[Бенито]

Буди мало конкретнији .... Чували су је многи вековима и сачували од ђавола.
На који историјски период мислиш?

[Шумадинац]

Буди мало конкретнији .... Чували су је многи вековима и сачували од ђавола.
На који историјски период мислиш?

Даклем, како је уопште рука Светога Саве доспела у Србаља? У питању је крај 16. века.

[Бенито]

Буди мало конкретнији .... Чували су је многи вековима и сачували од ђавола.
На који историјски период мислиш?

Даклем, како је уопште рука Светога Саве доспела у Србаља? У питању је крај 16. века.

По предању, трговац Никола Покрајчић откупио је од неког Турчина. Никола Покрајчић био је отац Руђера Бошковића.

[Шумадинац]

Буди мало конкретнији .... Чували су је многи вековима и сачували од ђавола.
На који историјски период мислиш?

Даклем, како је уопште рука Светога Саве доспела у Србаља? У питању је крај 16. века.

По предању, трговац Никола Покрајчић откупио је од неког Турчина. Никола Покрајчић био је отац Руђера Бошковића.

Браво Бенито! Одговорио си одједном на прва питања из трилинга. Треће: Где се налазила рука Светога Саве у време Брозовог режима?

[Бенито]

У манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

[Шумадинац]

У манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

Да. А пре тога је била на поверење и чување код муслиманске породице Ченгића исто код Пљеваља.

[Mitic]

Застава Павла Орловића

Херцеговачко сјећање казује, да се после Косовске битке рањени Павле са породицом доселио у Чарађе крај Гацка. По предању како православног тако и муслиманског становништва, са Косова је донесен и његов стег. Чувао се у братствима која су држала поријекло од Орловића, да би га касније отели локални муслимани који су га износили и развијали при обиљежавању значајних празника. Ова информација нам открива важност заставе Павла Орловића, јер су је и муслимани толико поштовали да су је износили на обиљежавању важних свечаности; из чега можемо закључити да је застава свакако припадала важној личности, у супротном би завршила као и сва друга неподобна знамења. Како православци тако и муслимани држе да је стег припадао Павлу Орловићу.

Данашња историографија не располаже озбиљнијим изворима који би потврдили постојање Павла Орловића као историјске личности, па га стога често третирају као легенду. Но ако знамо да је Павле поменут у епским пјесмама заједно са потврђеним историјским личностима можемо наслутити да је то био и он. Да додамо, да се у тајанственом Герасимовом љетопису из 1389. године (којег је од руку заборава спасао Милић од Мачве, узевши свједочанство Љ. Фемића), налазило записано име Орловића Павла; у њему је он је наведен као стегоноша Вука Руговца, те да је рањен на Голешу у сукобу са турском претходницом. Када све ове информације узмемо у обзир, односно, епске пјесме, Герасимов љетопис, стег са његовим именом, те однос муслиманског становништва према њему, можемо претпоставити да је и Павле Орловић био стварна историјска личност.

Након бурних догађаја стег је од муслимана преотео Спасоје Дамјанац и у његовој се породици чувао све до Другог свијетског рата када је изгорио са кућом Дамјанаца. Срећом сачувани су драгоцјени описи заставе од стране свједока који су имали прилику видјети и чувати стег, те и оних који су заставу видјели на многобројним народним скуповима на којима се застава вијорила.

Она је ношена на копљу са бодежом на коме је била златна јабука тешка између килограм и по и два, а испод ње се налазио натпис на старом српском, да стег припада Павлу Орловићу. Од врха копља пружале су се до ниже заставе двије свилено-златне кићанке. Сама застава дугачка је нешто више од два метра, а висока око метар. Свилено платно подијељено је на три хоризонтална поља, плава поља налазе се на врху и дну, док је бијело у средини. У бијелом пољу представљена је рука са подлактицом.

Мотиви људске анатомије као што су рука и шака у хералдици су везани за војну службу те су често приказани у оклопу. Но у овом случају опис не саопштава да је рука у оклопу, што свакако не умањује њену војничку симболику, поготово када знамо коме је припадала. На крајевима заставе биле су везене кићанке од златног и свиленог конца.

Нажалост застава није сачувана али су њени описи сачувани, па би се на основу њих могла ваљано реконструисати. Но проблем лежи у недовољној заинтересованости стручне јавности за српске средњовијековне заставе, што за последицу има гурање у заборав и брисање трага о оно мало свједочанстава о њима. Таква је однос и према овом стегу, а на свима нама је да то промијенимо".

https://www.academia.edu/35719186/%D0%9A...1%9B%D0%B0

Извор: Милан Радуловић, "Застава Павла Орловића", Зборник "Оцило" ГЛАСНИКА ДРУШТВА СРПСКИХ ГРБОНОСАЦА "МИЛОШ ОБИЛИЋ", БРОЈ 11, БЕОГРАД, ГОДИНА 5, СЕПТЕМБАР 2017, стр. 49-50

[Милослав Самарџић]

Који Дражин командант је први прихватио концепт националног помирења са комунистима?
Према тврдњама црвених.

[Бенито]

Који Дражин командант је први прихватио концепт националног помирења са комунистима?
Према тврдњама црвених.

За време рата или после Другог светског рата?

[Милослав Самарџић]

Који Дражин командант је први прихватио концепт националног помирења са комунистима?
Према тврдњама црвених.

За време рата или после Другог светског рата?

Пред крај 1944.

[Бенито]

Који Дражин командант је први прихватио концепт националног помирења са комунистима?
Према тврдњама црвених.

За време рата или после Другог светског рата?

Пред крај 1944.

Добро је питање. Не знам на шта конкретно мислиш. Вероватно не на Ђурићев или Сајковићев случај. Не мислиш, ваљда, на Лукачевића?

[Милослав Самарџић]

Ма не. Димитријевић и Девић пишу да је Калабић први прихватио концепт националног помирења, у писму Крцуну и Ранковићу од 19. децембра 1944.
Знаш оно инфантилно фалсификовано писмо?
Онда да је Калабићева ћерка Мирјана прихватила нову идеологију, итд.

[Бенито]

Ма не. Димитријевић и Девић пишу да је Калабић први прихватио концепт националног помирења, у писму Крцуну и Ранковићу од 19. децембра 1944.
Знаш оно инфантилно фалсификовано писмо?
Онда да је Калабићева ћерка Мирјана прихватила нову идеологију, итд.

Апелујем на све учеснике Квиза - српска историја, укључујући и Милослава Самарџића, да сачувају сериозност који ова тема покушава да одржи од када је основана.

[Милослав Самарџић]

Ма не. Димитријевић и Девић пишу да је Калабић први прихватио концепт националног помирења, у писму Крцуну и Ранковићу од 19. децембра 1944.
Знаш оно инфантилно фалсификовано писмо?
Онда да је Калабићева ћерка Мирјана прихватила нову идеологију, итд.

Апелујем на све учеснике Квиза - српска историја, укључујући и Милослава Самарџића, да сачувају сериозност који ова тема покушава да одржи од када је основана.

Па поручниче, ово је званична историографија Србије 2023. године. Да се правимо да није?