[Милослав Самарџић]

Прадеда једног нашег познатог тенисера био је Дражин четник, убијен је од стране комуниста после рата, 1945. године. О коме је реч?

Можда Троицки или Типсаревић?

Можда...

[Бенито]

Следи питање које ће многима бити шкакљиво, чак и бљутаво и непримерено, али и то је српска историја:
Ономад је, у оквиру емисије "Око" на РТС репризиран документарни филм посвећен убиству Ивана Стамболића. На једном месту, коментаришући страшну смрт Ивана Стамболића, неко је рекао "ко га је клео...".
Питање гласи:
Ко је проклео Ивана Стамболића?

[пек.]

Мира Марковић је мислила да је његов отац Петар крив што су њену мајку ухватили Немци.

[Бенито]

Мира Марковић је мислила да је његов отац Петар крив што су њену мајку ухватили Немци.

Петар му није био отац.

[Vlad Alekš]

Вазда су питања из комунистичке историје била најтежа. Зашто? Па зато што се са њима никад није знало ко је коме отац, а понекад ни мајка.
Петар није Иванов отац, већ ујак. По званичној историографији, разуме се. А поставља се питање - зашто је Иван носио презиме свог ујака, то јест мајчино презиме? Ја претпостављам због тога да би лакше напредовао у каријери апартчика.
А ко га је проклео? И ја мислим да га је проклела Мира, али не због мајке. Претпостављам да има везе са неким њиховим оргијама. Да се изразим простачки, јер не знам другачије да објасним - искључивали су светло у просторији, па ко кога дохвати. Шта ако је Петар заправо Мирин отац?!

[Бенито]

Уф, уф... Видим да слабо познајете ову "династију".
Стрпите се мало да нађем времена. Дужи је мало одговор.

[Vlad Alekš]

Уф, уф... Видим да слабо познајете ову "династију".
Стрпите се мало да нађем времена. Дужи је мало одговор.

Постоји она стара пошалица - када ће бити крај серије Династија? Онда када се нађу докази да је Карингтон самоме себи отац. Није ваљда толико комликовано?

[Бенито]

Још горе. 

[Милослав Самарџић]

Прадеда једног нашег познатог тенисера био је Дражин четник, убијен је од стране комуниста после рата, 1945. године. О коме је реч?

Можда Троицки или Типсаревић?

Можда...

Ранђел Типсаревић, из села Мала Врбница код Бруса, прадеда Јанка Типсаревића.

[Бенито]

Следи питање које ће многима бити шкакљиво, чак и бљутаво и непримерено, али и то је српска историја:
Ономад је, у оквиру емисије "Око" на РТС репризиран документарни филм посвећен убиству Ивана Стамболића. На једном месту, коментаришући страшну смрт Ивана Стамболића, неко је рекао "ко га је клео...".
Питање гласи:
Ко је проклео Ивана Стамболића?

Ајмо полако, потрајаће ово.
Везе између Срба православних и Срба муслимана на подручјима где се додирују, одувек су била занимљива, интензивна у том међусобном додиру, трговини, ратовима и љубавима. Ко не познаје тај свет, боље је да се не удубљује у те контакте. Уосталом, ту је наш Нобеловац који је цело своје животно дело посветио управо овом питању.
Село Брезова налази се испод гребена планине Мучањ. Цео тај крај био је некада давно уточиште великог броја Срба после Косовског боја, а затим главна рута миграција Срба из Херцеговине према Драгачеву и Шумадији. Око Брезове било је више мањих и већих монашких насеобина исихаста, које су Турци уништили и протерали, немилице убијајући сво православно становништво на које су наишли.
У време Карађорђевог рата, Брезова се налазила изван граница Пожешке нахије. Карађорђев поход на Новопазарски санџак кретао се управо путем кроз село Брезову, па је и тзв Карађорђев шанац са југа драгачевске капетаније прешао Моравицу и отишао још јужније од Брезове, на обронке Голије, Мучења и Јавора. Граница између Србије и Турске на том подручју, уз минималне корекције, остала је све до 1912. године.
Стамболићи у Брезови добили су презиме по надимку, још у време кнеза Милоша Обреновића. Данас они тврде да су тај надимак добили зато што су трговали са Стамболом, али у ствари крију много велику тајну. Познато је да су балкански муслимани често дизали побуне против румелијског беглербега или султана. То се по правилу догађало када су им укидане неке привилегије на које су навикли и због којих су и прелазили у ислам. Тако се десила и једна побуна у том крају, још у 17 веку, у којој су учествовали и православни и муслимани. Дошла је пашина војска од Ужица и том приликом су крваво угушили ту побуну у целом региону. Преци Стамболића су се ставили на пашину страну и учествовали су у угушењу буне. Том приликом они су убили 4 православна свештеника који су се налазили у Белој цркви у селу Церова, данас засеоку села Прилике. Од тада народ им је дао надимак Стамболије, што је било подругљиво, али су они тај надимак прихватили и доцније по њему формирали презиме. Никада нису мењали веру.
Поменуте 1912. године није се десило само ослобођење Србије, него и једне отете девојке. Турци Кладничани су отели једну девојку из Стамболића из Брезове, под изговором да су им Стамболићи остали дужни за овце. Девојчин отац држао је кафану у Брезови. Као лојални обреновићевац добио је дозволу да отвори ту механу, која је била класична кафана из тог периода. Једина у селу, пространа механа, дању кафана, а ноћу конак. Поред је била велика штала за волове рабаџија који су били најчешћи гости, путници-намерници. Газда је после 1904. године, прешао у ватрене радикале, мада се ту није могао размахати због оних који су били чланови ове прве масовне српске странке много година пре њега.
Отац се придружује српској војсци на Јавору и они му омогућују да у Кладници пронађе своју отету кћер коју је вратио у Брезову. Девојка је, међутим, враћена бременита. И то се ускоро сазнало у селу, али су причу ућуткали старији мештани, јер су имали разумевање за целу ситуацију. Родило се дете и добило је име Петар. Поп је, по предању, чуо да је дете испуштено по рођењу, али да није пустило гласа него да је наставило нормално да се мрда и тражи да сиса. Рече поп да је такво дете тврдо к'о камен и да по камену треба и да се зове. Зато га крсти као Петра.
Петар Стамболић одрастао је у кући свог деде, који је преминуо крајем Првог светског рата, а после ослобођења у кући свог ујака Вучића Стамболића, к
који је такође држао механу. Своју децу није одвајао од Петра и они су били најближа фамилија.
Петар Стамболић, као дете из добростојеће сеоске куће, одлази после основне школе у тек отворену Нижу гимназију у Ивањици. Ту је био у одељењу са много другара из различитих генерација, како је то био обичај после ратова, када су се мешале генерације. О њима неки други пут. Кључан догађај је био када се затворила Нижа гимназија у Ивањици због недостатка средстава у срезу, који је по тадашњим законима био дужан да одржава и финансира школу. Петар Стамболић своје школовање наставља у гимназији у Ужицу, на наговор свог најбољег школског друга Милинка Кушића. Од тада је Петар био алтер-его Милинка Кушића, све до Кушићеве смрти током Другог светског рата. Милинко се први заразио комунизмом  у гимназији у Ужицу, а за њим је то урадио и Петар. Обојица су избачени из гимназије због комунизма који је био забрањен (што крију и данас). После разних молби министарству просвете, добили су дозволу да гимназију у Чачку. Зато су гимназијско образовање завршили добрано преко 20-е године. Обојица успевају да упишу факултет у Београду - Кушић права, а Петар пољопривреду. Тамо се упознају са разним ликовима који су се представљали као комунисти, од којих многи то нису били, али су студије запуштене. Кушић ускоро одлази на прву своју робију због комунизма.
За то време, у селу Брезова у кући Вучића Стамболића одрастао је његов син Миодраг Мишо Стамболић, са јасном судбином да наследи посао оца. Млад се и оженио и добио сина коме је управо студент Петар, као први учени Стамболић, наденуо име - Иван.
У време почетка Другог светског рата, када још није почео грађански рат (бар не по званичним историчарима - који не знају где су шупљи), почетком октобра 1941. године, комунисти у Ариљу, предвођени бившим робијашима на челу са убицом Стеваном Чоловићем, формирају једну од првих револуционарних власти. На то су добили одговор од четника, предвођених Божом Ћосовићем Јаворцем, који је такође био из Брезове. Вучић Стамболић се ставља на страну свог сестрића Петра и четници га убијају у Ариљу, у октобру 1941. године. Убио га је неки четник Оцокољић.
Мишо Стамболић био је пасиван после убиства оца. Божови четници су га затварали и тукли у новембру и децембру 1941. године и узели су из кафане шта су хтели. Оне сцене из филма "Ужичка република" где четници дивљају у кафани направљени су у Брезови, у бившој кафани Вучића Стамболића, по причама Миша и Петра Стамболића.
Углавном, Мишо је убрзо пуштен и наставио је уобичајен живот до 1943. године, верно служећи Недићевом режиму, у родној Брезови. 
Преокрет долази 1943. године, када се Петар Стамболић возом преко Загреба и Земуна, кроз усташку територију, вратио из Босне за Београд. По званичној историографији, послао га је "Врховни штаб" са циљем да среди стање у "београдској организацији". Истина је да га је послао Броз да рашчисти са београдским комунистима који су почели да му отказују послушност. Други задатак био је да сви партизански одреди који су опстали у Шумадији и Срему, као и на југу Србије, одмах крену за Босну и придруже се главнини. У то време дошло је и до провале код скојеваца у Београду, а том приликом ухваћена је и Вера Милетић. Одатле и мржња Мире Марковић према Стамболићима. Али, није она клела Стамболиће. Она им се умиљавала док није дошао тренутак освете.
Мишо Стамболић дошао је код рођака Петра Стамболића у посету у Београд, 1943. године. Савете које је тада добио усвојио је. Остао је неактиван у свом селу до краја рата. А онда се, у децембру 1944. године, пробудио га први председник СМНО Моравичког среза. Као Бог и батина у целом срезу, у време где је било дозвољено апсолутно све и када се дешавало апсолутно свашта.
Ко данас посети Ивањицу, буне га иницијали на фасади куће у центру вароши. На једној кући, чија је фасада обновљена пре пар година, мајстор је инсистирао да се обнови натпис који је био прекречен. Сада се натпис јасно види "Д.П.". Али, ретко ко зна ко је био или била Д.П.
После ратова за ослобођење и уједињење 1912-1920, као и у другим крајевима Србије, остао је велики број удовица, најчешће са много мале деце. Те несрећне младе жене нису бринуле о томе како да пронађу новог мушкарца у кревету, како су нам то објашњавали неокомунистички аутори у филмовима пре десетак година, него како да прехране уста своје мале деце. Власти су тада подржале да жене у варошима отварају занатске радње, ако су имале занат у рукама, па чак и без "мајсторског писма", или трговине и мале кафане. Ту, у Јаворској улици, никло је 5-6 малих "удовичких" кафаница које су опстајале јер су ратни другови преминулих мужева удовица свраћали у њих и тако помагали породице својих изгинулих ратних другова.
На самом углу Главне (треба Дражина) и Јаворске улице налазила се и кућа Даринке Даре Петровић, удове још једног погинулог српског ратника. У подруму те куће, по ослобођењу, Дара је отворила трговину и свој живот потпуно посветила том позиву. И код ње су испрва долазили само ратни другови њеног погинулог мужа да пазаре. Али, Дара је ишла даље. Упознала је њихове фамилије, памтила имена жена и деце из најудаљенијих села, од којих су нека била и до 50 километара од Ивањице, памтила њихове потребе и у складу са тим набављала робу. И дању и ноћу била је у својој магази. Причало се, између два светска рата, "не спава никада као Дара трговкиња". Куповала је куће оних који су се селили, претварала их у трговине, штофом, обућом, печењаре (било их је преко 50 у Ивањици тада - сада нема ниједна), пекаре.... Увек и у свако доба знала је тачно шта је потребно свакој њеној муштерији, па макар био у најудаљенијем селу. Некако је, уз више пљачки, преживела и Други светски рат.
Али, ослобођење није могла да преживи.
Власти среза моравичког су јој већ у јануару 1945. године одузеле сву имовину. Остала је сама у соби на спрату, у кући одакле је све и почело. То није било довољно. Она се тога није сећала, али Петар Стамболић, старо злопамтило, одлично се сећао њених речи из периода док је ишао у Нижу гимназију у Ивањици и свраћао у њен дућан:"Ти си, дечко, велики шпицлов!!! Зијана ћеш много направити у животу." Петар Стамболић наредио је Мишу Стамболићу, свом брату од ујака, да Дару Петровић избаци и из куће. Мишо Стамболић је то и урадио. Као привремени смештај додељена јој је кућа неког погинулог четника, коју су претходно такође конфисковали. Она је, наравно, одбила ово решење, па су је ухапсили ознаши и претукли. 
После пуштања, сва рашчупана и поцепана, некада највећа госпођа и домаћица среза моравичког, "велика Дара Петровић" седела је на раскрсници улица Јаворске и Главне (треба Дражине). У рукама је држала два камена и наглас клела Миша Стамболића "рђом капом док му је кољена". Онда би је ухапсила "народна милиција", затворила и претукла, па пустилае... Дара се враћала на оно место, у непосредној близини своје куће, и настављала да куне Миша Стамболића. Све док је једном нису толико претукли да се више није вратила на раскрсницу. Умрла је у једној комшијској кући. Комунисти су је сахранили на брзину на Старим ивањичком гробљу, без објаве. Њен гроб давно је прекопан, а њене кости ко зна где су. (Срђан Цветковић није је записао као жртву комунизма - један од десетина хиљада примера његовог великог рада)
Петар повлачи свог рођака Миша Стамболића у Београд и смешта га за директора у "басену Раковица", где су комунисти успели да од фабрика авиона направе фабрике трактора. Данас нема ни то. У тој средини одрастао је Иван Стамболић, одатле је завршио средњу школу и Правни факултет у Београду. Каријера под кишобраном угледног стрица Петра Стамболића текла је јасно и прецизно. Проблем је био што је Иван за собом водио верног пса, не знајући ко је његова жена, кума Мира и шта она спрема и њему и његовом патрону Петру. Али, то већ знате.
Ово је била прича о заборављеној клетви неке Даре из Ивањице, од које су остали само иницијали на њеној старој кући у центру Ивањице - ДП.

[Шумадинац]

Свака част Бенито! Ово је заиста за један филм.

[Vlad Alekš]

Добра прича.
Прочитаћу је целу и са разумевањем првом повољном приликом.

[Monarhist]

Сјајно Бенито!

[Monarhist]

"Случај противу Србије је најбољи део турског случаја. Србија, пре него што се покренула,није претрпела директну повреду; она није имала изражен разлог за рат. Међутим, то не значи да је она извршила агресију, или да је учинила какву моралну грешку. Једна мала, и скоро успостављена држава, са слабом владом и изолованом територијом, она је окружена са свих страна словенским становништвом; дуж три-четвртине њене границе, малтретираним и угњетаваним словенским становништвом, од којих је скоро половина подигла устанак, који Турска није усепла да угуши,...Шта је њен народ могао друго него да се симпатише са словенским становништвом? Да ли су требали да Турској признају непорециво право на угњетавање?..."
Који познати европски политичар је написао ово?