[херцеговац]

Нисам се вратио, а мишљење знаш.

Упозорио сам те на разлику у исповједању вјере пред инославнима, о Православном екуменизму, и овом екуменизму који је зло и који води у лаж.

Ти си истроловао.

Упозорио сам те да је православно исповједање и икуменизам показивање примјером пред инославнима и јеретицима, а не молитва и служба са њима које су свештеним канонима забрањене.

Ти си одговорио да су канони људске творевине, а ја ти кажем да нису него СВЕТИМ ДУХОМ надахнуте!

Упозорио сам те да није ријеч ни о Влади Димитријевићу нити о владици Артемију, а ти непрестано окрећеш, тролујеш и спамујеш на њих.

Цитирао сам ти авву Јустина, рекао си да је КОНТРАДИКТОРАН и да су му свашта стављали у уста! Није он недоношче да му неко нешто ставља у уста.

То је велика увреда за једнога Божијег угодника!

Рекао си да је Павле Евдокимов свети отац, флагрантна грешка!

Не знаш разлику између презвитера и лаика. Јасно је изашло из твог писања да је по теби свештеник свако ко заврши теолошки факултет.

Навео сам ти текст којим опимињем да се моли са онима који су прије два дана славили Алојзија Степинца, ти си одговорио, добар текст, ПА ШТА?

Не одговораш на писање само тролујеш и спамујеш, немаш намјеру да аргументовано износиш ставове, јер не познајеш материју. На жалост и ја сам далеко од тога.

У старту си навео јеретички став:
Jer Crkva po svojoj prirodi ne moze biti podeljena,ali je,naprotiv,hriscanstvo i te kako rascepkano. Pred istim Bogom mi smo razliciti hriscani i razlika se odnosi na samo iskustvo vere,na crkveno iskustvo Boga.

Ово је ЈЕРЕС и корак је до протестантске теорије о гранама.

Не знаш да разлучиш еклисиолошко од личног!

У свему томе,
опрости, на личним увредама!

Ипак не желим да будем на истом форуму са тобом док омаловажаваш саговорнике и газиш основне догме нашег Православља!

---

Лепо је и корисно пратити ваше дискусије и видети међусобно уважавање због различитих ставова, а и по коју прозборити. Потпуно подржавам веросповедање које износи Шумадинац.

Подржаваш изнешен овај његов јеретички став:

Jer Crkva po svojoj prirodi ne moze biti podeljena,ali je,naprotiv,hriscanstvo i te kako rascepkano. Pred istim Bogom mi smo razliciti hriscani i razlika se odnosi na samo iskustvo vere,na crkveno iskustvo Boga.

[Шумадинац]

Na svakom bogosluzenju Crkva se moli za "mir celoga sveta" i "sjedinjenje svih". "Bog ne gleda ko je ko,nego u svakom narodu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu mio je Njemu", kaze Apostol Petar (Da.10,34-35).
Jedan od najvecih otaca Crkve, Sveti Jovan Zlatousti na jednom mestu kaze: "Ne verujem u spasenje onoga koji se ne trudi da spasava druge".
To znaci da nama pravoslavnima nema spasenja ako ne cinimo sve sto mozemo da se spasu i imaju Zivot Vecni drugi. To podrazumeva ne da druge vere ravnodusno "tolerisemo",i da prema njima ne pokazujemo prezir,vec mnogo vise. Treba da izadjemo iz sebe,da se sazivimo sa ne-ja, s drugim ljudima i narodima koji pripadaju drugim religijama i hriscanskim konfesijama. Treba ih upoznati, razumeti njihove patnje i probleme, uci u njihov svet. To znaci,treba ih voleti.
Za Pravoslavnu Crkvu, ucestvovanje u Ekumenskom pokretu i dijalogu sa nehriscanskim religijama nije stvar taktike i diplomatije. To je Njena misija,projavljivanje samog Njenog identiteta. Pitanje verske tolerancije i Ekumenizma je prevashodno soterioloski problem i pitanje, tj. izraz i briga Crkve za spasenje svih.
Antiekumenizam se cesto pravda toboznjom brigom za ocuvanje "pravoslavnog Predanja" i "Vere Otaca". To se moze cuti i od pojedinih teologa. Medjutim, ne ucestvovati u ekumenskom dijalogu, ne pokazati brigu,odgovornost i ljubav prema onima koji ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi, u sustini znaci kapitulaciju pravoslavnih pred nepravoslavnim umom i duhom. To bi znacilo da se Crkva odrice Njene misije, tj. same sebe. Ako dobro razumem Pravoslavlje i prirodu Pravoslavne Crkve, za njih nije merilo istine doktrina, uverenje, ubedjenje, religija, tekst, dogma, kanon,nego ziva Licnost Bogocoveka Hrista, odnosno Crkva kao Telo Hristovo i ljubavna zajednica.
Pokazivanje ljubavi prema neistomisljenicima, nepravoslavnim, nehriscanima pa i neprijateljima, nikako ne podrazumeva da Pravoslavni napuste svoje Predanje, dogmate, kanone, ucenje. Naprotiv, to samo znaci, sve to potvrditi na delu. Pravoslavni ne mogu da se odreknu verske tolerancije ciji je telos Istina, jer jedino ona oslobadja i preporadja. Ekumenizam u "vertikali", jedinstvo u veri i Istini, jeste nuzna pretpostavka Ekumenizma u "horizontali". Bez zivog i licnog Boga nema mira i dobre volje medju ljudima.
Ukoliko bi Pravoslavni napustili svoju veru, Predanje i ucenje, to bi znacilo da napustaju ekumenski pokret i Ekumenizam ljubavi koji jedini daje prave plodove. To bi znacilo samonegaciju Crkve, Njenu redukciju na religiozno udruzenje s posebnim ciljevima. Cilj i teznja Pravoslavnih je jedinstvo svih u Hristu, jedinstvo u veri i Evharistiji.
Vekovno iskustvo ih uci da nema preobrazaja, promena na bolje, istinske ljudske slobode, sve dok se ne razluci Istina od lazi, dobro od zla. Ekumenizam i verska tolerancija podrazumevaju licno samoogranicenje, pokajanje i prastanje, sto podrazumeva i zaborav tudjeg greha i nepocinstva; rat sa samim sobom, podvig da se obuzdaju oni impulsi u nasoj prirodi koji je teraju na egoizam, samozivost, samozatvorenost i mrznju.

D R. R A D O V A N B I G O V I C

[херцеговац]

Лепо је и корисно пратити ваше дискусије и видети међусобно уважавање због различитих ставова, а и по коју прозборити. Потпуно подржавам веросповедање које износи Шумадинац.

Подржаваш изнешен овај његов јеретички став од којег је почела моја дискусија са дотичним?

Jer Crkva po svojoj prirodi ne moze biti podeljena,ali je,naprotiv,hriscanstvo i te kako rascepkano. Pred istim Bogom mi smo razliciti hriscani i razlika se odnosi na samo iskustvo vere,na crkveno iskustvo Boga.

Да ли је он при чистој свијести овако нешто написао?

Да ли је филиокве или безгрешно зачеће Пресвете Богородице, примат и непогрешивост папе мање јеретичко учење од Аријевог?

Да ли протестантско одрицање поштовања Пресвете Богородице и све остало њихово је мање јеретичко од старијих јеретичких учења?

Да ли онда, пошто он тврди да смо сви Хришћани са различитим искуством вјере,

Боже ме опрости, Боже ме опрости,

из његовог произилази и да су стари јеретици, осуђени на светим Саборима, хришћани са различитим искуством вјере?

Боже опрости!

[Шумадинац]

Na svakom bogosluzenju Crkva se moli za "mir celoga sveta" i "sjedinjenje svih"."Bog ne gleda ko je ko,nego u svakom narodu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu mio je Njemu",kaze Apostol Petar(Da.10,34-35). Jedan od najvecih otaca Crkve,Sveti Jovan Zlatousti na jednom mestu kaze: "Ne verujem u spasenje onoga koji se ne trudi da spasava druge". To znaci da nama pravoslavnima nema spasenja ako ne cinimo sve sto mozemo da se spasu i imaju Zivot Vecni drugi. To podrazumeva ne da druge vere ravnodusno "tolerisemo",i da prema njima ne pokazujemo prezir,vec mnogo vise. Treba da izadjemo iz sebe,da se sazivimo sa ne-ja,s drugim ljudima i narodima koji pripadaju drugim religijama i hriscanskim konfesijama. Treba ih upoznati,razumeti njihove patnje i probleme,uci u njihov svet. To znaci,treba ih voleti. Za Pravoslavnu Crkvu,ucestvovanje u Ekumenskom pokretu i dijalogu sa nehriscanskim religijama nije stvar taktike i diplomatije. To je Njena misija,projavljivanje samog Njenog identiteta. Pitanje verske tolerancije i Ekumenizma je prevashodno soterioloski problem i pitanje,tj. izraz i briga Crkve za spasenje svih. Antiekumenizam se cesto pravda toboznjom brigom za ocuvanje "pravoslavnog Predanja" i "Vere Otaca". To se moze cuti i od pojedinih teologa. Medjutim,ne ucestvovati u ekumenskom dijalogu,ne pokazati brigu,odgovornost i ljubav prema onima koji ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi,u sustini znaci kapitulaciju pravoslavnih pred nepravoslavnim umom i duhom. To bi znacilo da se Crkva odrice Njene misije,tj. same sebe. Ako dobro razumem Pravoslavlje i prirodu Pravoslavne Crkve,za njih nije merilo istine doktrina,uverenje,ubedjenje,religija,tekst,dogma,kanon,nego ziva Licnost Bogocoveka Hrista,odnosno Crkva kao Telo Hristovo i ljubavna zajednica. Pokazivanje ljubavi prema neistomisljenicima,nepravoslavnim,nehriscanima pa i neprijateljima,nikako ne podrazumeva da Pravoslavni napuste svoje Predanje,dogmate,kanone,ucenje. Naprotiv,to samo znaci,sve to potvrditi na delu. Pravoslavni ne mogu da se odreknu verske tolerancije ciji je telos Istina,jer jedino ona oslobadja i preporadja. Ekumenizam u "vertikali",jedinstvo u veri i Istini,jeste nuzna pretpostavka Ekumenizma u "horizontali". Bez zivog i licnog Boga nema mira i dobre volje medju ljudima. Ukoliko bi Pravoslavni napustili svoju veru,Predanje i ucenje,to bi znacilo da napustaju ekumenski pokret i Ekumenizam ljubavi koji jedini daje prave plodove. To bi znacilo samonegaciju Crkve,Njenu redukciju na religiozno udruzenje s posebnim ciljevima. Cilj i teznja Pravoslavnih je jedinstvo svih u Hristu,jedinstvo u veri i Evharistiji. Vekovno iskustvo ih uci da nema preobrazaja,promena na bolje,istinske ljudske slobode,sve dok se ne razluci Istina od lazi,dobro od zla. Ekumenizam i verska tolerancija podrazumevaju licno samoogranicenje,pokajanje i prastanje,sto podrazumeva i zaborav tudjeg greha i nepocinstva; rat sa samim sobom,podvig da se obuzdaju oni impulsi u nasoj prirodi koji je teraju na egoizam,samozivost,samozatvorenost i mrznju.

D R. R A D O V A N B I G O V I C

[смедерево]

Поможе Бог браћо, лепо је и корисно пратити ваше дискусије а и није лоше по коју прозборити уз уважавање међусобних ставова. Потпуно подржавам Шумадинца у вероисповедању. А и време је да се сајт прочисти од секташа свих праваца и опредељења.

Опет си ник променио али си иста БИТАНГА ОСТАО!!!

---

Na svakom bogosluzenju Crkva se moli za "mir celoga sveta" i "sjedinjenje svih"."Bog ne gleda ko je ko,nego u svakom narodu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu mio je Njemu",kaze Apostol Petar(Da.10,34-35). Jedan od najvecih otaca Crkve,Sveti Jovan Zlatousti na jednom mestu kaze: "Ne verujem u spasenje onoga koji se ne trudi da spasava druge". To znaci da nama pravoslavnima nema spasenja ako ne cinimo sve sto mozemo da se spasu i imaju Zivot Vecni drugi. To podrazumeva ne da druge vere ravnodusno "tolerisemo",i da prema njima ne pokazujemo prezir,vec mnogo vise. Treba da izadjemo iz sebe,da se sazivimo sa ne-ja,s drugim ljudima i narodima koji pripadaju drugim religijama i hriscanskim konfesijama. Treba ih upoznati,razumeti njihove patnje i probleme,uci u njihov svet. To znaci,treba ih voleti. Za Pravoslavnu Crkvu,ucestvovanje u Ekumenskom pokretu i dijalogu sa nehriscanskim religijama nije stvar taktike i diplomatije. To je Njena misija,projavljivanje samog Njenog identiteta. Pitanje verske tolerancije i Ekumenizma je prevashodno soterioloski problem i pitanje,tj. izraz i briga Crkve za spasenje svih. Antiekumenizam se cesto pravda toboznjom brigom za ocuvanje "pravoslavnog Predanja" i "Vere Otaca". To se moze cuti i od pojedinih teologa. Medjutim,ne ucestvovati u ekumenskom dijalogu,ne pokazati brigu,odgovornost i ljubav prema onima koji ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi,u sustini znaci kapitulaciju pravoslavnih pred nepravoslavnim umom i duhom. To bi znacilo da se Crkva odrice Njene misije,tj. same sebe. Ako dobro razumem Pravoslavlje i prirodu Pravoslavne Crkve,za njih nije merilo istine doktrina,uverenje,ubedjenje,religija,tekst,dogma,kanon,nego ziva Licnost Bogocoveka Hrista,odnosno Crkva kao Telo Hristovo i ljubavna zajednica. Pokazivanje ljubavi prema neistomisljenicima,nepravoslavnim,nehriscanima pa i neprijateljima,nikako ne podrazumeva da Pravoslavni napuste svoje Predanje,dogmate,kanone,ucenje. Naprotiv,to samo znaci,sve to potvrditi na delu. Pravoslavni ne mogu da se odreknu verske tolerancije ciji je telos Istina,jer jedino ona oslobadja i preporadja. Ekumenizam u "vertikali",jedinstvo u veri i Istini,jeste nuzna pretpostavka Ekumenizma u "horizontali". Bez zivog i licnog Boga nema mira i dobre volje medju ljudima. Ukoliko bi Pravoslavni napustili svoju veru,Predanje i ucenje,to bi znacilo da napustaju ekumenski pokret i Ekumenizam ljubavi koji jedini daje prave plodove. To bi znacilo samonegaciju Crkve,Njenu redukciju na religiozno udruzenje s posebnim ciljevima. Cilj i teznja Pravoslavnih je jedinstvo svih u Hristu,jedinstvo u veri i Evharistiji. Vekovno iskustvo ih uci da nema preobrazaja,promena na bolje,istinske ljudske slobode,sve dok se ne razluci Istina od lazi,dobro od zla. Ekumenizam i verska tolerancija podrazumevaju licno samoogranicenje,pokajanje i prastanje,sto podrazumeva i zaborav tudjeg greha i nepocinstva; rat sa samim sobom,podvig da se obuzdaju oni impulsi u nasoj prirodi koji je teraju na egoizam,samozivost,samozatvorenost i mrznju.

D R. R A D O V A N B I G O V I C

Отац Радован Биговић је, иначе, познати монтенегрински зизјуласовац - човек без озбиљних научних радова који само са две своје књиге, од којих је једна докторска теза о Владики Николају, а друга се састоји од чланчића објављених по новинама, држи катедру Богословског факултета. Биговић је познат по томе што је био „духовни отац“ црногорском сепаратисти Светозару Маровићу, а садашње екуменистичке позиције довеле су га до уносног места уредника за теологију у државној издавачкој кући „Службени гласник“. Мајстор за узимање новца од западних пријатеља, Биговић је и дугогодишњи „мозак“ тзв. „Хришћанског културног центра“. Његов одани сарадник, Александар Ђаковац, доказавши се као екумениста-новотарац, сада жари и пали по Патријаршији уређујући билтен „Зизјуласославље“ (некад су то биле новине Српске Патријаршије „Православље“).
Бог нека му душу опрости!!!

[Иван]

Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221. г.) све на справославне Србе овако: " Преблаги Бог, Који нам бескрајну милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објасним ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којег постави Дух Свети (1Кор. 3,11) преко Светих Апостола и огоносних Отаца, а то је права (=православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана... Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф. 4, 13; 2Тим. 3, 17)... Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (=јеретика), него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (=Свете Тајне и свештенослужитеља) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељном Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф. 2, 230; 1Пет. 2, 4-6) ".
Даље Свети Сава говори како "многу јерес - и расколе - у разна времена и раздобља ђаво - измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (=кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике - и расколнике - ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечистиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудрене слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече". (Беседа о Правој вери, 10, тамо, стр. 100).

Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: "Верујемо у Једну, Свету, Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву!" Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумљиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана : "Самим актом вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву ми потврђујемо њену "онострану" природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр. 11, 1; Јн. 17, 14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Христово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 23)... Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непромењиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде тело (Јн. 1, 14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој, и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонски догмат може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обрнуто, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве".

Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе , Божанској и човечанској, али да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божији и Син Човечији - Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска - Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатноканонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанкса. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство-Свештенство и Св. Евахристија = Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечном, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединство Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светих Тајни Црквене Епископоцентричне = Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословног Царства Свете Тројице момо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.
То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију.
Ево зашто сви Свети Канони Цркве - Апостолски, Саборски (Васељенских и Помесних) и Светих Отаца - највише и најчешће говоре о κοινωνία = заједница (израз је новозаветни ДАп. 2, 42; 1Кор. 1, 9; 10, 16; 2Кор. 13, 13; 1Јн 1,3-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно-канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евахристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединство и општење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не "канонада" или "рафали" мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина Љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт. 23, 4. 13. 15).
Свети Канони Цркве су, као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви : Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн. 6, 63. 68). Али, као што и Реч Божија бива "оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских" (Јевр. 5, 12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону.

---

Знамо за Преподобног Оца Јустина, да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) - како безочно лажу српски "зилоти" -па ни онда кад је Патријарх Герман био један од "председника ССЦ" (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[54]8 Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се "раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује" (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног "Аме-ричког раскола", као и против "Македонског раскола"). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини - Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије - Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.

---

Што се Канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:

„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.

Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.

О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.

Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.

Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.

Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.

Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.“

(Писмо 188 Амфилохију о канонима, ЕПЕ 1, стр. 182–185. Канони Василија Великог, Канонска посланица I, Kанон 1, у: Кодикас Иерон Канонон каи екклисиастикон номон, в, екдоси, Тхессалоники 1991, стр. 508–511, на грчком).

[смедерево]

Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221. г.) све на справославне Србе овако: " Преблаги Бог, Који нам бескрајну милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објасним ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којег постави Дух Свети (1Кор. 3,11) преко Светих Апостола и огоносних Отаца, а то је права (=православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана... Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф. 4, 13; 2Тим. 3, 17)... Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (=јеретика), него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (=Свете Тајне и свештенослужитеља) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељном Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф. 2, 230; 1Пет. 2, 4-6) ".
Даље Свети Сава говори како "многу јерес - и расколе - у разна времена и раздобља ђаво - измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (=кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике - и расколнике - ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечистиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудрене слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече". (Беседа о Правој вери, 10, тамо, стр. 100).

Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: "Верујемо у Једну, Свету, Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву!" Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумљиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана : "Самим актом вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву ми потврђујемо њену "онострану" природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр. 11, 1; Јн. 17, 14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Христово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 23)... Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непромењиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде тело (Јн. 1, 14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој, и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонски догмат може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обрнуто, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве".

Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе , Божанској и човечанској, али да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божији и Син Човечији - Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска - Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатноканонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанкса. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство-Свештенство и Св. Евахристија = Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечном, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединство Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светих Тајни Црквене Епископоцентричне = Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословног Царства Свете Тројице момо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.
То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију.
Ево зашто сви Свети Канони Цркве - Апостолски, Саборски (Васељенских и Помесних) и Светих Отаца - највише и најчешће говоре о κοινωνία = заједница (израз је новозаветни ДАп. 2, 42; 1Кор. 1, 9; 10, 16; 2Кор. 13, 13; 1Јн 1,3-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно-канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евахристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединство и општење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не "канонада" или "рафали" мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина Љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт. 23, 4. 13. 15).
Свети Канони Цркве су, као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви : Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн. 6, 63. 68). Али, као што и Реч Божија бива "оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских" (Јевр. 5, 12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону.

---

Знамо за Преподобног Оца Јустина, да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) - како безочно лажу српски "зилоти" -па ни онда кад је Патријарх Герман био један од "председника ССЦ" (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[54]8 Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се "раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује" (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног "Аме-ричког раскола", као и против "Македонског раскола"). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини - Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије - Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.

---

Што се Канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:

„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.

Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.

О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.

Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.

Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.

Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.

Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.“

(Писмо 188 Амфилохију о канонима, ЕПЕ 1, стр. 182–185. Канони Василија Великог, Канонска посланица I, Kанон 1, у: Кодикас Иерон Канонон каи екклисиастикон номон, в, екдоси, Тхессалоники 1991, стр. 508–511, на грчком).

ПРЕСТАНИ ДА НАШЕ СВЕТЕ ОЦЕ СТАВЉАШ У ИСТИ КОШ СА ВАМА КАТОЛИЦИМА!!!

ПРЕНОСИШ ТЕКСТОВЕ СА УСТАШКИХ И КАТОЛИЧКИХ СТРАНИЦА!!!

[Иван]

Добронамерни брате у Христу хвала на савету, за почетак смањи слова, смири се, удахни дубоко па кажи или цитирај, пошто видим сви углавном наводите цитате. О каквим вашим или нашим св. Оцима говориш, имаш тапију на "твоје" св. Оце?

[смедерево]

Хвала брате на поучном савету,али прво скини маску па ћемо разговарати,пошто немам намеру да са исти човеком водим полемику испочетка.
Све моје постове видео си и прочитао,тако да можеш стећи слику о мени.Ја се не кријем иза лажних профила и система топло-хладно.Све што сам имао рекао сам у предходним постовима и вези екуменизма,СПЦ и осталих папских и ватиканских смицалица и ујдурма.
Ја ћу и даље тежити и борити се за очување Србске Православне Вере тј.Светосавља,као и борби против екуменизма и осталих напада на Светосавље.
Ово је форум где свако може износити своје мишљење о свему.Ја вам на жалост моју и вашу срећу не могу забранити писање ваших глупости о некаквом уједињењу са католицима,али ми је жао што вас модератори уопште пуштају да уносите немир и ширите јерес по овом форуму,али већ сам писао о томе па не бих да се понављам.

[Иван]

Немам никакву маску, Иван се зовем и то име ми стоји у личној карти. Ткз. Шумадинца у опште не познајем, видим пише латиницом на сајту Погледа и чуди ме да није добио "прву личну" од модератора. Мишљења сам да слични Вама управо уносе немир, јер често смо склони да као неутврђени, недовољно обавештени и необразовани хришћани баратамо тј. баратате, полуистинама. А право да ти кажем и мене чуди да модератор толерише ваш отворени бунт против своје рођене Мајке Цркве под изговором самозване борбе за веру, браните Цркву од Њених епископа, јер зна вишевековну улогу СПЦ у очувању националног идентитета.

[смедерево]

Немам никакву маску, Иван се зовем и то име ми стоји у личној карти. Ткз. Шумадинца у опште не познајем, видим пише латиницом на сајту Погледа и чуди ме да није добио "прву личну" од модератора. Мишљења сам да слични Вама управо уносе немир, јер често смо склони да као неутврђени, недовољно обавештени и необразовани хришћани баратамо тј. баратате, полуистинама. А право да ти кажем и мене чуди да модератор толерише ваш отворени бунт против своје рођене Мајке Цркве под изговором самозване борбе за веру, браните Цркву од Њених епископа, јер зна вишевековну улогу СПЦ у очувању националног идентитета.

Све ти верујем,шумадинац хоћу рећи иване!

[Иван]

Имате типично понашање, то већ прелази у патологију, страх од папе итд. Више га слични Вама призивају стално причајући о њему него што је то реалан проблем. Плашите се латина, ко зна шта је православна истина вероисповедања нема разлога за било каквим страхом.

[херцеговац]

Иване,
нисте одговорили на моје питање!

Лепо је и корисно пратити ваше дискусије и видети међусобно уважавање због различитих ставова, а и по коју прозборити. Потпуно подржавам веросповедање које износи Шумадинац.

Подржаваш изнешен овај његов јеретички став од којег је почела моја дискусија са дотичним?

Jer Crkva po svojoj prirodi ne moze biti podeljena,ali je,naprotiv,hriscanstvo i te kako rascepkano. Pred istim Bogom mi smo razliciti hriscani i razlika se odnosi na samo iskustvo vere,na crkveno iskustvo Boga.

Да ли је он при чистој свијести овако нешто написао?

Да ли је филиокве или безгрешно зачеће Пресвете Богородице, примат и непогрешивост папе мање јеретичко учење од Аријевог?

Да ли протестантско одрицање поштовања Пресвете Богородице и све остало њихово је мање јеретичко од старијих јеретичких учења?

Да ли онда, пошто он тврди да смо сви Хришћани са различитим искуством вјере,

Боже ме опрости, Боже ме опрости,

из његовог произилази и да су стари јеретици, осуђени на светим Саборима, хришћани са различитим искуством вјере?

Боже опрости!

---

Иване,

промашили сте тему!

Овдије није ријеч о артемијевцима, зилотима нити о Есфигмену!

Човјек који не зна разлику између лаика и презвитера уноси збрку и свађу на форуму. Човјек који каже да му је свети отац Павле Евдокимов и који на мој пост гдје указујем да се залаже за јединство и молитву са људима који су прије два дана славили Алојзија Степинца у Србији, каже - добар текст, ПА ШТА!?,

Свако добро!

Човјек који не разликује Православни икуменизам од овог данашњег екуменизма који нема везе са указивањем примјером на Истину, а без жеље за истинским дијалогом свакога оптужује да је артемијевац, зилот, есфигменац...!

[Иван]

Наравно да није исто позивати се на Евдокимова и на св.Оце, а да ли су ово на сликама примери     Православног Икуменизма или само спровођење Екуменизма?