Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221. г.) све на справославне Србе овако: " Преблаги Бог, Који нам бескрајну милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објасним ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којег постави Дух Свети (1Кор. 3,11) преко Светих Апостола и огоносних Отаца, а то је права (=православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана... Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф. 4, 13; 2Тим. 3, 17)... Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (=јеретика), него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (=Свете Тајне и свештенослужитеља) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божијим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељном Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф. 2, 230; 1Пет. 2, 4-6) ".
Даље Свети Сава говори како "многу јерес - и расколе - у разна времена и раздобља ђаво - измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (=кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике - и расколнике - ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечистиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудрене слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече". (Беседа о Правој вери, 10, тамо, стр. 100).
Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: "Верујемо у Једну, Свету, Католичанску (=Саборну) и Апостолску Цркву!" Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумљиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана : "Самим актом вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву ми потврђујемо њену "онострану" природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр. 11, 1; Јн. 17, 14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Христово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 23)... Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непромењиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде тело (Јн. 1, 14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој, и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонски догмат може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обрнуто, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве".
Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе , Божанској и човечанској, али да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божији и Син Човечији - Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска - Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатноканонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанкса. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство-Свештенство и Св. Евахристија = Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечном, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединство Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светих Тајни Црквене Епископоцентричне = Христоцентричне Евхаристије (=Причешћа=Литургије), тог Благословног Царства Свете Тројице момо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.
То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију.
Ево зашто сви Свети Канони Цркве - Апостолски, Саборски (Васељенских и Помесних) и Светих Отаца - највише и најчешће говоре о κοινωνία = заједница (израз је новозаветни ДАп. 2, 42; 1Кор. 1, 9; 10, 16; 2Кор. 13, 13; 1Јн 1,3-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно-канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евахристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединство и општење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не "канонада" или "рафали" мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина Љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт. 23, 4. 13. 15).
Свети Канони Цркве су, као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви : Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн. 6, 63. 68). Али, као што и Реч Божија бива "оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских" (Јевр. 5, 12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону.
Знамо за Преподобног Оца Јустина, да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) - како безочно лажу српски "зилоти" -па ни онда кад је Патријарх Герман био један од "председника ССЦ" (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[54]8 Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се "раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује" (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног "Аме-ричког раскола", као и против "Македонског раскола"). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини - Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије - Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.
Што се Канонског статуса групација ван Православне Цркве познатих као јеретика, расколника и секташких скупина или парасинагога тиче, као и њиховог пријема од стране исте, Православне Цркве, свети Василије Велики пише светом Амфилохију Иконијском:
„Стари су расудили да треба прихватити оно крштење које ни у чему не одступа од вере. Они због тога једну врсту заблуда називаху јересју, другу расколом (схизма), а другу опет лажним збориштем (парасинагога). Јеретичке групе су потпуно удаљене и отуђене од саме ове вере. Схизматичке (или расколничке) групе су оне које се налазе у завади због неке црквене ствари и питања која се могу регулисати.
Парасинагоге су опет зборишта састављена од непослушних презвитера или епископа и необразоване светине.
О парасинагогама је реч онда када се неки клирик, осуђен због прегрешења и одстрањен из службе не повинује канонима, него и даље претендује на своје место и службу, и при том уза се има неке чланове који су напустили Саборну Цркву.
Схизма опет није друго до неслагање са члановима Цркве по питању покајања.
Јерес чине групе попут манихејаца, валентинијанаца, маркионита или пепузијанаца. Њихово неслагање стоји у директној супротности са Божијом вером.
Стари су још на почетку расудили: јеретичко крштење потпуно одбацити; схизматичко да се прихвати пошто они, расколници, још увек припадају Цркви; а крштење чланова парасинагоге (безаконитих групација), пошто се поправе правим покајањем и повратком (Цркви) (признати), односно присајединити их Цркви.
Често пак могу бити примани и у истом свештеном чину они који су једанпут пошли за непослушним клирицима па се затим покајали.“
(Писмо 188 Амфилохију о канонима, ЕПЕ 1, стр. 182–185. Канони Василија Великог, Канонска посланица I, Kанон 1, у: Кодикас Иерон Канонон каи екклисиастикон номон, в, екдоси, Тхессалоники 1991, стр. 508–511, на грчком).
"стекни смирење и хиљаду ће се око тебе спасти" [/b]
(Последња измена: 13-02-2015, 09:53 AM од
Иван.)