[Александар Динчић]

[quote='Александар Динчић' pid='120982' dateline='1577789909']
Све то стоји, уколико посматрамо врло узак простор Србије. Е сада, има ли српске жандармерије у Војводини, на Косову, у Македонији, у Санџаку и другим крајевима.


У Рашкој!

Стари Рас.

[Бенито]

Да ли је у титоистичкој Југославији постојао групни четнички споменик, посвећен четницима из Другог светског рата?

[Перун]

Јачање комуниста таком лета 41. последица је резоружавања слабо брањених жанд. станица.

Поред осталог, војвода Ђекић је стрељан и зато што је допустио партизанима да уђу у Ужице и загосподаре фабриком оружја.

Међутим, ја ту имам озбиљну дилему: зашто су Немци уопште оставили „на извол`те“ такав ратни капитал? Они руше једно муницијско складиште у малом Мрсаћу крај Краљева а остављају фабрику оружја. Да би њоме управљали владини четници или можда да би се још више раширио унутрашњи грађански сукоб, пошто је исти капитал свима требао, па самим тим ће гледати и на све начине да дођу до њега.
Гледано из четничког угла, то су заиста биле погубне последице. И чињеница је да су тада партизански одреди највише порасли и ојачали.

Слажем се у потпуности.

Само треба имати у виду да су комунисти пред улазак у Ужице имали већ формиране јединице и да нису деловали у мањим групама (паљење архива, пљачка општинских каса,...) као августа 41. По мом мишљењу у том периоду и најдаље до 10. септембра највише је могао да се омете њихов разоран рад јер 24. септ. све је било већ касно.

[Vlad Alekš]

Хрвати не лижу сладолед јер немају језик.
Ајд уздравље.

А и зато што се сладолед најчешће држи са три прста!

Кикирики не једу јер се држи са три прста.

---

Све то стоји, уколико посматрамо врло узак простор Србије. Е сада, има ли српске жандармерије у Војводини, на Косову, у Македонији, у Санџаку и другим крајевима.
У Рашкој!

Стари Рас.

Сад ти мене исправљаш?
Исправи свој текст. Колико си само навео података, а користиш непријатељске изразе за српске области. Због таквих као што си ти смо и Косово изгубили.
P.S. Метохија се још како-тако држи.

---

Да ли је у титоистичкој Југославији постојао групни четнички споменик, посвећен четницима из Другог светског рата?

Постојао је.

[Александар Динчић]

Сад ти мене исправљаш?
Исправи свој текст. Колико си само навео података, а користиш непријатељске изразе за српске области. Због таквих као што си ти смо и Косово изгубили.

Диши дубоко...Ја због посетилаца са оне стране.

[Vlad Alekš]

Диши дубоко..

Какве су ово сеоске форе?
Тако можеш да се дописујеш са својом девојком. Немој мени да се обраћаш на такав начин.

[Александар Динчић]

Не знам зашто непотребно ствараш тензије.

[Vlad Alekš]

Не знам зашто непотребно ствараш тензије.

Пре пар сати ми је адвокат јавио да сам изгубио судски спор. Против државе. И јако сам нервозан.

[Милослав Самарџић]

Видели смо како је изгледала Дражина кућа у Брегалничкој улици. Скромно.
Који, будући Дражини официри, су имали најбоље коће уочи рата?
А ко је имао најбољу кућу а да је сам купио?

[Mitic]

Да ли је у титоистичкој Југославији постојао групни четнички споменик, посвећен четницима из Другог светског рата?

Вероватно није постојао.

[ЈВуО-КГ]

Кикирики не једу јер се држи са три прста.

Једне ратне зиме у Босни деведесетих,када паде велики снег, муслимани покољу све кокошке. Кажу неће мени нико да оставља по три прста у дворишту. Ово је неки ратни виц/фора. Није се стварно десило.

---

Зна ли неко колико је људи прошло 1914-1918 кроз 11. пук "Карађорђе",који је био састављен од Крагујевчана и Шумадинаца а колико се 1918. вратило у Крагујевац?Тачније 20. новембра 1918. године када се на челу пука налазио пуковник Војислав Томић,касније армијски генерал.

[Бенито]

Да ли је у титоистичкој Југославији постојао групни четнички споменик, посвећен четницима из Другог светског рата?

Наравно да је постојао. Наиме,
када је 2100 Арнаута и 330 муслимана из Новог Пазара кренуло да освоји и опљачка све до Рашке и "Ибром ако може и до Краљева", несметано су палили српска села, убијали све на шта су наишли, и пљачкали сву непокретну имовину.
Кад су стигли до Пиларета супротставила им се невелика Никољачка четничка чета под командом наредника Радована Ивковића. У тој неравноправној борби многи Никољичани су погинули, а сам Радован Ивковић је тешко рањен. Међутим, успели су да омогуће рекама избеглица да се домогну Рашке.
Исте вечери, 16. новембра на Ђурђиц, у Рашку је стигао Васа Поповић са положаја код села Придворице у близини Лепосавића. Васа Поповић био је четник из Ослободилачких ратова 1912-1920, и у тренутку доласка у Рашку имао је око 70 четника.
Они су се прекрстили на пијаци у Рашки и један за другим кренули према фронту. Успут су срели Максима Виријевића, председника општине Никољачке, који им је помогао да запоседну најбоље положаје на брду Бисина, 2-3 километра изнад саме Рашке. У 3 часа у ноћ са Бисине су одјекнули плотуни и експлозије. Арнаути су заустављени, а у 5 часова кроз Рашку је протрчао Машан Ђуровић и са крила напао балисте, који су почели да беже. Истог дана, 17. новембра, четници су повратили све положаје, иако их је било, веровали или не, дупло мање од нападача.( Наравно, данашња санџачка штампа и портали тврде сасвим супротно, иако за то немају ниједан доказ)
На пољима општине Никољачке, а пре свега око старе цркве Никољаче, по којој је општина и носила име, нађено је 14 тела његових брањеника. Уз њиховог команданта наредника Ивковића, који је преминуо од задобијених рана, то је чинило 15 ратника Никољачке четничке чете који су дали живот спасавајући Рашку, а можда и све до Краљева.
Крајем 1941. године, мештани општине Никољачке направили су спомен-плочу и уградили је на зиду цркве Никољаче. На тој спомен-плочи писало је:
Четницима Никољачке чете који су у борби против српских непријатеља, неустрашиво бранећи родну груду и своју браћу, положише своје младе животе.
Другови-четници Никољачке чете и грађанство општине Никољачке у знак захвалности и дубоког пијетета подиже ову спомен-плочу и то:
Команданту чете
Нареднику Радовану Ивковићу
Воднику I вода
Поднареднику Агатону Пејчиновићу
Воднику II вода
Поднареднику Миљојку Нићифоровићу
Четницима:
Марку Ћирковићу
Светозару Нешовићу
Сретену Павловићу
Милентију Нићифоровићу
Драгославу Луковићу
Ристу Нићифоровићу
Данилу Нићифоровићу
Петронију Никићу
Милисаву Дикићу
Митру Шарцу
Јевтимију Пузовић
Василију Биорцу
Филипу Лончаревић

Прошао је рат, а комунистима је некако промакло да ова плоча постоји. А онда су почеле да стижу директиве "одозго", али и "одоздо" да се спомен-плоча уклони са црквеног зида. Тадашњи свештеник цркве Никољаче био је Драган Рвовић, који је одмах обавестио надлежног епископа рашко-призренског, каснијег патријарха српског Павла, који се оштро супроставио одлуци да се плоча уклони.
Једног јутра, појавили су се радници Завода за заштиту споменика из Краљева са народном милицијом и четворицом затвореника из Титове Митровице, пошто никог другог нису нашли који би пристао да скида плочу. Ти затвореници су извалили цео кубни метар зида цркве да би извукли спомен-плочу. Доста мештана се окупило, неки су негодовали, а неки плакали и кукали због овог чина. То је био пресудан моменат да се спомен-плоча не поломи приликом вађења и да се преда цела "органима месне заједнице".
Спомен-плоча још постоји, али колико ја знам, ни данас није враћена на место на којем је стајала.
ПС имало би још шта да се дода овој причи, али и ово је предуго, а и састављено из више извора.
ППС недавно је из штампе изашла докторска дисертација Милутина Живковића, која описује област Старог Раса у Другом светском рату. Иако се подробно бавио нападом балиста и муслимана на Рашку, на Ђурђиц 1941. године, Живковић ниједан детаљ од ових које сам навео није ни поменуо у својој књизи.

[Милослав Самарџић]

Мислим да је плоча враћена у цркву.
Ко је први писао о овоме (име аутора)?

[Милослав Самарџић]

Видели смо како је изгледала Дражина кућа у Брегалничкој улици. Скромно.
Који, будући Дражини официри, су имали најбоље коће уочи рата?
А ко је имао најбољу кућу а да је сам купио?

Боље куће и станове имали су, по природи ствари, неки резервни официри. На пример, пуковник Младен Жујовић имао је вилу на месту где је сада ''Београђанка''. Али, то је дело генерација Жујовића.
Да је сам направио, или купио, колико знам, најбољу кућу/вилу имао је Никола Калабић. Сем што је имао високу плату, као начелник геодетске управе Ваљевског округа, доста је зарадио као шеф градилишта на изградњи једног моста код Лознице. Послодавац је била једна енглеска фирма.
У оно време се ценило ко сам доста зарађује, нарочито кад има онако велику кућу у 35-тој години. То је утицало на његово напредовање, и уопште углед, у рату.