[Ђорђе Ивковић]

Златне 1982. СФРЈ банкротирала.

Од приличног броја људи сам слушао приче како је 1982. година у Југославији стање било барабар са оним у лажној Југославији  1993. године, ако не и горе.

Па, то су неупоредиви периоди. Али, СФРЈ јесте БАНКРОТИРАЛА 1982.

Поткрај 1978. збио се радикални преокрет на тржишту новца и капитала. Влада САД-а промијенила је монетарну политику задржавши и даље контролу над емисијом новца, а испустивши контролу над каматама које су у 1978. скочиле на 8,8%, у 1979. на 12,1%, у 1980. на 14,2%, а у 1981. на 16,8%. Цијена се капитала повећала готово троструко. Био је то знак за узбуну, знак да се прекине даљње узимање кредита. Руководства су поступила супротно. Дугови су расли: 1977. 9,540 милијарди долара, 1978. 11,833 милијарди, 1979. 14,952 милијарди, 1980. 18,395 милијарди, 1981. 20,804 милијарди долара. У годинама вртоглавога скока камата дуг се повећавао за више него двоструко. Трговински дефицит убрзано је растао: 1977. износио је 4.376 милијуна долара, 1978. 4.315 милијуна, 1979. 7.225 милијуна, покривеност пак увоза извозом падала је: са 66,2% у 1976. на 54,6% у 1977. и на 48,5% у 1979.
Увоз је ограничаван и створена је несташица потрошних добара. Памти се увођење ограничења горива (40 литара по возилу мјесечно – бонови), ограничење кориштења аутомобила до шест дана у тједну на основу задњег броја на регистрацијској плочици (пар-непар систем)

Мјесец дана након Титове смрти, савезна влада је девалвирала динар за 30%, а затим ће се девалвације редати једна за другом све до распада Југославије. Излаз је требала пронаћи савезна комисија која је 1981. до 1983. припремала дугорочни програм економске стабилизације.


Бавећи се будућим развојем, ДПЕС је открио и узроке господарскога стања у којем се Југославија нашла на почетку осамдесетих: Сагледавање опасности од таквог екстензивног развоја и његових ограничених могућности могло је бити одлагано све док нису пресушили предимензионирани извори потрошње и док кориштење иноземних зајмова није достигло и премашило наше могућности. Почетком 1980. Југославија је постала члан ММФ-а, а 1981. је добила највећи кредит икад дан од те организације.
Неки, попут стручњака србијанског економског магазина Бизнис и финанције, сматрају како постоји конкретан тренутак у повијести када се догодио коначан слом.


...

Задуживање и улагање осјетило се у повећању животног стандарда па је и реална вриједност плаће у другој половици седамдесетих досегнула највише вриједности у повијести Југославије. Кардељ је упозоравао на опасности вањског задуживања, но Тито се одупирао рестриктивним мјерама. Грађани су добро зарађивали и живјели, но дугорочно је то била самоубилачка политика због које се Југославија с краја седамдесетих чинила Потемкиновим селом. Инвестицијски вал седамдесетих догађао се док су све развијеније земље послије прве ратне кризе успоравале производњу и запошљавање те смањивале инвестиције и потрошњу. Поткрај 1979., уочи избијања кризе, савезна влада је одлучила девалвирати динар за око 30% како би стимулирала извоз, а поскупила увоз као одговор на катастрофални трговински дефицит и големе отплате дугова. Тито уочи смртне болести није одобрио девалвацију јер није подносио да пада међународни углед земље, рекавши делегацији савезне владе и: "... лако је вама девалвирати. То се може и с пола мозга, а гд‌је вам је била памет да сте допустили да до тога уопће дође."

...Тијеком двије године (1980. до 1982.) ондашња Народна банка Југославије и овлаштене банке развиле су методе обнављања страног задужења – краткорочним кредитима финанцирање доспјелих отплата по дугорочним кредитима. То је био објективно ризичан механизам којем је могао нашкодити и мали поремећај. Он се догодио у ожујку 1982. године – отплата по једном већем кредиту од конзорција страних банака била је мања за неки једноцифрени постотак, али то је било довољно да на пренапетом финанцијском тржишту изазове улазак СФРЈ у дужничку кризу. Свјетски финанцијски фактори до тада су већ имали довољно искуства с дужницима у кашњењу широм свијета.

Послије припрема у преосталом дијелу 1982. године, тијеком 1983. године на д‌јелу је била ’’петонога животиња’’ (Фиве legged анимал) – Свјетска банка, ММФ, Банка за међународна плаћања, Паришки клуб и Лондонски клуб, чијим су аранжманима репрограмирани постојећи дугови или одобрени нови намјенски кредити за подршку производње за извоз. 

Последња рата кредита кредита који су Милка Планинц и Веселин Ђурановић узимали у време бивше СФРЈ од Париског клуба и Светске банке доспева 2041. године.

Без обзира на то што је страни дуг постао уредан, СФРЈ је као дужник на међународном новчарском тржишту доживјела знатан пад угледа и нова задужења изван наведених аранжмана била су оптерећена вишим трошковима.

Влада је водила политику стабилизације и смањења вањског дуга, која се у пракси састојала од тешких мјера штедње – тзв. шок третмана. Увоз је ограничаван стварајући несташице потрошних добара, које се памте као увођење ограничења горива (40 литара по возилу мјесечно – бонови), ограничење кориштења аутомобила до шест дана у тједну на основу задњег броја на регистрацијској плочици (пар-непар сустав), тешка ограничења на увоз робе и плаћање депозита по изласку из земље. Било је несташице каве, чоколаде (коју је замијенила шећерна табла) и детерџента за прање.
Тијеком неколико сухих љета, Влада, неспособна за увоз електричне енергије, била је присиљена увести рестрикције. Затим, 1983. и 1984. Југославија је наставила с преговорима о кредитирању са 600 западних банака као и с ММФ-ом. ММФ је захтијевао од Владе Југославије да наметне смањење плаћа нерентабилним пословима, да укине контролу цијена, да повиси каматне стопе и да девалвира динар за 25%. Веће банке биле су потпомогнуте страним кредитима и дана им је улога да затварају мање несолвентне банке које су давале зајмове непрофитабилним пословима. То је био покушај да се носи с већим структуралним проблемима југославенске економије – њезине финанцијске институције биле су потпуно повезане с индустријом тако да су многа подузећа, посебно она с политички моћним газдама, могла сама штампати новац осигуравајући си безграничне кредите.
Од Југославије се очекивало да изведе источноеуропску варијанту "анти-инфлацијских" мјера проведених у САД-у и западној Еуропи. Вратимо се опет Стипи Шувару и његову говору у сарајевском Дому омладине 1989.
– Градило се у овој земљи превише и много, без сигурног тржишта, напамет, на лединама; главно је било да се угледа димњак и да се добије било какво радно мјесто, а није пропадало ништа осим ситних погона, сва тзв. велика индустрија и привреда је спашавана, социјализацијом губитака, штампањем новца и свим облицима фиктивног пословања. […] Дакако, ту је онда и велики вањски дуг. Као што знате, успјели смо репрограмирати значајан дио наших дугова. Много већи проблем од њиховог враћања је тај што Југославија нема што извозити на свјетско тржиште а да би при том зарађивала, а не губила. […]
...
Петар Костић (савезни секретар за финансије 1978-1982, прим. Дејана Бараћа) каже да је СФРЈ ,појела‘ супстанцу и да је банкротирала. Југославија је прешла ,црвену линију‘ и дуговала је 18,6 милијарди долара, што је по курсевима Народне банке данашњих (2012) 186 милијарди долара. (…) Од 1974. до 1980. године СФРЈ је годишње трошила 15 процената више него што је производила...
:::::::

Кад једна држава дође у ситуацију да јој судбину одређује Париски клуб, то ти је то.

[Бенито]

Злато је пре рата изнето из земље. То што је дошло до усташа је мала количина.
После рата, 60 тона је враћено Титу, све је спискано.
БДП јесте главни показатељ, али она табела није добра. То су или старе технике рачунања, или су нешто црвени муљали.
Нове технике узимају у обзир куповну моћ, шта за 100 долара нпр. можеш купити у једној земљи, шта у другој.
Тако је пре две године доста померен положај Русије, због које је и убрзана примена тих нових мерења. Сматрали су, на Западу, да Русија има мноого низак БДП, али, њено држање у рату их је демантовало, па су почели да мозгају о томе. Укључили су реалну куповну моћ, па су је, уместо уз Италију, по БДП ставили уз Немачку (мада је номинално, према оваквим табелама, уз Италију).
Онда рецимо (не)коришћење новца. Код нас пре Другог светског рата на селима се новац мало користио, јер су сеоска домаћинства/задруге имала заокружену економију. Дакле праве храну, одећу, занатске производе, итд, реално потроше за годину дана рецимо 50.000 долара, а то се у старим системима обрачуна води као рецимо 200 долара (тј. рачуна се само оно што су купили, нпр. со и гас).
Укртако, запослени у било кјојој професији, лекар, пекар, апотекар... шта год, пре црвених могао је много више да купи за своју плату. Тако је најлакше утврдити стандард.
П.С.
А оно што пише горе да у КЈ ништа није прављено, никакве фабрике итд, то је елементарно непознавање. Да поменем опет само оних девет фабрика авиона.

Нешто ми та Ваша теорија о срећном добу и "богатој Белгији" 30-их и 40 у Краљевини и економском просперитету не пије воду.

Сем Вас нигде не налазим нити једног економисту нити било кога да децидно тврди то.

Друго да ћу Вам практичан  и реалан пример. 

Моји покојни баба и деда су рођени 1925 и 1927. Живели су за врме Краљевине у Јошаничкој Бањи као и њихови родитељи. Срби. 

Како то да су обе породице нису имале ни жито за јело, већ су хлеб са рижом правили. Млеко једва имали. Правили качамак, и базирали исхрану на млечним производима. Хране за стоку боже помози. Свињу товили преко годину дана. "Од Божића до Божића". 

Јошаничка Бања, Биљановац, Баљевац, Ушће све доле до Рашке и Новог Пазара па и Косова је било погођено тешким сиромаштвом. Буквално људи нису имали шта да једу. Живели су у трошним кућама, бачијама и живели и једино и искључиво од оваца, волова и сече шуме...

Колико видим и данас једино се за време Краљевине живело добро на Двору у већим местима и политичари су добро живели.

Злато на двору које су Карађорђевићи имали нема везе са Народом. Ако је Краљевина и Двор имали толико злата, зашто нису продали и помогли голом, босом, сиромашном народу. 

Када сте Већ код Краљевине једини лекар за целу подкопаоничку област је био у Краљеву. Једини. Они су морали запрежним колима и како знају и умеју да преседају до Краљева да би стигли до лекара. Све људе у селима су лечили травари, и уз помоћ народне медицине.

Да ћу Вам један пример мог тече. Рођен у Јошаничкој Бањи 1930 године. 1939 сломи руку као дете. Они нису имали лекара него сами узму да му намештају. Рука криво зарасте. Цео живот био инвалид. А здрав човек. Био касније професор итд...

Какво је то златно доба било госн. Самарџићу ?

Добро се јело пило и ждрало на Двору и око Двора. 

Сам српски народ. Српски војник, рањеник, који је остајао без ногу и руку знате како је живео. Умирао је у боловима, отвореним ранама, инфекцијама без икакве медицинске помоћи.

Па где је то злато што су КРАЂОРЂЕВИЋИ СКУПЉАЛИ?? Што нису сваком Србину дали по по 100-200 грама злата да им се нађе..

Знате шта је ту проблем ? Проблем је као и са Комунистима све то злато и богатство је припало српским непријатељима

енглеским Карађорђевићима, усташама, комунистима.

Обичан Србим није видео ни банку ни грам злата. Зашта су се Карађорђевићи прво побринули ? Јесу се побринули за народ, војску...Јок, побринули су се како да спасу и сачувају злато и зато су док су бежали и када су абдицирали вукли са собом сандуке злата.

Српски народ, сиромаси су опет пострадали 1941, а касније окупирани и побијени 1945-1955.
Док нити једном Карађорђевићу у Британији није фалили длака са главе. Редовно су се размножавали.


Друго. Пошто је то била Краљевина СХС. Хрватска и Словенија које нису биле толико страдалнички погођене као Србија из Првог
Светског рата. Свакако да се Тамо живело далеко боље у односу на саму Србију.

У Самој Србији изузев већих места, ситуација је била катастрофална. После ратне године појавиле су се заразне болести, хигијена становништва је била на јаком ниском нивоу, образовање на јаком ниском нивоу. Платежна моћ обичних грађана и сељака никаква. Девојке и жене нису смеле да се образују, да иду у школу. Нису смеле код лекара. Моја пок.Баба први пут код гинеколога отишла 1955 године. Било је страшно да жене иду код лекара и да се порађају у породилиштима. Свака жена је у то Врме родила бар једно мртво дете. Смртност жена од сепсе приликом порођаја су биле у огромном броју. Мајка од мог деде је умрла на порођају. 

Жене су напијале ракијом приликом порођаја да не осете болове,отуда она изрека "Пијана као Мајка"...

Значи у златном добу Краљевине: Нема лекара, становништво неписмено, заразне болести харају, људи на селима немају ни за хлеб. Жене не сме да се образују. Порађају се у трошним брвнарама, где најстарија жена у селу их порађа. Лече их сеоски травари. Смртност становништва никада већа. 1939 године, просечна животна доб је била 48-50 година...

а на двору стотине тона злата које чучи у трезорима да би Караорђевићи могли да их крцкају....


Толико од мене за "белгијску" Краљевину. Ово што сам написао лично сам доживео, видео и чуо од сведока тог времена који су ми сведочили о тешком, јако сиромашном никаквом животу са краја 30-их година.


За СФРЈ економију се слажем.

Тебе да је познавао Добрица Ћосић где би му крај био. 

[Monarhist]

И Шведска је 1920-их и 30-их формално имала већи БДП од Краљевине Југославије, али се у стварности животни стандард просечног српског сељака и просечног шведског сељака наравно није могао ни поредити.

[Ђорђе Ивковић]

Грешни Кизо, ти пишеш о времену из кога је ова слика са села у Србији:

[Mekenzi]

Грешни Кизо, ти пишеш о времену из кога је ова слика са села у Србији:

Jeсте. Тада су породице имале јако пуно деце. Мајка моје бабе 7 оро живих и троје мртвих...

Свака жена није била испод троје деце. Демографска слика била је добра...

А, то је утицао јел су жене биле домаћице и 24ч у кући и са 19-20-22 су се удавале...

[Бенито]

Не показује Ти он то, него како су људи обучени.
Ти људи, сељаци који су "умирали од глади". 

[Милослав Самарџић]

Злато је пре рата изнето из земље. То што је дошло до усташа је мала количина.
После рата, 60 тона је враћено Титу, све је спискано.
БДП јесте главни показатељ, али она табела није добра. То су или старе технике рачунања, или су нешто црвени муљали.
Нове технике узимају у обзир куповну моћ, шта за 100 долара нпр. можеш купити у једној земљи, шта у другој.
Тако је пре две године доста померен положај Русије, због које је и убрзана примена тих нових мерења. Сматрали су, на Западу, да Русија има мноого низак БДП, али, њено држање у рату их је демантовало, па су почели да мозгају о томе. Укључили су реалну куповну моћ, па су је, уместо уз Италију, по БДП ставили уз Немачку (мада је номинално, према оваквим табелама, уз Италију).
Онда рецимо (не)коришћење новца. Код нас пре Другог светског рата на селима се новац мало користио, јер су сеоска домаћинства/задруге имала заокружену економију. Дакле праве храну, одећу, занатске производе, итд, реално потроше за годину дана рецимо 50.000 долара, а то се у старим системима обрачуна води као рецимо 200 долара (тј. рачуна се само оно што су купили, нпр. со и гас).
Укртако, запослени у било кјојој професији, лекар, пекар, апотекар... шта год, пре црвених могао је много више да купи за своју плату. Тако је најлакше утврдити стандард.
П.С.
А оно што пише горе да у КЈ ништа није прављено, никакве фабрике итд, то је елементарно непознавање. Да поменем опет само оних девет фабрика авиона.

Нешто ми та Ваша теорија о срећном добу и "богатој Белгији" 30-их и 40 у Краљевини и економском просперитету не пије воду.

Сем Вас нигде не налазим нити једног економисту нити било кога да децидно тврди то.

Друго да ћу Вам практичан  и реалан пример. 

Моји покојни баба и деда су рођени 1925 и 1927. Живели су за врме Краљевине у Јошаничкој Бањи као и њихови родитељи. Срби. 

Како то да су обе породице нису имале ни жито за јело, већ су хлеб са рижом правили. Млеко једва имали. Правили качамак, и базирали исхрану на млечним производима. Хране за стоку боже помози. Свињу товили преко годину дана. "Од Божића до Божића". 

Јошаничка Бања, Биљановац, Баљевац, Ушће све доле до Рашке и Новог Пазара па и Косова је било погођено тешким сиромаштвом. Буквално људи нису имали шта да једу. Живели су у трошним кућама, бачијама и живели и једино и искључиво од оваца, волова и сече шуме...

Много си одужио. Ако те занима, мораш неку стручну литературу да нађеш, има, мада ретко.
Али ево практичан и реалан пример.
Године 1976. код нас су у Александровац дошли ђаци из Јошаничке Бање, једног се сећам, из одељења, мислим двоје да су били. Такпђе не сећам се да ли су баш из Јошаничке Бање или село поред, или заселак Јошаничке Бање. Оно што сам добро запамтио, је да још нису имали струју, да су спавали на сувој папрати сложеној на дрвене кревете и уопште да су били толико сиромашни да смо се ми шокирали (код нас није било неко богатство, али по традицији са Копаоника су редовно, вековима, силазили доле, а Жупа им је била прва).
Онда сам 1983. крајем јануара пешке прошао другу страну Копаоника, од Руднице до врха, кроз неколико села која су на том путу, или планинским стазама, пречицама, од 20-так км. Та села су била невероватно сиромашна, све грађевине од пре 1941, али руиниране.
Е сад, да су стопе раста биле као пре 1941, то сиромаштво не би постојало 1976. и 1982. То је чиста математика. Односи се на све социјалистичке земље. Прошао сма нпр. споредним пузем кроз Бугарску 2006. године, села као да су конзервирана, није било кућа грађених после 1941. Као што ни у ЈУ није било до краја 1960-тиух, када је кренуло задуживање, плус девизни приливи од исељеника.

[Милослав Самарџић]

И Шведска је 1920-их и 30-их формално имала већи БДП од Краљевине Југославије, али се у стварности животни стандард просечног српског сељака и просечног шведског сељака наравно није могао ни поредити.

У Норвешкој се тада умирало од глади (дословце). Они то и сада обележавају, нека врста Дана сећања.

[Vlad Alekš]

Ево још ово да напишем, па одох да нахраним овце.
Проблем који имамо са Косовом и Метохијом јесте заправо много шири проблем.

Потребно је извршити 4 РЕ и 4 ДЕ:

1. Рестаурација - повратак краља на отети престо.
2. Реституција - повратак отете имовине, са посебним акцентом на Метохију.
3. Рехабилитација - свих осуђених из политичких разлога.
4. Реконфигурација - промена авнојевских граница.

5. Департизација - избацивање партија из јавних предузећа и установа.
6. Дебеоградизација - измештање институција из Београда у мање српске градове, попут Бања Луке, Приштине, Подгорице, Книна и Скопља.
7. Деудбаизација - расформирање и поново формирање обавештајних и контраобавештајних служби, са пратећим активностима.
8. Деприватизација (ваучеризација након национализације) - поништавање лоповских приватизација и трансформација у акционарска друштва.

Након ових 8 ставки, можемо да наставимо даље...

[Monarhist]

И Шведска је 1920-их и 30-их формално имала већи БДП од Краљевине Југославије, али се у стварности животни стандард просечног српског сељака и просечног шведског сељака наравно није могао ни поредити.

У Норвешкој се тада умирало од глади (дословце). Они то и сада обележавају, нека врста Дана сећања.

А да не спомињем озакоњену масовну продају деце и беба (због сиромаштва) као и учестали инцест итд. Швеђана се у року од пола века, негде до краја 1930-их иселило око милион у Америку због глади. У Штокхолму постоји и мањи споменик Краљу Петру и Србији који су као хуманитарну помоћ Шведско-Норвешкој унији слали жито почетком 20-ог века.

[Милослав Самарџић]

Има ли слике тог споменика?

[Ocaus41]

На макроекономском нивоу, БДП би требало да буде скоро као у Белгији (600 милијарди евра, уместо садашњих 60). 

https://aero.telegraf.rs/aerodromi/38093...-aerodromu

Здрава економија произилази из здравог  правосуђа без корупције.Зашто баш Белгија БДП ,крупан је то залогај ?

[Милослав Самарџић]

На макроекономском нивоу, БДП би требало да буде скоро као у Белгији (600 милијарди евра, уместо садашњих 60). 

https://aero.telegraf.rs/aerodromi/38093...-aerodromu

Здрава економија произилази из здравог  правосуђа без корупције.Зашто баш Белгија БДП ,крупан је то залогај ?

Мања територија од наше а нешто више становника имају.
Прво правосуђе, да. Фер тендери итд.

[Ђорђе Ивковић]

"Нема добрих закона без јаке војске" - рахметли Николо Макијавели.