02-12-2014, 05:34 PM
Екуменизам
![[Слика: 108019301015246250172660.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/1k/RE/bvv7ZhI/108019301015246250172660.jpg)
03-12-2014, 12:30 PM
Громовниче, Артемије ( Радосављевић) више није архијереј СПЦ.Нови владика рашко-призренски је Теодосије.
[/quote]
Благо нама са Теодосијем.
[/quote]
Благо нама са Теодосијем.
03-12-2014, 03:42 PM
03-12-2014, 04:11 PM
(03-12-2014, 03:42 PM)Борко Радовић Пише:(03-12-2014, 12:30 PM)smederevo Пише: Громовниче, Артемије ( Радосављевић) више није архијереј СПЦ.Нови владика рашко-призренски је Теодосије.
Благо нама са Теодосијем.
Слажем се с тобом. Али лако то рећи из Београда или Смедерева.
[/quote]
Можеш рећи одакле хоћеш,само је битно да ли смеш?
03-12-2014, 04:22 PM
Смедеревац, ја смем да кажем да је др Артемије смењен по политичкој линији и да је Теодосије епископ само зато што је спреман да призна да му је епархија у "Републици Косово". Шта хоћеш да кажеш? Да људи не смеју да јавно критикују владику Теодосија?
03-12-2014, 05:31 PM
На твоју константацију да је то лако рећи из Београда или Смедерева,ја само кажем да се за владику теодосија може рећи било где у Србији да је на место владике доведен како је доведен и да ради оно што му се каже а не оно што треба.Народ и треба да критикује стање у Србској православној цркви,јер је стање катастрофално и води у пропаст СрБије и СрБског народа.
03-12-2014, 09:26 PM
(03-12-2014, 05:31 PM)smederevo Пише: На твоју константацију да је то лако рећи из Београда или Смедерева,ја само кажем да се за владику теодосија може рећи било где у Србији да је на место владике доведен како је доведен и да ради оно што му се каже а не оно што треба.Народ и треба да критикује стање у Србској православној цркви,јер је стање катастрофално и води у пропаст СрБије и СрБског народа.
Шта по теби ( осим владике Теодосија ) не ваља у Српској Православној Цркви ?
04-12-2014, 08:36 AM
една од кључних улога Србске Цркве вековима била је да у Господу чува идентитет србскога рода. Да се не одрекне Крста часног и Слободе златне и када се сви вођи одрекну и поклекну. Да диже заставу Божју кад изгледа да је цео свет устао против нас јер смо са Богом и Небеском Србијом. Да одгони страх кад се сви плаше. Једном речју, да чува Косовски завет, утемељен Светим Савом, а крвљу Лазара и његових витезова запечаћен. На општу несрећу, у данашње време народ србски не осећа да врх СПЦ има снаге и воље да га води кроз мрчаве антихристовског глобализма, који прети да нам поједе утробу.
Тренутак у коме србски народ живи тежи је него икад. Неки га пореде са добом деспотовине Србије уочи њеног пада под турску власт 1459. године. Али, тада смо на престолу имали Светог Стефана Високог, витеза и мудраца који је Србство умео да води између турске Сциле и мађарске Харибде, и да сачува независност своје државе и народа; са свих страна у Србију су стизали монаси-исихасти и учени људи, попут Константина Философа; у небо над Србијом подигоше се Копорин, Каленић, Манасија. После Стефана Лазаревића, на власт је дошао деспот Ђурађ Бранковић; њему је било теже, али је и он успео да сачува све што се могло сачувати. У његово доба, византијски цар Јован Палеолог ишао је, скупа с владикама Цариградске патријаршије, папи Еугену IV у Фиренцу и Ферару на преговоре о склапању уније с Римом (1438-1439). Циљ је био једноставан: добити помоћ Запада за борбу против Турака. Ћурађ Бранковић је, за разлику од Руса који су били под јурисдикцијом Цариграда, одбио да пошаље србску црквену делегацију, говорећи да је он сусед Латина, и да од преговора неће бити ништа (и заиста: 1453, кад су Турци напали Цариград, помоћ западне војске била је мизерна). Касније, када му је фратар Јован Капистран нудио унију с Римом, Ћурађ Бранковић је рекао (да парафразирамо): „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Када бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком.“
Што се екуменизма тиче, ствари су прилично јасне: Цариградска Патријаршија коју у непријатељској Турској својим утицајем штите Ватикан и Вашингтон, чини кораке од седам миља ка уједињењу с Римом, надајући се (као у доба Светог Марка Ефеског, који је поразио унију у Фиренци и Ферари својим исповедничким сведочењем)да ће савез православних и римокатолика одолети јуришницима агресивног ислама. На јесењем скупу у Равени 2007. године (скуп је, због властољубивих претензија Цариграда, напустила делегација Руске цркве) већ се расправљало о улози папског примата у „неподељеној“ Цркви првог миленијума хришћанства, и постигнут је криптоуннјатски споразум, који јс, између осталог, наишао на оштру критику највећег богослова Свете Горе, архимандрита Георгија (Капсаниса), игумана манастира Григоријата. Равенски скуп је настављен у Србији, полутајно, у Великој Плани и манастиру Покајници (Браничевска епархија СПЦ), што је у србској јавности изазвало додатно огорчење, и оштар протест под насловом „Равенска конквиста“, који је потписало десетак угледних србских интелектуалаца.
Литургија какву данас знамо стара је најмање дванаест векова (уз ситније измене). Свештеничке молитве се читају тихо понегде још од 4. века,а од 8. века – свуда; завеса која олтар одваја од храма стара је најмање 15 векова (Јермени и Копти, који су се тад одвојили од православних, немају иконостас, али имају завесу); иконостас је, по највећем теологу иконе -Леониду Успенском, чудесно откривање тајне Олтара, као тајне обожења светих у Христу, и он од верника ништа не скрива, него им открива дубину Божјег Домостроја итд…
Наравно, нико не спори да је Литургији могуће додати неке молитве, изменити понешто што мање одговара сусрету с њеним језгром - а то су Тело и Крв Господња. Али, то се мора чинити саборно, на нивоу целе Србске Цркве, јер несаборност уноси велики немир и раздор у православни народ Божји, који сматра да су многе од ових промена, а нарочито огољавање олтара, непосредан пут ка зближавању с папистима и протестантима. Због тога је Свети архијерејски сабор СПЦ основао комисију за литургијска питања и у мају 2007. године донео одлуку да се служи, до даљег, по устаљеном вековном поретку. О свему, наравно, треба да одлучује пунота Цркве Христове у свету, а не само ми. Јер, Црква је васељенска, а не само србска.
Сада, када се налазимо пред окупацијом (коју ће Господ спречити ако Му се вапајно обратимо, не само устима, него и срцем), последње неразрушено утврђење србског народног бића је Србска Православна Црква. Поделе и неслога у СПЦ иду на руку само нашим непријатељима. Зато се на коленима треба молити Богу и Светом Сави, за милост црквене слоге и благодатног јединства у Истини, и надати се да ће саборни разум љубави победити све изазове несаборности и самовоље.
Свако добро од Господа.
Тренутак у коме србски народ живи тежи је него икад. Неки га пореде са добом деспотовине Србије уочи њеног пада под турску власт 1459. године. Али, тада смо на престолу имали Светог Стефана Високог, витеза и мудраца који је Србство умео да води између турске Сциле и мађарске Харибде, и да сачува независност своје државе и народа; са свих страна у Србију су стизали монаси-исихасти и учени људи, попут Константина Философа; у небо над Србијом подигоше се Копорин, Каленић, Манасија. После Стефана Лазаревића, на власт је дошао деспот Ђурађ Бранковић; њему је било теже, али је и он успео да сачува све што се могло сачувати. У његово доба, византијски цар Јован Палеолог ишао је, скупа с владикама Цариградске патријаршије, папи Еугену IV у Фиренцу и Ферару на преговоре о склапању уније с Римом (1438-1439). Циљ је био једноставан: добити помоћ Запада за борбу против Турака. Ћурађ Бранковић је, за разлику од Руса који су били под јурисдикцијом Цариграда, одбио да пошаље србску црквену делегацију, говорећи да је он сусед Латина, и да од преговора неће бити ништа (и заиста: 1453, кад су Турци напали Цариград, помоћ западне војске била је мизерна). Касније, када му је фратар Јован Капистран нудио унију с Римом, Ћурађ Бранковић је рекао (да парафразирамо): „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Када бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком.“
Што се екуменизма тиче, ствари су прилично јасне: Цариградска Патријаршија коју у непријатељској Турској својим утицајем штите Ватикан и Вашингтон, чини кораке од седам миља ка уједињењу с Римом, надајући се (као у доба Светог Марка Ефеског, који је поразио унију у Фиренци и Ферари својим исповедничким сведочењем)да ће савез православних и римокатолика одолети јуришницима агресивног ислама. На јесењем скупу у Равени 2007. године (скуп је, због властољубивих претензија Цариграда, напустила делегација Руске цркве) већ се расправљало о улози папског примата у „неподељеној“ Цркви првог миленијума хришћанства, и постигнут је криптоуннјатски споразум, који јс, између осталог, наишао на оштру критику највећег богослова Свете Горе, архимандрита Георгија (Капсаниса), игумана манастира Григоријата. Равенски скуп је настављен у Србији, полутајно, у Великој Плани и манастиру Покајници (Браничевска епархија СПЦ), што је у србској јавности изазвало додатно огорчење, и оштар протест под насловом „Равенска конквиста“, који је потписало десетак угледних србских интелектуалаца.
Литургија какву данас знамо стара је најмање дванаест векова (уз ситније измене). Свештеничке молитве се читају тихо понегде још од 4. века,а од 8. века – свуда; завеса која олтар одваја од храма стара је најмање 15 векова (Јермени и Копти, који су се тад одвојили од православних, немају иконостас, али имају завесу); иконостас је, по највећем теологу иконе -Леониду Успенском, чудесно откривање тајне Олтара, као тајне обожења светих у Христу, и он од верника ништа не скрива, него им открива дубину Божјег Домостроја итд…
Наравно, нико не спори да је Литургији могуће додати неке молитве, изменити понешто што мање одговара сусрету с њеним језгром - а то су Тело и Крв Господња. Али, то се мора чинити саборно, на нивоу целе Србске Цркве, јер несаборност уноси велики немир и раздор у православни народ Божји, који сматра да су многе од ових промена, а нарочито огољавање олтара, непосредан пут ка зближавању с папистима и протестантима. Због тога је Свети архијерејски сабор СПЦ основао комисију за литургијска питања и у мају 2007. године донео одлуку да се служи, до даљег, по устаљеном вековном поретку. О свему, наравно, треба да одлучује пунота Цркве Христове у свету, а не само ми. Јер, Црква је васељенска, а не само србска.
Сада, када се налазимо пред окупацијом (коју ће Господ спречити ако Му се вапајно обратимо, не само устима, него и срцем), последње неразрушено утврђење србског народног бића је Србска Православна Црква. Поделе и неслога у СПЦ иду на руку само нашим непријатељима. Зато се на коленима треба молити Богу и Светом Сави, за милост црквене слоге и благодатног јединства у Истини, и надати се да ће саборни разум љубави победити све изазове несаборности и самовоље.
Свако добро од Господа.
09-12-2014, 07:26 PM
ПРАВОСЛАВНО РАЗОБЛИЧЕЊЕ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈА ЗА НОВО УЧЕЊЕ О „ПОДЕЉЕНОЈ ЦРКВИ“…
ПРОГЛАС И ПЕТИЦИЈА – САБОРА СВЕШТЕНИКА И МОНАХА поводом унијатских саблазни које је патријарх начинио у сусрету са папом у Јерусалиму. Међутим, како ово опомињуће Светоотачко упозорење није наишло на отворене уши патријарха Вартоломеја, већ је исти наставио скрнавним делима са папом и на минулој прослави Светог апостола Андреја у Цариграду, морамо православну пажњу и исповедање држати на великом опрезу, нарочито данас када се Православна Црква разбија баш од стране главних предстојника Њених.
”НОВА ЕКЛИСИОЛОГИЈА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА”
ВЕЋЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ И ПОТКОПАВАЊЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОД ОВОГ сАТАНА – ЈОШ ОД ВРЕМЕНА СВОГ (ОТ)ПАДА ОД БОГА – НИЈЕ ПРИРЕДИО
Бестидно подметање и спровођење
анти-Црквеног учења
од стране патријарха Вартоломеја !?
(Текст објављен са позивом на потписивање. Већ га потписало шест грчких Архијереја и мноштво монаштва, свештенства и народа)…
Уочи самог сусрета Патријарха Вартоломеја и Папе Франциска у Цариграду, појавио се у јавности најновији текст Сабора свештеника и монаха под називом „Нова еклисиологија Васељенског Патријарха г.Вартоломеја”.
Сабор светшеника и монаха познат је, не само у Грчкој већ и широм Православља, по свом доследном анти-екуменистичком ставу и вишегодишњој активној борби против Екуменизма, а српској јавности посебно је познат по састављању Исповедања Вере против Екуменизма, објављеног 2009. године, са упућеним тада позивом свима који се слажу са њим да га потпишу. Тада је прикупљено преко 30.000 потписа оних који су подржали Исповедање Вере против Екуменизма.
У најновијем тексту оштро се критикује од стране Патријарха Вартоломеја често изражаван став о подељеној Цркви, као да Црква више није једна нити јединствена. То схватање директно се супротставља исповедању израженом у Символу Вере да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. То даље свакако подразумева следећи корак, а то је уједињење ”подељене” Цркве, тј. Папизма и Православља.
У наставку доносимо неке од порука које носи најновији текст Сабора свештеника и монаха ”Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја”.
+ + +
Ispovedanje-vere-protiv-ekumenizma-proglas-pravoslavnih-monaha-i-sveštenikaСастављачи текста, чланови Сабора свештеника и монаха, на почетку најпре изражавају своје жаљење због ”онога што се пре неколико месеци збило у Светој Земљи.
Између осталог, Васељенски Патријарх г. Вартоломеј изразио је током сусрета са Папом Франциском у Јерусалиму 25. маја о.г. нову и потпуно страну Православљу еклисиологију; као најгори израз и врхунац погрешног еклисиолошког правца којим се одавно кренуло, ова нова еклисиологија одбацује неповредивост и ненарушивост Цркве, иако је она, према светим Оцима, ”Богочовек Христос продужен у све векове и сву вечност. Због тога Црква нема мрље или боре или нешто слично” (св. Јустин Поповић).
Насупрот томе, сагласно речима Патријарха, Црква је, и поред воље Свемоћног Христа, поцепана”.
У поглављу Излагање еклисиологије ”поцепане Цркве” састављачи наводе неке од изјава Патријарха Вартоломеја.
Тако је у Јерусалиму маја 2014. у свом обраћању Патријарху Јерусалимском, г. Вартоломеј изјавио:
”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, основана од у ‘почетку Логоса’, који ‘беше у Бога’, и који Логос ‘беше Бог’, сагласно евангелисту љубави, се нажалост, током свог служења на земљи, због превладавања људске слабости и ограничене воље људскога ума, поцепала у времену. Тако су се образовала разна стања и групе, од којих свака претендује на ‘веродостојност’ и ‘истину’. Истина је међутим Једна – Христос – и од њега основана Једна Црква.
На несрећу превладао је људски чинилац, и нагомилавањем додатака ‘теолошких’, ‘практичних’ и ‘социјалних’, помесне Цркве су одведене у цепање јединства вере, у изолацију, а некада се то развило у непријатељско ратовање”.
Стога и састављачи закључују:
”Овај став није сасвим нов; још много раније Васељенски Патријарх изразио је своје мишљење у прилог једнакости Православне Цркве и јереси Папизма:
‘Једно заједничко тајинско разумевање Цркве је израсло, очувано и раширено дијахронијски од апостолског времена […] Мешовита Комисија је имала снаге да објави да наше Цркве признају једна другу као Сестре Цркве, заједнички одговорне за очување једне Цркве Божије, са верношћу божанском плану, и са једним сасвим особитим начином што се тиче јединства […] Са овом перспективом подстичемо наше вернике, Католике и Православне, да јачају дух братства, који произилази из једног Крштења и од заједничарења у тајинском животу’ (Common Declaration Signed in the Vatican by Pope John Paul II and patriarch Bartholomew I, June 29, 1995).
‘За разумевање штетних елемената старога квасца, што представља претпоставку истинског и спасоносног покајања, дијалог је веома користан […] Пошто дакле једна Црква признаје да је друга Црква поседник божанске благодати и водитељ спасењу, искључује се, као противречно том ставу, покушај одвајања верних од једне и њиховог присаједињења другој. Јер свака помесна Црква није ривал другим помесним Црквама, него је једно тело са њима и жели да живи то јединство у Христу – тј. жели његово васпостављање – које је у прошлости било нарушено, а не апсорбовање друге’ (Поздравни говор упућен папској делегацији предвођеној Кардиналом William Keeler-ом, приликом Престоног Празника Цариградске Патријаршије, 1998).
Ово чудно проширивање Цркве није оставило ван окола ни јеретике Протестанте; о деветој Генералној Скупштини Светског Савета Цркава у Порто Алегре у Бразилу (фебруар 2006), г. Вартоломеј је 2008. године изјавио следеће:
‘Ослобођени дакле сметњи из прошлости и одлучни да пребивамо сједињени и да деламо заједнички, поставили смо, пре две године, током трајања Девете Скупштине у Porto Alegre-у у Бразилу, основе једног новог периода у животу ССЦ’ (говор поводом шездесетогодишњице од оснивања Светског Савета Цркава).
На опште изненађење текст Саопштења те Скупштине говори о ”црквама” ССЦ:
‘Свака Црква је Католичанска Црква, али не и њена пуноћа. Свака Црква достиже своју католичанскост када је у општењу осталим црквама […] Један без другог смо осиромашени’ (из Саопштења Called to be the One Church, параграфи 6. и 7)”.
Све претходно наведено, додају састављачи текста, представља само ”промоцију и продужење старог предлога Патријарха Атинагоре, ментора каснијих предводника Свејереси Екуменизма:
‘У кретању према јединству, не ради се о корачању једне Цркве према другој, него све заједно да поново оснујемо Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у сапостојању на Истоку и Западу, као што смо живели до 1054, поред и тада постојећих теолошких разлика’ (Патријарашка Порука поводом Божића 1967)”.
У поглављу Дијахронијски практична примена нове еклисиологије, састављачи показују да су ”ова уверења Васељенског Патријарха практично оверена на разним ранијим манифестацијама екуменистичког бивствовања: на пример, присуством и заједничком молитвом Васељенског Патријарха на вечерњу Престоног празника Рима (јун 1995), на сахрани Папе Јована Павла II (април 2005), на папској литургији у Ватикану (јун 2008), на заседању Католичких Епископа (октобар 2008) и на првој званичној литургији Папе Франциска (март 2013), заједничким благосиљањем православних верника од стране г. Вартоломеја и Кардинала Cassidy (Фанар, Престони Празник 1992), као и учешћем Папе Бенедикта 16. на Патријаршској Литургији у Фанару (новембар 2006), где је Папа, имајући на себи омофор, произнео Оче наш и отпевано му је Многољетствије!
Papa Franjo i patrijarh Vartolomej na zajedničkoj molitvi u Jerusalimu
Недавном заједничком молитвом у Јерусалиму (мај 2014), пред Пресветим Гробом. Такође и предавањем светога Путира као дара новоизабраном унијатском епископу ”Каркавијском” (за Атину), Димитрију Салахи (мај 2008). Још и учешћем папског епископа Louis Pelatre на вечерњу љубави у Фанару за Пасху 2009, обичај који је настављен и наредних година, заједно са уласком инославних у Олтар кроз Свете Двери. Учешћем г. Вартоломеја на Сабору Англиканаца у Labeth Palace (новембар 1993). У оквиру својих екуменистичких настојања г. Вартоломеј није пропустио да подстакне и новог Патријарха Бугарске, Његову Светост г. Неофита, да врати Бугарску Патријаршију у екуменски покрет, који је напустила 1998 (Поздравни говор Његове Светости Патријарха Вартоломеја приликом званичног пријема Сватјејшег Патријарха Бугарског г. Неофита).”
Према састављачима текста Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја наведене ”изјаве и догађаји представљају учвршћени еклисиолошки став Васељенског Патријарха г. Вартоломеја. Његова недавна изјава у Јерусалиму показује јасно и очигледну противречност или дволичност те еклисиологије, што је карактеристика Екуменизма, јер са једне стране истиче Једну Цркву, али ‘поцепану у времену’. У том случају патријарашки текст ствара смутњу и јасно је да није надахнут Светим Духом, који је Дух ‘прави’. (Пс. 50, 12; уп. Јк. 5, 12). Уз то је разумљиво да овај став представља најмање свесну негацију јединства ‘Једне’ Цркве као њене одлике и онтолошке датости”. Стога закључују састављачи текста да сваки ”клирик или лаик који свесно доводи у питање или одбацује веровање Цркве, како је оно са сваком прецизношћу утврђено Оросима Васељенских Сабора и особито члановима Символа Вере, логично отпада од Тела Цркве, подвргавајући се рашчиењењу или одлучењу, сагласно одлукама Васељенских Сабора”.
”Јасно обећање Господа, да врата адова неће надвладати Цркву”, наводи се у тексту, ”- а нарочито зато што је лудост Божија мудрија од људи, и слабост Божија јача од људи – обара сваку тврдњу Патријарха да је ‘превладао људски чинилац’ у двехиљадугодишњој Њеној историји!”.
Пошто се Христос ”не раздели”, јединство је неодвојиви ”посед” Цркве, поглавље је у коме се наводи да ”Црква имајући као своје онтолошко начело јединство, не тежи ка њему, него га једноставно чува – да чува јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3) – а то је Њена основна одлика, будући да ‘Црква није име раздвајања, него је јединства и сагласја име’ (Свети Јован Златоусти). Црква подељена и поцепана је чудовиште и обична фантазија”. Такође је ”начело Цркве јединство догматске вере; јер као што Глава Цркве, Христос, не може да се поцепа – зар се Христос раздели (Еф. 4, 5) – тако и у Цркви постоји један Господ, једна вера једно Крштење, а не догматско разногласје; Црква обликује једну веру у христоименој плироми, ‘сједињујући верне једне са другима једновидно, по једној благодати и позиву вере’.
Отпадање јеретика не наноси штету Цркви, једно је од основних начела православне еклисиологије, и поглавље у коме се износи да ”отпадање јеретика Латина и одсуство јеретика Протестаната из Једне и Католичанске Цркве нити Јој је нанело, нити јој може нанети штету; отворено објављују Православни Патријарси на Сабору 18. века богочовечанску целовитост Цркве и отпадање Латина због гордости Папе: ‘А затим, пре неког времена, под утицајем Злога, Папа Римски скренувши са правог пута и у наопаке догмате и новачења павши, отпаде од целине тела благочестиве Цркве и отцепи се […] Док су четири дела наведеног једра остала чврсто спојена и зашивена, којима ми безопасно и мирно пловимо морем овога живота […] Тако да се наша благочестива Христова Црква оснива на четири стуба, тј. четири Патријаршије, и пребива неуздрмана и непоколебива’ (Одговори Православних Патријараха Истока Англиканцима Незаклетим 1716/1725).
Свакако, јерес није само кварење вере у главним догматима, него и у најмањим, што се увек развија на горе. Заједно са многим другим светима Патријарх Цариградски свети Тарасије примећује: ‘Јер грешити у догматима, било малим било великим, истоветно је; јер се на оба начина закон Божији укида’ (Записници Седмог Васељенског Сабора). И велики Патријарх Цариградски Генадије Схоларије то потврђује: ‘Било да у великоме или у маломе греши неко у односу на истине вере, јеретик је’ (Сабрана дела том 3)”.
Приводећи крају текст Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја, Сабор свештеника и монаха наводи још једном да ”иако подељена ‘у историји’, Једна Црква наставља да постоји ‘негде-на неки начин’, сагласно Патријарху Вартоломеју”, и додаје:
”Очигледно је, међутим, у веровању Цркве да Њено јединство представља Њену онтолошку и неодвојиву одлику, јер је Она Тело недељивога и Свемоћнога Христа Бога. Као Тело Христово и испуњење Његовога дела Црква не може да се подели, јер то представља Њено укидање и ‘пораз’ Божанства, нити може да престане да постоји јер Она представља испуњење обећања вечнога спасења на земљи. Јединство Тела Цркве изражава се између осталог и у јединственој догматској вери, чије довођење у сумњу представља јерес, довођење у сумњу претпоставки нашега спасења. Христос је рекао да онај ко се одвоји од Чокота, тј. од Њега самога, суши се лоза и пропада (Јн. 15, 4-6)”.
Овај значајни документ завршава молитвеном жељом да ”Васељенски Патријарх г. Вартоломеј добро промисли о својој великој одговорности према онима које води у заблуду и у огољење Цркве од ‘хитона истине, истканог од вишњег богословља’ (Кондак Недеље светих Отаца Четвртог Васељенског Сабора)”.
Архимандрит Симон
Преузето са: Србин.инфо
Напомена:
Ко год од клирика, монаха, монахиња и лаика жели да учествује у овом малом јавном излагању православног исповедања може то да изјави пишући: „Слажем се са текстом о Новој еклисиологији и потписујем“ (на енглеском: I agree with the text of New ecclesiology, and subscribe to it).
Изјаву са својим именом и свештеничким, монашким или професионалним статусом, нека пошаљe на адресу часописа:
Periodical „Theodromia”, Tsimiski 128, Thessaloniki 546 21, Greece, факс +30 2310 276 590 или на e-mail адресу: synaxisorthkm@gmail.com.
Са објављивањем текста упућен је и позив свим клирицима и лаицима који се слажу са изнетим ставовима у тексту, да својим потписима подрже најновији вид протеста против кварења на овај начин Православне Вере.
Нови текст већ је потписан од стране шест Архијереја Грчке Цркве. Њихова имена су: Серафим Пирејски, Серафим Китирски, Козма Етолски, Јеремија Гортински, Андреј Дриинупољски и Павле Глифадски.
Такође, текст су својим потписима подржали већи број Игумана, Светогораца, свештеника, монаха, монахиња и велики број верника. До сада је већ прикупљено преко 2.000 потписа.
У име Сабора Свештеника и Монаха текст су потписали:
Архим. Атанасије Анастасиу
Проигуман манастира Велики Метеори
Архим. Сарандис Сарандос
Парох храма Успења Богородице, Амарусион, Атика
Архим. Григорије Хаџиниколау
Игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеа, Волос
Старац Јеромонах Евстратије
Манастир Велика Лавра, Света Гора
Протојереј Георгије Металинос
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Атини
Протојереј Теодор Зисис
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Солуну
ПРОГЛАС И ПЕТИЦИЈА – САБОРА СВЕШТЕНИКА И МОНАХА поводом унијатских саблазни које је патријарх начинио у сусрету са папом у Јерусалиму. Међутим, како ово опомињуће Светоотачко упозорење није наишло на отворене уши патријарха Вартоломеја, већ је исти наставио скрнавним делима са папом и на минулој прослави Светог апостола Андреја у Цариграду, морамо православну пажњу и исповедање држати на великом опрезу, нарочито данас када се Православна Црква разбија баш од стране главних предстојника Њених.
”НОВА ЕКЛИСИОЛОГИЈА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА”
ВЕЋЕ ЛИЦЕМЕРЈЕ И ПОТКОПАВАЊЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОД ОВОГ сАТАНА – ЈОШ ОД ВРЕМЕНА СВОГ (ОТ)ПАДА ОД БОГА – НИЈЕ ПРИРЕДИО
Бестидно подметање и спровођење
анти-Црквеног учења
од стране патријарха Вартоломеја !?
(Текст објављен са позивом на потписивање. Већ га потписало шест грчких Архијереја и мноштво монаштва, свештенства и народа)…
Уочи самог сусрета Патријарха Вартоломеја и Папе Франциска у Цариграду, појавио се у јавности најновији текст Сабора свештеника и монаха под називом „Нова еклисиологија Васељенског Патријарха г.Вартоломеја”.
Сабор светшеника и монаха познат је, не само у Грчкој већ и широм Православља, по свом доследном анти-екуменистичком ставу и вишегодишњој активној борби против Екуменизма, а српској јавности посебно је познат по састављању Исповедања Вере против Екуменизма, објављеног 2009. године, са упућеним тада позивом свима који се слажу са њим да га потпишу. Тада је прикупљено преко 30.000 потписа оних који су подржали Исповедање Вере против Екуменизма.
У најновијем тексту оштро се критикује од стране Патријарха Вартоломеја често изражаван став о подељеној Цркви, као да Црква више није једна нити јединствена. То схватање директно се супротставља исповедању израженом у Символу Вере да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. То даље свакако подразумева следећи корак, а то је уједињење ”подељене” Цркве, тј. Папизма и Православља.
У наставку доносимо неке од порука које носи најновији текст Сабора свештеника и монаха ”Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја”.
+ + +
Ispovedanje-vere-protiv-ekumenizma-proglas-pravoslavnih-monaha-i-sveštenikaСастављачи текста, чланови Сабора свештеника и монаха, на почетку најпре изражавају своје жаљење због ”онога што се пре неколико месеци збило у Светој Земљи.
Између осталог, Васељенски Патријарх г. Вартоломеј изразио је током сусрета са Папом Франциском у Јерусалиму 25. маја о.г. нову и потпуно страну Православљу еклисиологију; као најгори израз и врхунац погрешног еклисиолошког правца којим се одавно кренуло, ова нова еклисиологија одбацује неповредивост и ненарушивост Цркве, иако је она, према светим Оцима, ”Богочовек Христос продужен у све векове и сву вечност. Због тога Црква нема мрље или боре или нешто слично” (св. Јустин Поповић).
Насупрот томе, сагласно речима Патријарха, Црква је, и поред воље Свемоћног Христа, поцепана”.
У поглављу Излагање еклисиологије ”поцепане Цркве” састављачи наводе неке од изјава Патријарха Вартоломеја.
Тако је у Јерусалиму маја 2014. у свом обраћању Патријарху Јерусалимском, г. Вартоломеј изјавио:
”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, основана од у ‘почетку Логоса’, који ‘беше у Бога’, и који Логос ‘беше Бог’, сагласно евангелисту љубави, се нажалост, током свог служења на земљи, због превладавања људске слабости и ограничене воље људскога ума, поцепала у времену. Тако су се образовала разна стања и групе, од којих свака претендује на ‘веродостојност’ и ‘истину’. Истина је међутим Једна – Христос – и од њега основана Једна Црква.
На несрећу превладао је људски чинилац, и нагомилавањем додатака ‘теолошких’, ‘практичних’ и ‘социјалних’, помесне Цркве су одведене у цепање јединства вере, у изолацију, а некада се то развило у непријатељско ратовање”.
Стога и састављачи закључују:
”Овај став није сасвим нов; још много раније Васељенски Патријарх изразио је своје мишљење у прилог једнакости Православне Цркве и јереси Папизма:
‘Једно заједничко тајинско разумевање Цркве је израсло, очувано и раширено дијахронијски од апостолског времена […] Мешовита Комисија је имала снаге да објави да наше Цркве признају једна другу као Сестре Цркве, заједнички одговорне за очување једне Цркве Божије, са верношћу божанском плану, и са једним сасвим особитим начином што се тиче јединства […] Са овом перспективом подстичемо наше вернике, Католике и Православне, да јачају дух братства, који произилази из једног Крштења и од заједничарења у тајинском животу’ (Common Declaration Signed in the Vatican by Pope John Paul II and patriarch Bartholomew I, June 29, 1995).
‘За разумевање штетних елемената старога квасца, што представља претпоставку истинског и спасоносног покајања, дијалог је веома користан […] Пошто дакле једна Црква признаје да је друга Црква поседник божанске благодати и водитељ спасењу, искључује се, као противречно том ставу, покушај одвајања верних од једне и њиховог присаједињења другој. Јер свака помесна Црква није ривал другим помесним Црквама, него је једно тело са њима и жели да живи то јединство у Христу – тј. жели његово васпостављање – које је у прошлости било нарушено, а не апсорбовање друге’ (Поздравни говор упућен папској делегацији предвођеној Кардиналом William Keeler-ом, приликом Престоног Празника Цариградске Патријаршије, 1998).
Ово чудно проширивање Цркве није оставило ван окола ни јеретике Протестанте; о деветој Генералној Скупштини Светског Савета Цркава у Порто Алегре у Бразилу (фебруар 2006), г. Вартоломеј је 2008. године изјавио следеће:
‘Ослобођени дакле сметњи из прошлости и одлучни да пребивамо сједињени и да деламо заједнички, поставили смо, пре две године, током трајања Девете Скупштине у Porto Alegre-у у Бразилу, основе једног новог периода у животу ССЦ’ (говор поводом шездесетогодишњице од оснивања Светског Савета Цркава).
На опште изненађење текст Саопштења те Скупштине говори о ”црквама” ССЦ:
‘Свака Црква је Католичанска Црква, али не и њена пуноћа. Свака Црква достиже своју католичанскост када је у општењу осталим црквама […] Један без другог смо осиромашени’ (из Саопштења Called to be the One Church, параграфи 6. и 7)”.
Све претходно наведено, додају састављачи текста, представља само ”промоцију и продужење старог предлога Патријарха Атинагоре, ментора каснијих предводника Свејереси Екуменизма:
‘У кретању према јединству, не ради се о корачању једне Цркве према другој, него све заједно да поново оснујемо Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у сапостојању на Истоку и Западу, као што смо живели до 1054, поред и тада постојећих теолошких разлика’ (Патријарашка Порука поводом Божића 1967)”.
У поглављу Дијахронијски практична примена нове еклисиологије, састављачи показују да су ”ова уверења Васељенског Патријарха практично оверена на разним ранијим манифестацијама екуменистичког бивствовања: на пример, присуством и заједничком молитвом Васељенског Патријарха на вечерњу Престоног празника Рима (јун 1995), на сахрани Папе Јована Павла II (април 2005), на папској литургији у Ватикану (јун 2008), на заседању Католичких Епископа (октобар 2008) и на првој званичној литургији Папе Франциска (март 2013), заједничким благосиљањем православних верника од стране г. Вартоломеја и Кардинала Cassidy (Фанар, Престони Празник 1992), као и учешћем Папе Бенедикта 16. на Патријаршској Литургији у Фанару (новембар 2006), где је Папа, имајући на себи омофор, произнео Оче наш и отпевано му је Многољетствије!
Papa Franjo i patrijarh Vartolomej na zajedničkoj molitvi u Jerusalimu
Недавном заједничком молитвом у Јерусалиму (мај 2014), пред Пресветим Гробом. Такође и предавањем светога Путира као дара новоизабраном унијатском епископу ”Каркавијском” (за Атину), Димитрију Салахи (мај 2008). Још и учешћем папског епископа Louis Pelatre на вечерњу љубави у Фанару за Пасху 2009, обичај који је настављен и наредних година, заједно са уласком инославних у Олтар кроз Свете Двери. Учешћем г. Вартоломеја на Сабору Англиканаца у Labeth Palace (новембар 1993). У оквиру својих екуменистичких настојања г. Вартоломеј није пропустио да подстакне и новог Патријарха Бугарске, Његову Светост г. Неофита, да врати Бугарску Патријаршију у екуменски покрет, који је напустила 1998 (Поздравни говор Његове Светости Патријарха Вартоломеја приликом званичног пријема Сватјејшег Патријарха Бугарског г. Неофита).”
Према састављачима текста Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја наведене ”изјаве и догађаји представљају учвршћени еклисиолошки став Васељенског Патријарха г. Вартоломеја. Његова недавна изјава у Јерусалиму показује јасно и очигледну противречност или дволичност те еклисиологије, што је карактеристика Екуменизма, јер са једне стране истиче Једну Цркву, али ‘поцепану у времену’. У том случају патријарашки текст ствара смутњу и јасно је да није надахнут Светим Духом, који је Дух ‘прави’. (Пс. 50, 12; уп. Јк. 5, 12). Уз то је разумљиво да овај став представља најмање свесну негацију јединства ‘Једне’ Цркве као њене одлике и онтолошке датости”. Стога закључују састављачи текста да сваки ”клирик или лаик који свесно доводи у питање или одбацује веровање Цркве, како је оно са сваком прецизношћу утврђено Оросима Васељенских Сабора и особито члановима Символа Вере, логично отпада од Тела Цркве, подвргавајући се рашчиењењу или одлучењу, сагласно одлукама Васељенских Сабора”.
”Јасно обећање Господа, да врата адова неће надвладати Цркву”, наводи се у тексту, ”- а нарочито зато што је лудост Божија мудрија од људи, и слабост Божија јача од људи – обара сваку тврдњу Патријарха да је ‘превладао људски чинилац’ у двехиљадугодишњој Њеној историји!”.
Пошто се Христос ”не раздели”, јединство је неодвојиви ”посед” Цркве, поглавље је у коме се наводи да ”Црква имајући као своје онтолошко начело јединство, не тежи ка њему, него га једноставно чува – да чува јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3) – а то је Њена основна одлика, будући да ‘Црква није име раздвајања, него је јединства и сагласја име’ (Свети Јован Златоусти). Црква подељена и поцепана је чудовиште и обична фантазија”. Такође је ”начело Цркве јединство догматске вере; јер као што Глава Цркве, Христос, не може да се поцепа – зар се Христос раздели (Еф. 4, 5) – тако и у Цркви постоји један Господ, једна вера једно Крштење, а не догматско разногласје; Црква обликује једну веру у христоименој плироми, ‘сједињујући верне једне са другима једновидно, по једној благодати и позиву вере’.
Отпадање јеретика не наноси штету Цркви, једно је од основних начела православне еклисиологије, и поглавље у коме се износи да ”отпадање јеретика Латина и одсуство јеретика Протестаната из Једне и Католичанске Цркве нити Јој је нанело, нити јој може нанети штету; отворено објављују Православни Патријарси на Сабору 18. века богочовечанску целовитост Цркве и отпадање Латина због гордости Папе: ‘А затим, пре неког времена, под утицајем Злога, Папа Римски скренувши са правог пута и у наопаке догмате и новачења павши, отпаде од целине тела благочестиве Цркве и отцепи се […] Док су четири дела наведеног једра остала чврсто спојена и зашивена, којима ми безопасно и мирно пловимо морем овога живота […] Тако да се наша благочестива Христова Црква оснива на четири стуба, тј. четири Патријаршије, и пребива неуздрмана и непоколебива’ (Одговори Православних Патријараха Истока Англиканцима Незаклетим 1716/1725).
Свакако, јерес није само кварење вере у главним догматима, него и у најмањим, што се увек развија на горе. Заједно са многим другим светима Патријарх Цариградски свети Тарасије примећује: ‘Јер грешити у догматима, било малим било великим, истоветно је; јер се на оба начина закон Божији укида’ (Записници Седмог Васељенског Сабора). И велики Патријарх Цариградски Генадије Схоларије то потврђује: ‘Било да у великоме или у маломе греши неко у односу на истине вере, јеретик је’ (Сабрана дела том 3)”.
Приводећи крају текст Нова еклисиологија Патријарха Вартоломеја, Сабор свештеника и монаха наводи још једном да ”иако подељена ‘у историји’, Једна Црква наставља да постоји ‘негде-на неки начин’, сагласно Патријарху Вартоломеју”, и додаје:
”Очигледно је, међутим, у веровању Цркве да Њено јединство представља Њену онтолошку и неодвојиву одлику, јер је Она Тело недељивога и Свемоћнога Христа Бога. Као Тело Христово и испуњење Његовога дела Црква не може да се подели, јер то представља Њено укидање и ‘пораз’ Божанства, нити може да престане да постоји јер Она представља испуњење обећања вечнога спасења на земљи. Јединство Тела Цркве изражава се између осталог и у јединственој догматској вери, чије довођење у сумњу представља јерес, довођење у сумњу претпоставки нашега спасења. Христос је рекао да онај ко се одвоји од Чокота, тј. од Њега самога, суши се лоза и пропада (Јн. 15, 4-6)”.
Овај значајни документ завршава молитвеном жељом да ”Васељенски Патријарх г. Вартоломеј добро промисли о својој великој одговорности према онима које води у заблуду и у огољење Цркве од ‘хитона истине, истканог од вишњег богословља’ (Кондак Недеље светих Отаца Четвртог Васељенског Сабора)”.
Архимандрит Симон
Преузето са: Србин.инфо
Напомена:
Ко год од клирика, монаха, монахиња и лаика жели да учествује у овом малом јавном излагању православног исповедања може то да изјави пишући: „Слажем се са текстом о Новој еклисиологији и потписујем“ (на енглеском: I agree with the text of New ecclesiology, and subscribe to it).
Изјаву са својим именом и свештеничким, монашким или професионалним статусом, нека пошаљe на адресу часописа:
Periodical „Theodromia”, Tsimiski 128, Thessaloniki 546 21, Greece, факс +30 2310 276 590 или на e-mail адресу: synaxisorthkm@gmail.com.
Са објављивањем текста упућен је и позив свим клирицима и лаицима који се слажу са изнетим ставовима у тексту, да својим потписима подрже најновији вид протеста против кварења на овај начин Православне Вере.
Нови текст већ је потписан од стране шест Архијереја Грчке Цркве. Њихова имена су: Серафим Пирејски, Серафим Китирски, Козма Етолски, Јеремија Гортински, Андреј Дриинупољски и Павле Глифадски.
Такође, текст су својим потписима подржали већи број Игумана, Светогораца, свештеника, монаха, монахиња и велики број верника. До сада је већ прикупљено преко 2.000 потписа.
У име Сабора Свештеника и Монаха текст су потписали:
Архим. Атанасије Анастасиу
Проигуман манастира Велики Метеори
Архим. Сарандис Сарандос
Парох храма Успења Богородице, Амарусион, Атика
Архим. Григорије Хаџиниколау
Игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеа, Волос
Старац Јеромонах Евстратије
Манастир Велика Лавра, Света Гора
Протојереј Георгије Металинос
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Атини
Протојереј Теодор Зисис
Професор у пензији Богословског Факултета Универзитета у Солуну
12-12-2014, 02:04 PM
Тријумф Православља у Бугарској
Свештеник Владимир Дојчев, учесник протеста испред патријаршије:
Данашњи дан је доказао колико је велико милосрђе Владике Христа према нама и колико је силно заступништво Пресвете Богородице и Њене мајке свете Ане пред Њим. Такође, и то, да у нашој земљи заиста постоји црквени народ, који воли Бога, Православну Веру и саосећајан је са ближњим. Поносим се сваким посебно, са којима смо певали тропаре на зими, а исто и онима, који су молитвено били с нама и предстојали пред Господом у заштити чистоте Вере. Данашњи дан је доказао, такође, да је потребно сасвим мало, да би те волели верујући. Има дана, који су велики као године. Слава Теби Боже!
А почело је овако… Пред Синодалним двором Бугарске православне цркве налази се на десетине хришћана, свештеника и монаха који поју црквене песме, како би умолили Бога да буде одбачена одлука Светог Синода о избору архимандрита Дионисија за епископа Бугарске цркве. Дана 28. 11. 2014. године Свети Синод је на свом заседању донео одлуку да архим. Дионисије буде хиротонисан за епископа са титулом Стобијски и да се хиротонија обави 21. децембра у Храму Св. Недеље.
09.12.2014. Синод заседа од 9 до 13 часова, док се народ пред зградом патријаршије моли да темплар Дионисије не постане епископ. Дионисије бојажњиво посматра иза завесе са првог спрата дешавања напољу.
Архимандрита Дионисија је за епископа предложио патријарх Неофит, али предлог нису подржали и сви остали архијереји. Против су били: Калиник Врачански, Јоаникије Сливенски, Галактион Старозагорски, Гаврило Ловчански и Серафим Неврокопски. Након одлуке Синода, верници су се организовали и сачинили петицију (коју је потписало 2000 људи) против хиротоније архим. Дионисија.
Поводом овог догађаја, они су се организовано окупили пред Синодалним двором како би молитвом умолили Бога да овај архимандрит не буде хиротонисан у епископски чин. Иначе, 9. децембра започело је и заседање Светог Синода. Верници и духовници који су против ове хиротоније сматрају да архим. Дионисије није био довољно дуго као искушеник у манастиру, а потом ни као монах. Такође, на његову иницијативу и уз његово учешће поставља се проблематичан чин архонта у Бугарској православној цркви, кроз који привилеговани положај задобијају поједини моћници.
Међутим било је и оних који су се ставили у одбрану архимандрита Дионисија и који су се такође организовали и направили петицију. Таквих је око 1000, али многи од њих не знају и нису упознати са информацијама које се појављују у медијима. Показало се да се људи, који су потписали петицију против архимандрита, налазе и на списковима оних који га подржавају. Они који штите архимандрита Дионисија објавили су да ће 21. децембра организовати скуп у знак подршке. Они, такође траже да се врши строга контрола људи који ће присуствовати скупу, како би се избегло да се на том догађају нађу они који су против хиротоније. У међувремену хришћани из Варне се припремају за свеноћно молитвено бденије, како Бог не би дозволио да до хиротоније злогласног архимандрита дође.
Према последњим сазнањима хиротонија архимандрита Дионисија се одлаже, а наредних дана писаћемо опширније о овим дешавањима… И, шта се даље десило…
Патријарх Неофит излази пред народ да саопшти да је повукао свој предлог и да је Синод поништио предлог да Дионисије постане епископ.
То је био исход десетодневне агоније у Бугарској. Православни хришћани су уз своје свештенство покренули петицију 1. децембра да се одлука Светог Синода о постављању архимандрита Дионисија обори. Два дана после покретања петиције јавило се отвореним писмом и светогорско монашко братство манастира Зограф у подршку православнима.
Свештеник Владимир Дојчев, учесник протеста испред патријаршије:
Данашњи дан је доказао колико је велико милосрђе Владике Христа према нама и колико је силно заступништво Пресвете Богородице и Њене мајке свете Ане пред Њим. Такође, и то, да у нашој земљи заиста постоји црквени народ, који воли Бога, Православну Веру и саосећајан је са ближњим. Поносим се сваким посебно, са којима смо певали тропаре на зими, а исто и онима, који су молитвено били с нама и предстојали пред Господом у заштити чистоте Вере. Данашњи дан је доказао, такође, да је потребно сасвим мало, да би те волели верујући. Има дана, који су велики као године. Слава Теби Боже!
А почело је овако… Пред Синодалним двором Бугарске православне цркве налази се на десетине хришћана, свештеника и монаха који поју црквене песме, како би умолили Бога да буде одбачена одлука Светог Синода о избору архимандрита Дионисија за епископа Бугарске цркве. Дана 28. 11. 2014. године Свети Синод је на свом заседању донео одлуку да архим. Дионисије буде хиротонисан за епископа са титулом Стобијски и да се хиротонија обави 21. децембра у Храму Св. Недеље.
09.12.2014. Синод заседа од 9 до 13 часова, док се народ пред зградом патријаршије моли да темплар Дионисије не постане епископ. Дионисије бојажњиво посматра иза завесе са првог спрата дешавања напољу.
Архимандрита Дионисија је за епископа предложио патријарх Неофит, али предлог нису подржали и сви остали архијереји. Против су били: Калиник Врачански, Јоаникије Сливенски, Галактион Старозагорски, Гаврило Ловчански и Серафим Неврокопски. Након одлуке Синода, верници су се организовали и сачинили петицију (коју је потписало 2000 људи) против хиротоније архим. Дионисија.
Поводом овог догађаја, они су се организовано окупили пред Синодалним двором како би молитвом умолили Бога да овај архимандрит не буде хиротонисан у епископски чин. Иначе, 9. децембра започело је и заседање Светог Синода. Верници и духовници који су против ове хиротоније сматрају да архим. Дионисије није био довољно дуго као искушеник у манастиру, а потом ни као монах. Такође, на његову иницијативу и уз његово учешће поставља се проблематичан чин архонта у Бугарској православној цркви, кроз који привилеговани положај задобијају поједини моћници.
Међутим било је и оних који су се ставили у одбрану архимандрита Дионисија и који су се такође организовали и направили петицију. Таквих је око 1000, али многи од њих не знају и нису упознати са информацијама које се појављују у медијима. Показало се да се људи, који су потписали петицију против архимандрита, налазе и на списковима оних који га подржавају. Они који штите архимандрита Дионисија објавили су да ће 21. децембра организовати скуп у знак подршке. Они, такође траже да се врши строга контрола људи који ће присуствовати скупу, како би се избегло да се на том догађају нађу они који су против хиротоније. У међувремену хришћани из Варне се припремају за свеноћно молитвено бденије, како Бог не би дозволио да до хиротоније злогласног архимандрита дође.
Према последњим сазнањима хиротонија архимандрита Дионисија се одлаже, а наредних дана писаћемо опширније о овим дешавањима… И, шта се даље десило…
Патријарх Неофит излази пред народ да саопшти да је повукао свој предлог и да је Синод поништио предлог да Дионисије постане епископ.
То је био исход десетодневне агоније у Бугарској. Православни хришћани су уз своје свештенство покренули петицију 1. децембра да се одлука Светог Синода о постављању архимандрита Дионисија обори. Два дана после покретања петиције јавило се отвореним писмом и светогорско монашко братство манастира Зограф у подршку православнима.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
05-01-2015, 12:16 PM
Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
23-01-2015, 11:07 AM
Осврт на ступање на снагу црног уговора са црном (ватиканском) интернационалом
(Поводом вести о ступању на снагу споразума Србије и Ватикана у области високог образовања)
„Ми се бранимо од црне интернационале
која је пре 900 година бацила своју
немоћну анатему на православни Балкан“.
Свети владика Николај
Свети патријарх Варнав за Православну Нову 1937.г. у Саборној цркви у Београду:
… „Из сасвим непознатих разлога и неком недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (тј. римским папом). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.
Кад је српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкану. И благодарећи Турцима, та најезда је стукнула. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига па нису улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су је сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци и широм отварају све капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Никакви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве, који себе називају националистима; и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека је част Турцима, и нека је срам таквим православцима и таквим Србима!“ …
Овако је поводом срамног Конкордата, који је влада Краљевине Југославије потписала с Ватиканом и требала оправоснажити у Народној Скупштини децембра 1936. године, говорио патријарх мученик Варнава, који ће своју борбу против црног поглавара и његове језуитске војске платити сопственим животом (Свети патријарх Варнава је отрован исте године у ноћи између 23. и 24. јула )
Свети Владика Николај је поводом Конкордата упутио писмо посланицима Народне Скупштине, 19. јула 1937. године, у коме их упозорава на црквено-канонске мере коће ће бити предузете против „свих оних чланова Српске Православне Цркве, који поред свега буду помагали и допринели спровођењу тога уговора, којим се дају огромна права и повластице једној интернационалној верској организацији на штету наше светосавске националне Цркве“….
Ево тог писма Владике Николаја:
„Драги Господине /име/
У овом тренутку када се Ваша савест може да колеба у питању пројекта уговора са римским папом, сматрам за своју дужност да Вам се обратим са ово неколико речи:
Свети Архијерејски Сабор, после многих протеста, савета и објашњења, донео је одлуку, да се примене црквено-канонске мере према свим оним члановима српске православне цркве, који поред свега буду помагали и допринели спровођењу тога уговора, којим се дају огромна права и повластице једној интернационалној верској организацији на штету наше светосавске националне цркве. Ја ћу бити несрећан, ако будем био принуђен, да ове мере применим на Вас и на дом Ваш. А ја их морам применити у потпуности. Сада све од Вас зависи: све је у Вашој власти. Нека Вас не плаше ,,партијском дисциплином“ јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српско – народна и дисциплина црквено -православна. Обе ове надживеће ону.
Да Вам ово напишем побуђен сам и од стране нашег православног народа, који је и у Вашем срезу, као и у целој земљи једнодушно против овог катастрофалног уговора са кнезом једне интернационале. Глас народа, глас Божији. Тај народ дао Вам је мандат и од тога народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно: да ли и ти би конкордатлија или не?!
У последњем часу, у овом трагачном часу, ја Вас пријатељски позивам, да се сетите мученичке историје свога народа, и свете вере отаца својих, па изјасните се у хармонији са седам милиона Срба, и много много наше браће католика, против овог злокобног уговора.
Нека Вам је сам Бог у помоћ.
С поштовањем
Ваш одани
Епископ Жички Николај с. р.“
Сада је кључно питање: да ли ће екуменистички врх СПЦ запретити изопштавањем и анатемом потписницима црног уговора са црном интернационалом и онима који буду помагали његово спровођење? Свакако да неће, као што нису ни приликом организовања парада содомита. За потписивање и спровођење споразума с Ватиканом, маскирани комунисти и богоборци имају прећутну сагласност црних синова Цркве, прстенлија и ћуприлића, који предано раде на латинизацији српства.
„…Ja чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити!Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.
Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.
Светосавска Црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.
A ja као први слуга Божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих!… Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!
Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.
Нека би Бог дао да тако буде! Амин.<<
(Из говора патријарха Варнаве за православну Нову годину 1937. у Саборној цркви у Београду)
(Поводом вести о ступању на снагу споразума Србије и Ватикана у области високог образовања)
„Ми се бранимо од црне интернационале
која је пре 900 година бацила своју
немоћну анатему на православни Балкан“.
Свети владика Николај
Свети патријарх Варнав за Православну Нову 1937.г. у Саборној цркви у Београду:
… „Из сасвим непознатих разлога и неком недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (тј. римским папом). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.
Кад је српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкану. И благодарећи Турцима, та најезда је стукнула. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига па нису улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су је сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци и широм отварају све капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Никакви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве, који себе називају националистима; и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека је част Турцима, и нека је срам таквим православцима и таквим Србима!“ …
Овако је поводом срамног Конкордата, који је влада Краљевине Југославије потписала с Ватиканом и требала оправоснажити у Народној Скупштини децембра 1936. године, говорио патријарх мученик Варнава, који ће своју борбу против црног поглавара и његове језуитске војске платити сопственим животом (Свети патријарх Варнава је отрован исте године у ноћи између 23. и 24. јула )
Свети Владика Николај је поводом Конкордата упутио писмо посланицима Народне Скупштине, 19. јула 1937. године, у коме их упозорава на црквено-канонске мере коће ће бити предузете против „свих оних чланова Српске Православне Цркве, који поред свега буду помагали и допринели спровођењу тога уговора, којим се дају огромна права и повластице једној интернационалној верској организацији на штету наше светосавске националне Цркве“….
Ево тог писма Владике Николаја:
„Драги Господине /име/
У овом тренутку када се Ваша савест може да колеба у питању пројекта уговора са римским папом, сматрам за своју дужност да Вам се обратим са ово неколико речи:
Свети Архијерејски Сабор, после многих протеста, савета и објашњења, донео је одлуку, да се примене црквено-канонске мере према свим оним члановима српске православне цркве, који поред свега буду помагали и допринели спровођењу тога уговора, којим се дају огромна права и повластице једној интернационалној верској организацији на штету наше светосавске националне цркве. Ја ћу бити несрећан, ако будем био принуђен, да ове мере применим на Вас и на дом Ваш. А ја их морам применити у потпуности. Сада све од Вас зависи: све је у Вашој власти. Нека Вас не плаше ,,партијском дисциплином“ јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српско – народна и дисциплина црквено -православна. Обе ове надживеће ону.
Да Вам ово напишем побуђен сам и од стране нашег православног народа, који је и у Вашем срезу, као и у целој земљи једнодушно против овог катастрофалног уговора са кнезом једне интернационале. Глас народа, глас Божији. Тај народ дао Вам је мандат и од тога народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно: да ли и ти би конкордатлија или не?!
У последњем часу, у овом трагачном часу, ја Вас пријатељски позивам, да се сетите мученичке историје свога народа, и свете вере отаца својих, па изјасните се у хармонији са седам милиона Срба, и много много наше браће католика, против овог злокобног уговора.
Нека Вам је сам Бог у помоћ.
С поштовањем
Ваш одани
Епископ Жички Николај с. р.“
Сада је кључно питање: да ли ће екуменистички врх СПЦ запретити изопштавањем и анатемом потписницима црног уговора са црном интернационалом и онима који буду помагали његово спровођење? Свакако да неће, као што нису ни приликом организовања парада содомита. За потписивање и спровођење споразума с Ватиканом, маскирани комунисти и богоборци имају прећутну сагласност црних синова Цркве, прстенлија и ћуприлића, који предано раде на латинизацији српства.
„…Ja чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити!Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.
Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.
Светосавска Црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.
A ja као први слуга Божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих!… Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!
Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.
Нека би Бог дао да тако буде! Амин.<<
(Из говора патријарха Варнаве за православну Нову годину 1937. у Саборној цркви у Београду)
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
29-01-2015, 01:23 PM
http://www.dubrovacka-biskupija.hr/porta...Itemid=466
![[Слика: IMG_4564.JPG]](http://www.dubrovacka-biskupija.hr/portal/media/k2/galleries/3007/IMG_4564.JPG)
Владика Глигорије, тренутно управља и Митрополијом Дабробосанском, гдје марљиво ради на увођењу нових начина богослужења.
Владика Глигорије, тренутно управља и Митрополијом Дабробосанском, гдје марљиво ради на увођењу нових начина богослужења.
Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
07-02-2015, 08:49 PM
Pa da prokomentarisem...mada sam nov na forumu,ali pratim ovaj dragoceni i jedinstven forum nekoliko godina. Svaka cast Smederevu za Zitije Svetih i kapa dole! Ali,sto se tice ove teme,tu Smederevo gresi u startu jer iznosi Zilotske informacije i shvatanja! Ekumenizam je susta misija Crkve,od Isusa Hrista,preko Apostola i Svetih Otaca,pa do danas. Danasnji Antiekumenizam poprima sektaski karakter,uvodeci ideju licnog i izolovanog spasenja...te smatra sebe da poseduje celu istinu,kao jedinospasavajucu crkvu,dok su svi drugi...pa i sami predstavnici SPC u prelesti. Zbog takvog poimanja dolazi do izdaje same Crkve i njene misije. Uzdravlje!
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 5 Гост(а)