Као што већ знате, оно што се ради српском народу у данашњој Црној Гори учињено је Србима у данашњој Северној Македонији односно Јужној Србији.
И док је она крајем 19. и почетком 20. века била под страшним ударом бугарског експанзионизма кроз његове изданке попут неканонског оснивања и деловања Бугарског егзархата 1870. и разних облика борбе за аутономију Македоније у оквиру Бугарске попут ИМРО, ВМРО и сл. српски карактер српског дела географске Македоније остао је неупитан.
Оснивање већ поменуте Бугарске егзархије пратило је стравично насиље над Србима када се указала потреба за организовањем четничких одреда у одбрани нашег становништва и светиња. Оваква неканонска делатност Бугарске православне цркве одвела је у раскол бугарско православље који је трајао све до 1945. када су се Бугари одрекли претензија на канонску територију српског југа и истока.
Што се ИМРО и ВМРО тиче, јако је важно запамтити да су у питању продукти бугарске историје, настали за рачун Бугара и са циљем припајања тако замишљене бугарске аутономне Македоније у састав бугарске државе. Чак су и ти бугарски револуционари били свесни да Македонија није њихова, јер у њој и нема готово никаквих бугарских материјалних историјских трагова, па се нису залагали за македонско директно уједињење у унитарну Бугарску, већ кроз аутономију српске Македоније у оквиру Бугарске, након чега би уследила потпуна интеграција.
Сви смо свесни чињенице да су македонски народ, македонска држава, македонска црква и македонски језик творевине Антифашистичког собрања за народно ослобођење Македоније (АСНОМ) из 1944. године и Комунистичке партије Југославије (1944-1992). Пошто је већ мање више познато како је настала територија Социјалистичке Републике Македоније кроз партијске комисије, чињеница је да те државе не би било ни у траговима да славна српска војска није ослободила свој југ од четири непријатељске силе: Османске Турске, Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Тамо где је српски војник закорачио, тамо данас постоји та антисрпска творевина. Нема је ни у Водену, ни у Благојевграду, ни у Ћустендилу, већ она постоји само у Скопљу, Куманову, Велесу, Тетову, Прилепу, Охриду, Битољу, Штипу, итд. За њу је изгинуло на десетине и стотине хиљада најбољих српских војника и официра, мислећи да ослобађају Душаново Скопље, Прилеп Краљевића Марка, Нагоричане краља Милутина, Охрид Светих Климента и Наума, итд. Но комунисти су одлучили другачије.
Данас вам представљамо само илустрацију тога како је настао македонски језик. Свако ко данас говори и бугарски и новонастали македонски језик зна да су у питању два различита језика, што се за бугарски лако утврђује с обзиром на чувену лингвистичку ”јатову” границу. Данашњи македонски језик је знатно ближи српском, посебно локалним варијантама тимочко-призренског дијалекта, какви се говоре у шопским крајевима или у околини Врања, источним деловима косовског Поморавља и Призрена, а посебно на Шар Планини.
Данашње писмо македонског језика је у потпуности засновано на реформи ћириличног писма Вука Стефановића Караџића, а не на бугарској варијанти, док и његов стандард прати готово у потпуности принципе Вукове реформе.
Некада, пре Другог светског рата, је народни језик који се говорио у Скопљу и Повардарју био прилично другачији него данашњи и много сличнији врањско-кумановској варијанти Тимочко-призренског дијалекта. Стари Скопљанци који се сећају времена наше краљевине од пре Другог светског рата су сведочили и сведоче до дан данас да је матерњи језик којим су они говорили био другачији и знатно сличнији стандардном српском језику.
Међутим, 1945. године се све то мења. Како су комунисти (и фашисти) знали да је језик, уз цркву и државу, основни елемент националне самоспознаје, прионули су на рад на успостављању новог македонског језика за шта су ангажовали једног од највећих издајника српског народа, иначе пореклом из чувене српске породице из Јужне Србије, књижевника Блажа Конеског. Као што је комунистима за настанак ”Македонске православне цркве” био потребан још један у низу највећих српских издајника Доситеј Стојковић, рођени Смедеревац, који је заједно са комунистичком партијом 1967. насилно издвојио епархије Српске православне цркве у Јужној Србији и одвео их у раскол из васељенског православља, тако је и Блаже Конески учинио једно од највећих издајства према српском народу, посебно према Србима-Вардарцима.
Књижевник Блаже Конески потиче из једне веома славне српске породице, са изразито јаким осећајем српског родољубља, која је изнедрила једног од наших највећих јунака у историји четничког војводу Глигора Соколовића. Као краљев питомац, Конески је завршио крагујевачку гимназију и Филозофски факултет Београдског универзитета, одсек за српски језик и књижевност.
На партијском задатку стварања новог македонског језика са само 23 године постао је отац тог новоствореног језика и аутор његове стандардизације. Како би се садашњи македонски језик што више разликовао од српског, млади Конески је узимао језичка решења географски најудаљенијих говора од Беласице до данашње западне Македоније, како би се тај новостворени језик што више разликовао од српског.
Пошто су се кроз револуционарно насиље људи у администрацији и просвети тешко навикавали на те промене, на слици можете да видите документ како су те промене наметане.
Блаже Конески је тако 1946. године са обављеним послом и тек 24 године постао редован професор књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу.
Када год помислите на данашњи македонски језик и затражите од своје често заблуделе браће да говоре спорије како бисте их у потпуности разумели, сетите се ових чињеница и никада не заборавите српски југ и насиље је историјски чињено над нашим народом тамо.
