[Милослав Самарџић]

Мислим да је ова у Албуму ЦГ четника.
Добро, само што није било тешког боја на Лијевчу, нити фронта, то је тај мит, практично је у свим књигама. Чак и код Хрвата је раширен, они пишу да су победили 30.000 четника на Лијевча пољу...

А како то? Први пут чујем.Где повећавају број четника?...код Ђуришића? Или сматрају да је Дража стварно био у близини Лијевча поља тада?

Ево једне од верзија, ако имаш стрпљења да читаш...

http://hr.wikipedia.org/wiki/Bitka_na_Li...%8Da_polju

[Вук92]

Биографија Ђорђе М. Лашић, изворно писана од стране Радомира - Раја Поповића, а објављена је у ГСИКДЊ бр. 2, 1958 год. ;




Да видите текст у пуној величини, десни клик на слику и затим на ''View image''...

[Зоран Недељковић]

пеш.капетан I кл. МАРКО Г. МРКЕЛА
Рођен 24 марта 1906 год. у Задру, од оца Георга[Ђорђа?]
Активни официр са службом у Београду и пребивалиштем на адреси-Браће Недића бр.13, до почетка рата.
На служби у Команди Београда ГШ 12.
Командант Четвртог београдског корпуса Београдске групе корпуса.
Указом О.Бр.2899, од 1 дец.1943 год. унапређен у чин акт.пеш.мајора. Шифре:,Mарко Ђорђевић, и ,Мркул,
Након атентата на Милоша Масаловића, ухапшен већ 10 марта 1944 год. После истраге логорисан на Бањици под лог.бр.21723.
21 јуна 1944 год. интерниран у немачко заробљеништво. Дочекао жив крај рата и емигрирао у САД.
Умро 1 јуна 1986 год. у Њујорку.

[Зоран Недељковић]

рез. пеш. поручник СИМА П. НИКОЛИЋ
Из Младеновца.
Отац, Пера Николић, пореклом из Хрватске, Аустроугарске, један је од оснивача новог Младеновца. Међу највећим и најбогатијим трговцима житом. Власник великог броја некретнина у Београду{oд Немањине према Славији држао је цео блок зграда, а у Космајској омао је 23 стана}. Петар је умро 1926. год.
Сима је био одличан фудбалер и студент права, а потом и признати адвокат. Главни финансијер фк - Војвода Катић -из Младеновца и ктитор изградње игралишта Сајмиште, 1937. год. Није се женио.
Судија Преког - војног суда Другог - Космајског корпуса Групе корпуса Горске Гарде.
Обавешт. официр Другог - Космајског корпуса Групе корпуса Горске Гарде, од јуна 1944. год.
Нестао на крају рата.
Симина породица:
мајка, Вида-Житарка-, до почетка рата живела је од ренте станова и локала у Београду и Младеновцу, а после рата у крајњој беди, јер су комунисти одузели целокупну имовину породици Николић. Умрла је 1956. год.
брат, Никола, технолог и рез.оф, рат је провео у заробљеништву. Није се вратио у земљу и емигрирао је у САД.
сестра, Дана, умрла је 1959. год. Била је удата за правника Милана Илића-Чију-, који је радио у Београду, као јавни тужилац и предс. суда. Милан је пронађен мртав у једној бгд. улици. под неразјашњеним околностима, 1959. год. Имали су децу - Драгана и Виду.
сестрић, Драган-Жане- погинуо је под неразјашњеним околностима, испавши из воза, на мосту у Парцанима, приликом једне од посета болесној сестри.
сестричина, Вида-Видица-, није могла да поднесе послератни комунист. терор према њеној породици и врло млада, душевно је оболела и смештена је у душевну болницу у Београду. Умрла је 1991. год.

[Зоран Недељковић]

Др. НИКОЛА ШКЕРОВИЋ
Рођен 1882.год. у Зети, Црна Гора. Завршио ОШ у месту рођења, а гимназију у Београду, где отпочиње и филозофске студије. Наставља их у Петрограду, а допуњује у Прагу, где је докторирао 1906.год. Наставничку каријеру почео је као професор Цетињске гимназије, да би потом био постављен за директора гимназије у Подгорици.
У првом балканском рату учествује као борац на Скадру, а у Првом св. рату на херцеговачком фронту. По капитулацији црногорске војске одведен је у аустроугарски логор Калстајн.
У нередима који су избили око уједињења Црне Горе и Србије, Шкеровић предводи батаљон подгоричких омладинаца.
Основао је часопис -ДАН- на Цетињу и просветно удружење -РАД- у Подгорици.
1927.год изабран за народног посланика Народне скупштине Краљ. Југославије. Члан Демократске странке и њеног ИО.
Члан ЦНК, од почет. 1943.год, на инсистирање Драже.
Крај рата, разочаран и погођен судбином синова, дочекао је у Београду. У самоизолацији посвећује се историјским студијама, нарочито односима две српске краљевине, пре уједињења и односима Црне Горе и Француске.
Умро је 28 дец. 1972. год. у Београду.
Никола је био ожењен Чехињом и с њом имао четири сина -
морн. оф. Бранко,- удавио се у р. Сави, код Београда, 6 апр. 1941. год, када је погођен његов ратни брод.
Слободан,- убијен од Немаца на Бањици, као комуниста, 1942.год.
Љубомир,- убијен у затвору Гестапоа у Београду, као комуниста, 1943.год.
Владан,- мобилисан од комуниста и гине на Сремском фронту, 1945.год.

[Милослав Самарџић]

рез. пеш. поручник СИМА П. НИКОЛИЋ
Из Младеновца.
Отац, Пера Николић, пореклом из Хрватске, Аустроугарске, један је од оснивача новог Младеновца. Међу највећим и најбогатијим трговцима житом. Власник великог броја некретнина у Београду{oд Немањине према Славији држао је цео блок зграда, а у Космајској омао је 23 стана}. Петар је умро 1926. год.
Сима је био одличан фудбалер и студент права, а потом и признати адвокат. Главни финансијер фк - Војвода Катић -из Младеновца и ктитор изградње игралишта Сајмиште, 1937. год. Није се женио.
Судија Преког - војног суда Другог - Космајског корпуса Групе корпуса Горске Гарде.
Обавешт. официр Другог - Космајског корпуса Групе корпуса Горске Гарде, од јуна 1944. год.
Нестао на крају рата.
Симина породица:
мајка, Вида-Житарка-, до почетка рата живела је од ренте станова и локала у Београду и Младеновцу, а после рата у крајњој беди, јер су комунисти одузели целокупну имовину породици Николић. Умрла је 1956. год.
брат, Никола, технолог и рез.оф, рат је провео у заробљеништву. Није се вратио у земљу и емигрирао је у САД.
сестра, Дана, умрла је 1959. год. Била је удата за правника Милана Илића-Чију-, који је радио у Београду, као јавни тужилац и предс. суда. Милан је пронађен мртав у једној бгд. улици. под неразјашњеним околностима, 1959. год. Имали су децу - Драгана и Виду.
сестрић, Драган-Жане- погинуо је под неразјашњеним околностима, испавши из воза, на мосту у Парцанима, приликом једне од посета болесној сестри.
сестричина, Вида-Видица-, није могла да поднесе послератни комунист. терор према њеној породици и врло млада, душевно је оболела и смештена је у душевну болницу у Београду. Умрла је 1991. год.

Ово је за филм!

[Вук92]

Допуњена биографија капетана Ивана Јаничића.

Јаничић М. Иван , капетан II класе ЈВуО ( 5. август 1909. Броћанац Граховски, Књажевина Црна Гора — ??? )

Рођен је у селу Броћанац у капетанији Граховској, (Краљевина Црна Гора) од оца Милића и мајке Јанице рођ. Килибарда. Као петогодишњи дјечак остао је без оца. Отац Милић погинуо је 1914. у борби са аустро - угарском војском на Клобучком сектору, као војник Граховског батаљона црногорске војске.
Завршио је основну школу у Броћанцу и Подофицирску пјешадијску школу ''Престолонаследника Петра'' у Билећи.
Произведен је у чин пјешадијског потпоручника Указом од 6. септембра 1935. и одређен за водника 5. чете у 14. Пјешадијском пуку '' Краља Петра II'' у Књажевцу. Од 4. маја 1938. служио је у 53. чети Граничне трупе. У чин поручника унапријеђен је 6. септембра 1939. и у чин капетана 2. класе, 1. октобра 1943.
По избијању устанка у Херцеговини, у љето 1941., са утицајним људима из краја и официрима бивше ЈВ организује чете у пограничним дијеловима Црне Горе и као командир једне од њих одлази на терен Херцеговине да учествује у устанку против усташа. У децембру 1941. након доласка Дражиног опуномоћеника, професора богословије Лазара Тркље у никшићки крај, одмах се укључује у јединице Народне војске, претече ЈВуО, и активно ради на формирању и организовању четничке организације у селима свог краја. Постављен је 25. децембра 1941. за командира Вилушке чете, Народне војске. Крајем децембра 1941. приликом покушаја припадника Народне војске да успоставе преговоре са партизанским штабом у Грахову, разоружан је и ухапшен од комуниста. Суђено му је заједно са осталим припадницима Народне војске од 31. децембра 1941. до 4. јануара 1942. По изрицању пресуде, осуђен је на условну слободу, чему је претходила интервенција његовог брата Радована, подофицира, који је том приликом дошао у отворени сукоб са Савом Ковачевићем.
Након ових догађаја прешао је у Херцеговину. Средином 1942. био је помоћник команданта Команде четничких одреда југо - источне Херцеговине. Од августа 1942. био је командант Љубињске бригаде, Требињског корпуса ЈВуО у саставу Команде оперативних јединица источне БиХ, са штабом у селу Градац, код Љубиња. Као командант ове бригаде користио је шифру 254.
У својству команданта Љубињске бригаде, у јесен 1942. учествовао је у операцији на Прозор. Средином децембра 1942. са главнином Љубињске бригаде учествује у Експедиционом корпусу, мајора Петра Баћовића у борбама у Лици и Далмацији, као командант колоне Динарске оперативне групе. У овим операцијама командовао је мјешовитим четничким саставима, попуњеним из јединица Љубињске бригаде (без Дабарске чете), 1. бригаде, 501. Корпуса и 4. батаљона, 2. бригаде, 501. Корпуса, укупне јачине 700 бораца, са сједиштем у Голубићу и Книнском Косову. По завршетку борби у Далмацији и Лици, учествовао је у борбама у долини Неретве, око Невесиња и Гацка.
У октобру 1943. постављен је од команданта Оперативних јединица источне БиХ, мајора Петра Баћовића, на мјесто команданта Вучедолске бригаде, која је ступила у Команду источне БиХ у састав Требињског корпуса, због неактивности осталих јединица Команде ЦГ, након ликвидације четничког штаба Блажа Ђукановића и Баја Станишића у Острогу 1943.
Вучедолска бригада бројала је 1035 бораца под његовом командом и учествовала је у борбама са партизанима на територији Бањана, Грахова, Рудина, Билеће, Никшића, Требиња и Боке Которске. У једној од тих борби у августу 1944. на положају Савино брдо, код Вилуса, тешко је рањен у ногу, од експлозије гранате које је пала међу његове борце и смјештен у болницу у Рисан. У периоду опоравка од рањавања мијењао га је његов замјеник капетан Стеван Мићовић. Након пада Грахова, Вучедолска бригада капетана Јаничића повукла се у Боку, гдје је опет преузео команду над бригадом, а затим се са Бококоторским корпусом преко Бара и Улциња повукао за Скадар. Умјесто планираног одступања за Грчку, од Павла Ђуришића стигао је позив да се прикључе његовим јединицама које су се концентрисале у Подгорици, ради покрета ка Босни.
На дан 5. Јануара 1945. у варошици Рудо, приликом преформирања јединица у дивизије и пукове, постављен је за команданта новоформираног 1. Пука, 1. Дивизије под командом мајора Ивана Ружића. Први пук кап. Јаничића наступао је при покрету као претходница црногорских јединица ЈВуО.
Приликом напада усташа на јединице под командом потпуковника Павла Ђуришића, због непоштовања споразума са Секулом Дрљевићем, 1. Пук нашао се у тешкој ситуацији. Након неуспјелих покушаја пробоја кроз усташке редове и неравноправне борбе са усташама, нашао се опкољен у окружењу усташа и комуниста. По наговору Бранка Дрљевића и због опште тешке ситуације, обуставио је даље борбе након чега је извршена предаја Секули Дрљевићу. Упућен је са својим Пуком у Босанску Градишку, а затим преко Саве у Окучане, гдје је од његовог пука направљена 1. бригада ''Вук Мићуновић'', црногорске народне војске, а он постављен за команданта. Код Хрватског Карловца, његова бригада била је одређена да заустави напредовање партизана. Одбио је наређење Секуле Дрљевића и наставио повлачење ка Словенији. Послије двије седмице прекинуо је принудну зеленашку команду, након чега су и остале јединице отказале послушност Дрљевићу.
Приликом извлачења у Аустрију, са око 100 бораца из његовог Пука пробио се кроз густе словеначке шуме и прешао границу Аустрије, гдје је наишао на Енглезе. Енглези су га испоручили партизанима назад у Словенију. Боравио је у љубљанском војном логору, одакле је успио да побјегне 25. маја 1945. Од тада му се губи траг. Сматра се да је стријељан у Словенији 1945. или да је убијен од УДБЕ у Швајцарској 1947. Током рата користио је псеудоним ''Боко''. Није био ожењен. Носилац је Карађорђеве звијезде са мачевима 4. реда (1944).

У периоду од 1941 - 1946, у Југословенској војски у отаџбини погинула су три његова брата. Радован - Раде, погинуо је у саобраћајној несрећи враћајући се са борбеног задатка, јуна 1942. Бајо је убијен у Словенији маја 1945., а Марко је не желећи да се преда комунистима, погинуо у одметништву у пећини у Скорча гори марта 1945.

ИЗВОРИ: Службени војни лист 1935 – 1941.; Архив ВИИ, Персонални картон личних и службених података официра Министарства војске и морнарице краљевине Југославије; Подаци из породице Јаничић;

ЛИТЕРАТУРА: Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори (четнички и федералистички покрет) 1941—1945, ''Обод'' Цетиње 1977; Радоје Кнежевић, Књига о Дражи,св. 1, СНО, Виндзор 1956; Матица српска, Српски биографски речник том 4, Нови сад, 2007; Новицa Поповић, Босанска голгота, ГСИКДЊ, 1965, св. бр. 16., Јагош Драговић, Спас од неизбежне смрти, ГСИКДЊ, 1969 , св. бр. 24; Василије Зечевић, Од Подгорице до Градишке, ГСИКДЊ, 1961, св. бр. 8; Крсто Кљајевић, Вучедолски четници, ГСИКДЊ, 1971, св. бр. 26; Драго Кешељевић, Злочин и злочинци, ''Огледало'', Подгорица 1998.

[Милослав Самарџић]

Јел беше пуковник Иветић о њему за Српски биографски речник? Па си то допунио?
Све је коректно, сем неколико детаља.
Колико ми је познато, четници никад током рата нису држали Госпић. Откуд ти тај податак?
Ђуришићеве дивизије нису биле ЈВуО и биле су ван Дражиног система командовања. Нисам имао прилике да видим њихов штамбиљ, али требало би да су биле Други српски добровољачки корпус, а за Немце Црногорски добровољачки корпус.
Прилично сам сигуран да у повлачењу никад нису биле на Мајевици. Ишле су долимо реке Босне, па у област Вучјака. Кренуле су према Тузли када су је Немци заузели у фебруару, међутим, та немачка јединица добила је наређење да оде на други сектор пре него што су стигле тамо, а Мајевица је на супротној страни.
Такође не бих рекао да је било неких борби на Мотајици, њу је држала Мотајичка бригада. Иначе, од Мајевице и Мотајице је далеко, негде 150 км, па је незгодно ставити их у исту реченицу у том контексту. А Ђуро Иветић је погинуо пре доласка на Мотајицу.
На Лијевча пољу, 1. пук се једноставно понашао према споразуму Дрљевић-Ђуришић и прешао у Градишку. При томе је било пометње због Ђуришићевог колебања. Иванов рођак, Војин Јаничић, који је ту био уз Ивана, пише:

Ми смо на Лијевча Пољу уживали пуну слободу под заштитом усташа. Усташе су држале колски пут Бања Лука – Градишка. То је био њихов сектор и ми смо знали да су они ту. Не плашимо се од њих. Немамо страже нити какве релејске везе између појединих јединица. Нити смо знали ко је од нас десно, нити лијево. Прилично се нахранисмо и на прољетном сунцу отромависмо. Чујемо усташку моторизацију путем Бања Лука – Градишка. То је за нас добар знак да нас неће комунисти нападнути од Козаре. Од стране Врбаса немамо страха, јер је тамо Дража на “петнаест километара“ (војсци је говорено да Дражине јединице наступају непосредно иза Ђуришићевих – прим аут).
Трећега априла, пред вече, сврати у нашу јединицу иследник 5. или 8. дивизије, неки Минић… Каже да је био у Тополи и да је тамо био код усташа. Они су ту, прича Минић, само ради осигурања. Од њих не треба имати никакве сумње нити страха.

[Вук92]

Јел беше пуковник Иветић о њему за Српски биографски речник? Па си то допунио?
Све је коректно, сем неколико детаља.
Колико ми је познато, четници никад током рата нису држали Госпић. Откуд ти тај податак?
Ђуришићеве дивизије нису биле ЈВуО и биле су ван Дражиног система командовања. Нисам имао прилике да видим њихов штамбиљ, али требало би да су биле Други српски добровољачки корпус, а за Немце Црногорски добровољачки корпус.
Прилично сам сигуран да у повлачењу никад нису биле на Мајевици. Ишле су долимо реке Босне, па у област Вучјака. Кренуле су према Тузли када су је Немци заузели у фебруару, међутим, та немачка јединица добила је наређење да оде на други сектор пре него што су стигле тамо, а Мајевица је на супротној страни.
Такође не бих рекао да је било неких борби на Мотајици, њу је држала Мотајичка бригада. Иначе, од Мајевице и Мотајице је далеко, негде 150 км, па је незгодно ставити их у исту реченицу у том контексту. А Ђуро Иветић је погинуо пре доласка на Мотајицу.
На Лијевча пољу, 1. пук се једноставно понашао према споразуму Дрљевић-Ђуришић и прешао у Градишку. При томе је било пометње због Ђуришићевог колебања. Иванов рођак, Војин Јаничић, који је ту био уз Ивана, пише:

Ми смо на Лијевча Пољу уживали пуну слободу под заштитом усташа. Усташе су држале колски пут Бања Лука – Градишка. То је био њихов сектор и ми смо знали да су они ту. Не плашимо се од њих. Немамо страже нити какве релејске везе између појединих јединица. Нити смо знали ко је од нас десно, нити лијево. Прилично се нахранисмо и на прољетном сунцу отромависмо. Чујемо усташку моторизацију путем Бања Лука – Градишка. То је за нас добар знак да нас неће комунисти нападнути од Козаре. Од стране Врбаса немамо страха, јер је тамо Дража на “петнаест километара“ (војсци је говорено да Дражине јединице наступају непосредно иза Ђуришићевих – прим аут).
Трећега априла, пред вече, сврати у нашу јединицу иследник 5. или 8. дивизије, неки Минић… Каже да је био у Тополи и да је тамо био код усташа. Они су ту, прича Минић, само ради осигурања. Од њих не треба имати никакве сумње нити страха.

Моја грешка за Госпић...треба Голубић, лапсус. Колико сам ја успио прочитати и сазнати да је Ђуро Иветић убијен у болници на Мајевцу код Добоја. А ово за Мотајицу и Мајевицу прочитао сам у Гласнику ''Његош'' у тексту који је написао Василије Зечевић, који је обављао дужност помоћног интендантра 1. Пука. Текст се зове ''Од Подгорице до Градишке'' и писан је као одговор на истоимени текст Предрага Цемовића. Одатле и ови подаци, а такође у књизи ''Ратна дешавања у Херцег Новом 1941-1947'' стоји да су 7. и 1. Пук нападани у овоме рејону и да су претрпјели губитке
Ово за Лијевче поље сте у праву, слажем се и ја да су се понашали у складу са споразумом, али да су били опкољени усташама јесу. То је за мене тешко да напишем па предлажем да овај дио ви својеручно напишете као познаваоц ових догађаја.

[Милослав Самарџић]

Можда је неко помешао Мајевац и Мајевицу. Можда треба ''од Мајевца до Мотајице''. На Мајевцу је било губитака.
За Лијевча поље јесте компликовано рећи укратко у биографији. Били су опкољени после, кад су Дрљевић и усташе видели да Ђуришић изврдава споразум. Почели су да долазе крајем марта, а опокољени су 4. априла.

Имам неку радну верзију за Остојићеву биографију:

Ђуришић склапа споразум са вођом црногорских сепаратиста Секулом Дрљевићем, који је рат провео у окружењу Анте Павелића у Загребу. Дрљевић преузима старање над око 2.000 цивилних избеглица из Црне Горе и они прелазе на северну обалу Саве, док око 6.000 четника наставља да се креће јужом обалом реке, према Лијевча Пољу. Са Ђуришићем и Остојићем полази и већина црногорских официра из Врховне команде, укључујући и пуковника Мирка Лалатовића. Ђуришић и Остојић нису желели да пређу у Славонију, како је било договорено са Дрљевићем, већ су хтели да се пробију преко партизанске територије на Козари. Остојић је успут позивао босанске четнике да им се придруже, али они су остали под командом генерала Михаиловића. Са Лијевча Поља, Ђуришић шаље херцеговачке четнике у претходницу, али се предомишља и главнина не креће за њима. Већи део његових четника прелази у Славонију, а мањи прихвата борбу са усташама, после које се повлачи у брда око Бањалуке, док су Херцеговци страдали у борби против бројнијих партизана на Козари. Ипак, на поновљени позив Дрљевића и официра НДХ, Ђуришић са преосталим људством одлази у Градишку. Од војника и већине официра формирана је ''Црногорска национална армија'', док је 150-200 официра и политичких руководилаца убијено у Јасеновцу, око 20. априла 1945. Поред Ђуришића, међу убијенима су били и пуковници Остојић и Лалатовић.

[Вук92]

Може бити да је неко побркао појам Мајевац и Мајевица. Замјенићемо и то. И Иветић у ''Речнику'' наводи ''јединице ЈВуО под командом потпуковника Павла Ђуришића''. Али слажем се са Вама да је Павле раскрстио са ЈВуО. Војин је био искрен човјек, правичан и помало пријек. Не сумњам у истинитост његове приче, само што нисам био у прилици да читам књигу...врло ми је жао због тога.

---

Мислим да је сада боље...дио о повлачењу кроз Босну и Лијевче поље. Исправљено. Она коју је написао Иветић била је сувише кратка, због недовољних података. Ова је допуњена и доста опширнија. Иветићева је темељ овој.

[Милослав Самарџић]

ОК. А који је доказ да је Иван био у затвору у Љубљани, односно да је виђен у Аустрији после 1945?

[Вук92]

ОК. А који је доказ да је Иван био у затвору у Љубљани, односно да је виђен у Аустрији после 1945?

Доказа су два која имам за сада, први је Драго Кешељевић, који је писао да је видио Ивана у љубљанском затвору и да је он са капетаном Миловићем побјегао из затвора 25. маја 1945., када су комунисти славили Титов рођендан. Други извор је Алекса Тепавчевић, књига Борба за слободу, страна 269, наводи да је тамо у затвору срео Ивана.

---

А за Аустрију...Јагош Драговић, Спас од неизбежне смрти; ; Гласник српског историско – културног друштва ''Његош'', свеска 24 – децембар 1969., стр. 65. Цитирам;
''На самој граници Аустрије угледали смо испред себе војску. Мислили смо да су то савезничке јединице. Послали смо делегате да би се споразумјели о даљем кретању. Ови су им причали како је рат завршен и све борбе престале и да се можемо вратити својим домовима. Чак су им и предали писмену дозволу за несметани повратак у отаџбину.
Кад смо њихов извјештај чули развила се дискусија о томе: да ли им смемо веровати или њихове дозволе узети као обичну клопку. На крају смо одлучили да продужимо пут ка слободи. Питање правца постало је спорно. Ја сам био у пуку Ивана Јаничића, који је формиран у Рудом. Функција ми је била помоћни интендант, уз интенданта Луку Радуловића. Јаничић, командант мог одреда предложио је да се кроз густе шуме пробијемо ка граници. Придружило му се око 100 војника. Сви ми остали, око 800, одлучисмо да кренемо ка Камнику. На том путу дознали смо да је Јаничић прешао границу, иза које је наишао на Енглезе. Енглези су их уверили да им оружје није више потребно. И разоружане све су их предали у руке Титових чувара....''

---

Крсто Кљајевић, Вучедолски четници; Гласник српског историско – културног друштва ''Његош'', свеска 26 – јуни 1971., стр. 34. Цитирам;
''Током фебруара имали смо на Грахову следећи распоред: на северу Вучедолска бригада под командом капетана Ивана Јаничића, кога су доцније, Енглези предали комунистима на граници Аустрије, а ови га стрељали као и хиљаде других. ''

[Милослав Самарџић]

Изгледа уверљиво да је био у затвору и побегао. А јел има извор да је био у Аустрији до 1947?