је у књизи „Нови крајеви Србије 1912–1915” (издање Филозофског факултета) изнео и податке о броју становника, на основу пописа који је, по наредби Врховне команда српске војске, у „новим крајевима” обављен фебруара и марта 1913. године.
Тако су, на основу пописа рађеног „од куће до куће”, у Приштинском округу Срби чинили 20,6, Албанци 64,1, а Турци 9,5 одсто становника. У Призренском округу (који је обухватао и неке делове данашње Албаније) Срби су чинили 14,7, Албанци 51,3, Турци 10,4, а „муслимани српског језика” 21,6 одсто становника.
У Митровачком срезу, делу Новопазарског округа, Срби су чинили 45,2, Албанци 20,9, а „муслимани српског језика” 33 одсто становника. У Приштинском округу укупно је било 240.209, а у Призренском 227.425 становника.
– Овај попис показује да је становништво Косовског вилајета било веома хетерогено, с тим да су Срби, услед притисака који су над њима у претходним деценијама спровођени, били у мањини. Чињеница да је попис обављен почетком 1913, док је Други балкански рат још трајао, показује, међутим, још нешто – да српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, то јест да етнички очисти ово подручје. Јер, да је имала такве планове Србија је 1912. могла да их спроведе, током или непосредно после ратних операција. Србија је, напротив, свима који су тамо живели гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић је на све начине настојао и да различитим мерама Албанце придобије као савезнике – указује Јагодић.
Јован Гајић
објављено: 22/09/2013
Извор: ПОЛИТИКА
Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала:
„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”
Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.
И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?
– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе.
Када је под међународним притиском то ипак учинила, албанска влада је под снажним аустроугарским утицајем то искористила да из три правца упадне на српску територију. Тим одредима командовали су страни официри, што указује на то да је иза свега стајала Аустроугарска.
Циљ акције био је да се изазову нереди, да се упад представи као побуна домаћег, албанског становништва, а дрски режим окарактерише као тирански, те да се гранични спор реши на штету Србије – објашњава Милош Јагодић, професор историје српског народа у новом веку на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду.
Одреди из Албаније упали су у Дебарски и Призренски округ у области у којима су после повлачења остале само мање јединице српске војске. Зато им је пошло за руком да освоје Дебар, Стругу и Охрид и стигну до улаза у Призрен, где су заустављени.
О томе је „Политика” од 10. септембра овако известила:
„Ситуација на српско-албанској граници много је критичнија него што се у први мах мислило. Арнаути су у великим масама сунули на нашу територију и наше трупе, малобројне и изненађене морале су се повући. Ми смо већ јуче саопштили да су Арнаути заузели Дебар. Има их преко шест хиљада, а предводили су их страни официри, чија народност још није утврђена.”
После првог изненађења уследио је одлучан одговор државе. Мобилисане су трупе, јачине две дивизије, у „новим крајевима” проглашено је ратно стање, донета је Уредба о јавној безбедности. До друге половине октобра српска војска ослободила је цео Призренски и Дебарски округ, а потом је, како би се до доласка међународне контролне комисије спречили нови упади, ушла на територију Албаније. То је крајем октобра замало довело до рата са Аустроугарском.
– Желећи да спрече нове упаде, Пашић и цео државни врх одолевали су притисцима и одбијали да пре доласка комисије повуку трупе из Албаније. Али, Аустроугарска је убрзо Србији упутила ултиматум да у року од осам дана повуче трупе, претећи да ће нам у супротном објавити рат. Настојећи да избегне нових конфликт, тим пре што су то тражиле и остале силе, српска војска се потом повукла из Албаније – објашњава Милош Јагодић.
Ситуација „на терену” се ускоро ипак примирила, али су последице упада биле вишеструке. Страдало је много људи – и хришћана и муслимана, дошло је до дестабилизације овог подручја, аустрофилска влада у Валони могла се пред сународницима представити као „патриотска”, али је одређену корист, према речима нашег саговорника, имала и Краљевина Србија.
Наиме, становништво ових области, под снажним утиском свега што се догодило, није се више бунило, а њихове вође су настојале да имају што боље односе са властима. То је, између осталог, помогло и српској војци да се током Првог светског рата преко тих крајева безбедније повуче према савезницима.
Ваља напоменути да, иако дотад највећи, ово није био и први српско-албански сукоб. Током читавог 19. века у Кнежевину (потоњу) Краљевину Србију било је упада наоружаних трупа из делова Османског царства насељеног Албанцима, а нарочито јак упад догодио се 1879, само годину дана пошто је Србија на Берлинском конгресу призната као самостална држава.
Само до границе....
Јавност у Србији тих дана пажљиво је пратила вести из иностранства, знајући да ће решавање и овог питања умногоме зависити од интереса великих сила. Тако је „Политика”, која је служила као један од главних извора информација, у броју од 28. септембра између осталог објавила:
„У једном извештају из Рима ’Нова слободна преса’ јавља да су Талијанска и Аустријска влада одговориле на ноту српске владе. „У одговору су”, вели се даље, „обе владе саветовале Србији да се задржи на одбрани границе, јер би прелазак исте могао да доведе до озбиљних сукоба.”
Желели договор са Албанцима
Са простора Косовског вилајета, од Берлинског конгреса (1878) до балканских ратова (1912) иселило се, према процени Милоша Јагодића, око сто хиљада Срба. То је био резултат сталних пљачки, убистава и других врста притисака и насиља.
Он је у књизи „Нови крајеви Србије 1912–1915” (издање Филозофског факултета) изнео и податке о броју становника, на основу пописа који је, по наредби Врховне команда српске војске, у „новим крајевима” обављен фебруара и марта 1913. године.
Тако су, на основу пописа рађеног „од куће до куће”, у Приштинском округу Срби чинили 20,6, Албанци 64,1, а Турци 9,5 одсто становника. У Призренском округу (који је обухватао и неке делове данашње Албаније) Срби су чинили 14,7, Албанци 51,3, Турци 10,4, а „муслимани српског језика” 21,6 одсто становника.
У Митровачком срезу, делу Новопазарског округа, Срби су чинили 45,2, Албанци 20,9, а „муслимани српског језика” 33 одсто становника. У Приштинском округу укупно је било 240.209, а у Призренском 227.425 становника.
– Овај попис показује да је становништво Косовског вилајета било веома хетерогено, с тим да су Срби, услед притисака који су над њима у претходним деценијама спровођени, били у мањини. Чињеница да је попис обављен почетком 1913, док је Други балкански рат још трајао, показује, међутим, још нешто – да српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, то јест да етнички очисти ово подручје. Јер, да је имала такве планове Србија је 1912. могла да их спроведе, током или непосредно после ратних операција. Србија је, напротив, свима који су тамо живели гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић је на све начине настојао и да различитим мерама Албанце придобије као савезнике – указује Јагодић.
Јован Гајић
објављено: 22/09/2013
Извор: ПОЛИТИКА
29-09-2013, 02:09 PM
Мајор Тепић исказао јунаштво!
„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
29-09-2013, 03:47 PM
07-01-2014, 09:14 PM
Муслиманске усташе су на Божић 1942. године, у селу Придворици у Херцеговини, поклале и у штали Николе Додера спалиле његове становнике. Злочин је послужио као инспирација Вуку Драшковићу за роман "Нож". Покољ је преживео будући генерал ЈНА Благоје Аџић, који је био код рођака у другом селу као полажајник.
Муслиманске усташе су такође на Божић 1993. године, у Кравици убиле 49 Срба.
Муслиманске усташе су такође на Божић 1993. године, у Кравици убиле 49 Срба.
20-01-2014, 01:41 AM
Јуче се навршило 86 година од рођења Краљевића Томислава.
![[Слика: 1526564_696165047071626_1760583836_n.jpg]](http://s9.postimg.org/cy1cgivtr/1526564_696165047071626_1760583836_n.jpg)
![[Слика: 1512566_825727837442722_1323572377_n.jpg]](http://s9.postimg.org/hxysoh1gf/1512566_825727837442722_1323572377_n.jpg)
Ако идем напријед, пратите ме...ако се повучем, убијте ме...ако умрем, осветите ме.
-Анри де ла Рошжаклен
20-03-2014, 09:22 PM
Данас се навршава 21 година од погибије 14-годишњег Споменка Гостића, најмлађег одликованог припадника ВРС, који је живот изгубио на озренском ратишту бранећи своју отаџбину!
![[Слика: 100064453990311945993676.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/6/M1/4bpCBs9k/100064453990311945993676.jpg)
Ако идем напријед, пратите ме...ако се повучем, убијте ме...ако умрем, осветите ме.
-Анри де ла Рошжаклен
21-03-2014, 06:59 PM
![[Слика: sevast-1.jpg]](http://rt.com/files/news/26/8c/c0/00/sevast-1.jpg)
01-06-2014, 11:57 PM
Јесте да је било јуче али ваља споменути . . .
Дан када су лобање постале темељ слободне Србије: 205 година од битке на Чегру
Крај пута који се некада звао Цариградски, близу Ниша, стоји споменик у знак сећања на битку на Чегру. Е сад... не би то било ништа необично... ако нешто умеју, Срби умеју да подигну споменик и поштују пале борце. Ипак, само је једна Ћеле кула – споменик саграђен од лобања палих бораца у бици на Чегру!
Давне 1809. године, српски народ се борио за ослобођење од турских освајача. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена „Чегар" поред овог града постало епицентар борбе за слободу.
А како то обично бива у историји, све је почело (или се у овом случају завршило) једним метком...
На челу српске војске скупљене „с конца и конопца" у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године. Битка се водила целог дана. Освајачи су почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац.
А онда је Стеван Сиђелић учинио нешто што нико није очекивао ...
Видевши да је битка, овако или онако изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини.
Стеван Синђелић и лобања за коју се верује да је његова
Цена победе је била огромна – Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана. А ипак ... коначни биланс је био на страни Срба – на сваког страдалог српског војника, погинула су четири турска.
За обичан народ војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цену. За Турке, наук да са Србима није лако. Као опомену, они су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш.
![[Слика: cele%2520kula-4.jpg]](http://tekstovi-pesama.com/g_img2/0/c/124908/cele%2520kula-4.jpg)
Овај морбиди споменик назвали су „Ћеле кула"
Годинама касније, враћајући се из Цариграда, поред овог јединственог споменика, застао је и француски песник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили."
Дан када су лобање постале темељ слободне Србије: 205 година од битке на Чегру
Крај пута који се некада звао Цариградски, близу Ниша, стоји споменик у знак сећања на битку на Чегру. Е сад... не би то било ништа необично... ако нешто умеју, Срби умеју да подигну споменик и поштују пале борце. Ипак, само је једна Ћеле кула – споменик саграђен од лобања палих бораца у бици на Чегру!
Давне 1809. године, српски народ се борио за ослобођење од турских освајача. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена „Чегар" поред овог града постало епицентар борбе за слободу.
А како то обично бива у историји, све је почело (или се у овом случају завршило) једним метком...
На челу српске војске скупљене „с конца и конопца" у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године. Битка се водила целог дана. Освајачи су почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац.
А онда је Стеван Сиђелић учинио нешто што нико није очекивао ...
Видевши да је битка, овако или онако изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини.
Стеван Синђелић и лобања за коју се верује да је његова
Цена победе је била огромна – Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана. А ипак ... коначни биланс је био на страни Срба – на сваког страдалог српског војника, погинула су четири турска.
За обичан народ војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цену. За Турке, наук да са Србима није лако. Као опомену, они су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш.
Овај морбиди споменик назвали су „Ћеле кула"
Годинама касније, враћајући се из Цариграда, поред овог јединственог споменика, застао је и француски песник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили."
''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)
24-06-2014, 09:52 PM
На данашњи дан 1941. усташе су бациле 186 Срба у јаму Ржани До код Љубиња у Херцеговини. Тек 1990. ови несрећници су сахрањени.
http://mojahercegovina.com/obiljezena-go...vom-polju/
http://mojahercegovina.com/obiljezena-go...vom-polju/
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 5 Гост(а)