[Милослав Самарџић]

Питање за Самарџића (а важи и за остале форумаше који се детаљније баве историјом Другог светског рата на овим просторима).

Шта вас је повукло, утицало да се бавите, да истражујете историју Другог светског рата на овим просторима (живот и ратни пут ђенерала Михаиловића, четнике, међуратни период, српска историја)?
Да ли сте имали некога ко је на вас утицао да се бавите тиме, "усадио вам клицу" (родитељи, пријатељи, познаници, јавне личности)?
Да ли је на вас утицало нешто друго, неки лични догађај, филм, књига, слика, песма, ТВ, новине или слично?

Да ли се сећате тог момента у животу, када вам је прорадила лична скепса, када сте видели да нешто није како треба са званичним наративом, да није како су вам предавали/говорили?

Шта вас је мотивисало да кренете тим истраживачким путем, да копате даље?

Најпре је утицала забрана ова теме. Као студентски новинари тражили смо забрањене теме и наишли на најзабрањенију - а то је Дража.
Потом је дошло увиђање обима теме и њеног значаја. На њој је зансован постојећи поредак и у свету и код нас, тако да је у ствари актуелна, иако је историјска.
Подлога свему је одрастање у патријархалној средини, у којој је још било живих Солунаца. Они су били главни јунаци. Ни једног партизана нисам упознао као мали, није их било. Касније сам сазнао да је неколицина била присилно мобилисана на крају рата, али они о томе нису говорили. Напротив, говорили су они други, које су осам пута хватали, тако што би опколили село, осам пута утоваривали у сточне вагоне за Сремски фронт, и осам пута су бежали тако што су отворили даске на поду вагона до Параћина. Па пешке из Параћина, једно 60-70 км. Дакле, о српској војсци се причало са поносом, о партизанима негативно. Тита старији нису хвалили, напротив, хвалили су Чичу и Кесера, али у пола гласа. То је сасвим друга прича у односу на некога ко је одрастао на Новом Београду на пример и разумем те људе.

[Бенито]

Питање за Самарџића (а важи и за остале форумаше који се детаљније баве историјом Другог светског рата на овим просторима).

Шта вас је повукло, утицало да се бавите, да истражујете историју Другог светског рата на овим просторима (живот и ратни пут ђенерала Михаиловића, четнике, међуратни период, српска историја)?
Да ли сте имали некога ко је на вас утицао да се бавите тиме, "усадио вам клицу" (родитељи, пријатељи, познаници, јавне личности)?
Да ли је на вас утицало нешто друго, неки лични догађај, филм, књига, слика, песма, ТВ, новине или слично?

Да ли се сећате тог момента у животу, када вам је прорадила лична скепса, када сте видели да нешто није како треба са званичним наративом, да није како су вам предавали/говорили?

Шта вас је мотивисало да кренете тим истраживачким путем, да копате даље?

На мене утицао Милослав. Ја се њему дивим до имбецилности.
Кад сам први пут видео Милослава, имао сам исти осећај као када је Пинки први пут срео Тита.

[Милослав Самарџић]

Питање за Самарџића (а важи и за остале форумаше који се детаљније баве историјом Другог светског рата на овим просторима).

Шта вас је повукло, утицало да се бавите, да истражујете историју Другог светског рата на овим просторима (живот и ратни пут ђенерала Михаиловића, четнике, међуратни период, српска историја)?
Да ли сте имали некога ко је на вас утицао да се бавите тиме, "усадио вам клицу" (родитељи, пријатељи, познаници, јавне личности)?
Да ли је на вас утицало нешто друго, неки лични догађај, филм, књига, слика, песма, ТВ, новине или слично?

Да ли се сећате тог момента у животу, када вам је прорадила лична скепса, када сте видели да нешто није како треба са званичним наративом, да није како су вам предавали/говорили?

Шта вас је мотивисало да кренете тим истраживачким путем, да копате даље?

На мене утицао Милослав. Ја се њему дивим до имбецилности.
Кад сам први пут видео Милослава, имао сам исти осећај као када је Пинки први пут срео Тита.

[Бенито]

Питање за Самарџића (а важи и за остале форумаше који се детаљније баве историјом Другог светског рата на овим просторима).

Шта вас је повукло, утицало да се бавите, да истражујете историју Другог светског рата на овим просторима (живот и ратни пут ђенерала Михаиловића, четнике, међуратни период, српска историја)?
Да ли сте имали некога ко је на вас утицао да се бавите тиме, "усадио вам клицу" (родитељи, пријатељи, познаници, јавне личности)?
Да ли је на вас утицало нешто друго, неки лични догађај, филм, књига, слика, песма, ТВ, новине или слично?

Да ли се сећате тог момента у животу, када вам је прорадила лична скепса, када сте видели да нешто није како треба са званичним наративом, да није како су вам предавали/говорили?

Шта вас је мотивисало да кренете тим истраживачким путем, да копате даље?

На одлуке човека у одређеном простору и времену, одлучују више простор и време него човек сам. Тако је било и са свим онима који су, пре 1990. године, или бар пре 2000. године, на тлу Србије и српских земаља, почели да се активно баве изучавањем историје и судбине Југословенске војске под командом ђенерала Драже Михаиловића. 
Наиме, нарочито после 1974. године, комунисти и њихова Служба државне безбедности, активно је, путем просвете, културе и медија, популаризовала републички национализам у свим републикама-државама које су твориле СФРЈ. Тако је било и у Србији. Сви смо ми били жртве те културне политике.
Оно што нас, који нисмо постали Милошевићеви националисти србијанског национализма "од Хоргоша до Драгаша", разликује од њих, био је неки лични детаљ, лични мотив или случајност који су нас одвојили од масе и упутили на "пут којим се ређе иде". 
У мом случају, то су била два детаља:
1. као дечак сам на улици купио једну књигу. На насловној страни писало је Иван Ивановић "Црвени краљ". Нисам тада, наравно, ништа знао о писцу, нити о том делу. Али, та књига умногоме је променила мој поглед на српску историју.
Прочитао сам је, после првог, још много пута.
2. Средином 1980-их година, са турнеје по Аустралији, вратила се једна мања група музичара народне новокомпоноване музике. Међу њима су била и два позната певача. Један од њих донео је, боље рећи проскрибовао једну књигу. Та књига је умножена у више стотина примерака. Један од њих дошао је и до мене. Реч је о књизи Станојла Плазине "Са Јелице плануле варнице". Та књига потпуно је променила мој поглед на Други светски рат, који ми је био усађиван у школи. Од тренутка када сам ту књигу прочитао трећи или четврти пут, и готово је запамтио напамет, имао сам утисак да о Другом светском рату знам више не само од своје генерације, него и од већине Срба које сам познавао. Ни сањао нисам да ћу једног дана управо ја приредити ту књигу за српски културни простор, а доцније бити и уредник књиге "Пурпурна слобода" која је приређивачки пројекат Ане Филиповић и заправо је до детаља објашњена оригинална књига Станојла Плазине.

Ето, за разлику од Милослава, на мене није утицала фамилија, ни шире окружење. Да сам њих слушао и да их данас слушам не би знао ништа о Чичи и четницима. Мене су две књиге понукале да сасвим другачије схватим то време. Да преумим. А то није био нимало лак поступак.

[Милослав Самарџић]

Па да, зато што си одрастао у Београду...

[Коле Којот]

Волим да читам историју, нарочито нашег народа али и историју Другог светског рата, како код нас тако и у свету. Ја нисам историчар, нити истраживач, али волим да анализирам, да идем у детаље, такав сам по природи. Мени је мој покојни отац приближио, делом усадио те теме, причао ми о томе, а он је то углавном сазнао читајућу углавном Погледе и Српску реч током деведесетих.

Мој први контакт са четничком литературом био је 2008.године, када сам купио прве књиге, а то су биле од Самарџића: "Албум ђенерала Драже" и "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета", том 12. меки повез (у том периоду су могле да се купе на трафици).
Касније сам сам детаљније ушао у ту тематику.

Покушавам да направим паралелу тада и данас.

Данас та тема није толико забрањена као онда.

Што се тиче предака и породице, тада се могло чути од сведока разне приче из периода рата.
Данас, сведока тих догађаја готово и да нема, а од родитеља или породице чисто сумњам да може да се дође до те теме, углавном слабије се млађи родитељи/људи (од 30. година па навише) тиме баве читањем тих тема, за разлику од 90-тих.

Такође књиге те тематике данас слабије интересују људе него раније, и њихова доступност је мања, мањи тиражи, него раније.
За истраживаче, историчаре, данас су информације (али и дезинформације) доста доступније него раније, али заинтересованост јавности за те теме је слаба. Више се те теме злоупотребљавају за неке дневно-политичке сврхе.

Моје неко лаичко мишљење је да у то време, током 90-тих, због самих догађаја, вероватно и ратова и "пада" комунизма, и то што су те теме биле забрањене и непознате, да су ти фактори утицали код јавности да се за те теме заинтересују и то су Самарџић и новине Погледи искористили колико су могли.
Међутим, тај пламен се угасио након 2000-тих, нарочито након доношења Закона о изједначавању права за социјалну и борачко-инвалидску заштиту припадника партизанског и четничког покрета из 2004. године.
Као да је након тога све решено, да је све откривено и да нема шта више ту да се истражује. И јавност је ту удицу прогутала.
Ако је раније јавност нешто и читала о тим темама, након тога то интересовање је престало и углавном се прелило на фолклор, парадирање и слично.

Који фактори данас могу да заинтересују младе људе да истражују те теме, искрено не знам.
Нема ко да их заинтересује, сама тема није више актуелна као раније а држава све више и јаче гура комунистички наратив.

[Милослав Самарџић]

Наша статистика не подржава баш тај песимизам.
Књиге ''Погледа'' су тражене, доштампавамо нова издања. Знам да и други доштампавају, на пример књиге Ане Филиповић имају више издања,
Филмови се гледају, неки имају милионску гледаност. Погледај ставку ''популарни видеи'': 

https://www.youtube.com/@Pogledii/videos...shelf_id=2

Филм ''Опкољени'' и после годину дана има око 2.000 гледалаца дневно.
Такође видим да и други историјски канали имају велику гледаност. На жалост неки од тих канала гурају црвену причу.

[Бенито]

Па да, зато што си одрастао у Београду...

Баш супротно. У Београду сам сретао људи од пре рата који су, макар полугласно, и говорили неке истине, које су се доцније показале као тачне.
Ови доле сељаци, и предратни а нарочито послератну што год да су говорили о догађајима из ДСР је било погрешно, или су лагали или су их погрешно научили. 
Најревноснија је удба била у познатим четничким крајевима. Што се и види из приложеног.

[Милослав Самарџић]

Па да, зато што си одрастао у Београду...

Баш супротно. У Београду сам сретао људи од пре рата који су, макар полугласно, и говорили неке истине, које су се доцније показале као тачне.
Ови доле сељаци, и предратни а нарочито послератну што год да су говорили о догађајима из ДСР је било погрешно, или су лагали или су их погрешно научили. 
Најревноснија је удба била у познатим четничким крајевима. Што се и види из приложеног.

Можда су ти сељаци били сумњичави према некоме из Београда...
Да, у Београду си могао да чујеш, наравно...
Два ујака мог оца живела су у Београду, један у Ломиној улици, чича Милован. Био сам у гостима код њега негде око 1975. Доселио се у Београд пре рата. Вероватно ме је тада заболео зуб или ми је испала пломба, пошто ми је остало у сећању да ми је рекао да њему пломба стоји од 1938. године. И да је хвалио предратне зубаре, у осносу на оне тадашње. Он је био најстарији, али у БГ је живео и најмлађи очев ујак, дакле брат чиче Милована. Њега су покупили партизани кад су први пут и дошли у Жупу, августа 1944. Био је малолетан. Срећно је преживео Сремски фронт. И постао официр, па високи официр. И тако, долази 1980, умире Тито. Окупља се друштво чика Милована у његовој кући у Ломиној улици, пеку прасе, стављају завесе на прозоре и славе... Некако то сазна најмлађи брат. Није их пријавио, али њих двојица дуго нису говорили. 
Е сад овај најмлађи ипак је хтео да и он буде сахрањен на сеоском гробљу. Па је за живота себи подигао споменик. Слика у униформи, петокрака на шапки. И почну рођаци, сваки на свој начин, да му казују да макне петокраку: не иде, није згодно, неко ће да је расцопа мацолом... боље ти сам макни петокраку. И макнуо је. Јер ту нема споменика са петокраком.

[Бенито]

Нису сељаци били сумњичави, него су јајаре. За све њих историја почиње кад су први пут видели џак вештачког ђубрива. И они мисле да је то Тито измислио. 
Мени је несхватљиво да Ти све мериш по својим искуствима и не верујеш кад неко има другачија сећања. Српски народ био је изложен титоизму у пуном смислу те речи скоро преко пола века, чак и после његове званичне смрти доста дуго. То је оставило трајне последице на идентитет српског народа. А Ти живи у убеђењу да су Срби једно причали јавно, а друго код куће, немам ништа против. Да је тако било, обрисали би Срби комунизам 1990. године, а не масовно стали уз Милошевића. Он је био права мера тадашњег идентитета Срба које је титоизам, понављам, трајно покварио до мере непрепознатљивости.

[Милослав Самарџић]

Напротив поручниче, напротив... Сељаци су најважнији део Србаља, уосталом, већ и зато што су најбројнији. Баш њих су комунисти сматрали главним непријатељима. Поред осталог, сељаци су и најбројнији, комунистичким речником речено - капиталисти, то јест сопственим, власници. Њих су највише поубијали и похапсили, њих су највише економски уништавали. И они су им пружили највећи отпор. Толико да су морали да одустану од потпуног одузимања земље, које су били спровели у око 5.000 села. Додуше томе је узрок и раскид са Стаљином.
Друго, ваљда си чуо за израз "сељачка памет".
Треће, наравно да се нису офирали пред неким из Београда. Па и мени су отворили карте тек кад сам се ја офирао, а то је било крајем 1989. године. Тад ме, на пример, звао на разговор комшија који је био везиста код Кесера. Нисам имао појма до тада, а виђао сам га стално.
Четврто, млађи си десет година, па не памтиш шта се причало 1970-тих, па и 1980-тих. А тада су држали банку рођени и стасали у Краљевини. Па и у Краљевини Србији. Моја прабаба рођена 1885. преминула је 1986, па рачунај... Кад је преминуо прадеда по мајци, Глиша, био сам мали, али увек се причало шта је рекао кад је ујака испраћао у војску 1965: "Тито те узима, краљ да те врати".
Његов омиљени краљ био је Милан, он му је остао у најбољем сећању. Па рачунај.
Наравно, увек се увек причало кад нису ту Београђани. Само прадеда Глиша имао их је десетак. Уосталом и код мене први су били на 50 метара, други на 150, итд. Сва села била су пуна Београђана, за славе и преславе и сл.
Четврто, од трећег разреда средње школе учим прикупљање и обраду информација. Тако да то "моја искуства" има специфичну тежину. Ви то нисте учили на Филозофском и то се јасно види у радовима скоро свих твојих колега. Александар Динчић је најбољи изузетак за који знам.
Перо, на првом изборима, 1990, све опције су биле комунистичке. Сељаци су гласали за Милошевића јер је био против Титовог култа. Уосталом и ми смо у "Погледима" за нову 1989. годину објавили календар са Милошевићевом сликом. Почели смо да га критикујемо када је почео да одлаже прве изборе.
Итд.

[Monarhist]

Интересантна је ова полемика о сељацима. Данас је много другачије у односу на 1980-е па и 90-е. На примјер, у посавском крају, традиционално четничком, прва и највећа ексхумација посмртних остатка бораца ЈВ била је на јесен 1991. године. По очевој причи, који је дошао да ода пошту иако није неки велики љубитељ равногорства, многи су тада пролазили поред цркве као поред турског гробља, па и пљували итд. Наредне године сви ти су били велики Срби и националисти.

Нажалост чак и потомци неких страдалих официра, школовани у Београду и запошљени по вечиким фирмама, нису показали оно интересовање, па чак ни поштовање, које су заслужили њихови очеви и борци. Ваљда су морали посебно да се доказују, ради "ружне прошлости". Или су вјеровали у Анту Марковића.

Хоћу да кажем, овај народ је аморфна маса и нема пуно везе са оним Србима прије 90 година.

[Бенито]

Напротив поручниче, напротив... Сељаци су најважнији део Србаља, уосталом, већ и зато што су најбројнији. Баш њих су комунисти сматрали главним непријатељима. Поред осталог, сељаци су и најбројнији, комунистичким речником речено - капиталисти, то јест сопственим, власници. Њих су највише поубијали и похапсили, њих су највише економски уништавали. И они су им пружили највећи отпор. Толико да су морали да одустану од потпуног одузимања земље, које су били спровели у око 5.000 села. Додуше томе је узрок и раскид са Стаљином.
Друго, ваљда си чуо за израз "сељачка памет".
Треће, наравно да се нису офирали пред неким из Београда. Па и мени су отворили карте тек кад сам се ја офирао, а то је било крајем 1989. године. Тад ме, на пример, звао на разговор комшија који је био везиста код Кесера. Нисам имао појма до тада, а виђао сам га стално.
Четврто, млађи си десет година, па не памтиш шта се причало 1970-тих, па и 1980-тих. А тада су држали банку рођени и стасали у Краљевини. Па и у Краљевини Србији. Моја прабаба рођена 1885. преминула је 1986, па рачунај... Кад је преминуо прадеда по мајци, Глиша, био сам мали, али увек се причало шта је рекао кад је ујака испраћао у војску 1965: "Тито те узима, краљ да те врати".
Његов омиљени краљ био је Милан, он му је остао у најбољем сећању. Па рачунај.
Наравно, увек се увек причало кад нису ту Београђани. Само прадеда Глиша имао их је десетак. Уосталом и код мене први су били на 50 метара, други на 150, итд. Сва села била су пуна Београђана, за славе и преславе и сл.
Четврто, од трећег разреда средње школе учим прикупљање и обраду информација. Тако да то "моја искуства" има специфичну тежину. Ви то нисте учили на Филозофском и то се јасно види у радовима скоро свих твојих колега. Александар Динчић је најбољи изузетак за који знам.
Перо, на првом изборима, 1990, све опције су биле комунистичке. Сељаци су гласали за Милошевића јер је био против Титовог култа. Уосталом и ми смо у "Погледима" за нову 1989. годину објавили календар са Милошевићевом сликом. Почели смо да га критикујемо када је почео да одлаже прве изборе.
Итд.

Не знам ја да обрадим информацију?
Неће сељаци да се офирају пред Београђанином?

Добро. 
Ево Ти информација, па је Ти обради.
Реши комунистичко руководство сељачке задруге да отме цркви порту цркве и на том месту направе фудбалско игралиште њиховог фабричког фудбалског клуба. То потврди и Црквени одбор. Свештеник видео с ким има посла. Позајми трактор "да поорем за башчицу ", и за ноћ пооре целу порту.
После два дана, исти Ти сељаци претуку попа у сред места, пред мојим очима 
Ајде, сад ми Ти лепо обради овај податак.

[Николај]

Мене је за историју заинтересовао деда кад ми је причао о Стевану Синђелићу и Танаску Рајићу, као и о Првом светском рату о коме му је причао његов деда Солунац. То је кад сам баш био мали. Кад сам порастао запиткивао сам га и о Другом светском рату, па ми је причао и томе, бар оно што је могао да зна као клинац тада. А за Други светски рат сам се наложио када сам видео прво издање "Албума српских четника у 1000 слика" из 1998. Тад сам га купио и гледао по сто пута на дан. До тад нисам видео ниједну четничку слику осим Дражиних портрета а сад одједном имаш хиљаду на увид, мени је то било у нивоу увођења интернета у кући.