[Бранке]

Beograd iz više uglova . . .

[Mitic]

Почетак Дечанске, кафана "Топола" (плански срушена током окупације у Другом светском рату), десно угао са Влајковићевом, фотографија Јеремије Станојевића из 1930

Извор: Фејсбук страница "Црно бели Београд"

https://www.facebook.com/crnobeli.beogra...007013557/

[Бранке]

Фабрика „Телеоптик“ је основана 22. априла 1922. године под називом „Прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику“. Од 23. априла 1945. године, оснива се под називом „Телеоптик“, а од 1. октобра 1958. године проширује назив у Фабрика прецизних инструмената, опреме и аутомобилских уређаја „Телеоптик“.

[Бранке]

[Mitic]

Да, то је ова репортажа о Милунки Савић

http://admin.nedeljnik.rs/nedeljnik/port...nki-savic/

[Бранке]

Да, то је ова репортажа о Милунки Савић

http://admin.nedeljnik.rs/nedeljnik/port...nki-savic/

Мени је овде нпр. сем бедне пензије коју је примала занимљиво ових 1000 динара као носиоцу "Карђођеве звезде" . . . толико о лупању комуниста на сва звона о послератном изједначавању првобораца и Солунаца . . . тих 1000 динара су(чак и да су "Нови динари" тадашњи, 1:100,мада не верујем пошто је ова бедна пензија у старим) исмејавање а не помоћ . . .

[Mitic]

Највећа жена јунак Првог светског рата Милунка Савић није била запостављена у Краљевини СХС и Југославији, јер је Краљевина била свет!

Наиме, по њеној демобилизацији у Мостару 1920. године она се удаје за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара са којим се упознала у војсци и неко време проводе у Босни и Херцеговини. Исте године 1920. Милунка као ратни ветеран и Солунац добија по закону имање од осам јутара земље у Степановићеву крај Новог Сада што је насеље које је и формирано доделом земље ратним ветеранима. 1924. године Милунка и Вељко добијају ћерку Милену и селе се у Степановићево у коме је Милунка сазидала кућу.

Нажалост, њен брак са Вељком се распада и она се по разводу 1929. године сели у Београд где добија посао у најмоћнијој финансијској институцији Краљевине СХС. У питању је тадашња Хипотекарна банка, бивша Управа фондова Краљевине Србије, у чијој велелепној згради се данас налази Народни музеј у Београду. Пошто није имала школе и стручне спреме, добила је једини посао који је могла да обавља, а то је посао спремачице кога се као часна жена не само није стидела, већ га је врло савесно обављала. Напредовала је у служби и руководила је чистачицама зграде Хипотекарне банке, док је имала, мало је рећи, одличну плату за то време и за такву врсту посла, која је била на нивоу једног лекара или инжењера.

Поред своје ћерке, Милунка је усвојила још троје деце, тако да је уз своје четворо деце била у могућности да сагради врло пристојну кућу на Вождовцу, недалеко од вождовачке цркве Светих цара Константина и царице Јелене, која такође у то време ниче. Тада су на Вождовцу куповали плацеве и градили куће махом официри и државни чиновници.

Током њеног живота пре Другог светског рата учествовала је у јавном животу и била врло радо виђени гост на многим државним, а посебно војним, светковинама. Сусретала се са страним делегацијама, посебно из Француске и Велике Британије, путовала је у Лондон и у Париз, у неколико наврата, у оквиру делегација српских војних ветерана на обележавање важних јубилеја из Првог светског рата о чему постоје фотографије. Такође је учествовала у свечаностима попут отварања Српског војничког гробља на Зејтинлику поред Солуна.

Током окупације, Милунка Савић наставља да ради у Хипотекарној банци, али одбија позив председника квислиншке владе Милана Недића да учествује на свечаностима заједно са Немцима због чега по неким сведочанствима одређено време проводи у Бањичком логору из кога је ослобађа један немачки официр свестан значаја ове јунакиње за светску историју ратовања. Након доласка комуниста на власт, Милунка Савић пада у потпуни заборав. Као и сваки војни ветеран стиче право на војни додатак који су добијали сви Солунци и у њеној позној старости сели се из своје куће на Вождовцу у гарсоњеру у насељу Браће Јерковић коју јој додељује град пред крај живота.

Оно што је најважније јесте да се зна да жена невероватног јунаштва и војне каријере каква је Милунка Савић није била заборављена и да поред земље коју је добила, није било исто бити тамо нека чистачица и шеф чистачицама Хипотекарне банке у Београду.

Нека је слава великој Милунки Савић!

На фотографији Милунка Савић са ћеркама и сестрама на дочеку адмирала Гепрата.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=102...7306315685

Извор: Душан Бабац

[Бенито]

Хвала господину Бабцу на овоме тексту. 
Али, требало је о овоме говорити пре 20-30 година, када није могло да се живи од Ћосићевих "националиста", када би се ова тема поменула. И да не мисле ови млађи да је то био проблем само у необавезним "кафанским" разговорима. Ко год је тврдио ово што Бабац пише у овом тексту, могао је да се поздрави са било каквом каријером у државним просветним или културним установама. А било нас је... Додуше, на прсте једне руке.
Ни данас ово није најбезбедније причати у јавном сектору, јер је створена читава генерација комунистичких националиста који хоће очи да изваде, јер су им деценијама испирани мозгови удбашком пропагандом и они су убеђени да је то истина. 
Баш сам недавно имао такав проблем, па сам морао употребити бенитовске методе убеђивања како би оладио једну узаврелу главу.
Тешко ћемо ми изаћи на крај са тзв "српским национализмом". То је најтежа рана и најболнија тачка у нашем данашњем националном идентитету, зато што је изузетно распрострањена и добро укорењена преко медија и просветних установа. Тек када се тога будемо ослободили, ако уопште нађемо снаге за тако нешто, имаћемо шансу да кренемо правим путем у ревитализацији нашег народног јединства и побољшања положаја српског народа.

[Милослав Самарџић]

Тако је, Бенито!

[Mitic]

Бенито је све лепо рекао, нема се шта додати.

[Mitic]

На овој фотографији налазе се помало заборављени, највећи Српски јунаци !

Београд - Хотел "Империјал" - 26. феб. 1931. год. - 21 час.

Банкет посвећен Адмиралу Гепрату и његовим ратним друговима.

Слева на десно - Емил Пол Емебл Гепрат - Адмирал Гепрат (Српска мајка), спасио 11.417 ратника Србије.
- Љубомир Стефановић, адвокат и председник удружења ратника,
- Госпођа Гепрат
- Лујо Витез Ловрић, Хрват, српски добровољац. Изгубио је очи у битци код Добруџе 1917. год. За храброст у Првом Светском рату добио преко стотину одликовања савезничких земаља и Србије. После рата постаје предавач у Заводу за слепе у Земуну. Доживео је дубоку старост и умро је у Црквеници 1987. год.
- Милунка Савић, жена са највише одликовања у историји ратовања међу којима и два француска ордена Легије части и медаља „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. Новембра, 2013. године, посмртни остаци Милунке Савић, уз највише државне почасти, пренети су у Алеју великана.
- Флора Сандс, Британка, српски добровољац, носилац највиших одликовања.

СЛАВА ЈУНАЦИМА !

Izvor: Фејсбук страница "Наш Београд"

https://www.facebook.com/nassbeograd/pho...363378869/

[ХраброСрце]

У то доба на Ловћен планину, 
Александар бритку сабљу скину, 
И Албанску скиде споменицу,
Код Његоша стави у гробницу!

[Сиви_соко]

Христос Воскресе

Интересује ме нешто а овај форум је најбоље место где могу да добијем одговор.
У центру Јагодине постоји мала спомен на којој пише да је са тог места дејствовао топ у Априлском рату. Негде сам прочитао или чуо да су са тога места дејствовали питомци артиљеријске школе. Интересује ме да ли је то тачно и да ли неко зна више детаља о томе.
Хвала.

[Сиви_соко]

*спомен плоча