[Милослав Самарџић]

Зоране, добио сам мејл од једног Аргентинца, коме је деда био четник. Тражи податке, али није сигуран ни за дедино име на српском. Ово је писмо:

My name is Miguel A. Riudavets, from Argentina, and I'm doing some research on the life of my -passed-away- godfather.
He was a serbian fighter during the WWII against the nazis and Tito. Many of the memories that he used to tell about those years since the first nazi bombings in Belgrade until he moved to Argentina, I was able to find the in the "The unforgotten 500" book and also, while trying to read about the Halyard operation (http://www.legionpost146.org/documents/W...alyard.pdf), and on Nick Petrovich's biography.
Stories about american and british pilots, airstrip with lighting fire on the side for night operations, hunger, and guerrilla fight against the nazis were part of his life.
I know that he ended the war in a concentration camp and then liberated, but couldn't go back to Yugoslavia, since there was a death sentence against him, so he moved first to Switzerland and then to Argentina in the early 50's.
I know that He belonged to a group of fighters where his mother and brother were members, and his brother was killed by the nazis, and also he had an unlce who was a serbian general who died during the WWII due to aging.
My godfather's name was (in Argentina) Jorge Stanoievich, but I think it is misspelled by me , I don't know his name in serbian, probably Misha or Slata.

Превод са Гугла:
Моје име је Мигуел А. Риудаветс, из Аргентине, и истражујем живот живота.
Био је српски борац током Другог светског рата против нациста и Титоса. Многе од сећања које је он говорио о тим годинама од првих нагазних бомбардовања у Београду док се није преселио у Аргентину, успио сам да пронађем у књизи "Тхе унфорготтен 500" и такође, покушавајући да прочитам о операцији Халиард (хттп://ввв.легионпост146.орг/доцументс/ВВИИОператионХалиард.пдф), и на биографији Ницка Петровича.
Приче о америчким и британским пилотима, пиштољ са осветљењем ватре на страни за ноћне операције, глад и герилску борбу против нациста били су део његовог живота.
Знам да је окончао рат у концентрационом логору и онда ослободио, али није могао да се врати у Југославију, јер му је била смртна казна, па се прво преселио у Швајцарску, а потом у Аргентину почетком 50-их година.
Знам да је припадао групи бораца у којој су припадали његова мајка и брат, а његов брат су убили нацисти, а такође је имао и ујака који је био српски генерал који је умро током Другог свјетског рата од старости.
Име мога кума било је (у Аргентини) Јорге Станојевић, али мислим да је погрешно написано од мене, не знам његово име на српском, вјероватно Миша или Слата.

Дакле, најлогичније ми је да се звао Ђорђе Станојевић. Добар траг је ујак, генерал који је умро током рата. Изгледа да су били из Београда.
Може ли се ишчепркати нешто?

[Николај]

Моје име је Мигуел А. Риудаветс, из Аргентине, и истражујем живот живота.

Ах, добар стари Гугл транслејт

[Бенито]

Везе с везом, боље да није преводио.

[Мића Адмирал]

рез.коњ.поручник АЛЕКСАНДАР М. НИКОЛАЈЕВИЋ
Рођен 1900.год. у Београду, од оца Миливоја.
Рез.официр и директор банке Bank Ferajn. Градски већник општине града Београда и председник Општег банкарског друштва.
Припадник Београдске четн.организације, од самог њеног оснивања 1941. Био је нека врста финансијског саветника ГШ 2. Преко његове банке обављен је први новчани трансфер, помоћи Равногорском покрету, из Турске, у организацији Василија Трбића, 1941.
После једног Сашиног одласка на Равну Гору, код пуковника Драже, Гестапо га је ухапсио, јан.1942. Након истраге логорисан је на Бањици под бр. 3718,а 14.марта 1942 интерниран је у заробљеништво.
Преживео је рат и наставио да живи у Француској.
Умро је 1975.
Био је ожењен Маријом/1902-1987/, ћерком Игњата Ј. Бајлонија,млађег.

[Бенито]

Зна ли се нешто ближе о хапшењу? Датум ми је занимљив, уопште, сва та хапшења из јануара 42.

[Шумадинац]

http://www.sedmica.me/osvetio-kragujevacke-djake/

[Мића Адмирал]

наредник НИКОЛА ДРАПИЋ
Рођен 1920. у с. Забица у пл.Илија, срез Љубиње.
Завршио је ош и четири разреда гимназије у Дубровнику. Потом је примљен и завршава Подофицирску школу у Билећи. На војној служби у Крагујевцу до рата. Избегава заробљеништво и враћа се у Љубиње.
Командир једне устаничке чете у борбама против усташа на Хутову и Храсну, поч. лета 1941.
Командир ударне чете у јужнохерцеговачком НОП одреду. У току 1942, после комунистичког терора у Херцеговини, распушта чету и прелази у четнике.
Командант Првог - Љубињског батаљона Љубињске бригаде Требињског корпуса.
У нападу на Немце, на Требињу, уништио је немачки тенк на Дразиндолу, септ.1944.
У јесен 1944. полази у одступање за Босну, али се касније вратио, са групом четника и наставио акције у одметништву. Постоји и тврдња да није ни полазио у одступање, већ да је рањен на Требињу и да се опорављао у с. Бјелошња До, код Љубиња.
Последњи пут се са породицом видео 1950. и од тада се за њега више није чуло.
Николина браћа : Лазар и Видоје, зверски су побијени од комуниста у очи Св.Николе 1945.

[Николај]

У нападу на Немце, на Требињу, уништио је немачки тенк на Дразиндолу, септ.1944.

Занимљиво, његова слика је у немачком часопису од тe године.

[Мића Адмирал]

У нападу на Немце, на Требињу, уништио је немачки тенк на Дразиндолу, септ.1944.

Занимљиво, његова слика је у немачком часопису од тe године.

Мислим да је слика настала фебруара 1944, а фотограф је био Карл Шефер, официр Принц Еуген дивизије. Оригинални наслов : Један четник.

[ватхра]

Ima li još podataka za taj tenk? Tipa mesto i vreme.
Tad su zarobili oklopni voz, da nisu sa tim pobrkali?

[Мића Адмирал]

Ima li još podataka za taj tenk? Tipa mesto i vreme.
Tad su zarobili oklopni voz, da nisu sa tim pobrkali?

Могуће и да јесу, не знам. Ово је све из једног старог емигр.часописа.

[Мића Адмирал]

ЂОРЂО П. ДРАГИЋ
Рођен 1895.у с. Бијела, срез Коњички, од оца Пера.
Власник хотела Метропол у Мостару.
Почетком рата 1941. у четничким одредима пуков. Баја Станишића, у Црној Гори.
Командант среза Коњичког. Изабран 21.јуна 1942. на скупштини угледних Срба, представника села и општина среза Коњичког.
Уживао углед и међу Хрватима и међу муслиманима. Шифровано име : Гарави.
Погинуо је у Коњицу, од комунистичке артиљерије у њиховом нападу на град, после пробоја са Неретве, фебр.1943.
Сахрањен је сутрадан у Бијелој, уз војне почасти Коњичке бригаде и присуство великог броја људи.
Био је ожењен Невенком.
Син Бранислав био је четник у Лимским четн. одредима.
Ћерка Бранислава, 60 тих година 20 века, докторирала је на Сорбони и постала прва југословенка која је одбранила докторат на Сорбони, на француском језику.
Брат, Јово, угледни Србин, одликован Орденом Св.Саве, убијен је од усташа 1941 и бачен у јаму на Иван Седлу.

[Милослав Самарџић]

Бошко Живадиновић, један од последњих четника у Француској, преминуо је у 90-тој години. Био је омладинац Штаба 501. Занимљиво је да о четницима пише и Фигаро, а још не и Политика и остали:

Bochko Givadinovitch, le plus français des Serbes
DISPARITION - Arrivé en France à 18 ans après avoir fui le régime de Tito, il a mené un parcours exceptionnel dans le monde de la communication, de la publicité et des médias, notamment au sein de Havas, RTL et TF1. Il s'est éteint lundi à l'âge de 90 ans.

Il était serbe mais il avait choisi la France. Il était serbe mais si attaché à son pays d'adoption qu'il aurait pu, comme bien des légionnaires ou des immigrés reconnaissants, en remontrer sur le sujet du patriotisme à bien des Français aux souches lointaines. À quatre-vingt-dix ans, dont plus de soixante-dix passés en Picardie puis à Paris, Bochko Givadinovitch s'est éteint le lundi 5 février 2018 pour rejoindre ce «royaume céleste» cher à un des héros serbes de la bataille de Kosovo contre les Ottomans (1389): le prince Lazare.

Dans le milieu de la communication, de la publicité et des médias, son nom était connu de tous. Son parcours exceptionnel aussi. Arrivé en France à 18 ans après avoir fui le régime communiste instauré par Tito à Belgrade, où il avait grandi dans une famille où on apprenait autant le droit que la droiture, il avait, au lendemain de ses études de commerce, gravi rapidement les échelons d'une profession en plein développement. Après un passage chez Havas, il fut nommé, à seulement 36 ans, directeur général de la Compagnie libanaise de télévision. Quatre ans plus tard, le voilà secrétaire général de RTL avant de se lancer dans l'aventure du petit écran. D'abord comme directeur de la Compagnie luxembourgeoise de télévision puis à TF1, où il devient président-directeur général de la régie de publicité jusqu'en 1986 puis vice-président de TF1 SA, chargé des affaires internationales.
Proche de Francis Bouygues, qui avait racheté la première chaîne de télévision en 1987, cet homme à la voix douce et à la belle stature ne suscitait que compliments et admiration parmi ceux qu'il dirigeait ou côtoyait. Parce qu'il avait connu l'enfer entre 1941 et 1945, il ne le promettait à personne. Cet enfer qu'il avait traversé avait fait de lui un héros mais il ne s'en vantait jamais. Et pourtant.

En pleine occupation nazie, il avait, à l'âge de l'insouciante adolescence, rejoint le maquis de la résistance monarchiste serbe du général Mihailovic, dont il était devenu un des aides de camp chargé de la communication avec les Alliés. Ceux-ci, après les accords de Yalta entre Churchill, Roosevelt et Staline, avaient finalement (et honteusement) abandonné les «tchetniks» et béni la victoire des communistes yougoslaves, jetant dans l'opprobre, en prison, dans les camps ou sur les routes de l'exil les hommes et les femmes qui, comme Givadinovitch, avaient choisi le camp du «de Gaulle serbe».

La suite, ce serait donc la fuite en France, ce pays qui avait toujours été l'allié historique de la Serbie et qui allait l'accueillir pour en faire un de ses meilleurs enfants. Puis ce serait une carrière professionnelle exemplaire, menée avec toujours en mémoire cette inscription figurant sur le monument se dressant dans le grand parc de Kalemegdan de Belgrade: «Aimons la France comme elle nous a aimés». Ce que Bochko Givadinovitch fit toute sa vie, l'enseignant, avec sa femme Christiane, à ses enfants et ses petits-enfants. Depuis quelques jours, l'amitié franco-serbe est orpheline.

La messe d'obsèques de Bochko Givadinovitch sera célébrée par un prêtre catholique assisté d'un pope orthodoxe mardi 13 février, à 10 h 30, en l'église d'Auteuil (Paris XVIe).
http://www.lefigaro.fr/medias/2018/02/07...serbes.php

[Мића Адмирал]

Слава му !
Бошко је рођен 27.јуна 1927. у Београду, од оца Милована, адвоката.
Био је на служби у Колубарском корпусу, делегиран од ЈУРАО ОШ 501/1.