05-01-2017, 02:49 PM
.
ДА ЛИ ЋЕ СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРИХВАТИТИ ГРЕГОРИЈАНСКИ КАЛЕНДАР?
Наша вера суштински не зависи од тога да ли користимо стари или нови календар јер данас имамо канонске православне Цркве које користе различите календаре, а да то ни најмање не нарушава њихово канонско јединство и верност Православљу.
Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове, ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године.
Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.
Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.
Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.
Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.
Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења.
Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.
Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.
Архимандрит Сава Јањић
ДА ЛИ ЋЕ СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРИХВАТИТИ ГРЕГОРИЈАНСКИ КАЛЕНДАР?
Наша вера суштински не зависи од тога да ли користимо стари или нови календар јер данас имамо канонске православне Цркве које користе различите календаре, а да то ни најмање не нарушава њихово канонско јединство и верност Православљу.
Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове, ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године.
Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.
Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.
Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.
Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.
Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења.
Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.
Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.
Архимандрит Сава Јањић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: IMG-9905.png]](https://i.postimg.cc/tC4gZJ0t/IMG-9905.png)
![[Слика: IMG-0155.jpg]](https://i.postimg.cc/mDR4tDrp/IMG-0155.jpg)
![[Слика: IMG-0166.jpg]](https://i.postimg.cc/7PS3YqHT/IMG-0166.jpg)