Цитат:Закон о безбедности саобраћаја као основни узрок несреће наводио је – а можда је тако и сада – ”неприлагођену брзину условима у саобраћају”. Ако се возач кретао брзином од 50 километара на сат, наводно је ”прилагођена брзина” била 40; ко је возио 40 на сат, требало је 30, итд. Није био забележен случај да се као узрок несреће означи рупа на путу, погрешно пројектована кривина, неизграђена банкинта, итд, јер би то подразумевало кривицу државе и исплату одштете.
Није то баш тако. Узрок саобраћајне несреће може бити милион ствари - неисправно возило, вожња у алкохолисаном стању или под утицајем наркотика, итд, па и неприлагођена брзина. Ако је било рупе или чега другог на путу подразумева се да возач мора да прилагоди вожњу условима пута и његова одговорност је ту невезана за то ко је крив због саме рупе на рупу. Али наредни корак је оно што овде недостаје и ту овај текст погађа суштину. Дакле, због те рупе или чега већ на путу, неће одговарати онај ко је био дужан да се стара о одржавању саобраћајница.
Други проблем је што је овде још увек присутан тај комунистички метод "повећања безбедности" саобраћаја у виду "кажњавања грађана", кроз повремено прописивање већих казни за кривична дела против саобраћаја или за непоштовање других прописа, иако је казна у свим развијеним, демократским земљама само ultima ratio у решавању проблема.
У развијеним и уређеним земљама, безбедност на путевима се постиже низом других мера. Пре свега, уредним одржавањем путне мреже и саобраћајне сигнализације, савесним и одговорним обављањем техничких прегледа возила (а не по принципу "брате, зажмури ако нађеш нешто ситно"), исто то важи и за здравствене прегледе возача, затим едукацијом возача и повећањем саобраћајне културе, пооштравањем критеријума за полагање возачких испита, повећањем животног стандарда грађана тако да могу себи да приуште ако не нова, онда бар возила у добром стању, уместо ковчега на точковима који су стари и по 25 година, итд.
Тек ако све то не да резултате, долази кажњавање.
