ДЕЈАН ЛУКИЋ: ШТА О ПОРОШЕНКУ ПИШЕ У ДЕПЕШАМА ВИКИЛИКСА
У депеши амерички амбасадор јавља у Вашингтон да се дан раније састао са “нашим украјинским инсајдером” Порошенком
На фотографији снимљеној приликом сусрета са Владимиром Путином, поводом прославе годишњице савезничког искрцавања у Нормандији 1944. године, Петро Порошенко, председник Украјине, изгледао је као зец у мрклој ноћи изненада ухваћен у сноп рефлектора.
На лицу му се чита нелагода да Путин, можда, зна о њему оно што не би никако смео да зна. Шта је то? Па то да је нови председник Украјине ту где је сада захвљујући томе што је био активан агент америчког Стејт департмента.
Није могуће да је Порошенко гајио наду како у оних милион тајних депеша Викиликса нико неће запазити једну – “строго поверљиво”, изашлу из америчке амбасаде у Кијеву, на дан 29. априла 2006. године. У тој депеши амерички амбасадор јавља у Вашингтон да се дан раније састао са “нашим украјинским инсајдером” Петром Порошенком, који се том приликом званично и искрено извинуо америчком амбасадору због тога што се – признаје – налазио иза одлуке његовог пријатеља Олександра Медведка, државног тужиоца Украјине, да судски гони Јулију Тимошенко.
Госпођа Тимошенко је, новоди се у депеши, била кључни фактор у спаљивању докумената украјинске службе безбедности, у којима се терети близак сарадник Тимошенкове, Олександар Могиљевич, за тешке новчане и друге малверзације.
Порошенко је, сасвим неопрезно био сметнуо с ума да је Јулија Тимошенко тада била главни играч Вашингтона у украјинској “оранжастој револуцији” у којој је на власт у Кијеву дошла америчка, антируска гарнитура.
У једној другој депеши Викиликса стоји да Стејт департмент види у Порошенку “нашег инсајдера од високе вредности за будућност Украјине”. И још стоји да је Порошенко имао регуларне тајне сусрете са америчком амбасадом у Кијеву, а такође и један тајни састанак (не каже се где) са Хилари Клинтон. На том су састанку “обоје изразили заједничку бригу за инетересе САД у Украјини”. Госпођа Клинтон је – стоји даље у депеши – изнела листу жеља Стејт Департмента, а посебно да Украјина мора да постане чланица НАТО пакта. “Инсајдер” Порошенко, са негове стране, обећава да ће се том заједничком циљу посветити. Договорено. Речено. Учињено.
Олигарх, Петро Порошнеко је у овом тренутку лидер партије Наша Украјина.
Америчка каса – Федералне Резерве – није циција када се ради о увођењу амерчког бренда “демократије” до под зидине Кремља. Стејт департмент, ЦИА, Пентагон и такозвани “владин сектор” убацују пет милијарди долара да инсталирају “пријатељску” владу у Кијеву и “инсаједер” Порошенко постаје председник Украјине.
У априлу (22) Џозеф Бајден, амерички подпредседник је у Кјиеву где се на јавној сцени обраћа Порошенку: “Господине, будите уверени да на вашем путу нисте сами; Америка иде заједно са вама”...
Остало смо већ гледали: руљу на Мајдану у којој су нови амерчки пријатељи, неонацисти Десног Сектора на улици обарали легалну власт; пуч који је амричка и ЕУ дипломатија одмах легитимизирала; гротеску од избора које САД и ЕУ одмах легализују, а “инсаједру” обећавају брда и долине; ратне злочине које “инсаједер” чини над властитим становништвом у источном делу земље...
Све је постављено на своје место. Утеривање западне демократије – доларима и базуком, још једном је на делу. Само што се Владимир узјогунио и прети да поквари целу идилу. Почео са Кримом па не зна да се заустави...
Извор Вести, 16. 06. 2014.
МАРТИН ВАН КРЕВЕЛД: ИЗРАЕЛ ОСЕЋА ДА АМЕРИКА СЛАБИ И СПРЕМА СЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Јевреји више не прижељкују ни свргавање сиријског лидера Башара Асада
Званичнa објава да је Башар Асад убедљиви победник председничких избора у Сирији - у Израелу никога неће изненадити, а ни растужити. Раније је и наша бавештајна служба саопштавала да Асадов режим виси о концу и да га треба само мало гурнути. Тада је и Израел мислио да управо тако треба поступити и помоћи да садашњи председник Сирије оде, а данас све већи број људи у Израелу разуме да би свргавање Башара Асада значило катастрофу за Сирију и суседне земље.
Премда власт у тој земљи припада религиозној мањини Алавита, ни једна друга сила данас не представља толико убедљиво већину да би могла искључити сукоб конкурентских снага. Сви су изгледи да би Сирију после Асада очекивала борба свих против свих. У тој борби не би било победника који би Израелу могао гарантовати дугорочни мир.
„Ослобођење” Сирије води ослобађању мрачне и непросвећене масе арапског становништва. На жалост, Арапи, као народ на Блиском Истоку, преживели су својеврсну цивилизацијску катастрофу. Они још увек без правог резултата траже излаз из такве ситуације.
Већину арапских земаља није дотакла ни научно-информативна, ни индустријска револуција. Њих није окупила демократска идеја, њихово друштво није преживело либералну трансформацију. Мене је запрепастила чињеница да су '30-тих година прошлог века Арапи у Палестини издавали 10 хиљада пута мање књига по глави становника од Јевреја који су живели у тој области. Нешто се десило са некада веома просвећеним арапским светом и то још поодавно.
И сами Арапи добро разумеју да се са њима нешто догодило и зато још од `30-тих година траже излаз из своје економске и културне заосталости. У почетку су тражили излаз у социјализму, затим у капитализму, а тренутно га траже у религиозном фундаментализму. Фундаменталисти готово свугде имају већину, чак и тамо где су некада умовима владали социјалисти.
Да су избори у Египту били поштени, тамо би обавезно поново победила Муслиманска браћа. Овде се не ради само о томе да ли је живот обичног Египћанина бедан и пун ограничења. На Западној обали, која је у саставу Палестинске аутономије, живот тренутно није толико тежак, али, тамо у сваком моменту на власт може да дође покрет Хамас.
„Иди Асаде”, то многи у Сирији и ван њених граница желе, али на његово место би обавезно дошли фундаменталисти. Асад, који се школовао у Британији, чија је жена, Палестинка по националности, одрасла у Великој Британији, вероватно и сам жели да напусти свој положај, али генерали који га окружују знају да би крај његове владавине означио уништење читаве алавитске мањине, зато што им фундаменталисти никада неће опростити репресије за време владавине Хафеза Асада - оца садашњег председника.
Разумљиво је да је јача страна сиријског режима у његовој компактности, посебно када се има у виду да фактички сва врхушка припада једној религиозној секти.
Египатски режим је - према једном давном и веома интересантном истраживању - увек имао четири међусобно конкуришућа центра моћи: председничку структуру, армију, тајне службе и партију. И сам Насер се борио против армије на коју се наводно ослањао. На крају крајева, то ривалство је довело до тога да режим падне и да на кратко време на власти дођу представници радикалног крила његових опонената. У Сирији је партија слаба, док армију и Асада уједињује снажни заједнички непријатељ.
Израел наравно види да Америка не жели да улази у тај конфликт. Америка губи готово свугде где интервенише. Она је изгубила у Сомалији, изгубила је у Ираку, губи и у Авганистану. Израелци разумеју да није далеко дан када Америка неће моћи војно подржати њихову државу.
Раније, када је свет био подељен на два блока од којих је један био непријатељски расположен према јеврејској држави, Израел је природно гравитирао другом блоку, али данас, када земља, која је главни њен савезник, почиње да слаби и њена хегемонија води у пад који ће, можда, да траје и вековима, Израел постепено успоставља односе са свих пет великих држава. Дакле: не само са САД, већ и са Кином, Индијом, Русијом и Европском унијом.
Израел је то почео да чини још `90-тих година, у тренутку када је успоставио дипломатске односе са Индијом и Кином. А пре само неколико недеља, премијер Израела Бенџамин Нетањаху, отпутовао је у Јапан да размотри проблеме сарадње у области војних технологија. Јер, Израел осећа да Америка слаби и не гори од жеље да учествује у различитим коалицијама против њених непријатеља.
Од 1999. године Израел је започео неку посебну политику према Русији која се разликује од вашингтонске. Сећам се текста тадашњег премијера Аријела Шарона у којем је рекао да Израелцима није неопходно да подржавају Американце у рату за Косово, сећајући се макар чињенице да су Срби помагали Јеврејима током Другог светског рата и спасавали их од покоља.
Када Америка коначно ослаби, Русија ће моћи да пружи помоћ. Тако да не треба да чуди ни прилично миран однос Израела према Асаду, ни то што наша земља не жури да се придружи санкцијама против Русије.
Аутор је професор Јеврејског универзитета у Јерусалиму
Превео Горан ШИМПРАГА
Извор Факти, 14. 06. 2014.