[Перун]

Тачно је за попа Радојицу.

Према војводи Бирчанину, која четворица истакнутих четника су одиграла највећу улогу у протеривању комуниста из Херцеговине 1942.?

[Бенито]

Поповић, Перишић, Баћовић , Јевђевић.

---

Тако је. Нема их.
А колико агената је имала Специјална полиција у ''ДМ одсеку'' и у одсеку за црвене?

Тридесетак за црвене и педесетак за ДМ.

[Перун]

1. Јевђевић

Затим, поп Радојица, Саво Ковач и Петар Самарџић.

[Бенито]

Тако је. Нема их.
А колико агената је имала Специјална полиција у ''ДМ одсеку'' и у одсеку за црвене?

Ајде одговори ово , па да поставим питање.

[Милослав Самарџић]

Не знам ово, надао сам се да неко зна.

[Перун]

1. Јевђевић

Затим, поп Радојица, Саво Ковач и Петар Самарџић.

Дакле, надам се да вам је јасно због чега су баш они проглашени војводама. Поред тога што су се доказали у борби против усташа били су заслужни и за протеривање партизана из тих крајева.

---

Не знам ово, надао сам се да неко зна.

Доста мање из два разлога:

1. Немци нису имали поверење у Недићевце за откривање четника а може се рећи ни комуниста. Комунисте су највише откривали легализовани четници. Слична ситуација била је и на фронту.

2. На територији под немачком окупацијом четника је било доста више у односу на комунисте. Такође, четници су им и били главни непријатељи.

[Бенито]

И треће из трилинга:
Наведите три српска књижевника за које се сумња да нису сами написали своја дела, односно да су неке делове њихових дела писали други писци.

[Милослав Самарџић]

Добрица Ћосић, један у три.☺
Само што то није сумња, и ја сам упознао једног од тих.

[Перун]

И треће из трилинга:
Наведите три српска књижевника за које се сумња да нису сами написали своја дела, односно да су неке делове њихових дела писали други писци.

Поручник хоће да нам саопшти да су сва тројица били комунисти. Јесам ли у праву?

[Бенито]

Па, сад... Има разних комуниста... Али, титоисти су сигурно, иако су сва тројица то негирала.
Јесте Ћосић један, али ајде још двојицу. Ова двојица који су мени на памети су јако утицајни, управо својим књижевним делима, на културолошку и политичку свест савремених Срба.

[Вукашин Петковић]

Стеван Јаковљевић: Српска трилогија

[Милослав Самарџић]

Да, чуо сам да је Драгиша Васић ту доста помогао.

[Бенито]

Написаћу одговор кад нађем мало времена током дана.

[Бенито]

Нећу опширније писати о случају Добрица Ћосић, иако је ово питање било треће из трилинга о њему, јер се доста пише и прича о томе. Наравно, мејнстрим медији, као по обичају, не обраћају пажњу на то, него гледамо ревалоризовање његовог " дела". Обашка што и професори књижевности код нас Ћосића не убрајају не само међу најбоље, него ни међу значајније српске писце у 20-ом веку. Али, наши медији у својој културној политици одавно не признају закључке науке, што се и види са историјском науком, јер се и даље спроводи бесомучна владавина титоиста.
Други пример је тренутно најпопуларнијег и најпознатијег живог драмског писца Душана Ковачевића. Сумњу су изразили многи, пре свега због тога што су његова дела са почетка каријере била много већег квалитета него потоња. Додуше, код Душана Ковачевића нико није изразио сумњу да му је неко писао дела или неке делове, али.... Сумња се пре свега односи на чувени бифе Атеље 212, где се састајала одређена неформална група писаца и глумаца, који су причали огроман број анегдота и историјских доскочица и вицева, које је Ковачевић записивао и убацивао у неке своје комедије. За једно његово дело се сматра да је готово комплетно написано према тим доскочицама, а и да је идеја и наслов написан према суфлирању из бифеа Атељеа 212.
Оно што везује Ћосића и Ковачевића у вези оригиналности њиховог дела је име Борислава Михајловића Михиза. У оба случаја се на њега сумња као аутора неких делова романа и драма Ћосића и Ковачевића. Тиме се само појачава сенка око имена и дела Михиза, који се одувек сматрао алфом и омегом културне сцене Београда у време титоизма.
И трећи случај је чувена прича о култној књизи Српска трилогија. Стеван Јаковљевић је писац овог дела, али је предратни Београд, без сумње много писменији и начитанији него поратни, био сигуран да је велике делове ове тротомне књиге написао Драгиша Васић. Прва сумња је пала због тога што је Васић био заштитник Јаковљевића, од упознавања са издавачем до довођења на секретарско место у Српском културном клубу. Међутим, није то био главни разлог због сумње у ауторство. Васић је један од најугледнијих и најталентованијих српских писаца између два рата, а и уопште. Поједини делови Српске трилогије су бриљантни, попут оне слике са Косова и Метохије, када се српски војници- сељаци опраштају од своје артиљерије. Има још неколико сличних сцена. Посебно треба нагласити антиратну ноту у овом делу. Васић је припадао и свом времену које је дало и најчувенија дела антиратне књижевности, попут Доброг војника Швејка или дела Бертолда Брехта. Ни Васићева дела не заостају за тим делима. Уосталом, и сама Заспанка за војника је филм направљен по предлошку из једног дела Српске трилогије, који је најочитији пример антиратног концепта књижевности, коју је промовисао Васић као свој политички кредо. Васић, као бивши левичар, који је постао изразити антикомуниста, у центар своје пажње стављао је српског сељака и његову сталну жртву, и у рату и у миру, за српску државу и сам смисао српске нације.
Иначе, за причу о Јаковљевићу и Васићу знам доста дуго, да би ми је касније потврдио покојни професор Батаковић, који се позивао на пословичну обавештеност Жике Стојковића.
Заједничко за сву тројицу је да су им дела и данас изузетно актуелна у српској култури, а друга подударност је да квалитет писмености или квалитета њихових првих или првог дела, касније у каријери нису достигли.