06-03-2021, 11:52 AM
(04-03-2021, 02:01 PM)Vlad Alekš Пише:(04-03-2021, 12:19 PM)Бенито Пише: Много проблема је требало решити, а који су проузроковани окупацијом из протеклих векова. Право преимућства између Пећке и Карловачке (београдске) митрополије, које су биле аутокефалне, као и признање Цариградске патријаршије о аутокефалности низа епископија српске цркве које су се налазиле на просторима некадашње Османске Турске, а ослобођене су у Балканском рату, била су два главна проблема.
Првенствено сам мислио на спољашње факторе.
Ево, како ја то видим.
Што се нас тиче, по ослобођењу и уједињењу 1918. године, створен је потребан и довољан услов да се обнови патријаршија. Требало је добити одобрења од "странаца". Цариградска патријаршија, која је била надлежна за све епархије које су припадале Турској, дала је одобрење без поговора. Каснило се из техничких разлога - њихов тадашњи патријарх је или смењен или је преминуо (више се и не сећам), па се чекао избор новог.
Главни проблем је била дозвола митрополита Буковинске митрополије. Будући да је Буковина област која је данас подељена између Румуније и Украјине, поставља се питање какве она везе има са нашом црквом. Буковину је у другој половини 18. века анектирала Аустрија, те је истоимену епархију прикључила Карловачкој митрополији. Након 100 година, ради слабљења јединства православаца у АУ монархији, поменута буковинска епархија постаје митрополија, добија своју аутокефалност, при чему се њој придружују и две српске епархије из Карловачке митрополије : Далматинска и Бококоторска.
Окончава се Први светски рат и српска делегација одлази код тадашњег Буковинског митрополита који се звао Владимир Василе де Репта. Испрва Репта није хтео да допусти враћање ове две епархије у окриље матичне Карловачке митрополије. Његов главни аргумент био је следећи. Будући да је Италија гајила претензије на те наше приморске крајеве, у случају доласка италијанске државе на те просторе било би неопходно оформити нову Италијанску православну цркву. Не знам како је изгледало убеђивање које је спровела наша делегација, али после одређеног времена Репта је допустио да се наше епархије врате нашој митрополији. То је био последњи чин у обнављању наше патријаршије.
Да ли је обнављање патријаршије последња преостала тековина из ратова за ослобођење и уједињење који су окончани 1918. године, то је већ нека друга и дуга тема.
