[пек.]

Да ли је Брсково било код Колашина?

[Бенито]

Да ли је Брсково било код Колашина?

Ближе је Мојковцу.

[Potporucnik1]

Да ли је Брсково било код Колашина?

Ogroman spor. Rudnik Brskovo je kod današnjem Mojkovca, što je 20km od Kolašina, ali oko lokacije grada ili njegovog postojanja je za mene sporno. U istoriografiji se olako prihvata da je i grad bio na istom mjestu, ali ja lično nisam siguran. Po mom mišljenju, logičnije mi je da je bio malo niže, put Kolašina.

[Potporucnik1]

У којој данашњој српској варошици у којој живи преко 99% Срба, није преспавала српска глава близу 400 година?

Ко(у)лашин.

Ako misliš na grad u Crnoj Gori, a ne na Ibarski onda je cifra od 400 godina prevelika. Kolašin je sagrađen tek 1651., za vrijeme Kandijskog rata, kako bi se iz njega mogli umirivati Rovca i Morača. Od osnivanja grada, nastupa teško vrijeme za ta plemena, naručito za Moraču. Kolašin je oslobođen 1878., i od tada počinje odseljavanje muslimana i doseljavanje pravoslavaca.

[Potporucnik1]

У којој данашњој српској варошици у којој живи преко 99% Срба, није преспавала српска глава близу 400 година?

Ко(у)лашин.

Takođe, svi muslimani u tom gradu su bili Srbi, iliti naši muslimani, ne Turci Azijati.

[Бенито]

У којој данашњој српској варошици у којој живи преко 99% Срба, није преспавала српска глава близу 400 година?

Ко(у)лашин.

Ako misliš na grad u Crnoj Gori, a ne na Ibarski onda je cifra od 400 godina prevelika. Kolašin je sagrađen tek 1651., za vrijeme Kandijskog rata, kako bi se iz njega mogli umirivati Rovca i Morača. Od osnivanja grada, nastupa teško vrijeme za ta plemena, naručito za Moraču. Kolašin je oslobođen 1878., i od tada počinje odseljavanje muslimana i doseljavanje pravoslavaca.

Хвала на исправци.

[Potporucnik1]

Па, лепо... Ту је била турска кула, стражара-град. Очистили су комшилук од православних, због безбедности. Турци Колашинци били су опасни зликовци и никада нису дозвољавали да Каурин преспава у кули, јер су се плашили освете.
Још ћете наћи муслимана Бошњака у Босни и Херцеговини, који носе презиме Колашинац.
А ту је и наш атлетичар Асмир Колашинац.
Пандан том Колашин био је српски Ибарски Колашин, који је одувек био легло правих Срба.
Тако је било и у Другом светском рату, где је још између два рата четничка организација била изузетно јака.
И поред дугог века титоизма код нас, Ибарски Колашин је задржао тај статус и данас.

И Колашин је био четничка пријестоница од фебруара 1942. до маја 1943.
Комунисти су толико цијенили своју ратну пријестоницу у Црној Гори, такође Колашин, да су хтјели да га потопе изградњом бране на Тару

[Potporucnik1]

У којој данашњој српској варошици у којој живи преко 99% Срба, није преспавала српска глава близу 400 година?

Ко(у)лашин.

Ako misliš na grad u Crnoj Gori, a ne na Ibarski onda je cifra od 400 godina prevelika. Kolašin je sagrađen tek 1651., za vrijeme Kandijskog rata, kako bi se iz njega mogli umirivati Rovca i Morača. Od osnivanja grada, nastupa teško vrijeme za ta plemena, naručito za Moraču. Kolašin je oslobođen 1878., i od tada počinje odseljavanje muslimana i doseljavanje pravoslavaca.

Хвала на исправци.

Мислим да је слична ситуација са скоро свим градовима у Црној Гори. Углавном су то биле вароши насељени нашим муслиманима из којих су се исељавали муслимани потпадањем под Црну Гору. Изузетак су данашњи градови настали послије потпадања под Црну Гору.

[Potporucnik1]

Иначе, кроз историју су честа била мјешања Ибарског Колашина и Колашина. Тако данас имамо увријежено мишљење да је Старац Милија из Колашина, па су га том аналогијом повезали са Ровцима,... У стварности, Старац Милија је из Ибарског Колашина, као и Никола Новаковић, убица Карађорђа.

[Vlad Alekš]

Ево, да се надовежем на низ питања о посетама страних представника. Без икаквих претензија на извлачење поенти.
Краља Милана Обреновића су посетили представници једне далеке, али пријатељске државе. Држава је била острвска и већ дуго, више од сто година, не постоји као самостални ентитет. Окупирана је, на жалост, од једне велике силе.
Одакле су дошли посетиоци?

Јапан.

Јапан је, барем формално, самостална држава.

Да се поновим, Краљевина Хаваји...

Тако је.
Гледано из наше европске перспективе, Хаваје је званично открио Џејмс Кук. Мада постоје индиције да је то први учинио шпански морепловац Алварез, пловећи од Мексика до Филипина. Било како било, домороци су на Хавајима живели као у рају хиљадама година, док их нису грамзиви и амбициозни Европљани десетковали. Смењивали су се Шпанци, Енглези и Руси, док им нису коначно главе дошли Американци. На пример, још на Хавајима постоји руска тврђава "Форт Елизабет" - тврђава Јелисавета. То је било у оним годинама 19. века када су Руси пловили по целом свету и побадали своју заставу. Наводно руски цар није хтео да освоји Хаваје, јер су многи у свету критиковали Наполеона због територијалних претензија и експанзија.
Американци су, као и обично, полагано давили краљевину Хаваје. Опробани рецепт је био у питању - прво су пристизале трговачке компаније, а потом и произвођачке. Тадашњи краљ је осетио предстојећу окупацију, те је покренуо дипломатску акцију. Слао је своје делегације свуда по свету, па је на ред стигла и млада европска краљевина Србија. Хавајска делегација је дошла бродом у Београд, на Видовдан 1883. године, спуштајући се Дунавом из Аустроугарске. Хавајци су били фасцинирани великом реком, будући да на својим острвима имају само "поточиће". Штета је што нису могли да виде и Ђердапску клисуру. Осим краља Милана, срдачном дочеку су присуствовали и краљица Наталија, председник владе Пироћанац... Хавајски изасланик се домаћинима обраћао на хавајском језику, дочим је преводилац преводио на француски, који је тада био попут енглеског језика данас. Наши су схватили веома добро каква мука мучи госте, али авај, нису могли да помогну ни самима себи, а камоли некој пацифичкој краљевини.
У једној јутјуб емисији Вишеслав Симић је устврдио како је у америчким архивама нашао документацију у којој се експлицитно може видети како је хавајски краљ од нашег краља тражио помоћ у војним бродовима. Србија је тада, баш као и данас, имала проблема како са изласком на море - тако и са морнарицом.
10 година након видовданске посете, ови наши симпатични гости су окупирани од стране САД. Вероватно су и тада обојене револуције изгледале као и данас, ништа ново под капом небеском.
Написао сам, постављајући питање, како не желим да извлачим било какве поенте, али авај, предомислио сам се.
Баш као што би требало да важи "Балкан балканским народима", исто тако би требало да важи - "Пацифик пацифичким народима".

[Mitic]

Свакако једна од најзначајнијих информација коју је успео да проследи била је она од 5. априла 1941. у 19.10, да немачки препад на Ђердап и Сипски канал ради спречавања његовог кварења изгледа да непосредно предстоји.

1. Који југословенски пуковник је проследио ову информацију? Није Ваухник.

2. Под којим именом или надимком је био познат кнез Павле у британским обавештајним извештајима?

[Милослав Самарџић]

1. Да није Поповић, други Дражин побратим?

[Mitic]

1. Да није Поповић, други Дражин побратим?

У питању је пуковник Франц Стропник, војни изасланик Краљевине Југославије у Румунији.

Можда је и пуковник Стропник био код Драже. Стропник је био Словенац.

Ово сам нашао код Далибора Денде. Цитираћу одакле је податак чим имам мало времена.

[Mitic]

Значајан резултат постигао је и југословенски војни изасланик у Румунији, пуковник Франц Стропник. Деловање Стропника у овој пријатељској земљи са којом је постојала дугорочна војна сарадња кроз Малу антанту и Балкански споразум, било је знатно лакше у односу на Ваухников рад у Берлину. Стропник је интензивирао своју делатност од приступања Румуније Тројном пакту и уласка немачких трупа на њену територију. Свакако једна од најзначајнијих информација коју је успео да проследи била је она од 5. априла 1941. у 19.10, да немачки препад на Ђердап и Сипски канал ради спречавања његовог кварења изгледа да непосредно предстоји. 79

79 M. Zečević, Vojna diplomatija, str. 177–182

http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dod...879900.pdf

Izvor: Далибор Денда, "ВОЈНА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА У КРАЉЕВИНИ СХС/ЈУГОСЛАВИЈИ 1918–1941", Војноисторијски гласник 2/2010, стр. 37-38