Учи се отприлике овако:
После интензивних састанака и договора између две стране, на тајним састанцима у Београду, две стране су се договориле да дође до састанка између вође две групације. До састанка је дошло у селу Струганик, у кући војводе Живојина Мишића. Састанак је протекао у гласној расправи две стране. Није дошло ни до каквог споразума, али су двојица вођа дошла до договора да остану у контакту.
А шта се у ствари десило:
Дража Михаиловић је, одмах по сазнању да је Немачка напала СССР, дао инструкцију својој организацији у Београду, (која је тада имала значај као и она на Равној Гори) да му сакупе и дају обавештајне податке о КПЈ, њиховом активностима и вођама. Четничким одредима у дубини територије дао је наређење да прате активности комуниста, јер је очекивао да ће се комунисти оружано активирати по налогу Стаљина и Коминтерне.
Војним обавештајцима у Београду требало је времена да ступе у контакт са Јосипом Брозом. Он не само да је био плашљив и страховао од састанка са официрима ЈВ, и не само да се осећао заштићен пошто је тада живео у комшилуку резиденције главнокомандујућег немачког генерала команданта Команде Југ, него је и наивно веровао да ће његове комунистичке оружане формације успети да подигну устанак на тлу Краљевине Југославије, а поготово Србије.
Међутим, народ није масовно, него минорно пришао и није се придружио комунистичким партизанским четама. Жандармерија их је додатно растурала. Али, спас доносе Немци када укидају жандармерију, и оснивају "Владу народног спаса" на челу са Миланом Недићем на челу. Тек тада Броз пристаје да се појави на разговорима са Дражом Михаиловићем.
И у Београду, а и Минић на Равној Гори, једино што тражи је гаранција да се Брозу ништа неће десити лоше. Те гаранције добили су још у Београду, а само су потврђени на Равној Гори. Броз креће на састанак. Нада се да састанак треба да буде негде у области Равне Горе, па путује возом на релацији: Београд - Краљево - Чачак - Пожега, где излази из воза и његови људи га спроводе у Косјерић. Тек тамо добија сазнање да ће састанак бити организован у ваљевском крају.
Одлази према Ваљеву, где га је чекао Милош Минић. Он му преноси још једне гаранције, и да ће састанак бити сутрадан у Струганику.
На састанак одлази са Милошем Минићем и Драгојло Дудићем, командантом Ваљевске партизанске чете. У Струганику су их сачекали: пуковник Дража Михаиловић, рез. потпуковник Драгиша Васић, Дражин заменик, потпуковник Драгослав Павловић, командант Гарде, и мајор Александар Мишић, начелник главног Штаба.
Зашто је ово наглашено?
Броз је дошао у Струганик као потпуни аутсајдер, као и његови пратиоци. Дошао је да чује шта има да му се саопшти, а не као нека "равноправна страна" која долази о нечему да преговара. Саопштено му је да се све партизанске чете имају ставити под команду школованих официра и постати део званичне војске. Уплашен какав је био цео рат, а вероватно и кроз цео живот, Броз је то прихватио. Није знао како то да саопшти својим партијашима, па је одлучио да ћути заједно са својом двојицом пратилаца.
Али, онда је дошао спас...
Немци су напрасно, без икакве најаве и ваљаног разлога, напустили Ужице 21. септембра 1941. године, а у празну варош је после три дана ушао Ужички партизански одред. Броз није часио часа и побегао је код њих. Заборавио је напрасно шта је рекао у Струганику.
Остало знате....
Судбине разговарача из Струганика:
испред Југословенске војске:
мајор Александар Мишић - судбина непозната - гроб непознат
потпуковник Драгослав Павловић судбина непозната - гроб непознат
потпуковник Драгиша Васић - судбина непозната - гроб непознат
ђенерал Драгољуб Михаиловић - судбина позната - гроб непознат
Испред комуниста:
Драгојло Дудић - погинуо у Мачкату на Златибору, 29. новембра 41, у сукобу са Немцима, док је штитио "врховног команданта"
Јосип Броз - судбина позната - гроб непознат (изгледа)
Милош Минић - први начелник прве Озне за град Београд - творац најмасовнијих убистава Срба у Београду после Турака. Потом војни тужилац на суђењу против Драже Михаиловића "и осталих" у Београду 1946. године, где је без уставе изговарао и спроводио најмонструозније и најглупље оптужбе против "првог герилца Европе", што је резултирало убиством ђенерала Михаиловића. Потом на најдоговорнијим функцијама у Брозовој Југославији, што је резултирало распадом несрећне Југославије. Умро у дубокој старости, у дубокој илегали, у викендици у селу Дружетићи, а не у својој родној Прислоници код Чачка, којој је, у саучесништву са својом женом Милком Јанковић, нанео много зла, као и целокупном српском народу. Њихова кћерка Јелица, њихова јединица, и даље жари и пали у међународним организацијама, иако је у озбиљним годинама.
