[Милослав Самарџић]

''Нема певца да објави зоре...'' јер су их појеле - данас ће сви рећи - ''Калабићеве патроле.
Међутим, ко је, у оригиналној верзији, појео певце по Србији?

Титове патроле. Или Љотићеве патроле

Прва верзија била је Недићеве и Љотићеве патроле.
Онда су комнуистички симпатизери из села Стојник под Космајем убацили Калабићеве патроле.
У трећој верзији појавиле су се Титове патроле.

То пише љотићевски капетан Матовић у књизи ''Промашени животи'', објављеној у Аустралији, много ретка књига. Аутор није био идеолошки љотићевац, пришао им је из опортунизма.

Најраспрострањенија је била прва, па трећа верзија. Али данас се за њих и не зна, већ 100% доминира прва, шире је и Недићеве и Љотићеве присталице и комунисти. Одличан пример да се види докле смо стигли.

[Милослав Самарџић]

Мислим да је и ово питање било за „милионера“. Разлог је што су Мађари зауставили одлазак својих војника на Источни фронт, када је у јеку била совјетска зимска контраофанзива. Масовним злочинима показали су да унутар њихове окупиране зоне постоје велики немири и да су им тражене снаге потребне ради њиховог сузбијања. Да би сачували своје људе побили су више од 6.000 туђих. То је била Рација, а наредба немачког заповедника им је у том погледу била добродошла. Истина, и Немци су после Рације сматрали да је наредба њиховог заповедника извршена. Другим речима, нису само Мађари били одговорни за Рацију већ и Немци.

Одлично, то стварно нигде нисам чуо!

[Mitic]

Мислим да је и ово питање било за „милионера“. Разлог је што су Мађари зауставили одлазак својих војника на Источни фронт, када је у јеку била совјетска зимска контраофанзива. Масовним злочинима показали су да унутар њихове окупиране зоне постоје велики немири и да су им тражене снаге потребне ради њиховог сузбијања. Да би сачували своје људе побили су више од 6.000 туђих. То је била Рација, а наредба немачког заповедника им је у том погледу била добродошла. Истина, и Немци су после Рације сматрали да је наредба њиховог заповедника извршена. Другим речима, нису само Мађари били одговорни за Рацију већ и Немци.

Браво за овај одговор! Свака част. Човек научи нешто ново.

Имам једно питање, а Бенито сигурно зна одговор.

Пре неколико дана, опет се потенцирало на интернету како су лоше живели ратници из Првог св. рата. Наводи се пример Будимира Давидовића из Горачића. Чланак о њему каже да је лоше живео, да је надничио, да је био без примања и цитира се један део његовог писма упућен Недићу 1942. године.

Један историчар је изашао са интегралном верзијом овог писма и још једним документом који побија ове тврдње са интернета.

Питање би било, колику пензију је имао Будимир Давидовић?

[Бенито]

Не мораш мене да питаш.
Имаш књигу Горачићи у Другом светском рату. Питање Будимира Давидовића, ратног војног инвалида и носиоца Карађорђеве звезде и Легије части, подробно је обрађено.
Укратко, између два рата није добио пензију, него је добио државну, односно среску службу у складу са његовим инвалидитетом (није имао шаку) и образовањем. Поред тога, добио је кућу и плац у Чачку. Или је добио само плац и помоћ за изградњу, што изађе на исто.
По доласку Недићевих спасилаца избачен је из било какве службе и сналазио се како је знао, што сведочи то писмо.
После рата, под црвенима, да не говоримо. Тада је било и буквално гладовање.
Описано је на самом крају књиге како је успео да дође до средстава за живот.
Ово је најбољи пример зашто данашњима не треба књига попут Горачића у Другом светском рату. Та књига разбија њихову чувену будалаштину да носиоци Карађорђеве звезде нису имали шта да једу у време краља Александра. Признају они да су били људи другог реда за време Броза, јер то више нико не може да сакрије, али ово измишљају да би показали како је "то увек тако било". А није било увек, него само под титоистима.
Писао сам неколико пута ГЗС да престане са овим глупостима, али они не одговарају. Очигледно је да им неко натура да овакве лажи наставе да објављују.

[Милослав Самарџић]

Шта је ГЗС?

[Бенито]

Глас Западне Србије.

[Бенито]

Ајде баш у вези овога.
Ратовала је од 1906 до 1909. године Па онда од 1912 до 1919. године. У четнике је отишла због љубави. И момку, касније мужу, и Отаџбини, остала је верна. Она је српска хероина са убедљиво најдужим ратним стажом.
Како се звала ова заборављена српска јунакиња?

[Бранке]

Закон је постојао,тако да нема ни говора да их је држава оставила да просе . . .

http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...75d18373b4

[Mitic]

Као и увек, Бенито је дао одличан одговор! Јасно и стручно!

А мислио сам да додам још нешто. Да, држава је нашла посао Будимиру. Ево цитата из књиге о Горачићима:

"Месец дана касније, Будимира су пренели у енглеску болницу у Вертекопу. Ту га је посетио регент Александар, разговарао са њим, скинуо Карађорђеву звезду са мачевима и закачио је на јастук на којем је лежао Будимир Давидовић. Испод јастука регент је кришом гурнуо 600 франака.

....

После неког времена, држава му је нашла посао млекаџије, а затим је био монополски контролор при Среском начелству у Гучи. Због партијских смицалица, напустио је ово место и прешао да ради на месту службеника у Пореској управи у Чачку. На том радном месту је дочекао Други св. рат."

Извор: Миломир/Станко Ракићевић, "Горачићи у Другом светском рату", стр. 22


И да додам још једну верзију коју је изнео Горан Давидовић. Будимир Давидовић је имао трговачку радњу, а имао је примања 2200 динара која је навео у писму Недићу. Примао је 1500 динара од пензије, 400 динара од инвалиде и 300 динара на основу Карађорђеве звезде.

Има у "Правди" интервју са Милунком Савић где она каже да је такође примала 300-400 дин. по основу Карађорђеве звезде.

Ево су та документа која је објавио Горан Давидовић

---

Ајде баш у вези овога.
Ратовала је од 1906 до 1909. године Па онда од 1912 до 1919. године. У четнике је отишла због љубави. И момку, касније мужу, и Отаџбини, остала је верна. Она је српска хероина са убедљиво најдужим ратним стажом.
Како се звала ова заборављена српска јунакиња?

Да није Мара Петровић?

[Бенито]

Није Мара.

[Шумадинац]

.
"Да је Краљевина Југославија трајала још четврт века, не би више било ни монархије, ни династије, ни православља, ни државе, ни српства, ни Београда. А ако би се и даље говорило истим гласом, и са истог места, то би било отварати пут у једну народну револуцију где би српско племе морало крварити са војском неизвесне боје."


Ово је део писма из '42 нашег великог српског родољуба и писца. Којег?

[Александар Динчић]

Ајде баш у вези овога.
Ратовала је од 1906 до 1909. године Па онда од 1912 до 1919. године. У четнике је отишла због љубави. И момку, касније мужу, и Отаџбини, остала је верна. Она је српска хероина са убедљиво најдужим ратним стажом.
Како се звала ова заборављена српска јунакиња?

Да није супруга четничког војводе Александра Марковића Туларског?

[Бенито]

Ајде баш у вези овога.
Ратовала је од 1906 до 1909. године Па онда од 1912 до 1919. године. У четнике је отишла због љубави. И момку, касније мужу, и Отаџбини, остала је верна. Она је српска хероина са убедљиво најдужим ратним стажом.
Како се звала ова заборављена српска јунакиња?

Живана Милошевић рођена је 1888. године у селу Варна у питомој Поцерини, у кући имућног оца Живана. Била је у детињству ниског раста, сувоњава, бледа... Отац је уписао у Радничку школу,која је тек била основана, и чији је покровитељ била Ђурђина Пашић, супруга Николе Пашића. Имала је 14 година када је дошла на школовање у престоницу Краљевине Србије.
Није прошло ни годину дана, а млада Живана је порасла и раскрупњала се- постала је девојчурак. Тада се и "смртно" заљубила у 20-огодишњег Милана Терзића из села Цикоте у Јадру. Милана је тада био у војном кадру у Београду. Виђали су се ретко. Али, за њих није важила синтагма "далеко од очију-далеко од срца". Када му је истекао двогодишњи војни кадар, Милан се одлучио да остане у војсци, да се не би раздвојио од Живане.
Недуго затим, интезивирала се четничка акција у Маћедонији. Милан се пријавио и отишао у четнике. Живана је била очајна.
Чим је напунила 18 лета, одлучила је да се пријави у четнике. Када се пријавила у удружење, представник који је скупљао добровољце, умало није почео да се смеје. Живана је била упорна и пркосна. Тај жустри разговор је приметио већ чувени Војвода Ђорђе Ристић- Скопљанче, који је туда пролазио. Пристао је да он узме Живану у свој одред. Међутим, прво је послао на обуку, у дужини од два месеца, а затим код јатака, учитељице у близину Светог Наума, у трајању од два месеца, како би се упознала са околином, карактерима људи и општим приликама.
Живана је била кратко ошишана, обучена као мушкарац и говорила је у мушком роду. Потпуно се стопила у одред Ђорђа Скопљанчета. Постала је прави ратник. Сећала се:" Како сам вижљив човек, то су ме другови помоћу конопаца увек првог спуштали у зазидана непријатељска дворишта. Са великим ризиком отварао сам изнутра мандала са тешких капија. Ај, Боже мој, тада џумбуса и русваја. За 15-20 минута свршавали смо свој задатак!"
Једини проблем је што нигде није било Милана. Тек после неколико месеци, сасвим случајно срела се са њим на Шар-планини. Он је њу једва препознао, и тада је почео да плаче. Ђорђе Скопљанче је видео да се ту нешто догађа, а када су му објаснили, саветовао их је да то ником више не причају док не дође слобода.
Венчали су се тек после три године, када су и једно и друго изашли из четничке акције. Живели су у селу Цикота до почетка Балканских ратова.
Милан је у оба ратовао, а Живана у оба била у пољској војној болници у Ристовцу.
На почетку Првог светског рата, Живана је имала 26 година. Када је чула да је њен брат погинуо на Гучеву, одмах је отишла и обукла четничко одело.
На фронту је налетела право на Други пук Моравске дивизије "Гвоздени пук" и његовог команданта пуковника Гвоздена Ристановића. Он је старог и прекаљеног четника доделио другом воду друге чете другог батаљона.Командир другог вода био је ђак-наредник Драго Јовић, а командир чете резервни поручник Димитрије Барбуловић, адвокат из Прокупља.
Чин каплара добила је после битке на Курјачици.
Чин поднаредника добила је после једне битке код Драча, када се истакла као војник заштитног одреда војске у повлачењу.
Чин наредника добила је после битке на коти 1212 изнад Битоља.
Тада је при трећем јуришу на трећи заредом непријатељски ров, рањена у стомак. Пребачена је у болницу у Вертекопу, а затим "лађом француском" у Француску на лечење.
Др Стојић је утврдио да је немогуће извадити метак из њеног стомака, осим да се тим захватом и не угрози живот Живане Терзић. Оценио је као неспособну за даље ратовање.
Када је ово чула, Живана је скочила из кревета и викнула:" Ја сам са пушком изашла из Србије, хоћу са пушком и да уђем у Србију. Или ме убијте!"
Са члановима Врховне команде Војске Краљевине Србије, наредник Живана Терзић ушла је у Београд.
По завршетку Ослободилачких ратова 1912-1918, Живана и Милан Терзић поново су отишли у Цикоте и наставили да живе од пољопривреде. Обоје су имали низ предмета које су донели као ратне сувенире и чували су их у гостинској соби. Обоје су имали низ ратних одликовања.
Краља Александра Карађорђевића, видела је као регента 1918, и као Краља када му је дошла у посету, на његов позив, 1934. године у Београду.
Живана је од државе добијала 750 динара месечне помоћи по два основа и из два фонда: 400 динара за ратни стаж и одликовања по процедури прописаној за свако одликовање понаособ и 360 динара из благајне Краља Александра који је преузео на себе да даје новац у месечном износу носиоцима "Карађорђеве звезде" и ратним друговима које је одредио својим дискреционим правом.
На самом крају, хвала Божици Младеновић за овај Прилог који је додала њеном сепарату Српска елита у Првом светском рату, који је приредио Историјски часопис из 2003. године.

[Mitic]

Свака част Бениту и за ово питање и одговор.


Божица МЛАДЕНОВИЋ, "ЖИВАНА ТЕРЗИЋ - РАТНИК СА ДРИНЕ", ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. XLIX (2002) стр. 275-278

http://www.iib.ac.rs/assets/files/Istori...(2002).pdf



Ево, нађох нешто занимљиво из међуратне штампе везано за Први св. рат.

Резервни пешадијски потпоручник, водник 4. чете првог батаљона 9. пука, за време непријатељске артиљеријске баражне ватре 1. и 2. септембра 1918. године на делу положаја који је држао са својим водом, остао је на свом месту и када су му ровови били делом срушени, а делом затрпани, организовао осматрање и бодрио своје војнике да буду присебни.

За време напада 3. септембра 1918. године на угао "Бели ров" и јако организовано утврђење "Кобургов редут" под јаком унакрсном и леђном непријатељском ватром, остао је ванредно хладнокрван и досетљив.

Са ванредном брзином наставио је наступање, ушао у ровове а потом избио и на задњу ивицу положаја, помажући водове десно од њега. На згодним местима оставио је одељења за дочек контра-напада.

Бомбама је продро кроз "Кобургов редут" и очистио скривалишта од непријатељских војника који су се ту упорно држали, јер нису знали какво је стање код њихових јединица.


О којој личности се ради? У питању је један хрватски политичар и бан