[Перун]

Дејан Ђерић је урадио, заједно са Немањом Девићем и Гораном Давидовићем, научни чланак о Јовану Дероку у Зборнику радова Народног музеја Чачак

Чланак под називом „А ДЕРОКА МЛАДОГ КАПЕТАНА...”: СМРТ И ЛЕГЕНДА КАПЕТАНА ЈОВАНА ДЕРОКА"

Погледати стр. 189-207

https://www.cacakmuzej.org.rs/files/nmca..._51-52.pdf

Дејан Ђерић је, несебично, дозволио Девићу и Давидовићу да се потпишу на његов рад.
То је суштина.

 
Суштина је да смо добили одличан рад о човеку који је то одавно заслужио. То треба ставити на прво место.

Друго, Девићеве заслуге су знатно веће од мојих, што сам и написао у претходном посту. 

Што ће рећи, читајте рад и пишите сличне. Немојте закерати и окретати чињенице кад живимо у времену у коме је потребно да хиљаде људи отргнемо од заборава. Ми смо у овој причи мање битни. Ако заслужимо и о нама ће се некад писати.

[Бесеровић]

Како знамо да је у питању сахрана Дерока на сликама?Види се један Немачки официр на овој слици,стоји први слева!

[Перун]

Знамо зато што имамо целу серију фотографија са тог догађаја као и друге изворе који га описују. Раковић је све организовао као легализовани официр, што јасно говори о томе како су се ту обрели недићевци и Немци.

[Бесеровић]

Ружна слика за "Дерока, Младог Капетана".Не знам да ли ме разумеш?

[Шумадинац]

Ружна слика за "Дерока, Младог Капетана".Не знам да ли ме разумеш?

Вероватно да Немци нису знали прецизно за његове операције вођене против њих, него су то Раковић и његови легалци на вешт начин представили Немцима да је Дероко, као жртва комуниста, био искључиво Недићев борац против комуниста. Те је и у том духу и уприличен испраћај.

[Митић]

"У ратним условима, од гроба Јована Дерока створена је нека врста култног места за присталице Равногорског покрета. Он је првобитно био сахрањен на месту погибије крај реке Чемернице, да би у јануару 1942. био ексхумиран и свечано сахрањен на Љубићу.

О томе је остало трага и у изворима; у црквеној књизи умрлих Светог Јоакима и Ане у Прељини налазимо упис/податак да је капетан Дерок 18. јануара 1942. сахрањен „код споменика Танаску Рајићу у Љубићу“. Опело је према црквеним књигама вршио
прота Новица Милићевић „уз асистенцију 7 свештеника“. 71

Читав догађај организовао је поручник Предраг Раковић, раније командант Љубићког војно-четничког одреда, тада легализован у оквиру оружаних снага генерала Недића у Чачку. Он је издејствовао одобрење за скуп код немачких власти, мада сачуване фотографије показују да су, после опела код цркве у Коњевићима, остаци капетана Дерока до Љубића пренесени околним сеоским путем, а не главним који иде паралелно са железничком пругом. Очигледно, радило се о некој врсти прећутног одобрења, које је за локалне равногорце било важно, а за немачке власти потенцијално корисно јер би ујединило разне српске фракције у борби против комунизма. Чак се и на сахрани симболично појавио немачки ортскомандант у Чачку, мајор Фрике, који је само који месец раније ратовао са Дероком и његовим четницима приликом борби код Краљева, а тада му одајући пошту као погинулом. 72

[71] Црквена књига умрлих Светог Јоакима и Ане у Прељини, уписи за јануар 1942. године.
[72] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н. д., књига 2, 31; M. Derok, н. д., 197-200.

Извор: Др Немања ДЕВИЋ, Горан ДАВИДОВИЋ, МА Дејан ЂЕРИЋ, „А ДЕРОКА МЛАДОГ КАПЕТАНА...”: СМРТ И ЛЕГЕНДА КАПЕТАНА ЈОВАНА ДЕРОКА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА LI/LII, ЧАЧАК, 2021/2022, стр. 202

[ZdravkoR]

"У ратним условима, од гроба Јована Дерока створена је нека врста култног места за присталице Равногорског покрета. Он је првобитно био сахрањен на месту погибије крај реке Чемернице, да би у јануару 1942. био ексхумиран и свечано сахрањен на Љубићу.

О томе је остало трага и у изворима; у црквеној књизи умрлих Светог Јоакима и Ане у Прељини налазимо упис/податак да је капетан Дерок 18. јануара 1942. сахрањен „код споменика Танаску Рајићу у Љубићу“. Опело је према црквеним књигама вршио
прота Новица Милићевић „уз асистенцију 7 свештеника“. 71

Читав догађај организовао је поручник Предраг Раковић, раније командант Љубићког војно-четничког одреда, тада легализован у оквиру оружаних снага генерала Недића у Чачку. Он је издејствовао одобрење за скуп код немачких власти, мада сачуване фотографије показују да су, после опела код цркве у Коњевићима, остаци капетана Дерока до Љубића пренесени околним сеоским путем, а не главним који иде паралелно са железничком пругом. Очигледно, радило се о некој врсти прећутног одобрења, које је за локалне равногорце било важно, а за немачке власти потенцијално корисно јер би ујединило разне српске фракције у борби против комунизма. Чак се и на сахрани симболично појавио немачки ортскомандант у Чачку, мајор Фрике, који је само који месец раније ратовао са Дероком и његовим четницима приликом борби код Краљева, а тада му одајући пошту као погинулом. 72

[71] Црквена књига умрлих Светог Јоакима и Ане у Прељини, уписи за јануар 1942. године.
[72] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, н. д., књига 2, 31; M. Derok, н. д., 197-200.

Извор: Др Немања ДЕВИЋ, Горан ДАВИДОВИЋ, МА Дејан ЂЕРИЋ, „А ДЕРОКА МЛАДОГ КАПЕТАНА...”: СМРТ И ЛЕГЕНДА КАПЕТАНА ЈОВАНА ДЕРОКА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА LI/LII, ЧАЧАК, 2021/2022, стр. 202

По доласку комуниста из Босне тело се откопава и баца у близини гробља

[Митић]

Такође, у самом раду се може видети да су немачке безбедносне службе од јесени 1941. правиле Дероков досије.

И 31. децембра 1941. Гестапо је упао у Дероков породични стан и пронашли су само Дерокову сестру од које су сазнали да је Дерок погинуо у акцији против комуниста. И случај Дерок је архивиран почетком 1942. године.

Извор: Исто, стр. 199-200

[Митић]

И у Првом светском рату, Немци су подигли споменик српским јунацима у оквиру комплекса немачког војног гробља, које је постојало до 1944. године.

https://www.rts.rs/page/stories/ci/story...njaku.html

Правим неку паралелу са Дероком. Само што је код њега друга сахрана и спровод, а овде је споменик у питању.

[Александар Динчић]

А посмртно слово Дероку држи љотићевац: "Друже Јоване...."

[Мића Адмирал]

Све је добро, али о официру Стаменку Димитријевићу, који је држао говор над одром Ј.Д, није исправан закључак.
Он јесте био у ЈВуО - равногорац, а тада, у тренутку сахране и он је био легализован. Могуће да је онакав говор био под цензуром,а Немац је то све надгледао и слушао...
рез. капетан II класе Стаменко Т. Димитријевић рођен је 1910. године у с. Мишевићу, код Јагодине. Пре рата је службовао као високи чиновник вардарске бановине.
У ЈВуО - судија Преког војног суда Млавског корпуса и в. д. команданта Ресавског корпуса, април 1944.
Стрељан од комуниста у Јагодини кр. 1944.

[Chicot]

[ЈВуО-КГ]

Ваздухопловни Капетан II класе,пилот Стојановић Александар

Рођен 30.новембра 1906. године у Крагујевцу,од оца Аранђела и мајке Симке.Основну школу и један разред гимназије завршио је у Крагујевцу,као и шестогодишњу Војно-занатлијску школу.

Од 1. фебруара до 30. октобра 1927. године у Школи за резервне официре у 1. ваздухопловном пуку у Новом Саду.Затим је био на двомесечној вежби пре произвођења у резервног официра,током 1928. године у 3. ваздухопловном пуку.Указом од 17.децембра 1928. произведен у чин резервног ваздухопловног потпоручника.Од 1.априла 1928.до 30.септембра 1930. техничар у Конструктивном одељењу ВТЗ у Крагујевцу.

У чин ваздухопловног поручника унапређен указом од 1. априла 1937. године.

Био је члан војне комисије за набавку авионских мотора из Енглеске.

У чин ваздухопловног капетана II класе унапређен указом од 3. јануара 1940.године.Од 25. јануара исте године на служби у Машинском одеску Техничког одељења Штаба Ваздухопловства војске.Учествовао је у пучу 27. марта и био је задужен са групом официра да заузме радио станицу у Београду.

Априлски рат га је затекао на дужностима на земунском аеродрому.Избегао заробљавање и прикључио се јединицама ЈВуО.У редовима ЈВуО борио се за ослобођење земље од окупатора.Заробљен од стране немачке окупаторске војске код Зајечара.Одведен у логор на Бањици 4. децембра 1942. и стрељан 26.децембра исте године у наведеном логору. Ожењен Косаром Захар и са њом у браку имао синове Славољуба и Верослава као и ћерку Оливеру.

Одлично познавао и говорио енглески језик.


Ваздухопловни Наредник Тешић Секула

Рођен 24.маја 1916. године од оца Војислава и мајке Стојанке у селу Брђани код Горњег Милановца.

У ваздухопловство ступио 1. октобра 1934. у 1. чету Ваздухопловно подофицирске школе.Био је у 9. класи,5. у рангу од 71 полазника.

Од 16. октобра 1936. до 31. јануара 1938. десетар у 426.ескадрили 261.ваздухопловне групе.

Од 31. јануара до 9.фебруара 1938. десетар у 19. аеродромској чети 6. ваздухопловне базе.

Слушалац од 3. јануара 1939. до 1. јула исте године у Аеропланској радионици 6. ваздухопловно техничког парка.

Механичар од 1. јула до 12. октобра 1939. у 162. ескадрили 6. ваздухопловног пука у Земуну.

Помоћник наставника од 12. октобра 1939. до 11. јула 1940. године у Монтерској школи Ваздухопловства.

У чин ваздухопловног наредника унапређен указом од 28. јуна 1940. године.

Од 11. јула 1940. године наставник у Монтерској школи Ваздухопловства у Сарајеву.

У Априлском рату избегао заробљавање,прикључио се јединицама ЈВуО.Био је командант 2. Љубићке бригаде.

После рата издржао је дугогодишњу робију.Преминуо у родном селу Брђани 1996. године.

[ЈВуО-КГ]

Ваздухопловни Капетан II класе,пилот-ловац Стојановић Милан

Рођен 21 јануара 1913. у селу Наталинци код Тополе,од оца Војина и мајке Зорке.Основну школу и пет разреда гимназије завршио у Крагујевцу.

У Нижу школу Војне академије ступуо је као питомац 1. октобра 1929. године.

Указом од 1. октобра 1932. произведен у активног пешадијског потпоручника.

Похађао је од 30. октобра 1934. до 8. октобра 1935. Ваздухопловно извиђачку школу у Новом Саду.

У чин ваздухопловног поручника унапређен указом од 1. октобра 1936. године.

Извиђач од 12. октобра 1935. до 24. фебруара 1937. године у 2. ваздухопловном пуку.

На служби од 28. фебруара до 13. новембра 1937. у Пилотској школи 1. ваздухопловног пука.

Пилот од 14. новембра 1937. до 1. новембра 1938. у 3. ваздухопловном пуку.

Пилот од 1. новембра 1938. до 4. маја 1939. године у 1. ваздухопловном пуку.

Од 19. септембра 1939. године пилот у 6. ваздухопловном пуку.

У чин ваздухопловног капетана II  класе унапређен указом од 1. децембра 1940. године.

Априла 1941. године је заробљен,али успева да побегне из немачког заробљеништва.

Приступио јединицама ЈВуО.Био је командант Топличког корпуса ЈВуО.

После рата емигрирао у Америку и није се више враћао у земљу.

Био је ожењен Радмилом Фукса из Новог Сада.


Ваздухопловни Наредник,пилот Радовановић Радомир

Рођен 28. авгуса 1914. у Крагујевцу,од оца Јована радника ВТЗ и мајке Смиљке.
Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Крагујевцу.За време школовања становао је код родитеља у насељу Виногради у Крагујевцу.

У Ваздухопловство је ступио 1. октобра 1931. у Ваздухопловно подофицирску школу.Са одличним успехом завршио је Ваздухопловно подофицирску школу, у 6. класи, као 11 у рангу од 77 питомаца класе.

Десетар у 2. чети Ваздухопловно подофицирске школе 1. ваздухопловног пука од 12. новембра 1933. до 15. октобра 1934. године.

Од 15. октобра 1934. до 2. фебруара 1935. дисциплински подофицир у Ваздухопловно фотографској школи 1. ваздухопловног пука.

Од 3. фебруара 1935. до 15. јануара 1936. писар у Команди Ваздухопловно стручних школа (Штаб 1. ваздухопловног пука).

Ученик пилот од 11. јануара до 3. новембра 1937. године у Пилотској школи 7. ваздухопловног пука у Мостару.

Звање дипломираног пилота стекао је решењем од 30. октобра 1937. године.

Пилот од 3. новембра 1937. до 28.маја 1938. у 1. ескадрили 1. ваздухопловног пука у Новом Саду.

Пилот од 28. марта до 28. новембра 1938. у 204. ескадрили 1. ваздухопловног пука у Новом Саду.

У чин наредника унапређен указом од 6.септембра 1938.године.

Пилот од 30.септембра 1938. у 201. ескадрили 1. ваздухопловног пука.

У истом пуку у току 1939. завршава са одличним успехом Школу ноћног летења двомоторних авиона.

Звање војног пилота стекао је решењем од 6. марта 1940. године.

У Априлском рату пилот у 201. ескадрили 61. ваздухопловне групе 1. ваздухопловног пука на ратном летелишту Давидовац код Параћина. На борбеном распореду 201. ескадриле био на задужењу авиона Бленхајм 3548 заједно са пилотом наредником Јовичић Живком и стрелцем наредником Јовановић Љубишом.

Успео да избегне заробљавање и да се врати у Крагујевац. У рату мобилисан од стране ЈВуО са којима прелази у Босну, где му се губи сваки траг 1945. године.