[Felix]

По мом суду овај документ управо доказ како и званични документи јасно упућују на имплицитне политичке (и идеолошке) ставове и наклоности. И када један историчар приступи читању неког документа он не би требало да се попут неког буквалисте аматера држи само садржине документа већ треба да има у виду и контекст у коме та садржина настаје. Ватхри, као заљубљенику у бројке и слова, контекст (пресудна ствар за сваког историчара) је по обичају промакао, а онда и суштина садржине овог документа.

А у њему се, иако се он генерално уклапа у тадашње основне смернице америчке официјелне политике према Југославији, ипак јасно оцртава наклоност ка једној страни и такорећи врши својеврсна пропаганда тамо где је у једном официјелном војничком упутству за преживљавање не би требало бити.

Ево о чему је реч. Када читамо документ, све делује званично и у складу са упутствима овог типа. Али онда, када дођемо до последње тачке (д) у делу о партизанима на страни 2, наступа прекид званичног тога излагања и добијамо један поетичан пасус набијен емоцијом који више приличи пропагандном памфлету него озбиљном војном упутству – добијамо, другим речима, један панегирик партизанштини којем би у то време позавидео и сам Винстон Черчил. Тај део, тај пасус (д) је потпуно непримерено ту. После хладног листања карактеристика оба покрета и њиховог антиосовинског ангажмана одједанпут, као из по небуха, следи следећи текст: „Ове патриотске снаге одрадиле су изванредан посао против заједничког непријатеља и свим срцем су антифашистичке [Јел ово треба да имплицира да она друга страна није „свим срцем“ антифашистичка, или да се сумња у партизанску антифашистичност?]. Оне ће се добро побринути за савезничке авијатичаре и заузврат се према њима треба добро односити и третирати их као као поуздане савезнике.“

У читавом документу нигде се не помиње – а што је врло важно управо због несрећника који падају на ту територију – идеолошка оријентација партизана. Нигде се не каже да су у питању комунисти. Ово је посебно за чуђење јер је реч о документу америчке војске, а Америка је у то време, као и сада, заклети непријатељ комунизма. Подвучено је само да партизани носе као ознаку црвену звезду (на заробљеним немачким униформама).

Уз ово треба додати и претходне смехотресно небулозне опсервације о територијама које држе партизани и о партизанској тактици. Наиме, у документу се заправо каже – када се пажљивије прочита – да један део приморских територија партизани иако држе, заправо не држе. Јер, служећи се невероватном стратегијом „удри и побегни“ ("rapid and highly mobile campaigns" – еуфемизам за „удри и побегни“) они пошто освоје неко место врло брзо га и напусте (наводно из „стратешких разлога“), тако да се тиме заправо каже да они та места уопште и не држе.

Овај документ као једно конкретно упутство за спашавање, практично је неупотребљив због недоречености и конфузије коју може створити. Недостаје обавештење о идеолошкој оријентацији и међусобном анимозитету покрета што може бити кључно управо за спашавање живота ових људи. Међутим, документ – по мом суду – представља одличну платформу за усмене инструкције које се дају пред овако опасне мисије. Свако ко би га прочитао прво би питао „у каквом су односу та два покрета“, или „зашто носе петокраку?“ итд. Ту наступају она упутства која су помињали многи авијатичари спашени од четника.

Дакле, две ствари су овде уочљиве. Прво, да је и у овом документу присутна прокомунистичка пропаганда која је иначе у то време беснила у западном свету (нарочито у Великој Британији). Друго, непристрасан истраживач се само може запитати каква су тек усмена упутства и објашњења давали авијатичарима када им је овакав био један официјелни документ.