17-09-2022, 01:41 PM
СПАШАВАЊЕ АМЕРИЧКЕ ПОСАДЕ НА КОПАОНИКУ АВГУСТА 1944
Најпре бих желео да кажем да у списку падова авиона који је објављен у књизи Милоша Тимотијевића (Мисија Халијард, стр. 425-445), овог авиона нема. И не само тог авиона. Свих авиона чије су чланове посада спашавали припадници четничких јединица, па су сплетном околности доспели код партизана и на крају били евакуисани. То је већ до истраживања, као и један посебан проблем о којем ћу можда писати. Американци су спашени и најмањи је проблем да ли су евакуисани са партизанске или четничке територије. Да ли су евакуисани у „Мисији Халијард“ или некој другој. Коначно, неко се жртвовао да те људе спаси. Тимотијевић је радио према списковима које је направила фондација „Халијард“ пуковника Џона Капела, а где је главни човек, задужен за документацију, исти који упорно инсистира да напишем о догађају на Копаонику у августу 1944. године. Коначно, који је и хронолошки сачинио листу спашених ваздухопловаца.
Тако је могуће да Американци не спомињу да су најпре били код четника па потом предати партизанима. Можда пак и спомињу. То се једноставно не зна. Не знамо садржину тих докумената (верујемо на слепо). Базирамо се искључиво на теренским истраживањима. Међутим, они који то знају или документацију користе према потреби или је пак прећуткују. Услед тога није познат ни тачан датум пада овог авиона на планину Копаоник у јеку партизанско-четничке битке на живот и смрт. У изјави се наводи: „Одмах после Илиндана“. Што упућује на период после 2. августа. Место пада авиона зове се „Ковачица“. Налази се на Копаонику и са косовске стране.
О истом догађају у свом раду пише и Никола П. Илић (стр.364). У његовом раду такође стоји да је код партизана на Копаонику доспело 7 Американаца (један мање, седми је дошао са Јастрепца). Он такође пише да су их спасили припадници 21. српске дивизије и да су му те податке давали борци и руководиоци исте дивизије. Уствари, пролетери су их њима предали због погодности евакуације.
Ево у најкраћим цртама исказа пензионисаног службеника Душана Ракића из Рашке који је био везан за ову акцију.
Након што је амерички авион пао на подручју Копаоника, мобилисан је као припадник сеоске страже у четничким формацијама, да са још неким сеоским стражарима пронађе ове Американце. По његовом сећању, било их је укупно 6. Пронађени су надомак Брзеће. Американци су пребачени у штаб артиљеријског капетана Живорада Катанића, команданта Трнавске четничке бригаде, који се тада налазио у оближњем селу Леденице. У то време су вођене велике борбе између партизанске групе ударних дивизија којима је командовао Пеко Дапчевић и западносрбијанских јуришних корпуса ЈВУО. Прави фронтални рат. Ракић је био распоређен у Катанићевој јединици, али није учествовао у борбама већ је био задужен да се брине о Американцима. Партизанске снаге су успеле да у борбама надјачају четничке. Катанић наређује Ракићу да остане са Американцима и да их преда партизанима јер не могу никако да се евакуишу нити извуку из села. Капетан Катанић, убрзо затим, захваљујући издаји једног пребега, пронађен је у једној кући у суседном селу које се зове Јарам и био стрељан.
Тако је Ракић са још двојицом мобилисаних припадника сеоске страже сачекао партизане у Леденици и предао ове Американце. Сви су потом били ухапшени. Партизани су их присиљавали да открију скривено оружје, архиву и сл. Како прича, лично им је један високи партизански официр, према којем су борци имали нарочитно страхопоштовање (касније је сазнао да је то био Пеко Дапчевић) прегледавао и пушке како би утврдио да ли су учествовали у борби. Американци су остали са партизанима. Али не зна где су потом отишли, јер су га партизани једно време водили а после пустили да иде кући и да се више не прикључује четницима. Вратио се са осталим месним стражарима у родно село Бело Брдо и више није учествовао у рату.
Најпре бих желео да кажем да у списку падова авиона који је објављен у књизи Милоша Тимотијевића (Мисија Халијард, стр. 425-445), овог авиона нема. И не само тог авиона. Свих авиона чије су чланове посада спашавали припадници четничких јединица, па су сплетном околности доспели код партизана и на крају били евакуисани. То је већ до истраживања, као и један посебан проблем о којем ћу можда писати. Американци су спашени и најмањи је проблем да ли су евакуисани са партизанске или четничке територије. Да ли су евакуисани у „Мисији Халијард“ или некој другој. Коначно, неко се жртвовао да те људе спаси. Тимотијевић је радио према списковима које је направила фондација „Халијард“ пуковника Џона Капела, а где је главни човек, задужен за документацију, исти који упорно инсистира да напишем о догађају на Копаонику у августу 1944. године. Коначно, који је и хронолошки сачинио листу спашених ваздухопловаца.
Тако је могуће да Американци не спомињу да су најпре били код четника па потом предати партизанима. Можда пак и спомињу. То се једноставно не зна. Не знамо садржину тих докумената (верујемо на слепо). Базирамо се искључиво на теренским истраживањима. Међутим, они који то знају или документацију користе према потреби или је пак прећуткују. Услед тога није познат ни тачан датум пада овог авиона на планину Копаоник у јеку партизанско-четничке битке на живот и смрт. У изјави се наводи: „Одмах после Илиндана“. Што упућује на период после 2. августа. Место пада авиона зове се „Ковачица“. Налази се на Копаонику и са косовске стране.
О истом догађају у свом раду пише и Никола П. Илић (стр.364). У његовом раду такође стоји да је код партизана на Копаонику доспело 7 Американаца (један мање, седми је дошао са Јастрепца). Он такође пише да су их спасили припадници 21. српске дивизије и да су му те податке давали борци и руководиоци исте дивизије. Уствари, пролетери су их њима предали због погодности евакуације.
Ево у најкраћим цртама исказа пензионисаног службеника Душана Ракића из Рашке који је био везан за ову акцију.
Након што је амерички авион пао на подручју Копаоника, мобилисан је као припадник сеоске страже у четничким формацијама, да са још неким сеоским стражарима пронађе ове Американце. По његовом сећању, било их је укупно 6. Пронађени су надомак Брзеће. Американци су пребачени у штаб артиљеријског капетана Живорада Катанића, команданта Трнавске четничке бригаде, који се тада налазио у оближњем селу Леденице. У то време су вођене велике борбе између партизанске групе ударних дивизија којима је командовао Пеко Дапчевић и западносрбијанских јуришних корпуса ЈВУО. Прави фронтални рат. Ракић је био распоређен у Катанићевој јединици, али није учествовао у борбама већ је био задужен да се брине о Американцима. Партизанске снаге су успеле да у борбама надјачају четничке. Катанић наређује Ракићу да остане са Американцима и да их преда партизанима јер не могу никако да се евакуишу нити извуку из села. Капетан Катанић, убрзо затим, захваљујући издаји једног пребега, пронађен је у једној кући у суседном селу које се зове Јарам и био стрељан.
Тако је Ракић са још двојицом мобилисаних припадника сеоске страже сачекао партизане у Леденици и предао ове Американце. Сви су потом били ухапшени. Партизани су их присиљавали да открију скривено оружје, архиву и сл. Како прича, лично им је један високи партизански официр, према којем су борци имали нарочитно страхопоштовање (касније је сазнао да је то био Пеко Дапчевић) прегледавао и пушке како би утврдио да ли су учествовали у борби. Американци су остали са партизанима. Али не зна где су потом отишли, јер су га партизани једно време водили а после пустили да иде кући и да се више не прикључује четницима. Вратио се са осталим месним стражарима у родно село Бело Брдо и више није учествовао у рату.