24-10-2020, 01:25 PM
Неки лепи обичају негују се и данас по српским селима. У српским питомим селима овакви обичаји су раније највише долазили до пуног изражаја пред божићни пост, када и последњи заљубљени парови хитају да што пре ступе пред олтар.
По угледу на стара добра времена ни данас се не може замислити сеоска свадба у бољој кући без ЊЕГА. Поред младенаца ОН је тај који ће аранжирати свадбу од почетка до краја.
Окићен пешкирима, цвећем, ОН је тај који креће два дана пре венчања по селу са буклијом у руци и позива госте. Мора вијати све угледније домаћине, родбину и пријатеље куће. Праћен најбољим пријатељима крстари селом и објављује вест о весељу.
ЊЕГА бира младожењин отац међу свој зетовима. Мора да буде духовит, наочит човек и омиљен у друштву.
Кад се враћа са позивима, ЊЕГА дочекују девојке са свадбарским песмама. У кућу може да крочи тек кад се откупи новцем и вином из буклије.
У недељу, на дан венчања ОН је тај који уређује сватове. На путу до цркве брине се за ред. На челу поворка јаше поред барјактара.
Пред младином кућом први улази. Девојчиној мајци предаје буклију, а она њему поклања бардак са ракијом. Бардак иде редом и при сваком гутљају ОН виче: „Домаћин Бога моли!“....Поворка у глас одговара: „А ми сватови!“
Уз сличне узвике пију редом: кум, стари сват, ОН па остали. Кад се сви изређају ОН простире на земљу ћилим да на њега стане девојка кад је прствује старојко. Млада не може да се изађе из куће док ОН не скине тикву, окићену перјем, окачену о највише дрво у дворишту. Ако је ОН дебео узима заменика да се успуже, ако је јак, узима секиру и обара дрво.
После свадбеног обреда у цркви ОН постаје старешина трпезе. Управља гостима који се тада зову „послушници“, а који притом доносе јело и пиће из подрума. Ако нешто није у реду, сноси одговорност и биће само исмејан.
Кад весеље узме маха свако има право да га насамари , али се не сме љутити ако му буде то враћено на исти начин. Ако вино није добро сви гледају да му окаче реп од овце низ леђа.
У понедељак остаје на весељу само најближа породица и најбољи пријатељи. Ако још није добио дарове, пење се на кров са нарамком сламе и „пали кућу“. Често баца и цреп све док му млада не преда на дар гаће и кошуљу.
Кад се свадбена свечаност заврши, полази кући дарован богато, испраћен песмом и свирком до краја села.
* * *
Овај леп обичај готово је нестао по шумадијским селима као и селима која леже у сливовима Мораве и Расине. Ипак, у појединим селима, уз неке измене, може се и данас видети.
Питање гласи: „Како се некада звао ОН, који је недвосмислено централна личност свадбеног обичаја у српском селу... Како се ОН зове данас?
По угледу на стара добра времена ни данас се не може замислити сеоска свадба у бољој кући без ЊЕГА. Поред младенаца ОН је тај који ће аранжирати свадбу од почетка до краја.
Окићен пешкирима, цвећем, ОН је тај који креће два дана пре венчања по селу са буклијом у руци и позива госте. Мора вијати све угледније домаћине, родбину и пријатеље куће. Праћен најбољим пријатељима крстари селом и објављује вест о весељу.
ЊЕГА бира младожењин отац међу свој зетовима. Мора да буде духовит, наочит човек и омиљен у друштву.
Кад се враћа са позивима, ЊЕГА дочекују девојке са свадбарским песмама. У кућу може да крочи тек кад се откупи новцем и вином из буклије.
У недељу, на дан венчања ОН је тај који уређује сватове. На путу до цркве брине се за ред. На челу поворка јаше поред барјактара.
Пред младином кућом први улази. Девојчиној мајци предаје буклију, а она њему поклања бардак са ракијом. Бардак иде редом и при сваком гутљају ОН виче: „Домаћин Бога моли!“....Поворка у глас одговара: „А ми сватови!“
Уз сличне узвике пију редом: кум, стари сват, ОН па остали. Кад се сви изређају ОН простире на земљу ћилим да на њега стане девојка кад је прствује старојко. Млада не може да се изађе из куће док ОН не скине тикву, окићену перјем, окачену о највише дрво у дворишту. Ако је ОН дебео узима заменика да се успуже, ако је јак, узима секиру и обара дрво.
После свадбеног обреда у цркви ОН постаје старешина трпезе. Управља гостима који се тада зову „послушници“, а који притом доносе јело и пиће из подрума. Ако нешто није у реду, сноси одговорност и биће само исмејан.
Кад весеље узме маха свако има право да га насамари , али се не сме љутити ако му буде то враћено на исти начин. Ако вино није добро сви гледају да му окаче реп од овце низ леђа.
У понедељак остаје на весељу само најближа породица и најбољи пријатељи. Ако још није добио дарове, пење се на кров са нарамком сламе и „пали кућу“. Често баца и цреп све док му млада не преда на дар гаће и кошуљу.
Кад се свадбена свечаност заврши, полази кући дарован богато, испраћен песмом и свирком до краја села.
* * *
Овај леп обичај готово је нестао по шумадијским селима као и селима која леже у сливовима Мораве и Расине. Ипак, у појединим селима, уз неке измене, може се и данас видети.
Питање гласи: „Како се некада звао ОН, који је недвосмислено централна личност свадбеног обичаја у српском селу... Како се ОН зове данас?
