[Српска четничка команда]

Др Стевановић помиње и једног затвореника Радивоја Кисића који је био родом из Босне. Сигурно је неки род Дарији Кисић Тепавчевић.

Време је увек проблем, али кад нађем време, читам књигу и опет се враћам на прочитано како не бих испустио неки детаљ и како бих се подсетио неких ствари.

"Сура слобода" - прва реч узета из прве речи у наслову прве књиге "Сура гробница", а друга реч узета из друге речи у наслову друге књиге "Агонија слободе"

Када је, својевремено, Спилберг у филму "Пијаниста" покренуо питање унутрашње контроле коју су сачињавали Јевреји које су Немци ангажовали у Варшавском гету да шиканирају управо Јевреје, дигла се фама у јеврејској заједници широм земаљске кугле. Тада је Светски јеврејски конгрес стао на страну Спилберга и дао једно саопштење у којем је констатовао да не само да је та појава постојала, него да је аутор у филму био изузетно опрезан да не би увредио Јевреје и да неко не би помислио да су Јевреји сами себе убијали у холокаусту.
Ми Срби немамо ни Спилберга, ни Светски конгрес Срба, па не расправљамо, нити постављамо ниједно озбиљно питање везано за нашу историју у периоду после 1941. године. Па, тако у нашој литератури, осим записа Манојла Кораћа, које је објавила издавачка кућа Погледи, и књиге Сура гробница, сада у издању као Сура слобода, нико није поставио истинско питање о унутрашњој контроли у нацистичким логорима у којима су заточеници били Срби.
Ту се посебно издваја име Радивоја Кисића, Србина, бившег механичара и голмана Славије, Сарајлије и партизана, чије су руке окрвављене "до рамена" тако што је убијао Србе у логору Старо Сајмиште, односно Логору Земун. За овај крвави пир Кисић никада никоме није одговарао. Наставио је, после рата, свој живот у Сарајеву, за разлику од његових жртава из овог великог стратишта српског народа.
Последице тога видимо у последњих пола године сви ми који смо и даље изложени слугерањама немачких нациста.

Овде пише да је Кисић Хрват. https://t.co/4Rg3CxFEzW?amp=1

[Бенито]

Није, Србин је. Од овог горе једино је тачно да је био механичар. Питање је и да ли је убијен.
Ово је најбољи пример колико треба веровати у документе које је иза себе оставила удба, а у које званични историчари верују као да је Библија.
Иначе, није ово једини случај. Готово сваки овакав документ из УДБЕ има неку нетачност, да ли име, да ли презиме, да ли припадност....

[Српска четничка команда]

Онда је он једини Србин у управи тог логора. Зна ли се како је завршио на Сајмишту?

[Бенито]

Није он био у управи. Погледај филм "Пијаниста" Стивена Спилберга, ако већ нећеш да читаш књигу "Сура слобода". Сличан случај имаш у Варшавском гету, какав је са Кисићем у Земунском логору.

[Српска четничка команда]

Хоћу да читам, наравно. Схватио сам да сте Кисића поменули успут.

[Бенито]

Аутор књиге га је одлично запамтио и његовом случају посветио дужну пажњу.
Испоставило се да је, током припреме овог издања књиге, баш ово презиме заузело завидно место у српској јавности.
Ништа није случајно.

[Vlad Alekš]

Ту се посебно издваја име Радивоја Кисића, Србина, бившег механичара и голмана Славије, Сарајлије и партизана, чије су руке окрвављене "до рамена" тако што је убијао Србе у логору Старо Сајмиште, односно Логору Земун. За овај крвави пир Кисић никада никоме није одговарао. Наставио је, после рата, свој живот у Сарајеву, за разлику од његових жртава из овог великог стратишта српског народа.
Последице тога видимо у последњих пола године сви ми који смо и даље изложени слугерањама немачких нациста.

Негде тамо у току "првог таласа", док је трајало ванредно стање, неко је изјавио да ковид пацијенти треба да иду на лечење на Сајмиште. А требало је, заправо, да иду на Сајам. То су два потпуно различита објекта. Између њих је читава једна река. Нећу да кажем име и презиме тог неког, одмах бисте се сетили ко је.
Шта би покојни Фројд рекао на овакав лапсус у говору? А можда и није био лапсус?
Елем, где и како могу да поручим књигу?

[Бенито]

porucnikdragacevo@gmail.com

[Александар Динчић]

Вреди књига зува злата ал` ја немам времена да напишем приказ.

[Бенито]

Данас је, осим што је празник Светог Саве, и Међународни дан "Сећања на Холокауст". Пропустили смо, све ове деценије непрекинуте владавине титоиста, да повежемо празник Светог Саве са Сећањем на Холокауст. Српски народ доживео је, у Другом светском рату, судбину која је најсличнија оној коју су Јевреји доживели у том истом рату.
Председник Србије оставио је јутрос на некој друштвеној мрежи, поводом "Сећања на Холокауст", само једну поруку :" Србија се сећа!"
Ове године навршиће се 80 година од почетка Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије и оснивања "Радног логора Земун", или логора "Старо Сајмиште", како га данас зовемо. Књига "Сура гробница", која је овог пута издата у оквиру књиге "Сура слобода", најбоља је мемоарска књига која је написана о логору Старо Сајмиште.
Небројени су контакти које смо остварили са Србима и другим нацијама, у оквиру промоције ове књиге. Заинтересованост је била прилична и примерена, и траје још увек. Међутим...
Постоји низ државних установа, углавном у Београду, која су показала незаинтересованост, која пледира да се представи као отворено противљење, према овој књизи. Још један град има сличну агенду, али нећу навести његово име. Неке установе културе у Београду су толико заблокиране кадровима које је ту поставила КПЈ још, да се то може ослободити само одлучном оружаном акцијом. Дотле је то дошло.
Ми би требало да схватимо да у Србији, а у Београду нарочито, постоји још једна етничка група која се уопште не помиње у пописима. То је национална мањина титоисти. Та национална мањина има своју религију, свој национални идентитет, своје идеолошке темеље, своју историју и чак и елементе свог језика. Њихов утицај на културне и просветне установе у Београду је несразмерно и неколико десетина пута већи него што то показује њихова бројност.
Да се вратимо на поруку председника Србије :" Србија памти!". То је тачна констатација. Она не показује, међутим, никакву вредносну одредницу. Како Србија памти? Србија у унутрашњости памти мање-више солидно и разуме, или жели да разуме контекст историјских догађаја и да их тако памти. Државне установе културе СИГУРНО НЕ ПАМТЕ ПРАВИЛНО. Утицај титоиста је толики да они блокирају било какво другачије памћење Другог светског рата осим оног који су титоисти забетонирали пре много деценија. Ту се посебно истичу најзначајније установе културе у Србији: Архив Југославије, Архив Србије, Историјски музеј Србије и Народни музеј. Ове четири установе су кључне установе културе Србије и све до једне су легло титоизма у којима раде и одлучују људи који по сваку цену бране "вредности Титовог доба". Дакле, не само директори, који сви одреда имају буре путера на глави, него и начелници разних одељења који су мали богови тамо већ више деценија, са изузетно спорним стручним референцама, и то благо речено.
Дакле, није важно само да "Србија памти!", него како и зашто памти. А стање није ни близу добро, нимало!!!

[Милослав Самарџић]

Аферим!

[Мића Адмирал]

Valjda, Amin !

[Митић]

Уз рад и труд, надајмо се да ће бити боље стање

[Милослав Самарџић]

Valjda, Amin !

Није, него Амин!