ТРОЈАНСКИ КОЊ И ДВА ЧАМЦА: ЗАШТО ЈЕ ЗА НАТО ТОЛИКО НЕОПХОДНА ЦРНА ГОРА? ОКСАНА САЗОНОВА
Данас 28 априла, без обзира на тренутну непредвидивост вечерашњег заседања, ће се одиграти историјски дан за Балкан и за Европу. Парламент Црне Горе гласа о приступању земље у НАТО, што је кулминација великог броја различитих догађаја који су се десили у земљи и око ње у последњих неколико година. С обзиром на састав Парламента, оријентацију владајуће странке и бојкота опозиције, готово се са сигурношћу може рећи да ће одлука бити позитивна.
Догађај, који је најављен пре недељу дана, се неће одиграти у Подгорици већ на Цетињу, историјској и културној «престоници» Црне Горе. Споља гледано, карактер заседања на званичном нивоу објашњава значај и свечаност предстојећег догађаја. Ту су и други разлози. У Подгорици су тог дана планирани масовни улични протести бројних противника чланству земље у НАТО. Оцењујући њихове претходне акције, са увереношћу бисмо могли да очекујемо веома жестоку атмосферу у граду..да се ова историјска одлука посланика доноси у њему.
Пише Оксана Сазонова, уредница NewsFront Србија
Цетиње није превише удаљено од Подгорице (за опозицију није био проблем да организује аутобусе за своје присталице). Али, деоница пута од Подгорице до Цетиња се, као случајно, баш сада поправља, па је саобраћај практично блокиран. Ако се томе дода и максимална полицијска контрола, истовремени долазак у град великог броја политички активних људи је мало вероватно из техничких разлога.
Таква пажња процесу придруживања Црне Горе у НАТО је потпуно оправдана. Довољно је подсетити да су анти-НАТО скупови у Црној Гори у октобру 2015 године резултирали масовним нередима, који су сузбијени на најтежи начин, употребом полицијских палица и сузавца са страшном концентрацијом хемикалија. Масован, мада миран, је био и каснији митинг опозиције: 10 000 митингаша на 600 000 становника Црне Горе и 200 000 Подгоричана је колосална цифра. Напета ситуација је била и 2016 када су организоване масовне демонстрације током гласања у Парламенту о неповерењу тадашњем Премијеру (који још увек држи позицију шефа владајуће партије) Милу Ђукановићу. Чак и раније, 2008 године, до смене у владиним институцијама није дошло након одлуке антисрпске црногорске власти да призна независност «Косова».
Антинатовски протести и сукоби са полицијом 24 октобра 2015 године
Генерално, демонстрације су непроменљива позадина свакодневног живота у Црној Гори. Прошлог лета је центар града стално био блокиран због штрајкова запослених у подгоричком алуминијумском комбинату, због вишемесечног кашњења плата. Затим је скандал пратио парламентарне изборе због видео доказа о куповини гласова. Убрзо након тога је почео протест мајки са више деце, које су огорчене смањењем накнада. Затим су протестовали мештани Загорича због «растућег» земљишног пореза. Ови протести су се ујединили, а затим су се придружили и други грађани незадовољни социјалном ситуацијом. Блокирали су централне улице, улаз у Парламент, мостове.
Несигурна ситуација је и унутар саме црногорске власти. Опозиционе странке и коалиције, које су добиле нешто мање од половине гласова према званичним резултатима избора 16 октобра прошле године, до дан данас бојкотују заседања Парламента у знак протеста због коначних резултата. Режим за организацију покушаја државног удара оптужује лидере опозиције и Москву. И у сваком случају, победа садашње Владе над опозицијом је радикално другачија – показатељ је не њених предности, већ опасне поделе у црногорском друштву.
Испада да се гласање о историјској одлуци о могућем уласку земље у НАТО у Црној Гори одвија у сред незадовољства грађана и сталних протеста — политичких и социјалних, током бојкота седница Парламента, који практично заседа са пола сазива и у сред судских процеса против посланика и опозиционих активиста.
Имајте на уму и територијални спор Црне Горе са делимично признатом «Републиком Косово». Реч је о неколико квадратних километара недефинисане границе из времена распада Југославије, али је због тог подручја долазило до оружаних претњи косовских Албанаца.
Ту су и кривични предмети против бившег Премијера и актуелног лидера владајуће партије Црне Горе Мила Ђукановића. Суд у Италији га третира као опасног криминалца на врху мафијашких структура, а немачки медији су прошле године открили шему његове илегалне трговине цигаретама са терористима ИД.
Такву земљу, са бескрајним сплетом унутрашњих и спољних сукоба, НАТО сада узима у наручје. Лидери савеза су у децембру 2015 године Подгорици послали званичан позив да се придружи Алијанси а затим су, на десетогодишњицу независности Црне Горе, у Бриселу потписани протоколи које су током године ратификовали Парламенти земаља чланица савеза.
Али, са каквом намером?
Црна Гора је мала земља са 600 000 становника и са само 2000 војника. Једна бригада пешадије, један тенк, једна хаубица, два патролна чамца претворена у фрегате (наслеђени од Југославије), неколико авиона који нису ни једном коришћени од 2010 године. Таквом војском Северна алијанса намерава да «ојача» своју борбену способност. Једва да се у Подгорици ико увредио недавним речима Министра одбране РФ Сергеја Шојгуа да је војни потенцијал Црне Горе раван нули.
Црногорска војска може бити од интереса за НАТО само као «жива сила». То и обеспокојава грађане Црне Горе који, као и сви остали, виде војне операције Алијансе и њене губитке, као на пример у Авганистану. Уз то,не одобравају Црногорци све поступке НАТО, јер је један од њих и недавно бомбардовање Југославије 1999 године, разарање земље, убијање цивила.. «Шта ће НАТО-у земља која им никада неће опростити?», писао је америчким сенаторима популарни црногорски новинар Марко Милачић, који је иначе недавно ухапшен. Грађани Црне Горе од којих је, судећи по анкетама, више од половине против чланства у НАТО, су «тројански коњ» за тај, за њих непријатељски, блок.
Црна Гора је интересантна због свог географског положаја. Након распада Савезне Републике Југославије она је, за разлику од Србије, добила излаз на море и, што је још важније, луке. Јадранско море, на које излазе и друге земље чланице НАТО — Италија, Хрватска, Албанија, Грчка, фактички омогућава приступ, преко Медитерана, Турској и Блиском Истоку. Са ступањем Црне Горе у НАТО, под његовом контролом ће бити цео Медитеран, са изузетком Сирије.
Истовремено, земље НАТО на тај начин у потпуности окружују Србију, која води политику војне неутралности, а која учествује на српско-руско-белоруским трибинама, а 2017 године је објавила намеру да учествује у вежбама ОДКБ.
Поред тога, противници Алијансе у Црној Гори виде у свему и геополитички и делимично психолошки моменат — увлачење историјског савезника Русије у НАТО. Православни народи на Балкану, због низа значајних историјских догађаја, увек су гравитирали више на истоку него на западу, а уласком Црне Горе у НАТО се вештачким путем пресецају ове везе.
Постоји још једно питање — какву корист имају територија, људи, па чак и историја Црне Горе од свега овога? Према званицним медијима, НАТО ће земљу учинити безбеднијом. Међутим, тренутно је цео свет свестан да сва сила Алијансе не може да их заштити од надолазеће терористичке претње. Да ли ће она заиста сву моћ искористити за заштиту Црне Горе? Сумњам. Напротив, она сама, као нови део већег система, ризикује да постане потенцијална мета верских екстремиста.
Попут многих других процеса на територији бивше Југославије, успостављање Црне Горе као државе је одржано под строгим надзором међународних организација и водећих западних земаља. Из социјалистичке ере, преко ратних година и пораста национализма, стигли су до година које неизбрисиво обележавају кључне политичке фигуре, од којих је најсјајнија Мило Ђукановић. И кривични предмети у Италији, и објаве немачких медија о цигаретама и ИД, и текстови о корупцији и непотизму у Влади Црне Горе и великом бизнису — то су ствари које политичку елиту ове мале балканске земље држе под контролом.
Отуда и признавање «Косова», и тога да Црна Гора уведе Русији санкције, подривши тиме долазак солвентних туриста, отуда и антисрпска и антируска хистерија и, на крају, завршни акорд — чланство у НАТО.
У саопштењу портпарола руског МИП Марије Захарове, која је препоручила Русима да се суздрже од путовања у Црну Гору због антируског расположења у Влади, посебно се наглашава да су таква осећања страна народу Црне Горе. Локална штампа је пуна заиста невероватних изјава политичара да Москва користи терористе, да се Српска православна црква меша у планове Подгорице везане за НАТО будућност. И то упркос чињеници да је Москва само вербално подржала опозицију у вези одржавања референдума у Црној Гори по овом важном питању.
Упркос чињеници да, према анкетама, плебисцит жели три четвртине црногорских држављана (односно, чак и они који подржавају улаз у НАТО), ова одлука се доноси само у Парламенту. Прецизније, у делу Парламента без опозиције.
Протеста ће засигурно данас бити, иако неће бити тако масовни какви би били у Подгорици. Да, велике протесте ће «растерати» даљина, поправка путева и полицијски кордони. Иако је, у ствари, присуство свега овога још један показатељ да су у Парламенту свакако свесни мишљења грађана о овој одлуци али ће, упркос томе, донети своју одлуку.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
