СУДБИНА МАЈОРА АТЕРТОНА И САВЕЗНИЧКЕ МИСИЈЕ „ХИДРА“ 1942. ГОДИНЕ: ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И БРИТАНСКИХ ИЗВОРА
Др Ратомир Миликић
Закључак
На основу раније изнетих података како из новооткривене архивске грађе британске провенијенције, тако и из доступне литературе, што из послератног/комунистичког наратива, тако и из мемоарских дела и литературе изашле ван граница Југославије, није могуће у потпуности расветлити све аспекте нестанка британских чланова мисије.
Они су вероватно убијени на простору на коме су се скривали, али према британској архивској грађи, вероватније је да су партизанске јединице криве за њихову смрт, што не одговара званичној југословенској историографији, према којој су искључиви кривци биле јединице ЈВуО. Британци притом не одричу могућност да су чланови мисије постали мета, због веће количине новца који су носили са собом, те да су вероватно опљачкани, мада се не наводи од кога.81 С друге стране, комунистичка историографија наводи да сву кривицу за њихов нестанак и убиство сноси локални командант ЈВуО, Спасоје Дакић. 82
На основу доступних сазнања, не може се, међутим, искључити ни могућност да су партизанске потере ипак сустигле Атертона и О’Донована, можда и уз прећутну сагласност Спасоја Дакића, чији је рођак био тадашњи секретар КПЈ за Црну Гору и Боку, Радоје Дакић, који је доцније проглашен за народног хероја. Посебно је интригантна улога генерала Новаковића у целом случају, на шта упућују и Узелчеве претпоставке изнете Плећашу.
Када се сагледају могући мотиви, једино је сигурно да Михаиловићу и ЈВуО, нестанак Атертона никако није могао ићи у прилог, посебно зато што британски чланови мисије Хидра никада нису ни стигли до јединица ЈВуО, што им је био несумњив задатак.
Такође, и поред несугласица са капетаном Хадсоном, Михаиловић и ЈВуО према британским документима никада нису били окривљени ни за један нестанак нити погибију британских савезничких официра, чак су познати примери да су својим животима их бранили.83 Чак и када је сам Михаиловић имао веома оштар и продубљен сукоб са једним од савезничких официра (Робертсон/Радојевић) у својој близини, он је наредио да се тај официр чува по сваку цену, а овај је настрадао касније међу партизанима, којима је пребегао. Савезнички официри који су деловали међу јединицама ЈВуО, имали су повлашћени статус, и велику слободу рада, кретања и деловања. То је, уосталом, опште место у њиховим бројним сведочењима након рата.
С друге стране НОП је тај који је примењивао битно другачији приступ према савезничким официрима који су долазили са Запада. Однос власти нове Југославије према савезничким мисијама у времену ослобођења Србије и других делова Југославије може се пратити од почетка тих операција у септембру месецу 1944. године. Тада је свим америчким и већини британских официра у партизанским штабовима şтрого ограничено кретање.84
Британске и америчке мисије у Словенији стављене су у неку врсту кућног притвора, а био им је ограничен сваки контакт са партизанским командама код којих су били акредитовани. Надзор над њиховим кретањем и контактима био је до крајњих граница појачан. Они више нису могли да прикупљају никакве обавештајне податке, ни од локалног становништва, нити од заробљених Немаца, а није им био омогућен ни контакт са спасеним савезничким пилотима.85
Остаје отворено питање шта се десило са Атертоном и О’Донованом, на које и даље, на основу докумената више архива, није могуће дати прецизан одговор. С већом поузданошћу се може одговорити на питање шта им се није десило. Највероватније су убијени или свакако погинули, али да ли од руке Дакића (општеприхваћено место) који је радио сам и из најнижих побуда (што је и иницијална Михаиловићева претпоставка, а тако је гласио и најранији одговор нових југословенских власти). Да ли је Спасоје Дакић радио сам, или у договору са генералом Новаковићем, што сугерише више аутора, или пак са самим комунистима, остаје у домену нагађања.
Мистерија је и око радио-станице, која није била у функцији од искрцавања па све до друге половине априла 1942. године, када је остављена у Фочи приликом бега. Да ли је за њено онеспособљавање кривац био Иван Милутиновић, или су задужили покварену опрему, остаће заувек тајна. Такође, нешто другачије светло баца чињеница изнета код Велебита да Атертон није желео да се послужи партизанском радио-станицом кад му је била понуђена уз одређене услове да јави повољне вести о партизанима. То ипак указује да није подлегао жестокој партизанској пропаганди и индоктринацији, па се ту јавља снажан мотив који су партизанске јединице могле имати за његов нестанак. Фоча је пала тек почетком јуна 1942. године, тако да су партизанске снаге одлучно контролисале ту област у недељама након нестанака Атертона и О’Донована.
Новооткривена сведочења из британских докумената, ма колико деловала различито, суштински указују на неповерење партизанских снага према Атертону, које је могло запечатити његову судбину. Опет, таква сведочења нису одговарала послератној политици Британије према новој Југославији, нарочито после сукоба Тита и Стаљина, у коме је Запад видео могућност да придобије Тита на своју страну, па Лондон више није инсистирао да се расветли очигледно трагична судбина припадника британске мисије.
https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...25-146.pdf
