[Брада]

[Брада]

БОРБА СРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ У САБОРУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1912. ГОДИНЕ

Интерпелација народног посланика Светозара Ћоровића и другова због запостављања ћирилице.
Питамо земаљску владу:
1. Је ли земаљској влади познато, да још и сада многи уреди и судови Србима православним, нарочито сељацима, шаљу често разне позиве, одлуке и т. д. писане латиницом?
2. Је ли јој познато, да су на многим цестама таблице исписане само латиницом?
3. Мисли ли земаљска влада једампут одлучно запријечитит све ове неправде и одлучно наредитит, да се ћирилици даде њезино равноправно мјесто и да се од сада нигдје и нипошто не смије запостављати ?
Сарајево, 1. новембра 1912.
Светозар Ћоровић,
Јаков Поповић,
Др. Симо Илишевић,
Шћепан Грџић,
Тодор Срдић,
Коста Мајкић,
Ђоко Милошевић,
Др. Живко Њежић,
Максим Ђурковић,
Др. Александар Бабић
Др. Саво Љубибратић

http://srbiubih.com/borba-srba-za-cirili...12-godine/

[Брада]

Дани(ј)ел Симић: Ето исти је језик, само да није српски

Јао како је то само красно. Хероји! Надљуди! Скупили се и рекли да је језик којим причамо један! Вау! Како су само умни, храбри и опасни. Само 28 година касније...

30.03.2017.
извор: Фронтал.СРБ

Онима који су очима прешли преко потписника Декларације Да Је Шија Исто Што И Врат, а пратили су друштвенополитичка збивања у ареалу који тај језик обухвата, одмах је јасно да је једино озбиљно име Ранко Бугарски. Сви остали су већином исте оне пожмирепине и говноваљи, који су деценијама дио система који је производио те језике.

Накот кешом мотивисаних квазидуховњака, селективних човјекољуба и прдимислилаца, које због људи који у невладином сектору помажу дјецу ометену у развоју, перу гузице болеснима и немоћнима, ризикују своје животе, иметке и углед да помогну другима; све озбиљније мислим престати звати Невладинићима.

Уосталом, о њима је све већ речено.
Де мало декламативно

Прво што пада у очи у тој Декламацији је списак земаља које имају национална или регионална имена за стандардне језике који су им у службеној употреби. Србија је ту увијек на посљедњем мјесту. Већ по БХС-протобућкуришу. Рећи ће они да је то по абецедном реду, да никог не вријеђа. И све ће опет рећи о себи.

Могли смо, можда, списак глумаца сачинити по времену појављивања у филму? Да се нико не нађе увријеђен. У случају да размишљају и пишу азбуком, јер два писма увијек истичу и лажно бране као богатство свих народа и народности СФРЈ, тај редослијед би бар једном био другачији. И мање увредљив.

Надаље, они 26 година од зомбизације и повукодлачења нацистичких обиљежја и идеологија у СР Хрватској, имају толико безобразлука да се данас огласе у маниру "сви смо ми једнако криви". Гдје сте били до сад? Коме је требало ову Декламацију послати и написати прије више од четврт вијека?

Србији и Србима сигурно не!

И то је главна функција ове Декламације. Да данас мало глумимо како смо сви исти.
Нијесмо сви исти!

Као што се они бетонски диреци који почињу своја медијска жвакутања бајкама о Декларацији САНУ као вруљи распада СФРЈ, и ови се намјенски желе посрати на историјску (и језичку) науку. Скрајнути необориве чињенице да Срби 1991. у СР Хрватској нијесу ни имали националистичку партију као Туђманова, па су гласали за Рачана као комунисту; или да је 1992. у СР БиХ, тек у финишу сусрета, након СДА и ХДЗ, тачно по Трећем Њутновом закону, основана СДС.

Ко је од једног те истог, свима разумљивог језика, умоболно, фашистички, орвеловски и, будимо искрени, крајње комично; правио прво два, а онда и три, четири, па можда још и више језика у најави? Јесу ли то радили заговарачи растура прије уједињења (у ЕУ и НАТО), љубитељи банана политика и филџан државица, шовинисти и пропагандисти непремостивих разлика од досељавања Словена на Балкан; или је то можда радио научно-наставни кадар финансиран из буџета Србије? Питајте Ранка Бугарског, или било кога са Филолошког факултета у Београду. Можда се неће насмијати. Али сумњам.

Хајде још једноставније:

Ево управо држим Савремени српски језик, Живковића и Поповића, из 1998. године, па ћете видјети да се језик српским именовао само у наслову. Толико година након рата, Декларације САНУ, великосрпских пихтија и нацио-нацистичких гурабија, Шешеља и Аркана, Цеце и Кустурице, Слобе и Дарт Вејдера, у средњим школама Републике Србије се језик именовао у званичном уџбенику као српскохрватски. И даље не треба лаштити јагодице на тастатури око тога. Зна се чије крваве отиске прстију ће лингвистичка форензика пронаћи у необично звјерском и садистичком касапљењу наддијалекта, који се звао стандардни српскохрватски језик.

Ова Декларација то није јасно нагласила и зато је смеће.
Бројали сте крвна зрнца и гене у језику - што сад више нећете?

Сад кад смо историјским чињеницама утврдили лицемјерство овог напрасног братства, јединства и самопослуживања; никако није јасно зашто баш сада?

Не мислим при том на потписнике. Маса њих се ту прикључила стаду. Јер њима је сврха опет лични профит. Као и увијек, ништа ту нема опасно по њихове финансијере. Нити ће се они шта љутнути, нити ће у прозваним државним управама доћи до промјене културне политике. Просто да се направи још један списак "особа за донирање". Да видимо ко је "права, рођена грацка раја", а ко су "папци и сељачине". Само је корак даље до "барбара са Истока" или "агресора са брда" и све лијеже у свој редовни наратив.

То је јасно.

Оно што као стварна потреба лежи иза ове декларације, јесте административна, практична, лингвистичка, духовна и напросто свакодневна лудачка кошуља; коју су колаборационистичке и културно нацифашистичке управе навукле својим новоговорима на бившу Титову деспотију. Изузев у Србији, гдје је све дословно исто. Братство и јединство. Толико је прошло од рата, да им се више то ни не исплати. Нити је пристојно пред остатком свијета.

Прво их је ту откачио онај најпоганији од свих јечмена из арсенала за Ратове НАТО против Срба. Хашки зајебанти га зову босанско-хрватско-српски, јер им је прескупо све то преводити.
Сад ја мало да бројим

Језик је, драга дјецо и омладино, те сви они који још увијек нијесу насјели на проливе српских монетарних националиста и фри-шоп шовиниста (тип: Теофил Панчић, Владимир Арсенијевић, Биљана Србљановић, Борка Павићевић...), жива ствар. Као и свака жива ствар он расте и развија се. Али се морао и родити.

Овај језик, који декламативци еурекишу као један те исти, родио се у објављеним књижевним и језикословним дјелима извјесног Вука Ст. Караџића. Из Тршића надомак Лознице, Република Србија. То је вјештачки језик, развијен на основу дијалекта његовог родног (српског) села, као што је артифицијелан сваки званични, државни, школски, стандардни, тј. књижевни језик. Њиме су се Људевит Гај, односно Илирци, тј. "хрватски Вуковци", почели служити 1850. године. И то је научна чињеница. За остале питајте Његоша, Ива Андрића, Османа Ђикића или Међу Селимовића.

Међутим, не случајно у њиховој декларацији стоји: sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne su i ne može se jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika;

Е, па то не може.
Ако Вук није Србин, нек' му језик длаку мијења

Осим што то научно и историјски не стоји, могли сте то рећи, рецимо, 1991. године? Нико се не би претјерано бунио у Београду. Али нијесте.

Не треба потписнике пуно цимати гдје су били 1967. када је издата Декларација о називу и положају хрватскога језика. Али већина њих има довољно година да се може утврдити како су ћутке посматрали да се "хрватскосрпски", заједно са конститутивношћу српског народа, избацује из Устава СР Хрватске 1989. године. Када су српске филмове преводили и титловали по биоскопима у Загребу, сви су били довољно стари да то осуде. Али, бавили су се тиме таман колико и лупањем двописмених табли у Вуковару, или Колиндиним чоколадицама. Не плаћа се то баш.

Године 1989. су се бавили великосрпским манијаком са Газиместана, фашистичко-нацистичким четницима и православним Клингонцима, сувереношћу бивших република осим у случају САП Косово; а ни на крај памети им није пало да идентификују оне који читав један народ и његов језик избацују из устава, играјусе усташке бојанке по Јасеновцу или спаљују милионе ћириличних књига у државно организованим писмоцидним оргијама.

Сад су се сјетили, али - довиђења.

Причајте ту причу Жељку Комшићу и Јасмили Жбанић.

Као што се у Аустрији и Швајцарској прича њемачки, у Белгији и Канади француски, у САД, Аустралији, Јужној Африци, Индији, Новом Зеланду, тралала, блаблабла, прича енглески... и језик којим се данас споразумијева у свим државама којима је једино заједничка мржња према Србији - по научним критеријумима отуда промовисаним деведесетих је - СРПСКИ ЈЕЗИК.

Нијесте нас хтјели за браћу, или барем човјеколике мајмуне, нећемо ни ми узурпаторе научне истине и историјског наслијеђа.

Точка.

http://www.frontal.rs/index.php?option=b...vost=60581

[Бенито]

Тако је, право у фацу лицемерну..

[Романија]

Први пут у животу видим на Б92 бар једно слово ћирилице.
У некој реклами за сладолед "Крофница".

[luka.luke]

..... у Хрватској и Славонији...

[Брада]

[Ултрадесничар]

Први пут у животу видим на Б92 бар једно слово ћирилице.
У некој реклами за сладолед "Крофница".

Мора да се Веран Матић нешто замислио или телефонирао ?

[Шумадинац]

.
ВУКОВОМ РЕФОРМОМ ИЗБРИСАН И ЗАБОРАВЉЕН ЛЕКСИЧКИ СЛОЈ СЛАВЕНОСРПСКОГ ЈЕЗИКА

Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности

https://i.postimg.cc/VkgpQ5Vb/rajna-licna-arhiva.jpg

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.



Рајна Драгићевић, редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду
.