[Бенито]

Пре Првог светског рата, једна од најзначајнијих личности везаних за четниковање.

[Романија]

Лазар Кујунџић?

[Бенито]

Не, овај је много значајан и много заборављен.

[Перун]

Пре Првог светског рата, једна од најзначајнијих личности везаних за четниковање.

Петар Икономовић?

[смедерево]

Не, овај је много значајан и много заборављен.

Јован Атанацковић.

[Бенито]

Ниједан од њих.
Ради се о Богољубу Раденковићу. То је , сигурно, један од највише пет најангажованијих српских националних радника на подручју Османске Турске у првој деценији двадесетог века.
Касније, 1911. године био је оснивач и један од тројице писаца статута Црне Руке.
И да не пишем сада све о њему, имало би много.
То је онај човек који је био четврта жртва Солунског процеса, јер је током истог преминуо у истражном затвору у Солуну. Наравно, потпуно невин.

---

Владика призренски, на предлог српске владе, требао је постати 1907. године, када се повукао владика Нићифор јер није био сагласан са тзв конзулском политиком решавања националног питања Срба у Отоманском царству.

[Романија]

одмах ми паде Апис на памет кад си рекао да су Срби криви за његову смрт, ал ето, не помислих на сву десеторицу, или колико их је већ потписало.

[ЈВуО-КГ]

Од отварања теме никада оволико људи није читало квиз, као сад.

Поручниче чекамо те да поставиш три нова питања.

[Романија]

Од поручника очекујем и мишљење на тему коју покрену ЈВУОКГ око времена настанка идеје југословенства.

[ЈВуО-КГ]

Од поручника очекујем и мишљење на тему коју покрену ЈВУОКГ око времена настанка идеје југословенства.

Придружујем се апелу упућеном поручнику.

Да нам објасни да ли је југословенство наметнут назив и да ли се покрет за уједињење у основи називао југословеским или је неко са стране сугерисао овдашњем живљу да би било добро ујединитељски назив променити у југословенски. Као и то да ли су становници ових територија уопште имали трунку југословенске свести и да ли су икада пре тога чули за југословенизам.

[Бенито]

Милорад Екмечић
Стварање Југославије 1790-1918
Ратни циљеви Србије 1914-1918
Има и других књига, али ове су основа.
Уз све елементе које је , вероватно највећи, српски историчар у 20-21 веку обрадио, а то је био ванредно широк захват укрштања страних и домаћих извора, могу додати само " конзулски елемент". Наравно, да је и то Екмечић уврстио, али неке документе које сам гледао, поуздано знам да није нико пре мене.
Укратко, стоји да је међународни фактор пресудан, поготово у задњој фази, али основна идеја је била и бечка и српска. Ради се о изузетно компликованој теми, да би овако на брзину могло да се дефинише.
Моје мишљење је да је елемент Македоније био кључан за стварање Југославије и то из два разлога. Или барем за редефинисање те идеје. Први разлог је етнички елемент, а други геостратешки. Тако да је оно писаније Стојана Протића више него тачно, али , као и у многим другим случајевима, ни он ни Пашић нису измислили то решење. Оно је егзистирало, можда не у том облику, већ најмање 20 година.

[Милослав Самарџић]

Имам целу главу о томе у књизи ''Тајне Вукове реформе'': Југославија – најкрупнија политичка последица »Вукове реформе«

Део 3. поглавља:
3. УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ ХРВАТСКЕ КРАЂЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Чином преузимања српског језика Хрвати не би починили крађу у случају да нису порицали чије је он власништво. Међутим, они су српско власништво свог новог књижевног језика признавали само у почетку. То се могло и очекивати, јер је њима, а нарочито бечким планерима ове акције, језик био само средство за постизање далекосежних политичких циљева. Да је једини циљ био преузимање језика, не би било ничег спорног. Хрвати не би морали да крију да уместо немачким и осталим језицима сада говоре српски. Али, бечке власти желеле су много више: да крађом језика краду српске територије и српски народ.
О правим циљевима преузимања српског језика у оно време изјашњавали су се и сами Хрвати. Примера ради, Гајев сарадник Иван Деркос је 1832. године, још увек на латинском, писао "да ће Хрвати с таким језиком себи привући Србе, и то не само оне у Угарској (Војводини), него и оне онкрај Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овога скупнога језика трију краљевинах (тј. Хрватске, Славоније и Далмације)".
Већ крајем исте године гроф Јанко Драшковић је недвосмислено изразио политичке циљеве крађе српског језика. Он је у Карловцу издао први хрватски политички спис на српском језику. Тражио је да се у "Велику Илирију" уједине Хрватска, Славонија, Далмација, Војна Крајина, Ријека и западна Босна, којима би се "краљевом милошћу" прикључили словеначки крајеви Крањске, Штајерске, Корушке и Приморја. Драшковић је тражио да службени језик те бановине буде српски, али тако да се назива илирским именом. На челу би био бан који би владао у краљево име, на подручју "како је некад било".
Српски историчари дуго су тврдили да је политика илирског покрета била југословенска, односно да је тежила уједињењу са Србијом и стварању заједничке државе, Југославије. Али већ овај Драшковићев спис указује да је то далеко од истине. Илирци су, заправо, увек водили хрватску политику, говорећи о југословенству само из тактичких разлога. То је лепо образложио хрватски историчар Фердо Шишић:
"Практично је политика илирског покрета у суштини својој била чисто хрватска - не југословенска - то више, што се она оснивала искључиво на хрватском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све хрватске земље унутар граница Хабсбуршке монархије, а од чести још и неке крајеве тадашње Турске, тј. тако звану Турску Хрватску (или некадашњу Јајачку бановину) и Турску Далмацију (или крајеве на сјеверу од доње Неретве) и да се тако састави област подобна да с успјехом узмогне својом снагом и величином одбијати мађарске насртаје".
Шишић наставља:
"Литерарни и културни илиризам је опет фактички био југословенски, с идеалном тежњом да око Загреба окупи, под окриљем класичног илирског имена, све умне и духовне силе Јужног Словенства у једно коло на основу једнога књижевног језика, штокавштине Хрвата и Срба. За овај смјер треба казати и то, да је имао служити као средство оном политичком смјеру о коме се није гласно и јавно смјело ни говорити, али су главни илирски књижевници, како видимо из њихових дјела, у души својој прижељкивали...
...Зато је илиризам и разбудио први пут у свих Хрвата једну исту националну политичку свијест и свима дао модерни појам националне државе и независности, јер ваља добро истакнутн, да је послије царске забране илирског имена (у јануару 1843) постало хрватско име његов баштиник за све католике нашег народа од Драве до Будве, и од Јадрана у унутрашњост до Дрине, који тако постепено, не уједаред, постадоше свијешћу Хрвати, тежећи сви к Загребу као к своме идејном средишту", закључује Шишић.

[Милослав Самарџић]

4. РЕАГОВАЊЕ СРБА

Срби су двојако реаговали на појаву илирског покрета, који је око 1848-ме године преименован у југословенски покрет.
На једној страни били су Вук Караџић и Ђуро Даничић, а потом и настављачи њихове идеје о "братству и јединству" са Хрватима. Политика тих Срба одувек се, као и данас, састојала у давању уступака Хрватима не би ли се приволели на заједништво. То је још крајем прошлог века лепо описао вођа приморских Срба католика Саво Бјелановић. Београд је "даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални 'Рјечник', који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем", писао је он.
На другој страни, већина истакнутих Срба разумела је опасност и супротстављала се илирству (југословенству). Српски отпор је слабио како се повећавао круг присталица "Вукове реформе". Па ипак, победа реформе није уједно значила и превласт југословенске политике над српском. Тада посејана опасна клица учиниће своје тек касније, у одговарајућим приликама.
Један од најжешћих противника илиризма био је Теодор Павловић (1804-1854), уредник "Летописа Матице српске ' и "Српског народног листа". Ово су његове речи:
"Осећамо, пак, да име: Илир, Илирскиј језик, Илирскиј народ, не можемо нигди и никад пријмити, где је реч о правом историческом имену, о језику, о народу у Краљевини Унгарској, у Сербии, Босни, Црној Гори, Ерцеговини, Славонии, Далмации и Хрватској нашег колена живећи људиј. То су све људи по пореклу, по имену и по језику, сви прави Србљи, који се само по пределима по коима живе зову: Бошњаци, Црногорци, Славонци, Далматинци,
итд".
Једном приликом Павловић је поручио Србима: ако се који "поведе и обманут прими илирство, тога ћемо за одметника, отродника сматрати".
Противници илиризма уочавали су да хрватски реформатори теже денационализацији Срба под привидно неутралним именом, као и да је илиризам замишљен ради спречавања ширења српске националне свести. Њихове аргументе изражавала је једна у то време популарна парола:
"Ко изгуби име - изгуби све с њиме!"
Илирски (југословенски) покрет имао је више противника него "Вукова реформа" (мада је у суштини реч о истом антисрпском пројекту вођеном из Беча), јер је био прозирнији. Хрватски циљеви дуго су били познати српским првацима и у науци и у политици. То се лепо види из размишљања Милована Миловановића, једног од водећих политичара на међи XIX и XX века, који је био професор универзитета у Београду, а једно време председник Владе Краљевине Србије:
"Кад су на Берлинском конгресу обележене границе до којих се може проширити власт и непосредни утицај аустро-угарски, Хрвати су се отресли својих југословенских идеала, па су прионули да даду хрватско обележје оним српским земљама које су ушле или које још имају, по берлинском програму, да уђу у сферу аустро-угарске доминације... Српски књижевни језик, српске народне умотворине и традиције, српску најзад веру у будућност, све су то Хрвати прихватили оберучке, те да би само своје, под вековним туђинским притиском изнемогло, народно биће оспособили за живот. Хрватство као оделита, засебна народна јединица, није се могло одржати, није могло наћи у самом себи, у својој прошлости, у својим очуваним етнографским особинама, у својим надама и амбицијама, ни толико снаге да покрене борбу, да организује народни отпор против туђинске поплаве... Хрвати захтевају од Срба ништа мање но да пристану да овај део српског народа који су Хрвати резервисали за себе, прими на се хрватско обележје, угуши у себи своје народне осећаје, одрече се својих идеала о јединству васколике своје народности, заборави на тежње и на наде које су га крепиле, држале му веру у будућност кроз дуге векове патње и невоље".
Пошто је Миловановић био председник Владе, можда се његове следеће речи могу сматрати званичним ставом Србије тога доба по питању: уједињење Срба или Јужних Словена?
"Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати, питање је још спорно да ли ће стварање српско-хрватске народне заједнице, извршено иницијативом хрватском, изазвано животном потребом хрватском, донети корисног резултата. Питање утолико теже, утолико судбоносније за нас Србе, што смо и пре те заједнице и без ње имали све потребне погодбе за самосталан народни живот..."
Када је, ипак, дошло до стварања Југославије, о овим стварима више није могло слободно да се говори. Зато су најбољи описи илирства и југословенства касније објављивани у емиграцији. Даћемо опширнији цитат једног мање познатог текста великог песника Јована Дучића, писаног током Другог светског рата:
"Илиризам се зове другим речима и хрватски препород: и сасвим тачно. Али, на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар, унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само утолико, што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу...
Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела дубровачка књижевност писана на српској штокавштини исто онаквој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима... Ово је главно дело Илиризма...
Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра... Доказ овоме је што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију Штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу...
Ово је то Илирство, за које су наше толике небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848. постати и југославизмом, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија. Сасвим обратно... Није се осећало колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен да све несреће које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија не би ни поникле да 'југославизам', ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и Закон о заштити државе...
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, а затим да по Босни могу (цинизмом, који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију..."

[Милослав Самарџић]

Почетак поглавља 6:

6. ВУК КАРАЏИЋ И ХРВАТИ

‘’Отац српске писмености" први пут је посетио Загреб 1837, а други пут 3. јуна 1838. године. У писмима Копитару хвалио се да је наишао на изузетан дочек:
"Свуда су ме дочекивали с особитом части. У Загребу сам ручао код грофа Јанка Драшковића, који ме је на својијем колима к себи довезао и натраг одвезао; у Топуском (код Глине) био сам на ручку, који су официри од цијеле регименте дали на годовно свога обрштера, према коме сам ја сједио у сред стола, за којим је било више од 70 самијех официра; из Карловца сам једва побјегао од гошћења..."
Током тих боравака у Загребу Вук Караџић је ступио у везу са вођама Илирског покрета, мада се са некима, вероватно и самим Гајем, раније упознао у Бечу. Почетак успешне сарадње са илирима дошао је као природан след ранијих догађаја. Док су на списковима претплатника и добротвора првих Вукових књига убедљиво превлађивали Срби, како се откривало право лице реформе њих је бивало све мање. Насупрот, повећавао се број претплатника и добротвора Хрвата. Промена је још уочљивија ако се посматрају православна и католичка црква. Вуков рад је првих година помагао чак и митрополит Стефан Стратимировић, док се на крају међу истакнутим финансијерима реформе налазио бискуп Јосип Јурај Штросмајер, најугледнији хрватски свештеник тога времена. Тако је Вук начинио пун круг, од вође српске до вође супарничке хрватске цркве.