Свадба је била у суботу, 30. јула 1883. године. Кнез Петар Карађорђевић имао је пуних 39 година, а кнегиња Зорка Петровић-Његош пуних 19 година. А ево зашто је књаз Никола Први Петровић-Његош изабрао баш 30. јул као датум удаје његове најстарије кћери:
" Пошто ја изјутра на свој посао у Биљарду, као обично, а у проласку виђех кнеза гдје сједи на тераси пред двором, сам самцит, што није бивало обично. Он ме дозва и започе:- Слушај, Крајишниче! ( Тако ме почео звати од њеког времена.) Ево ћу ти дати сиже за једну причицу, а ти ћеш тај сиже обрадити и искитити како најбоље умијеш. Дакле, чуј... Година је 1464-а уочи Никољдана. Догађа се на граду Ободу, ђе се од поплаве турске склонио Иван Црнојевић, господар Зете, напустив своју пријестоницу Жабљак. Никољдан је крсно име Црнојевића, те, по старом обичају, још уочи свеца очекује своје званице, велике и мале властеле, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. Око вечерње почеше долазити званице са разнијех страна. По обичају, долазе пред господарев двор и просјаци, слијепци и богаљи. Слуге дочекују свакога, како коме пристоји, сиротињу одводе у посебну зграду. Међу јадницима наиђоше и два млада слијепца, које слуге одведоше ђе им је мјесто. А један од тијех слијепаца рећи ће:- Е, да зна господар Иван ко смо ми, не би нас овамо издвајао, него би нас посадио баш до себе. То слуге јавише господару, прије него што гозба започе, а он заповједи да му доведу та два млада слијепца, па се а њима одвоји у једну одају. Послије дужег времена, он изиде сав узрујан, водећи два слијепа младића за руке, и уђе са њима у велику дворницу, гдје сва властела бјеху на окупу, па на њихово веље чудо и незадовољство, посади до себе у зачеље оба слијепца! А кад би вријеме здравици, Иван устаде и објави Господу да су ти слијепи младићи Стеван и Гргур , синови Ђурђа Смедеревца, које је коварни султан Мурат II, зет њихов, ослијепио , и које је ето судбина довела под његов кров! Господа пролише сузе, а у жалости се порадоваше што су се први српски кољеновићи склонили у Зету. А сутрадан, за ручком, објави да ће да ожени деспотовића Стевана, те му даје кћер Марију. Али, Марија врисну јаче и рече да неће да буде слијепчева жена! А на то Ангелина, Иванова синовица, кћи храброг Ђорђа Арванита, приступи понизно стрицу и рече:- Господару, кад Марија неће, хоћу ја, да сачувам племенити сој деспотовића.
Онда је стриц и сва властела благословише најљепшим благословима и тијем : ' да бога да се посветила и спомен твој довијека био свет у народу српском.' Тај се благослов и обистинио. Ангелина роди слијепом мужу деспотовиће Јована и Максима, а при крају живота се закалуђери, а по смрти почину у својој задужбини Крушедолу, и народ је призна као угодницу Божју и прозва је 'мајком Ангелином'. Српска црква слави њену успомену 30 јула...."
Ово је сећање Сима Матавуља. Матавуљ је из ове књазове легенде саставио своју прву објављену причу, која је изашла на насловној страни Гласа Црногорца, као најава за венчање кнеза Петра и кнегиње Зорке. По сопственом признању, ова прича је најобјављенија прича Сима Матавуља. На жалост, овај број Гласа Црногорца није сачуван.
Тек по објављивању текста,Матавуљ је схватио колико је он непримерен као најава венчања. Паралела да два "слијепца" долазе на црногорски двор је била директна алузија на кнежеве Петра и Ђорђа, а књаз Никола је удају своје ћерке за старијег " слијепца" поредио са жртвом мати Ангелине, и тако своју ћерку уздизао у небеса.
Сви остали кад су прочитали ову причу као најаву венчања, сматрали су то увредом књаза Николе према кнезу Петру.
Ни у каснијем времену то се није променило.
Војска Србије је и дан данас светска сила у једној дисциплини,можда и најјача војска у тој дисциплини на свету. Често се одржавају међународна такмичења из те области и наши представници се редовно враћају као најбољи. Која је то дисциплина?
