Допуњена биографија капетана Ивана Јаничића.
Јаничић М. Иван , капетан II класе ЈВуО ( 5. август 1909. Броћанац Граховски, Књажевина Црна Гора — ??? )
Рођен је у селу Броћанац у капетанији Граховској, (Краљевина Црна Гора) од оца Милића и мајке Јанице рођ. Килибарда. Као петогодишњи дјечак остао је без оца. Отац Милић погинуо је 1914. у борби са аустро - угарском војском на Клобучком сектору, као војник Граховског батаљона црногорске војске.
Завршио је основну школу у Броћанцу и Подофицирску пјешадијску школу ''Престолонаследника Петра'' у Билећи.
Произведен је у чин пјешадијског потпоручника Указом од 6. септембра 1935. и одређен за водника 5. чете у 14. Пјешадијском пуку '' Краља Петра II'' у Књажевцу. Од 4. маја 1938. служио је у 53. чети Граничне трупе. У чин поручника унапријеђен је 6. септембра 1939. и у чин капетана 2. класе, 1. октобра 1943.
По избијању устанка у Херцеговини, у љето 1941., са утицајним људима из краја и официрима бивше ЈВ организује чете у пограничним дијеловима Црне Горе и као командир једне од њих одлази на терен Херцеговине да учествује у устанку против усташа. У децембру 1941. након доласка Дражиног опуномоћеника, професора богословије Лазара Тркље у никшићки крај, одмах се укључује у јединице Народне војске, претече ЈВуО, и активно ради на формирању и организовању четничке организације у селима свог краја. Постављен је 25. децембра 1941. за командира Вилушке чете, Народне војске. Крајем децембра 1941. приликом покушаја припадника Народне војске да успоставе преговоре са партизанским штабом у Грахову, разоружан је и ухапшен од комуниста. Суђено му је заједно са осталим припадницима Народне војске од 31. децембра 1941. до 4. јануара 1942. По изрицању пресуде, осуђен је на условну слободу, чему је претходила интервенција његовог брата Радована, подофицира, који је том приликом дошао у отворени сукоб са Савом Ковачевићем.
Након ових догађаја прешао је у Херцеговину. Средином 1942. био је помоћник команданта Команде четничких одреда југо - источне Херцеговине. Од августа 1942. био је командант Љубињске бригаде, Требињског корпуса ЈВуО у саставу Команде оперативних јединица источне БиХ, са штабом у селу Градац, код Љубиња. Као командант ове бригаде користио је шифру 254.
У својству команданта Љубињске бригаде, у јесен 1942. учествовао је у операцији на Прозор. Средином децембра 1942. са главнином Љубињске бригаде учествује у Експедиционом корпусу, мајора Петра Баћовића у борбама у Лици и Далмацији, као командант колоне Динарске оперативне групе. У овим операцијама командовао је мјешовитим четничким саставима, попуњеним из јединица Љубињске бригаде (без Дабарске чете), 1. бригаде, 501. Корпуса и 4. батаљона, 2. бригаде, 501. Корпуса, укупне јачине 700 бораца, са сједиштем у Голубићу и Книнском Косову. По завршетку борби у Далмацији и Лици, учествовао је у борбама у долини Неретве, око Невесиња и Гацка.
У октобру 1943. постављен је од команданта Оперативних јединица источне БиХ, мајора Петра Баћовића, на мјесто команданта Вучедолске бригаде, која је ступила у Команду источне БиХ у састав Требињског корпуса, због неактивности осталих јединица Команде ЦГ, након ликвидације четничког штаба Блажа Ђукановића и Баја Станишића у Острогу 1943.
Вучедолска бригада бројала је 1035 бораца под његовом командом и учествовала је у борбама са партизанима на територији Бањана, Грахова, Рудина, Билеће, Никшића, Требиња и Боке Которске. У једној од тих борби у августу 1944. на положају Савино брдо, код Вилуса, тешко је рањен у ногу, од експлозије гранате које је пала међу његове борце и смјештен у болницу у Рисан. У периоду опоравка од рањавања мијењао га је његов замјеник капетан Стеван Мићовић. Након пада Грахова, Вучедолска бригада капетана Јаничића повукла се у Боку, гдје је опет преузео команду над бригадом, а затим се са Бококоторским корпусом преко Бара и Улциња повукао за Скадар. Умјесто планираног одступања за Грчку, од Павла Ђуришића стигао је позив да се прикључе његовим јединицама које су се концентрисале у Подгорици, ради покрета ка Босни.
На дан 5. Јануара 1945. у варошици Рудо, приликом преформирања јединица у дивизије и пукове, постављен је за команданта новоформираног 1. Пука, 1. Дивизије под командом мајора Ивана Ружића. Први пук кап. Јаничића наступао је при покрету као претходница црногорских јединица ЈВуО.
Приликом напада усташа на јединице под командом потпуковника Павла Ђуришића, због непоштовања споразума са Секулом Дрљевићем, 1. Пук нашао се у тешкој ситуацији. Након неуспјелих покушаја пробоја кроз усташке редове и неравноправне борбе са усташама, нашао се опкољен у окружењу усташа и комуниста. По наговору Бранка Дрљевића и због опште тешке ситуације, обуставио је даље борбе након чега је извршена предаја Секули Дрљевићу. Упућен је са својим Пуком у Босанску Градишку, а затим преко Саве у Окучане, гдје је од његовог пука направљена 1. бригада ''Вук Мићуновић'', црногорске народне војске, а он постављен за команданта. Код Хрватског Карловца, његова бригада била је одређена да заустави напредовање партизана. Одбио је наређење Секуле Дрљевића и наставио повлачење ка Словенији. Послије двије седмице прекинуо је принудну зеленашку команду, након чега су и остале јединице отказале послушност Дрљевићу.
Приликом извлачења у Аустрију, са око 100 бораца из његовог Пука пробио се кроз густе словеначке шуме и прешао границу Аустрије, гдје је наишао на Енглезе. Енглези су га испоручили партизанима назад у Словенију. Боравио је у љубљанском војном логору, одакле је успио да побјегне 25. маја 1945. Од тада му се губи траг. Сматра се да је стријељан у Словенији 1945. или да је убијен од УДБЕ у Швајцарској 1947. Током рата користио је псеудоним ''Боко''. Није био ожењен. Носилац је Карађорђеве звијезде са мачевима 4. реда (1944).
У периоду од 1941 - 1946, у Југословенској војски у отаџбини погинула су три његова брата. Радован - Раде, погинуо је у саобраћајној несрећи враћајући се са борбеног задатка, јуна 1942. Бајо је убијен у Словенији маја 1945., а Марко је не желећи да се преда комунистима, погинуо у одметништву у пећини у Скорча гори марта 1945.
ИЗВОРИ: Службени војни лист 1935 – 1941.; Архив ВИИ, Персонални картон личних и службених података официра Министарства војске и морнарице краљевине Југославије; Подаци из породице Јаничић;
ЛИТЕРАТУРА: Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори (четнички и федералистички покрет) 1941—1945, ''Обод'' Цетиње 1977; Радоје Кнежевић, Књига о Дражи,св. 1, СНО, Виндзор 1956; Матица српска, Српски биографски речник том 4, Нови сад, 2007; Новицa Поповић, Босанска голгота, ГСИКДЊ, 1965, св. бр. 16., Јагош Драговић, Спас од неизбежне смрти, ГСИКДЊ, 1969 , св. бр. 24; Василије Зечевић, Од Подгорице до Градишке, ГСИКДЊ, 1961, св. бр. 8; Крсто Кљајевић, Вучедолски четници, ГСИКДЊ, 1971, св. бр. 26; Драго Кешељевић, Злочин и злочинци, ''Огледало'', Подгорица 1998.