ЈЕДНА СВЕТА
1. Одлука папе Јована XXIII да сазове нови Ватикански концил одмах je пробудила давнашње наде на уједињење хришћанског света, и сада, по завршетку прве сесије концила, те наде остају непоколебиве. После Ватиканског концила из 1870. године проблем сједињења цркава као да je дефинитивно био скинут са дневног реда у православном свету. Формулисањем догмата о примату римског првосвештеника и проглашењем догмата о његовој непогрешивости прекинуте су све нити које су до тада спајале римокатоличку цркву са осталим хришћанским светом. Овај проблем je сада поново постављен иако, строго говорећи, за то не постоје никакви конкретни основи. Шта би могао да учини нови Ватикански концил да би заиста допринео сједињењу цркава? Овај сабор (концил) није ништа друго до сабор римокатоличке цркве. Католичка црква с правом много од њега очекује за себе. Али колико саборске одлуке које се односе на њен унутрашњи живот могу да утичу на живот других цркава?
Изјаве одговорних представника римокатоличке цркве не дају наде да ће се у области догматике догодити било какве измене. Оваква признања не могу да се не узимају у обзир. У њима ипак постоји нешто ново, ако не у садржају, онда бар у тону, нешто чега раније није било. Све je то толико мало да je тешко објаснити како су се одједном појавиле наде на будуће сједињење цркава, ако не узмемо у обзир тај екуменски напор у коме данас пребива хришћански свет. Ако je пре тридесет или четрдесет година хришћанска свест, са ретким изузецима, била равнодушна у односу на екуменски проблем, данас се он (екуменски проблем) налази у жижи њеног интересовања. На томе je већ много урађено, али ми са нестрпљењем чекамо коначно решење екуменског проблема, такво решење које би се тицало и римокатоличког света. Само тим нестрпљењем се може објаснити зашто je овај Ватикански концил пробудио давно угашене наде.
2. Одлука о сазиву концила je у руској православној свести наишла на одобравања. Она (руска православна свест) je схватила овај концил као знак тога да je могуће решење проблема уједињења православне и римокатоличке цркве. Иако би се можда, на први поглед, рекло да се овај проблем не налази на дневном реду, он никада није напуштао православну свест. Православна богословска литература je ставила на дневни ред питање под каквим условима je могуће уједињење. Према општеприхваћеном мишљењу, раздељење цркава je испровоцирано догматским разликама. У том случају било би природно сматрати да би отклањањем разлика јединство постало могуће. За једне би пут ка јединству био отворен одбацивањем учења о примату и непогрешивости, док би за друге јединство било могуће само ако би се уклониле све догматске разлике, те je због тога обнављање полемике о "Filioque" веома важан елеменат. Приликом сазива новог Ватиканског концила појавила се нада да ће он дати исцрпно објашњење догмата о непогрешивости и, у вези са њим, догмата о примату. Чини се да сада постоје наде да ће концил, одговарајући на унутрашње потребе римокатоличке цркве, заиста дати разумно објашњење догмата о непогрешивости. Али, у сваком случају, то неће бити такво објашњење после кога од тог догмата неће остати ништа, а само то би могло у потпуности задовољити православне теологе. Ма каква да буде активност концила у тој области, мора се искрено признати да наде о којима сам малопре говорио не узимају у обзир црквену реалност.
3. Чак ако се и сложимо са тиме да je отклањање догматских разлика услов јединства римокатоличке и православне цркве, и тада остаје актуелно старо питање како их отклонити. У области догматике искључена je могућност компромиса. Нема договарања око догматских истина оне се имају или прихватити или одбацити, зато што су догматске истине апсолутне и непроменљиве. Ако по том питању нема договорања, онда само остаје могућност утврђивања себе у старој позицији православног богословља, која je, уосталом, апсолутно идентична mutatis mutandis (када се изврше потребне измене) позицији римокатоличког богословља: римокатоличка црква треба да се присаједини православној, пошто се претходно одрекне оних учења која православна Црква сматра за догматске заблуде. To становиште се у неком степену ублажава ако се присаједињење не поима као присаједињење историјској православној Цркви, него као прихватање "православља" и изворног црквеног предања. Ово мишљење које je изрекао о. Александар Шмеман сведочи о својеврсном помаку ранијег гледишта православног богословља. Да ли тај двиг ка "православљу", на који алудира о. Александар Шмеман, треба да буде једностран или двостран, односно да ли он треба да укључује не само римокатоличку цркву, него и православну? О томе о. Александар Шмеман ништа не говори. Очигледно да je друга варијанта за њега искључена. Сем тога, та варијанта тешко да je прихватљива за православно богословље. Сличан двиг ка "православљу" још je мање прихватљив за римокатоличку цркву, пошто je она уверена да поседује пуноћу црквеног предања. Ако бисмо претпоставили да je мишљење о. Александра Шмемана заинтригирало римокатоличке богослове, онда би било природно поставити им питање: по чему се историјско православље разликује од "православља"? Вероватно да би већина православних богослова одговорила да ту не постоји никаква разлика. Због тога je тешко поверовати да би римокатоличка црква кренула тим путем.
Православно богословље, уосталом као и римокатоличко, када je у питању сједињење цркава усредсређује се искључиво на догматске разлике између римокатоличке и православне цркве, а не примећује да постоје два предуслова која je потребно испунити, не само зато да би се цркве ујединиле, него да би се међу њима уопште и заподенуо плодотворан дијалог. Ако говоримо о подели и уједињењу цркава као о последици кршења унутарцрквеног јединства, онда би било природно да се разјасни природа јединства Цркве. Заслуга о. Александра Шмемана je у томе што je он то питање поставио у вези са будућим уједињењем цркава. Следеће питање које je у непосредној вези са претходним je да треба најпре разјаснити природу поделе цркава, другим речима, шта еклисиолошки значи "раскол"? Могућност уједињења цркава у широком смислу зависи од решења тог проблема. У ствари, ако ми сматрамо да je у питању подела Цркве при којој je и један и други део остао потпуна Црква, онда ће се питање о уједињењу римокатоличке и православне цркве другачије постављати, него ако сматрамо да je приликом поделе Цркве само један део Цркве остао Црква, док je други престао да то буде. To треба рећи без устручавања, јер ће свака опрезност мало шта изменити у постојећем стању ствари. Иако у нашем свакодневном говору и свакодневној пракси говоримо о православној и римокатоличкој цркви, ти појмови ипак захтевају еклисиолошко објашњење. Како je еклисиолошки могуће говорити о подели Цркве? Није ли то негирање нашег исповедања вере "у једну, свету, саборну и апостолску Цркву"? С друге стране, ако признајемо да су неопходни елементи Цркве својствени и једном и другом делу подељене Цркве, онда се важност догматских разлика своди на минимум, те оне зато могу да остану и неразрешене. Ако оба ова дела сачињавају Цркву, то значи да су свете тајне које се у њима врше валидне и да je спасење могуће у обема (црквама), што и јесте назначење Цркве.
II
1. Питање природе Цркве и с њим у вези питање природе раскола или раздељења Цркве су чисто еклисиолошки проблеми, те их зато треба размотрити у области еклисиологије. Црква je кроз историју, откако ју je Христос основао, увек била иста. У њој није било нити може бити промена. Међутим, наше схватање Цркве у тој истој историји није било увек исто. Учења о Цркви су се мењала, па су се те промене одражавале и на црквено устројство.
Данас доминантни систем еклисиологије јесте универзална еклисиологија, према којој се Црква која постоји у емпиријској реалности поима као један јединствен организам, који je мистичко Тело Христово. Међутим, ми ипак видимо да се у емпиријској реалности тај организам рашчлањује на делове, односно на локалне Цркве или заједнице верника, које возглављују епископи. To значи да мноштво месних Цркава у емпиријској реалности пројављује једну јединствену Цркву. Делови једне универзалне Цркве немају своју независну природу. Црквена природа месних Цркава у потпуности стоји у зависности од њихове укорењености у универзалној Цркви. Зачетник универзалне еклисиологије je Кипријан Картагински, који je први формулисао њене принципе. Иако Кипријаново учење о Цркви никада није било потпуно прихваћено, ипак су темељи те доктрине до дана данашњег остали чврсти. Немам намеру да овде излажем Кипријаново учење о Цркви, које je довољно проучено. Али да бих могао приступити разматрању ове теме, ипак ћу укратко рећи нешто о томе како je Кипријан схватао питање јединства и раскола Цркве. Ограничићу се само на неке напомене, пошто савремено учење о универзалној Цркви може бити потпуно схваћено једино у светлости Кипријановог учења о Цркви.
2. Јединство Цркве представљало je неоспорну истину не само за Кипријана, него и за сву његову епоху и за све хришћане: његове савременике, претходнике и потомке.(8) Пошто je католичанска (саборна) Црква једна, из тога, према светом Кипријану, следи да она не може истовремено бити и унутар и изван себе. Пуноћа унутрашње целовитости искључује свако њено постојање ван те пуноће, па, према томе, искључује и било какву могућност поделе, исто тако као што je немогуће поделити дом на одвојене делове. За светог Кипријана Црква je "врт затворен, сестра моја, невеста, извор затворен, студенац запечаћен" (Пнп. 4, 12). Ако je невеста Христова затворен врт, онда он не може бити отворен за оне који су напољу и непосвећене. Ако je она затворен извор, онда они који су напољу не могу имати приступ к њему. Сви они који су ван Цркве не припадају Цркви, нити јој могу приступити. Она (Црква) je у потпуности унутар себе. Зато су јеретици и шизматици ван Цркве, јер би се иначе морало признати да су они једина истинита Црква. Међутим, тада православни немају Цркву, јер не могу постојати две Цркве. Према томе, или су православни Црква или су то јеретици, али не могу бити и једни и други Црква. Јеретици и шизматици нису у Цркви, него су ван ње. Они су ван затвореног врта, они немају приступ затвореном извору. Због тога католичанска (саборна) Црква нема ничег заједничког са јеретицима и шизматицима. Јеретици не верују у истог Оца у Кога верују православни, и не верују у истог Христа и Духа Светога. Ако би они (јеретици) чак пролили и своју крв у време гоњења, они ни тада не би били Христови сведоци (μαρτυρες), jep je њихова жртва бесплодна као што им je и све бесплодно. Само je једна Невеста Христова, и који нису са њом, они су против Христа. Сам Христос je заувек утврдио јединство Цркве, заповедивши: "И биће једно стадо и један Пастир" (Јн. 10,16). To стадо јесте католичанска Црква, а не јеретици и шизматици, пошто je стадо једно, а јеретици нису у стаду. У стаду су само деца Цркве, а да би некоме Бог био Отац, он, пре свега, треба имати Цркву за мајку, а то je немогуће онима који хуле на Оца и Христа Спаситеља.
3. Тако, дакле, Црква не може бити подељена. Ако нека месна Црква отпадне од Цркве, она je тада ван ње - она доспева у еклисиолошку празнину. Из овога Кипријан извлачи закључак који има огроман практичан значај: у деловима који су отпали од Цркве, односно, у јеретичким и шизматичким заједницама, не могу се вршити никакве свете тајне. Кипријан je углавном говорио о светој тајни крштења, али ако следимо његову мисао, онда то што je он рекао за крштење важи и за остале свете тајне. Временом je богословска мисао и црквена пракса почела да признаjе поjедине свете тајне које су извршене у јеретичким и шизматичким заједницама, док je друге одбацивала. По мишљењу светог Кипријана крштење, као и остале свете тајне које су установљене у Цркви, врши Црква. За њега je то била непроменљива истина коју je он неуморно понављао. Он није могао да предвиди да ће касније богословље одвојити свете тајне од Цркве. Према Кипријану крштење, а самим тим и све остале свете тајне, не може бити одвојено од Духа: тамо где je Дух тамо je и крштење, а тамо где нема Духа тамо нема ни крштења. Међутим, ни Дух не може бити одвојен од Цркве, као што ни Црква ни у ком случају не може бити одвојена од Духа.(9) Ако јеретици и шизматици могу да врше истинско крштење, онда то значи да они држе исту веру и поседују исту истину као и православни. To значи да они имају истог Духа, Који раздаје дарове у католичанској (саборној) Цркви и, на крају, то значи да су они католичанска Црква. Ако je то тако, онда православнима једино остаје да "положе оружје, предају се у ропство и учине себе робовима, да предају ђаволу заповести Јеванђеља, законе Христове, величанство Божије... Нека Црква уступи место јереси, светлост тами, вера неверовању, нада очајању, разум заблуди, бесмртност смрти, љубав мржњи, истина лажи, Христос Антихристу". Сама помисао на то je бесмислена и чак богохулна. Ако јеретици и шизматици могу да крштавају, онда они поседују Цркву, док православни постају јеретици, уступајући им првенство које припада њима самима. У ствари, Црква није у јеретика, зато што je она једна и не може бити подељена на делове. Јеретици немају ни Духа Светога, зато што je и Он један и не могу Га поседовати непосвећени (јеретици) и они који су напољу.
III
1. Кипријаново учење о јединству Цркве, као универзалном организму, прихватило je и римокатоличко и православно богословље. Трагика данашњег црквеног стања je више него парадоксална, пошто се и једна и друга богословска наука (и православна и римокатоличка) придржавају идентичних еклисиолошких начела.
И православно и римокатоличко богословље сматрају да постоји једна истинита Црква, и да не могу постојати две цркве. И за Кипријана и за савремено богословље ова тврдња je постала аксиом који произилази из универзалне еклисиологије. Негирање те тезе било би равно негирању универзалне еклисиологије не могу постојати две универзалне Цркве, у противном бисмо морали признати да постоје два тела Христова.
Међутим, у наше време хришћанска савест се не може помирити са грандиозном трагиком поделе хришћанског света. Тај бунт хришћанске свести налази одраз и у богословској литератури, која покушава да коригује Кипријаново учење о Цркви. Тако се често може чути да иза граница Цркве не постоји еклисиолошка празнина, како je мислио Кипријан, него некакво окрњено (деградирано) постојање Цркве, неки трагови Цркве, због којих одељени делови Цркве настављају да живе црквеним животом, а свете тајне настављају да се врше у њима. Ова корекција може, у извесној мери, умирити хришћанску савест, али еклисиолошки оно представља "nonsens". Природа Цркве je таква да она или постоји у потпуности или je нема, док не може бити делимичног постојања Цркве или постојања неких трагова Цркве. Црква je једна у свој пуноћи своје природе, она je једина истинита Црква, док лажна Црква не може постојати. Савремено богословље je спремно да прихвати да ова или она јеретичка групација чува део истинитог учења и делимично исповеда аутентичну апостолску традицију. Међутим, ова допуна ништа не мења ствар, јер те групације не могу бити Црква само из тог разлога што делимично чувају истинито учење и апостолску традицију. Само Црква може да чува истинито учење, док се ван Цркве све извитоперује. Ту Кипријанову тезу савремено богословље није могло да оспори. Остаје актуелна његова дилема: ако постоје две цркве, онда je само једна од њих Црква, али ни у ком случају не могу обе бити истинита Црква. На подручју универзалне еклисиологије ми нисмо у стању да превладамо ту дилему.
2. Сада могу да се вратим на напред постављено питање: како православна и римокатоличка црква гледају једна на другу? Ако се удаљимо од универзалне еклисиологије која je заједничка обема црквама, свака сматра другу за шизматичку и, шта више, за јеретичку заједницу која je потпуно или делимично изгубила своју црквену природу зато што се одвојила од истините Цркве. He треба да нас збуњује уобичајена употреба речи "црква" када je реч о православљу или римокатолицизму, јер je та употреба условна и није потврђена од стране савременог богословља. За православне једина истинита Црква јесте Црква православна, а за римокатолике - римокатоличка. Видимо, дакле, да je став православне и римокатоличке цркве по том питању апсолутно идентичан. За универзалну еклисиологију то и не може бити другачије. Проблем сједињења православне и римокатоличке цркве мора се базирати на тој реалности. Та претпоставка je апсолутно неопходна не само за решење овог проблема, него и за његово постављање. Полазећи од те претпоставке ми неминовно морамо признати да у области универзалне еклисиологије не постоји проблем сједињења цркава. Тај проблем je изникао из појма поделе Цркве. Таква идеја није до сада постојала ни у православљу, ни у римокатолицизму, а ваља признати да не постоји ни сада. Иако ми данас, да бисмо окарактерисали савремено стање хришћанског света, често говоримо о подели Цркве, та формулација није потврђена ни учењем римокатоличке цркве, нити учењем православне Цркве. Та формулација само сведочи о нашој жељи да се ублажи тежина стања које постоји у Цркви и да се на најлакши начин превладају тренутне тешкоће. Црква се по својој природи не може поделити. Heмa поделе, али постоји одвајање од Цркве разних јеретичких и шизматичких групација које се налазе ван Цркве само зато што су отишле од ње. Због тога не може бити ни говора о сједињењу Цркве са "не-Црквом". To значи да се проблем сједињења православне и римокатоличке цркве своди на повратак у крило истините Цркве оног њеног дела који се одвојио и престао да буде Црква. Треба отворено и искрено признати да управо тако схватају проблем сједињења и једна и друга црква.(12) Екуменска идеjа je у данашње време толико обузела хришћанску свест да и једна и друга црква избегавају да отворено поставе тај проблем, него се труде да га заодену у такву форму која би била најмање болна за другу страну. При таквом постављању проблема догматске разлике губе свој првостепени значај. Ако je једна црква дужна да се присаједини другој путем повратка у крило истините Цркве, онда je она самим тим дужна да прими и њено догматско учење. Наравно, могуће je, како се то сада и чини, расправљати о догматским истинама, али циљ тих расправа није тражење сагласности, до које се долази узајамним уступцима, ашто je у области догматике немогуће, него прихватање догматских истина кроз њихово разјашњење.
3. Сједињење кроз присаједињење претпоставља једно претходно питање: која je од двеју цркава "једна, света, саборна и апостолска Црква"? Трагика нашег црквеног стања се састоји у томе што je то питање давно решено и за једну, и за другу цркву. Свака од две цркве сматра себе за истиниту Цркву, па према томе, у систему универзалне еклисиологије, како сам то указао у претходном излагању, друга није Црква. И једна и друга црква сматрају за себе да поседују истинито учење и изворно апостолско предање, слажући се од сада да га друга поседује делимично. To je дубоко и основно убеђење и једне и друге цркве. Када би у некој од њих постојала макар и трунка сумње у то, тада би обнављање јединства међу њима одавно већ представљало свршен чин.
Оставимо сада по страни унутрашње убеђење и поставимо себи питање: постоји ли икакаво објективно обележје на основу кога би било могуће судити о истинитости једне или друге цркве? To питање je само по себи беспредметно, јер у области вере не постоје објективна обележја. У сваком случају, не постоје таква обележја која би била довољно обухватна. Излишно je говорити да би се, када би постојала таква обележја, одавно збило сједињење цркава када би постојала таква обележја. Ипак, за мене као православца, позиција православне Цркве у поређењу са римокатоличком je чвршћа и стабилнија. Догматске разлике које постоје међу њима продубљене су тек после раскола. Православна Црква се и даље држи оног учења које je било заједничко наслеђе католичанске (саборне) Цркве до раскола. У очима православних тај аргумент има огроман значај, али он никако не може служити као неоспорно обележје на основу кога би било могуће судити о истинитости Цркве, иако сам свестан да он не обухвата питање у потпуности. У ствари, ако се већ ухватимо за тај аргумент, дужни смо да признамо за истиниту цркву и несторијанце, као и неке монофизитске заједнице које не прихватају халкидонски догмат. Ако бисмо даље следили ту логику, онда се морају признати за истините и цркве које су произашле из реформације, јер се оне заснивају једино на Светом писму, које не садржи експлицитно догмате формулисане на Васељенским саборима. Догматски развој или, прецизније, према устаљеној црквеној терминологији, догматско раскривање онога што je садржано у Светом писму не може, само по себи, никако бити аргумент у корист истинитости или заблуде. To би могло бити искориштено као аргумент да je раскривање догмата завршено на Седмом васељенском сабору. Та теза се не може доказати и зато je не треба уводити у православно богословље. Зашто би, на крају крајева, раскривање догмата морало бити завршено крајем VIII века? Сада, на пример, значајан број православних теолога прихвата учење Григорија Паламе, које није било прихваћено ни на једном васељенском сабору. Из овога следи да није ствар у раскривању догмата, него у садржају који je био узрок раскола: у којој мери се он (садржај) заснива на Светом писму, Светом предању и учењу светих отаца? Ту ми опет западамо у ћорсокак, зато што се обе цркве позивају на Свето писмо, Свето предање и на учење Светих Отаца, тврдећи, свака од њих, да je управо она сачувала истинито учење. Аргументи које православно богословље иаводи против нових догмата римокатоличке цркве нису за њу убедљиви, као што ни аргументи римокатоличког богословља нису убедљиви за православно богословље.
Пошто немамо могућности да објективно одговоримо на питање која je од ове две цркве истинита онда, самим тим, не можемо објективно судити ни која црква треба да се присаједини другој. Да би то било могуће потребно je да једна од две цркве постане свесна да се налази у заблуди, a to y терминима универзалне еклисиологије значи признати себе за не-Цркву. На који начин једна од двеју цркава може да постане свесна тога? Ма како била искрена и ватрена тежња ка црквеном јединству, ипак како да се једна или друга црква одлучи на еклисиолошко самоубиство? Да ли ће она моћи, да поновимо Кипријанове речи из напред цитираног одломка, одрећи се свог многовековног постојања и целокупне историје? Претпоставимо да je сличан корак и могућ из љубави према истини, али свака црква сматра себе истинитом. Како она може, заборавивши своју прошлост, увидети да je у заблуди? Ако je уједињење цркава немогуће на пољу универзалне еклисиологије, пошто у њој (у универзалној еклисиологији) не постоји проблем јединства Цркве, онда je присаједињење једне цркве другој у том смислу још мање могуће. Ма шта учинио Ватикански концил, он неће решити проблем уједињења римокатоличке цркве са православном, јер он није у стању да уклони поставку да не могу постојати две истините цркве. Став римске цркве, која себе сматра за истиниту, није само разумљив него je и законит са тачке гледишта римокатоличког учења о универзалној цркви, као што je и апсолутно аналоган став православне Цркве такође разумљив и законит.\
4. Значи ли, онда, из свега овог да проблем уједињења православне и римокатоличке цркве, као и других цркава, представља утопију? Ако je то тако, шта онда представља ова тежња савременог хришћанског света ка уједињењу? Зашто јединство хришћанског света, које je, уз све ограде, постојало до XI века, данас представља утопију? Ако je некада постојало јединство, онда je оно и данас могуће, у противном, принуђени смо признати да je подела нормално стање хришћанског света и да je древно јединство било нека врста заблуде. У том случају нисмо ми грешили него Христос када je говорио о једном стаду и једном Пастиру. Због тога се намеће питање да ли су те препреке које стоје на путу ка јединству заиста несавладиве? Видели смо да су оне потпуно реалне, али да ли je њихова реалност условљена универзалном еклисиологијом и идејом јединства Цркве која из ње произилази? Наравно, било би претеривање тврдити да je учење о универзалној Цркви проузроковало поделу хришћанског света. Међутим, то учење, а нарочито учење о јединству Цркве и принципима тог јединства, потпуно му je ишло на руку. На крају, пређимо на разматрање питања о принципима јединства универзалне Цркве.
IV
1. Учење о универзалној Цркви у својству "соmpago corporis ecclesiastici" ("везе црквеног тела"), захтева да одговоримо на питање на који начин се обезбеђује јединство целовитог црквеног организма и постоји ли некакво поуздано обележје припадности Цркви као целини? За Кипријана je то питање било од изузетне важности, јер када се на њега одговори може се, на крају, сазнати да ли јеретичке и шизматичке групације заиста представљају део католичанске Цркве? Локална Црква, будући да je само део универзалне Цркве, нема у себи принцип јединства Цркве. Да се делови универзалне цркве не би распали у емпиријској стварности, начело њиховог јединства се мора налазити у њима као целини, односно, у самој универзалној Цркви, која садржи те делове, а не у појединачним деловима.
Начело јединства универзалне Цркве, према Кипријану, представљало je јединство епископата. "Црква је једна, зато што je један Бог, један Христос, једна вера. "Episkopatus unus est", зато што je "једна катедра Петра, у коме се утврдило јединство". "Један je Бог и Христос je један и једна je Црква и катедра је једна, коју je Господ основао на Петру. Други олтар се не може поставити нити je могуће основати ново свештенство сем тог јединог олтара и тог јединог свештенства..." Ту катедру заузима сав епископат у целини, тако да je сваки епископ наследник Петров, али само уколико се налази у епископату. Услед тога сваки епископ, у својству епископа месне цркве, јесте епископ Цркве католичанске у којој постоји само једна катедра која припада једном епископату, а сваки епископ je члан епископата. Он наступа одвојено и самостално од других, али сви они сачињавају "једнодушно мноштво" (concors numerоsitas). Kao што локалне Цркве чине "corpus", y коме je свака (Црква) најтешње сједињена са свима осталима, тако и епископи чине "corpus", y коме je сваки (епископ) сједињен са свима у пуној сагласности целог епископата. Премда je сваком од њих поверен део Христовог стада, то ипак не проузрокује поделу епископата, који остаје један и недељив. У сваком епископу видимо сав епископат, исто као што у свакој локалној Цркви видимо католичанску (саборну) Цркву. Црква се не цепа на делове, и стадо се не дели због различитости делова и целине.
Ако знамо какву je улогу играла сагласност (једнодушност) у Кипријановом систему, онда нас нeћe чудити што јој je он придавао одлучујући значај. He треба мислити да je Кипријан представљао сагласност епископа као резултат некаквог добровољног договора или споразума. Личност нема значаја, пошто сагласност епископа произилази из саме природе епископата, идеалне природе, а не емпиријске.
Епископат je по својој природи један и јединствен. У онтолошком јединству епископата не може бити неслагања, јер сваки поједини његов члан заједно са другима поседује катедру која je свима заједничка. Заједнички посед искључује неслагање и искључује несагласног члана, који од момента неслагања престаје да има удела у епископату, па према томе, сагласност епископата и његово јединство остаје нетакнуто. Отуђење овог или оног епископа од једнодушног мноштва епископа повлачило je за собом отпадање његове локалне Цркве од Цркве универзалне, пошто je све (invicem) узајамно повезано. Према томе, за Кипријана су универзална Црква и локална Црква, с једне стране, и епископат и епископ, с друге стране, корелативни појмови.
2. Кипријаново учење о епископату, као принципу јединства универзалне Цркве, даје нам њено емпиријско обележје. У ствари, епископ je, према Кипријану, знак припадности месне Цркве католичанској Цркви, односно, "καθολικη", али не епископ сам по себи, него као део сагласног мноштва епископа. Управо кроз њега локална Црква која му je поверена припада католичанској Цркви. Епископат, са своје стране, представља емпиријски знак католичности (саборности) Цркве, " καθολικη". Кипријан je говорио за Цркву да je она затворен врт и затворен извор. Границе те затворене целине обележава епископат, и ван тих граница нема Цркве. С друге стране, границе месне Цркве одређују се влашћу епископа. Месној Цркви припадају само они који су са епископом, односно они који су у његовој власти. Ту мисао je Кипријан најјасније изразио у својој познатој формули: "Епископ je у Цркви, a Црква je у епископу; ко није са епископом, тај je ван Цркве".
3. Кипријанова теза о епископату, као специфичном емпиријском знаку припадности неке Цркве универзалној Цркви, сачувао je свој значај до данас. Ова или она Црква налази се у католичанској Цркви ако je њен епископ у сагласности са целим епископатом. Та припадност има две форме, и обе имају своју основу у Кипријановом учењу: за римокатоличку цркву она je условљена сагласношћу са римским епископом, које се претворило у јуридичку потчињеност њему, а за православне она je условљена сагласношћу са поглаварем аутокефалне цркве, чији део и јесте локална Црква. Сагласност са поглаварем аутокефалне цркве je такође попримила карактер јуридичке потчињености. Аутокефалне цркве, са своје стране, не налазећи се у јуридичкој субординацији, пребивају у сагласности једна са другом.
V
У универзалној еклисиологији Црква Божија на земљи показује се као организам васељенских размера, који обухвата све постојеће месне Цркве на земљи. Сви атрибути Цркве: светост, јединство, католичанство и апостолство, односе се на тај универзални организам. Месне Цркве, као делови универзалне Цркве, не поседују те атрибуте. Оне (месне Цркве) поседују те атрибуте само кроз универзалну Цркву, под условом да представљају њен део. Ово je основна Кипријанова поставка, и уједно основна поставка савремене универзалне еклисиологије. Тој тези се супротставља друга: сви наведени атрибути Цркве припадају и локалној Цркви. Поменуту тезу налазимо у првобитној еклисиологији, коју називам евхаристијском еклисиологијом. Основна разлика између универзалне и евхаристијске еклисиологије састоји се управо у супротности ових двеју теза, која се одражава на концепцију јединства Цркве, и нарочито на принципе тог јединства.
Као Тело Христово, Црква се у свој својој пуноћи пројављује у евхаристијском сабрању сваке месне Цркве, јер у Евхаристији je Христос присутан у пуноћи Свога Тела. Зато свака месна Црква има сву пуноћу Цркве, јер je она Црква Божија у Христу. Пуноћа природе Цркве условљава њено јединство, које се изражава у евхаристијском сабрању сваке месне Цркве. У старини je у свакој локалној Цркви постојало само једно евхаристијско сабрање. Ово није историјска случајност или доказ недовољног развоја црквеног устројства. Напротив, то je израз темељног начела евхаристијске еклисиологије: Црква je онде где je евхаристијско сабрање. Та теза се може изразити и другачије: где je Евхаристија тамо je и Црква Божија, и где je Црква Божија тамо je и Евхаристија. Из тога произилази да евхаристијско сабрање представља специфично емпиријско обележје Цркве. Месној Цркви припадају они који учествују у њеном евхаристијском сабрању. Емпиријске границе Цркве се, на тај начин, одређују границама евхаристијског сабрања.
Тврдећи да евхаристијско сабрање представља принцип јединства Цркве не искључујемо тезу, о којој je раније било речи, да je специфично емпиријско обележје месне Цркве епископ, пошто je он укључен у појам Евхаристије. Евхаристијско сабрање, по својој природи, не може бити без свог предстојатеља или, према устаљеној терминологији, епископа. Основу епископске службе представља евхаристијско сабрање, што значи да je епископ онај који началствује евхаристијским сабрањем. Према томе, када говоримо о евхаристијском сабрању - говоримо о епископу. Међутим, епископ, као принцип јединства месне Цркве, у универзалној еклисиологији није укључен у евхаристијско сабрање, него je узет сам за себе, зато што га ова еклисиологија одваја од евхаристијског сабрања. Ова разлика, на први поглед незнатна, одразила се на целокупно црквено устројство, а посебно на поимање јединства Цркве. За евхаристијску еклисиологију јединство Цркве заиста представља њено јединство, пошто je оно јединство Тела Христовог, односно, јединство Самог Христа, и изражава се конкретно у евхаристијском сабрању. Овај принцип се не може применити у универзалној еклисиологији, зато што у Цркви, схваћеној као универзални организам, нема и не може бити универзалног евхаристијског сабрања. На тај начин, из поставки ове еклисиологије, произилази да се принцип јединства не налази у самој Цркви, него у једном од њених елемената, и то у епископату. Треба приметити да, иако се значај овог елемента показује као суштински, он не пројављује сву Цркву. Отуда би се, као што смо видели, границе универзалне Цркве одређивале границама власти епископата. Све што je ван епископата налази се ван граница Цркве, a тo нас неминовно доводи до закључка да ова или она јеретичка или шизматичка групација, чак и под условом да постоји евхаристијско сабрање, не може бити Црква. Тако се, полазећи од поставки универзалне еклисиологије, епископат не налази унутар евхаристијског сабрања, него je изнад њега.
2. Свака месна Црква je од почетка свог постојања прокламовала себе као аутономна и независна. To je несумњива историјска чињеница о којој се данас не расправља. Аутономија и независност месних Цркава нису се појавиле као резултат хира историјског процеса, него су представљале чињеницу унутарњег живота Цркве, који je условљен самом природом Цркве. To мноштво аутономних и независних Цркава ни најмање није било разбијено, него je, напротив, било у јединству. Ево и другог историјског факта који се сада тешко може оповргнути. Јединство месних Цркава није било уређено на формални начин, као што су касније формирани канонско-административни региони, нeгo на основу унутарњег уређења које произилази из саме природе месних Цркава. Свака месна Црква je уједињавала у себи све месне Цркве, пошто je поседовала сву пуноћу Цркве Божије, и свака месна Црква je једна, зато што у свакој пребива Црква Божија. Због тога јединство месних Цркава има нарочит карактер: то није удружење делова Цркве или различитих цркава, него je то јединство различитих пројава Цркве Божије у емпиријској стварности, што представља јединство Цркве Божије са самом собом у разноликости њених пројава. У области евхаристијске еклисиологије принцип јединства локалних цркава, као и јединства Цркве Божије, налази се у самој локалној Цркви.
3. Јединство локалних Цркава није представљало некакву апстрактну вредност, него реалан факт њиховог постојања. Благодарећи том јединству била je искључена могућност затварања неке месне Цркве у саму себе: она није могла живети изоловано, индиферентна према животу других Цркава. Тога није могло бити, јер то што се збивало у једној Цркви, збивало се и у другој, односно, у Цркви Божијој. Са емпиријске тачке гледишта то значи да je свака месна Црква прихватала све оно што се дешавало у једној од њих. Агапично мноштво Цркава прихватало je као своје сопствено све што се чинило у свакој од Цркава тога мноштва. Ово прихватање (acceptation) или, да употребимо уобичајени термин (са донекле јуридичким призвуком), ова рецепција није имала у својој основи ничег јуридичког, нити чак човечанског. Месна Црква, у којој пребива Црква Божија, потврђује оно што се савршава у другим Црквама, у којима, такође, пребива Црква Божија; односно, то je сведочанство Цркве о самој себи или сведочанство Духа о Духу који пребива у Цркви. Једна локална Црква или мноштво њих, прихватајући све оно што се савршава у другим Црквама, сведочи да се оно што се у њима савршава прилагођава вољи Божијој и зато се збива у Цркви Божијој у Христу. Из тог разлога чак je и најмања Црква неког забаченог градића, али која je пребивала у пуноћи црквеног живота, била свесна да она није делић велике целине, него целина у којој се савршава све: како оно што се збива непосредно у њој самој, тако и у целом црквеном јединству. У свакој месној Цркви су приметно били присутни и живи пуноћа и јединство Цркве.
У принципу, сваки чин било које Цркве je потпадао под рецепцију осталих, али та рецепција je задобијала чисто емпиријски карактер само ако je било речи о најваж
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
(Последња измена: 19-02-2015, 11:47 PM од
Шумадинац.)
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
