Четници са Вучјака јесу се борили против комуниста. И тада су били у борби против комуниста, само су због овог случаја напустили положаје.
Немам Видачићеву биографију. Ево биографије Милорада Поповића, коју је написао капетан Миливоје Ковачевић:
Милорад Поповић се родио у Гацку, Херцеговина, од оца Марка и мајке Јоване 1913. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, а после завршеног шестог разреда гимназије у Новом Саду, ступио је са 59 класом у Војну академију у Београду. Милорад је падао у очи, пре свега, својим физичким особинама, а затим својом озбиљношћу и бистрином, а нарочито својим херцерговачким нагласком, који је до краја задржао у својој чистоти. Био је изванредно висок и при постројавању питомаца, његово је место било на десном крилу, одмах до његовог класног друга Даскаловића, који му је једино био раван по висини. Милорад је био складно и лепо грађен. Добар друг, лепо васпитан и пажљив према старијим, особине које су указивале да потиче из старе и угледне домаћинске куће и исто тако патриоске.
Деда Милорадов био је батаљонски барјактар Гатачког батаљона црногорске војске и ако у границама омрзунте Аустро-Угарске. Кад је избио Први светски рат 1914. цела породица Поповић, са многим српским патриотама Херцеговине, напустила је прадедовско огњиште и емигрирала у Црну Гору.
Марко, отац Милорадов, наследио је оца и постао батаљонски барјактар Гатачког батаљона, учествујући у рату до слома Србије и Црне Горе 1915. године. Одступио је и на Солунском фрнту за показану храброст, постао официр . пука Дунавске дивизије борећи се уз четири брата добровољца, који су дошли из Америке, да би сви заједно испратили преминулог оца до Плаве гробнице недалеко од острва Вида.
Милорад је наследио патриотске и херојске особине својих предака. Унапређен је у чин коњичког потпоручника 1934. и распоређен је у војног официра у 2 Коњички пук Краљеве гарде. Овај распоред се сматрао неком врстом одличја. Он се временом развио у одличног официра, за кога су се командира отимали да им буде додељен као водник. Био је изванредно савестан и вредан.
Досао је месец март 1941. Милорад је био умешан у заверу од 27. марта. Одмах после пуча поцело је "активирање" јединица, што је требало да буде мобилизација у тајности. Он је био постављен за командира 4 ескадрона 2 Коњичког пута Краљеве гарде. То постављење било је гест поверења. По ратном плану Коњичка брига Краљеве гарде упућена је у Банат, према 2 оклопној армији генерала фон Вајкса, која је надирала из Румуније. Коњичка бригада је имала у свом саставу само два Шкодина противоклопна оруђа од 47 мм. После првог кратког ватреног крштења у бескрајним банатским равницама, бригада се повлачила кроз Панчево и Београд у пламену и рушевинама, према Сувобору. Негде око Лајковца стригло је наређење да се капитулира. Гарда је положила оружје, а старешине и људство, према одредбама о капитулацији, отишли су у ропство.
Милорад је био гневан и разочаран до дна своје патриотрске српске душе. Винуо се преко планина у своју Херцеговину, у своје родно место Гацко. И ту ће сад почети догађаји, који ће његово име да дигну високо, да од њега створе једног од најпознатијих и најомиљенијих четничких старешина у Херцеговини и да га као таквог носе све до његовог трагичног и јуначког краја.
У јуну 1941. почели су да се проносе гласови у народу о извршеним масакрима Срба од стране Хрвата, али у почетку се тим гласовима није веровало, јер се није могло схватити да се људи могу убијати без икаквог разлога. Ни сам Милорад није могао у то да верује. Али једног јунског дана нађена је у селу Коритима, јама напуњена са 186 српских лешева. Ово је одједном свима отворило очи и прва се огласила устаничка пушка попа Радојице Перишића, доцнијег војводе. Он је дигао народ у селу Казанцима и 12. јуна уништио хрватску жандамеријску станицу. Ова прва борба значила је почетак српског устанка у Херцеговини. На први глас о овој борби Милорад је кренуо у Казанце код попа Перишића, и од када су се ту везали пријатељством и братством нису их прекидали све до њиховог трагичног краја. Од тих дана историја српског устанка у Херцеговини стапа се са историјом Милорада Поповића. Успеси устанка били су и његови успеси, а коначна трагедија Херцеговине 1945. била је и његова трагедија и његов крај.
О Видовдану 1941. запраштале су спрске пушке по ценој Херцеговини. Српски сељаци су голим рукама рукама заузимали хрватске жандармеријске станице, разоружавали их и уништавали, отимајући куком и мотиком ватрено оружје. Милорад је одмах био у првим редовима, подучавао и водио. У том су стигла и прва браћа из Црне Горе највећим делом Пивљани.
У рану зору на Видовдан пао је Автовац и борба се пренела на јак усташки гарнизон у Гацку. Пред вече су се четници спремали на јуриш, кад су у том стигле италијанске трупе из Билеће у помоћ Хрватима и успели да пробију четнички обруч. Но у општем развоју догађаја то није значило много - устанак је већ свуда пламтио. Ту у борби за Автовац, Милорад је добио ватрено крштење.
После су се догађаји низали један за другим. Без икаквог указа или наредбе, Милорад је постао војни старешина гатачког среза. Вољен од својих бораца, уважаван и поштован од официра и народних старешина, он је постао чврста карика која је везивала све националне снаге у Херцеговини. Имао је ретке и најкорисније особине народног вође - интелектуалну гипкост и чврстину карактера. Умео је људе да оцени по памети и да запази по храбрости, па је према томе делио положаје и улоге. Окружио се најбољим сарадницима на територији: Томом Гузином, Митром Давидовићем, попом Радојицом Перишићем, Петром Самардџићем, Јованом Драганићем и другима, који су сагоревали поред њега у преданости, слави и мучеништву.
До позне јесени 1941. Херцеговина је била сва у знаку српског националног отпора и јединства. Све је била иста идеја, иста мисао, иста вера и иста жудња за народном слободом. И ови лепи успеси, постигнути у почетку, пружали су основа нади да је бар оно најгоре пребродено. Али тада почињу да се јављају с оне стране Пиве комунисти с црвеним звездама на капама. Њихова појава је изненадила народ, а неприпремљено вођство није знало какав став да заузме према њима. У тој тешкој ситуацији јавио се Милорадов отрац Марко Поповић, стари добровољачки официр из Првог светског рата, уман и разборит човек, пун искуства. Тражио је да се одмах, без колебања и без устезања, расчисти с њима и да се све те комунистичке групе одмах униште, јер ће се говорио је, упропастити све тековине, које је народ последњих месеци својом крвљу и жртвама задобио. Али, нажалост овај глас разума није наишао на разумевање не само код народних старешина, већ ни код његовог сина. Ни Милорад, као ни остале народне вође, нису били вољни да с комунистима пречисте рачуне, бојећи се да не дође до "братоубилачког" рата, што би користило, како су они мислили, само непријатељима народним. И моменат је пропуштен. Последице оваквих схватања и непознавања новог противника брзо су се осетиле. Комунистичка пропаганда уносила је пометњу у народ, стварала подвојеност и рушила морал. Односи између четника и комуниста постојали су временом све заоштренији. Али време за коначан раскид још није било сазрело. Морале су прво и невине жртве да падну. И те жртве су пале: прва, велики национални радник и један од највиденијих људи Херцеговине Чеда Милић и друга, ђенералштабни мајор Бошко Тодоровић, син ђенерала Тодоровића, из старе и угледе српске београдске куће.
Комунисти, припремљени за овакву ситуацију, почели су да постижу успехе и да овлађују тереном. Народ подвојен, у недоумици, сметен пропагандом и једним делом неодлучан, постао је плен новог зла, равног по величини усташком. Али ово није дуго трајало. Комунистичка страховлада, убијања, пљачке и терора довели су дотле да цео народ окрену против себе. Заведена или насилно узета омладина почела је у масама да их напушта. Неколико месеци комунистичке владавине било је довољно да открију њихово право лице и да сав народ излече. На резултате се није морало дуго чекати. Са својим старим борцима, ојачаним доласком нових снага, Милорад је повео борбу на целом фронту, и овој борби се придруживало и старо и младо, цела Херцеговина као један човек. И већ лето 1942. затекло је Херцеговину у миру и слободи. Потучени, делом уништени, делом побегли, комунисти су сад били само тежак и ружан сан.
У пустом Пољу, код куле војводе Богдана Зимоњића, дочекали смо ђенерала Михаиловића кад је долазио у Херцеговину. С њим су били војвода Илија Трифуновић Бирчанин, пуковник Бајо Станишић и још многи други. За време свог боравка у Херцеговини ђенерал Михаиловић је извршио реорганизацију јединица, како би се постигла једнообразна формација у целој земљи. И тако је Милорада Поповића поставио за команданта Невесињског корпуса, а другог одличног официра, Милорада Видачића, за команданта Требињског корпуса. Невесињски корпус се састојао из пет бригада: Гатачке, Прве и Друге невесињске, Мостарске и Коњичке. И поред своје младости, Милорад Поповић је извршио одлично организовање тих бригада и показао се дорастао за тај тако висок и тако деликатан положај.
Тако је Милорад у лето 1942. учествовао у походу на Јадран и побо српску четничку заставу код Макарске. У јесен исте године учествовао је као командант колоне у операцији на Прозор, која је предузета у циљу успостављања теренске везе са Динарском четничком дивизијом. Извршење овог задатка спречиле су далеко надмоћније немачке снаге. Тада је одликован орденом Белог орла са мачевима.
У зиму 1942-43, учествовао је као командат Невесињско-гатачке групе у Експедиционом корпусу под командом мајора Баћовића у Далмацији и Лици. И том приликом се опет прославио. Одликован је орденом Карађорђеве звезде с мачевима.
После капитулације Италије, када су се комунисти дочепали теског наоружања и стручне послуге на оруђима и кад је почела да им стиже обилна помоћ од Енглеза преко мора и ваздуха, наша ситуација је постајала све тежа док напослетку није постала очајна. Територија поверена Милораду била је на путу комунистичком продору на море, које смо сматрали важним. Он је великом пожртвованошћу и умешношћу успевао да се тамо одржи све до септембра 1944. Борбе су се водиле скоро непрекидно. Онда је дошао мајор Воја Лукачевић са севера и у маси коју је повукао довео је и Милорада са добрим делом његових снага у јужну Херцеговину.
Пред сам напад на Требиње састао сам се последњи пут с Милорадом. Воја Лукачевић ме упутио у Боку и у Црногорско приморје да тамо организујем отпор амрији генерала Лера, како овај, у повлачењу из Грчке, не би омео Лукачевићеве операције код Требиња. Ту је пок. Милорад укрстио оружје са немачким елитним групама из Банденбурга јуначки се борећи и показујући све особине Богом одређеног команданта. Али онда , за време најјачег Лукачевићевог ангажовања код Требиња дошло је до комунистичког напада у наша леђа и настао је слом.
Крајем 1944. после обустављања напада на Требиње и дизања опсаде са њега, кренуо је и Милорад са својим Херцеговцима, у саставу Лукачевићевих снага према северу преко Зеленгоре ка Фочи. Оставио је Херцеговину да је више никад не види. Код Фоче се придружио црногорским одредима војводе Павла Ђуришића који се кретао на запад с намером да се све те снаге слију са другим српским деловима већ стиглим у Словенију.
И почетком 1945. крећући се кроз Босну, стигли су у Лијевче поље где их је задесила коб. Ту су четнички одреди наишли на усташе утврђене у бункерима. Дванаест хиљада четника примило је борбу у страховитим напорима да пробију усташке одбрамбене положаје, одбијајући истовремено комунистичке дивизије, које су их нападале с леђа.
Уз оцајничке напоре и уз велике губитке, Милорад је са својим Херцеговцима најзад успео да овлада усташким бункерима и да се пробије из обруча. Ту је цео један дан и целу једну ноћ изгубио чекајући да се и остале јединице пробију и заједно продуже покрет ка Словенији, али је већ све било доцкан. Четничка главнина је у то време већ била сломљена, а четничко вођство већ било масакрирано.
Ослобођене усташе бацили су се свом снагом на преостале Херцеговце с једне стране а комунистичке дивизије с друге. Опкољене херцеговачке јединице примиле су ову последњу борбу, свесне да им више нема спаса. У току једног сата Милорад је двапут тешко рањен, увек међу својим борцима, увек први међу првима. Пред удруженим снагама усташа и комуниста гасили су се животи последњих херцеговачких четника којима више нико није могао да дође у помоћ. Тешко рањени Милорад је својим револвером себи одузео живот. Његовог брата Душана сада пароха чикашког, тешко рањеног у обе ноге понеле су са собом двојица од малог броја преживелих четника. Стара и угледна херцеговачка кућа, из које је Милорад потицао дала је Српству највише што је могла дати: његовог оца, старог чика Марка комунисти су обесили, његов старији брат Милош, правник, погинуо је негде у Словенији, а његова сестра Смиља заробљена и убијена. Страшна трагедија на Лијевчу Пољу, завила је у црно и Херцеговину и Црну Гору, Кад год помислим на те језиве дане изађе ми пред очи лепа, импозантна и мушка појава легендарног команданта Невесињског корпуса, гардијског поручника и четничког капетана Милорада Поповића.
Миливоје Ковачевић
![[Слика: soko_romanijski2.jpg]](http://s13.postimg.org/myrmgh0on/soko_romanijski2.jpg)