[ХраброСрце]

Од ког познатог официра је Тито, још лета 41., тражио помоћ како би опремио и наоружао своје ослободиоце?

Већ у мају контактирали су Пилетића, преко сестриЋа, Буда Томановића и Слободана Шкерпвића (обојица проглашени народним херојима), што је Пилетић наравно одбио. Тражили су они све официре до којих си могли да дођу, да би народ видио како су сви са њима. Не знам да ли си на Пилетића мислио.

[Милослав Самарџић]

Хегемонизам, пијемонт?

Не. Ради се о кованици- ЈУГОСЛОВЕН.
Измислио је важан члан организације- Матија Бан.

Зар није Штросмајер измислио ту реч?

[Милослав Самарџић]

Тешко је питање, па да одговорим: То је био Деспот Стефан Бранковић, син деспота Ђурђа Бранковића. Војници су били Срби, а било је и страних најамника.
Они су живели у једном граду северно од Венеције, који се звао... како?
Све ово иначе према до сада непознатим италијанским документима, која је пронашла Мила Михајловић. Једва чекам ту књигу, нешто баш невероватно!

Не знам да ли то има везе са оним о чему Ви причате... поред реке Таљамента између Удина и Венеције постоји село које се зове "Belgrado". Поред те исте реке налазе се села са словенским именима као "Gradisca", "Gradiscutta".

Да, то је баш то, Мила ми је помињала и Градишку и друге српске топониме. Каже да још има очуваних кула, заправо и тврђава.
Знаш ли нешто више о томе?

Тачно име тог места је “Belgrado di Varmo”, то јест Београд је насељење у општини Вармо, у провинцији Удина.
Нашао сам ову страницу на једном приватном сајту:
http://www.webalice.it/claudio.caramia/21_2_storia.htm
Чланак је на италијанском, пише о историји те тврђаве, написао га је др. Момчило Спремић, професор историје у Београдском унивезитету.
Заиста је Мила Михајловић у праву.
То имање је заиста купила Кантакуцена Бранковић, ћерка деспота Ђурђа, она је била удова Улрика Другог, грофа из Цеља.
Тврђава се састајала од једне куле, цркве Св. Николе, једног млина и још неколико споредних кућа, плус зидова.
Кантакуцена је изгубила сву своју децу па је ту позвала свог брата, деспота Стефана који се тамо преселио из Смедерева.
Њему се прикључила жена Ангелина са својом децом. Кантакуцена, како пише у тексту „уморна од Латина“, отишла у Истамбул ка својој сестри Мари. Тамо су биле посреднице између султана и Венецијанске Републике, па су покушали да продају ту тврђаву.
Стефан је тамо и даље био непријатељ Турака, био је све више сиромашан и живео је од једне субвенције коју му је давала Венеција.
Деспот Стефан је умро ту у фурландском Београду 1476. године, и тамо је сахрањен, према Бранковићевом родослову „у туђини, у латинској земљи, попут љиљана поред трнова“. Његов гроб је остао тамо око десет година.
Са пуним разлогом професор Спремић је завршио чланак уз размишљање да није од мале важности за српску историју да су у том маленом и заборављеном Београду боравили чак четворица српских светаца, дакле:
Свети Стефан Слепи, преподобна мати Ангелина, деспот Ђурђе који је постао Свети Максим архиепископ и Свети Јован деспот српски.

Хвала Лука! Јесте и тај Београд важан за Србе, због четири свеца пре свега.
У каквом је стању сада тврђава? Може ли се наћи нека слика? Треба да је поред реке?

[Бенито]

Хегемонизам, пијемонт?

Не. Ради се о кованици- ЈУГОСЛОВЕН.
Измислио је важан члан организације- Матија Бан.

Зар није Штросмајер измислио ту реч?

Припадници тајне политичке организације су ступили у контакт са Штросмајером. Кореспонденцију је имао Гарашанин са њим. Тада је Штросмајер употребио реч Југословен, па су историчари сматрали да је он творац те кованице.
Међутим, Матија Бан је први ступио у контакт са Штросмајером и овај је ту реч прво видео код Бана, па је вероватно претпостављао да је припадници тајне организације узимају као неку општу синтагму.
Компликована је то прича у којој има и других Словена из Аустрије, попут Чеха и Словака, али несумњиво је да је Ватикан умешао или покушао да умеша прсте, што преко Беча, што преко римокатоличког клера.

[Перун]

Од ког познатог официра је Тито, још лета 41., тражио помоћ како би опремио и наоружао своје ослободиоце?

Већ у мају контактирали су Пилетића, преко сестриЋа, Буда Томановића и Слободана Шкерпвића (обојица проглашени народним херојима), што је Пилетић наравно одбио. Тражили су они све официре до којих си могли да дођу, да би народ видио како су сви са њима. Не знам да ли си на Пилетића мислио.

Занимљив податак али Пилетић није могао да му помогне у опремању војника већ, као и остали официри које су покушали врбовати, би био значајна помоћ у попуни школованог и способног старешинског кадра. Одговор је пук. Тришић, командант жандармерије. Наводно, када је Тришић питао Тита шта ће бити када Немци побију све Србе овај му је одговорио да ће населити Русе.

[Бенито]

Тешко је питање, па да одговорим: То је био Деспот Стефан Бранковић, син деспота Ђурђа Бранковића. Војници су били Срби, а било је и страних најамника.
Они су живели у једном граду северно од Венеције, који се звао... како?
Све ово иначе према до сада непознатим италијанским документима, која је пронашла Мила Михајловић. Једва чекам ту књигу, нешто баш невероватно!

Не знам да ли то има везе са оним о чему Ви причате... поред реке Таљамента између Удина и Венеције постоји село које се зове "Belgrado". Поред те исте реке налазе се села са словенским именима као "Gradisca", "Gradiscutta".

Да, то је баш то, Мила ми је помињала и Градишку и друге српске топониме. Каже да још има очуваних кула, заправо и тврђава.
Знаш ли нешто више о томе?

Тачно име тог места је “Belgrado di Varmo”, то јест Београд је насељење у општини Вармо, у провинцији Удина.
Нашао сам ову страницу на једном приватном сајту:
http://www.webalice.it/claudio.caramia/21_2_storia.htm
Чланак је на италијанском, пише о историји те тврђаве, написао га је др. Момчило Спремић, професор историје у Београдском унивезитету.
Заиста је Мила Михајловић у праву.
То имање је заиста купила Кантакуцена Бранковић, ћерка деспота Ђурђа, она је била удова Улрика Другог, грофа из Цеља.
Тврђава се састајала од једне куле, цркве Св. Николе, једног млина и још неколико споредних кућа, плус зидова.
Кантакуцена је изгубила сву своју децу па је ту позвала свог брата, деспота Стефана који се тамо преселио из Смедерева.
Њему се прикључила жена Ангелина са својом децом. Кантакуцена, како пише у тексту „уморна од Латина“, отишла у Истамбул ка својој сестри Мари. Тамо су биле посреднице између султана и Венецијанске Републике, па су покушали да продају ту тврђаву.
Стефан је тамо и даље био непријатељ Турака, био је све више сиромашан и живео је од једне субвенције коју му је давала Венеција.
Деспот Стефан је умро ту у фурландском Београду 1476. године, и тамо је сахрањен, према Бранковићевом родослову „у туђини, у латинској земљи, попут љиљана поред трнова“. Његов гроб је остао тамо око десет година.
Са пуним разлогом професор Спремић је завршио чланак уз размишљање да није од мале важности за српску историју да су у том маленом и заборављеном Београду боравили чак четворица српских светаца, дакле:
Свети Стефан Слепи, преподобна мати Ангелина, деспот Ђурђе који је постао Свети Максим архиепископ и Свети Јован деспот српски.

Ово је само делић његове чувене књиге Спремића, " Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба".

[Бенито]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

[Перун]

Рез. официр, ивалид и учесник ратова 12-18. Након рата отвара радњу у којој шегртује каснији познати комунистички функционер. Током ДСР рата учествовао у нападу на окупатора а затим као предс. општине илегално помагао ЈВуО због лега бива откривен од Немаца и уахпшен. Убијен од ослободиоца 44/45.

[Милослав Самарџић]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

У Аргентини, 1950-и неке, од последица мучења од стране енглеске полиције у Италији (послао га Ђуришић да извиди хоће ли се Савезници искрцати...)

Питање:
Како се звао командант четничких илегалаца у Сарајеву 1941-1945?

[смедерево]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

Да ли је био у сродству са Благојем Јововићем?

[Бенито]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

Да ли је био у сродству са Благојем Јововићем?

То смо давно расправљали на форуму. Изгледа да су били браћа од стричева.
Штета што немамо још неког из Црне Горе на форуму да помогне око оваквих информација.

[Бенито]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

У Аргентини, 1950-и неке, од последица мучења од стране енглеске полиције у Италији (послао га Ђуришић да извиди хоће ли се Савезници искрцати...)

Питање:
Како се звао командант четничких илегалаца у Сарајеву 1941-1945?

" Енглези су им одбили бубреге, од чега су....."
Ко је био са Јаковом Јововићем и поделио његову судбину у том тренутку?

[Милослав Самарџић]

Како је живот завршио Јаков Јововић, млади официр који је, по предању, прочитао говор претварајући се на Радио Београду да је краљ Петар Други, 27. марта 1941. године?

У Аргентини, 1950-и неке, од последица мучења од стране енглеске полиције у Италији (послао га Ђуришић да извиди хоће ли се Савезници искрцати...)

Питање:
Како се звао командант четничких илегалаца у Сарајеву 1941-1945?

Командант је био жандармерисјки мајор Недељко Ђуричић. Заробљен и убијен тек од комуниста, после рата.
Његов син је био активни потпоручник, Радослав, на служби у Зеничком корпусу. Робијао је после рата.

[Вукашин Петковић]

Ако изузмемо чланове краљевског дома Карађорђевића, ко је поред војводе Бојовића добио још за живота улицу у Београду, пре Другог светског рата?