[херцеговац]

Свети Јован Златоусти био је беспрекоран чувар Истине и Цркве Божије. Неустрашив пред царевима и пред црквеним моћницима који су желели да Истину погазе, увучен је у борбу у којој није одступио. Црквени сабор је рашчинио светог Јована, али Бог и пунота Цркве нису никада то рашчињење прихватили. Мир није могао бити успостављен све док се Цариград није извинио светом Златоусту за зла која му је учинио. Сам свети Златоуст, иако је јасно учио против раскола, није могао прихватити на схоластички начин административно рашчињење. Наставио је да служи и последњу литургију је одслужио у Коману, данашњој Републици Абхазији.

Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: „Хвала Богу за све!“ (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). – И тог часа предаде дух свој у руке Божије. (Из Житија Светих)

Јован Златоусти – Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман), где је умро на Крстовдан 14. септембра 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпијади.



403. – Сабор „Под храстом“. Рашчињен је св. Златоуст. Заседало је укупно 36 епископа а од њих 29-орица су били из Египта — «гласачи» Архиепископа александријског Теофила. Повод за ово гоњење биле су речи св. Златоуста у беседи:

„Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!“

Царица се у то време понашала насилнички и наредила је да се изгради њена огромна статуа на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење.

Ово је било друго „рашчињење“ св. Јована Златоустог. Под сличним оптужбама, већ је био „рашчињен“ од архиепископа Теофила и царевих људи. Ипак, после првог рашчињења народ је направио прави устанак у граду и цар Аркадије је, уплашен због немира, био приморан да врати Златоустог на његов престо. Сада су св. Јовану међу кривице убројали и то што се, иако раније рашчињен поново вратио на свој престо. Поновила су се дешавања која су пратила и светог Атанасија Великог који је раније био рашчињаван и враћао се на свој престо упркос безаконим одлукама.

Свети Јован је имао, осим Бога, још два помоћника на земљи, којих су се насилнички цар и царица прибојавали. То су били православни народ и тадашњи папа Инокентије. Римски престо је у 4. веку још увек био православан и током дешавања око св. Јована Златоустог није прихватао одлуке безаконих саборовања.

Папи је јавио ο свом суду над Златоустим и ο рашчињењу последњег сам Теофил. Тада, не часећи часа, Златоуст је послао са писмима ο свом случају у Рим три своја епископа: писмо са потписима су послали и 40 епископа који су му остали одани. Протестовао је против безакоња. Такође је писао и аутономним митрополитима: Миланском и Аквилејском. Папа Инокентије I (401-417 г.) одговорио је и Теофилу и Златоусту, одбацујући суд Теофила и тражећи нови сабор епископа Истока и Запада, из кога би били одстрањени сви оштри и пристрасни партијци са обе стране ради пуног беспристрашћа.

---

Исте идеје је папа Инокентије послао и цару Аркадију, и са аутономним архиепископима Милана и Аквилеје предлагао сабор у Солуну. На Истоку су због подршке Рима, сви приврженици Јована Златоустог почели да се се сматрају као римофили и били су гоњени од цара Аркадија.

На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: „Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој“. – На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: „Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу“. (Житија Светих)

На Велику суботу за време богослужења Марин, управитељ царичиних имања, је по заповести цара са војницима провалио у цркву, и уз насиље над вернима, и оглашенима који очекиваху свето крштење, и извукли су светог Златоуста из цркве; Тада и сав народ напусти храм. Светитељ Божјем је неко време био држан у патријаршиском двору. Не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.

По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи.

При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: „Једномишљеници Јованови запалише цркву“. – Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. (Житија Светих)

404. - У Антиохији је скоро столетни архиепископ Флавијан умро (26 сентября 404 г.). 6. октобра те године скончала је и царица Евдоксија, велика потивница светог Златоуста. Партија цара Аркадија је на место скончалог Флавијана поставила непријатеља светог Јована Златоустог, презвитера Порфирија.

Цареви Аркадије и Хонорије су у време гоњења св. Јована били у рату у тадашњем Илирику, тј. на Балкану. На Истоку сy приврженици Златоуста сматрани непријатељима отаџбине, тј. царског режима.

404. је уместо прогнаног Златоуста постављен на архиепископски престо презвитер Арсакије, који се истакао као Златоустов непријатељ, приликом безаконог сабора Под храстом. Након што је проглашен едикт о прогонству св. Јована Златоустог био је изабран, али због противљења народа опозван. Ипак, постављен је некако на архиеископски престо 27. јуна 404. године, али се убрзо упокојио.

Православни народ се са рашчињењем није сложио, и почео састајати на црквеним обредима изван града. И папа Инокентије није признао новог архиепископа. Арсакије није могао успоставити ауторитет ни због своје поодмакле старости.

После Арсакија постављен је Атик, такође опонент св. Јована Златоустог. Он је био патријарх од 406. до 425. године. Приступио је радикалној чистки свих присталица Златоустог. Сви такви епископи и клирици били су рашчињени. Чак и они који су им дали уточиште били су подвргнути конфискацији имања и многи од њих су послани на робију.



Крстовдан 14. септембра 407.

По заповести Аркадија Јован је преведен из Кукуза, где је имао прилику да општи са познатим људима и да одржава преписку са папом Инокентијем, у месташце које је било изолованије и даље – Питуинт. До Питуинта није стигао, јер је измучен од пута пао са ногу у месту Команди, (Коман, данашња Абхазија) где се у цркви Св. Василиска одслуживши литургију упокојио на Крстовдан.

(На основу текста са sedmitza.ru)

[Шумадинац]

Ne verujem u spasenje onoga koji se ne trudi da spasava druge.

Sveti Jovan Zlatousti

[смедерево]

БОЉЕ ДА МЕ ТУРЦИ МУЧЕ НЕГО ЛАТИНИ УЧЕ!!!

[Бенито]

Мислим да би ову тему требало издвојити као Важну на Православље.

[смедерево]

Свети Јован Златоусти
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
Ако ти се догоди нешто добро, благослови Господа – и продужиће ти се! Ако ти се догоди нешто лоше, благослови Господа – и прекратиће ти се!

Свети Јован Златоусти каже, јер ако само један од њених стубова остане усправан, Црква неће пасти: „Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!“ Стуб Цркве је сваки истински верник који се држи Предања Отаца и поред свих застрашујућих светских струја које покушавају да га одвуку. Овакви стубови ће постојати до краја света, ма шта да се догоди…

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Да ли је могуће, рећи ћеш, покајнику да се спасе? Врло могуће. Цео сам живот у гресима провео, па хоћу ли се спасти ако се покајем? Хоћеш дакако. А чиме се то доказује? Човекољубљем Господа твога! На покајање твоје дакле уздам се ја, а је ли то покајање тако силно да толике мрље очисти?


Кад би то само од покајања зависило ти би се с правом требао плашити, али са покајањем је спојена и милост Божија, а човекољубље је Божије безмерно као што му је у благост неизрецива. Злoћа твоја меру има, а исцељење нема меру. Па и грех твој, ма какав да је, грех је човечански, а милосрђе је Божије бескрајно, па се надај да ће оно злоћу твоју претегнути. Замисли искру која је пала у море, може ли она опстати тамо и као таква даље се појављивати, и како је малена искра према мору тако је мален и грех према човекољубљу Божијем, па чак ни толики но и мањи, јер и море ма како да је велико своје границе има, а Божије човекољубље је безгранично.
О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост.

[Шумадинац]

Radoznalo ispitivanje stvari visokih, bez truda oko popravke svoga zivota, ne donosi nikakve koristi.

Sveti Jovan Zlatousti

[Шумадинац]

Nije siromasan onaj koji nema nista, nego onaj koji mnogo zeli;

niti nije bogat onaj koji mnogo ima, nego onaj kome nista ne treba.

Sveti Jovan Zlatousti

[Јеремија]

Nije siromasan onaj koji nema nista, nego onaj koji mnogo zeli;

niti nije bogat onaj koji mnogo ima, nego onaj kome nista ne treba.

Sveti Jovan Zlatousti

Кам среће да нам је свештенство и високосвештенство такво.
Њима увек треба и никад доста.
Народ све даје, од првог камена до последњег црепа, од ограде па до иконописања, а онда... Е, онда дође неки "преосвећени" и истера верни народ из порте. Полицијски обезбеђује цркву од народа који је исту подигао!
Знаш, могао бих набрајати до сутра, две деценије сам био што председник Ц.Одбора, што члан, тако да сам упознао многе владике, митрополите, па и данашњег патријарха (тек што је био постављен за епископа нишког) и за то време сам се нагледао много чега.
Дела им се са причом не слажу (свештеницима и високосвештеницима).

[Шумадинац]

Uzrok svakog zla se i krije u tome sto tudje grehove ispitujemo sa najvecom marljivoscu, a svoje

propustamo sa velikim nemarom. Bilo bi, medjutim, potrebno da postupamo suprotno: Da uvek imamo

na umu svoje grehove, a da o tudjim nikada i ne razmisljamo.

Sveti Jovan Zlatousti

[Шумадинац]

Реци ми како си стекао богатство? Од кога си га добио? А тај други, од кога га је он узео? Од деде, кажеш, од оца. Можеш ли ти, пролазећи кроз дуги низ поколења, показати да је то богатство стечено на легалан начин? Никако то не можеш. Напротив, његов почетак и корен неизоставно се крију у некаквој неправди. Зашто је тако? Зато што Бог у почетку није једнога створио богатим, другога сиромашним, и узевши (људе), није једноме показао многе ризнице злата, а другога лишио тога, него је свима оставио на обделавање једну исту земљу. Па на који то начин, када је Он оставио заједничко имање, ти располажеш толиким имањем, а ближњи твој нема ни комадић земље?[121]

---

Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да Га презреш, уз то, Он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на Њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред Њега. Какво извињење то може да заслужује?[122] … Ради чега, кажи ми, носиш свилену одећу, јашеш на златом украшеним коњима и искићеним мазгама? Мазга украшена одоздо; злато и на седлу њеном; бесловесне мазге носе на себи драгоцености, имају златну узду; бесловесне мазге се украшавају, а сиротан, мучен глађу, седи пред вратима твојим, Христа мучи глад[123] … Покажи ми руку жене која воли накит, и видећеш да је та рука споља покривена златом, а изнутра подвргута опсади. Власништво коликог броја бедних носи твоја рука?[124] … Ти, окупавши се у топлом купатилу, облачиш меку одежду, и враћаш се кући са радошћу и весељем, журећи се на припремљен ручак, а сиромах, стално мучен глађу и хладноћом, лута по свим трговима оборене главе, пружајући руку, чак од страха и не смејући ни да помене ситоме неопходну храну, и често одлази обасут прекорима. Зато, када се вратиш дома, када легнеш у постељу, када у дому твоме буде упаљена блистава светлост и постављена раскошна трпеза, сети се тога сиротога и несрећнога, који слично псима лута у мраку и блату по уличицама, и отуда, веома често, не одлази дому своме, својој жени, у своју постељу, него на нарамак сена, слично псима који лају по сву ноћ … Каква звер треба да је човек па да не буде поражен таквим околностима?[125]

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

Цар је и на путовањима терет за своје поданике, и живећи у граду, и уживајући у миру, и учествујући у ратовима, и тражећи наплату пореза, и сакупљајући војску, и доводећи заробљенике, и побеђујући, и трпећи поразе; зато што, претрпевши пораз, он на поданике сваљује сопствену беду, а побеђујући, постаје несносан, дичи се трофејима, постаје сујетан, оставља војсци слободу да пљачка, граби, отима од путника, држи градове у опсади, руши домове сиротиње, од оних које прима к себи сваки дан захтева оно што ниједним законом није дозвољено, под изговором неког древног, незаконитог и неправедног обичаја. При том, цар богатима на овај начин не наноси никакву штету, него чини зло само сиротињи, као да се заиста устеже пред богатима … Цар, чак и када нареди да се смање порези, доноси више користи богатима, него сиромашнима, а поступајући супротно, још и више доноси штете онима који немају; зато што богатоме висина пореза не може да донесе много штете, док домове сиромашних људи руши као бујица, пунећи насеља вапајима, а скупљачи пореза немају милости ни према старцима, ни према удовицама, ни деци без родитеља, него увек поступају безобзирно, као зајенички непријатељи земље, тражећи од земљорадника и оно што земља не рађа.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

Зидови обложени мермером; а какав је однос према човеку који живи међу њима? Таванице позлаћене: какав је однос према њиховом власнику? Капители стубова златни: какав је однос према глави домаћина, оскверњеној грехом? Пôд чист? Али савест није чиста … Ако видиш некога одевеног у блиставо одело и окруженог гомилом телохранитеља, онда отвори његову савест, и на­ћи ћеш унутар њега много паучине и много прљавштине … Не гледај на раскошно дело богатих, него отвори њихову душу и погледај, није ли пуна многобројних чирева, није ли она одевена у рите, није ли усамљена и без икакве заштите? Kаква је корист од те безумне везаности за спољашње? Куд и камо је боље бити сиромашан, а живети врлински, него бити цар, а живети порочно.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

---

Црква није место на коме се топи злато или кује сребро. Она је торжествени хор ангелски. Зато и захтевамо на дар саму душу, јер због душе Бог прима и остале наш дарове. Није на сребрној трпези, и није из златнога сасуда Христос дао ученицима да пију Крв његову, па и поред тога све је било драгоцено и будило страхопоштовање, јер је било испуњено Духом. Хоћеш да укажеш поштовање телу Христовом? Не презри када Христа видиш нагог. И која је корист од тога ако му овде изражаваш поштовање дарујући га свиленим покровом, а ван храма остављаш да људи трпе од студени и голотиње. Која је корист од тога ако је часна Трпеза Христова пуна златних сасуда, а сам Христос се мучи гладан. Правиш златни путир, али у њему не дајеш жеднима студену воду. Христос као странствујући ходочасник тражи кров над главом, а ти, уместо да га примиш, украшаваш подове, зидове и капителе стубова и стављаш својим коњима сребрне амове. Христос остаје везан у тамници, а ти нећеш чак ни да погледаш на њега.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

О ГА­ТАР­СКИМ И ВРА­ЧАР­СКИМ БЕ­СМИ­СЛИ­ЦА­МА

И да зна сва­ки од вас др­жа­ти са­суд свој у све­то­сти и у ча­сти, а не у стра­сти по­хот­ној, као и не­зна­бо­шци ко­ји не по­зна­ју Бо­га (1. Сол 4, 4–5). Ово сло­во на­ме­ње­но је, пре свих, они­ма ко­ји су па­ли у пре­ве­ли­ки не­мар. А ако су та­кве оп­ту­жбе упу­ћи­ва­не Ју­де­ји­ма, ка­кав би­смо опро­штај и ка­кво оправ­да­ње мо­гли да оче­ку­је­мо ми ко­ји, на­кон то­ли­ке бла­го­да­ти ко­ју при­ми­смо, за­вр­ша­ва­мо у ис­тој ду­хов­ној бе­ди као и они? Мно­ги и да­нас стра­да­ва­ју од ове бо­ле­сти и ра­за­ра­ју сво­је жи­во­те. Они ко­ји се ода­до­ше ба­вље­њу га­тар­ским бе­сми­сли­ца­ма, осим што се су­ко­бе са Бо­гом, до­би­ја­ју као пла­ту не­по­треб­не жа­ло­сти и уда­ља­ва­ју се од под­ви­га вр­ли­не. Ти­ме је ђа­во убе­дио оне нај­не­ра­суд­ни­је да не за­ви­се од њих са­мих де­ла вр­ли­не или гре­ха, ни­ти да су удо­сто­је­ни ика­кве сло­бод­не во­ље, на­сто­је­ћи да та­ко по­стиг­не две ства­ри, ко­је су ујед­но и нај­по­губ­ни­је: и да их од­го­во­ри од ула­га­ња тру­да у сти­ца­ње вр­ли­не и да их ли­ши пре­дра­го­це­но­га да­ра сло­бо­де.

Ову стра­хот­ну бо­лест наш не­на­вид­ник уво­ди у чо­ве­ка не­ки пут кроз вра­ча­ње, не­ка­да кроз га­та­ње по зна­ко­ви­ма, кроз су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, кроз зло уче­ње о суд­би­ни и на мно­ге дру­ге на­чи­не, до­во­де­ћи све у пот­пу­но ра­строј­ство. (На Иса­и­ју, ПГ 56, 35)

---

ЉУД­СКЕ ЖР­ТВЕ. О МР­ТВА­ЦИ­МА КО­ЈИ ГО­ВО­РЕ (тј. о спи­ри­ти­зму)

А шта би мо­гао ре­ћи", пи­та­ће не­ко, "о то­ме што не­ки жре­ци оти­ма­ју де­цу, ко­љу је и ко­ри­сте се њом при­ли­ком са­вр­ша­ва­ња ма­гиј­ских об­ре­да?" Шта ту има да се ка­же? О то­ме да ови ко­љу де­цу, до­ду­ше, све­до­че мно­ги. Не­го ре­ци ти ме­ни, ода­кле ти по­ми­сао да им ду­ше за­кла­них по­ма­жу у њи­хо­вим ма­гиј­ским де­ли­ма? "Де­ша­ва се", ка­жеш,"да ђа­во­и­ма­ни ви­чу: 'Ја сам ду­ша за­кла­но­га!'" Али и то је тек ђа­во­ља сми­ца­ли­ца и об­ма­на. Та ни­је ду­ша умр­ло­га та ко­ја се ја­вља, не­го де­мон ко­ји јој по­дра­жа­ва да би пре­ва­рио оне ко­ји га слу­ша­ју, јер ка­да би ду­ша мо­гла да уђе у де­мон­ску ипо­стас, уто­ли­ко пре мо­гла би да уђе у соп­стве­но те­ло. Ина­че не би мо­гло да се ло­гич­но об­ја­сни то да не­ду­жно по­стра­да­ла ду­ша са­ра­ђу­је са оним ко­ји јој је на­нео не­прав­ду, ни­ти то да чо­век мо­же да пре­о­бра­зи бес­те­ле­сну си­лу у не­ки дру­ги на­чин по­сто­ја­ња. Због то­га, уко­ли­ко је те­ли­ма то не­мо­гу­ће и ако ни­ко не мо­же да пре­о­бра­зи људ­ско те­ло у те­ло ма­гар­ца, уто­ли­ко пре не­мо­гу­ће је да се до­го­ди то са не­ви­дљи­вом ду­шом. Ни­ко њу не мо­же пре­о­бра­зи­ти у де­мон­ско би­ће.

Пре­ма то­ме, све су то бун­ца­ња пи­ја­них ве­шти­ца и при­че за ма­лу де­цу. (На Ма­те­ја, ПГ 57, 353)

---

СА­ТАН­СКО СЛУ­ЖЕ­ЊЕ И ЗНА­МЕ­ЊА

Са­тан­ско слу­же­ње су сва­ко су­је­вер­но раз­ли­ко­ва­ње да­на, га­та­ње и чи­та­ње зна­ме­ња. А шта су све зна­ме­ња?

До­га­ђа се че­сто да не­ко из­ла­зе­ћи из ку­ће и угле­дав­ши ко­га без ока или без но­ге, про­ту­ма­чи то као не­ка­кав знак. То је са­тан­ско слу­же­ње. Не чи­ни дан ло­шим су­срет са не­ким чо­ве­ком, не­го жи­вље­ње у гре­си­ма. Сто­га, ка­да из­ла­зиш из ку­ће, јед­но­га се са­мо чу­вај – да грех не срет­неш. То је оно што нас оба­ра, а без то­га ни ђа­во не­ће мо­ћи да нам на­шко­ди. А ти, ето, ви­диш чо­ве­ка, па по­ми­слиш ка­ко је то лош знак, а не ви­диш зам­ку ђа­во­ло­ву, ко­ја те окре­ће про­тив дру­го­га чо­ве­ка ко­ји ти ни­ка­кво зло ни­је на­нео и зло­би ти бра­та тво­га без ика­квог раз­ло­га. Бог нам је за­по­ве­дио да и не­при­ја­те­ље љу­би­мо, а ти се од­вра­ћаш од оно­га ко­ји ти ни­шта не учи­ни и ко­га ни за шта не мо­жеш окри­ви­ти. Не уви­ђаш ли ка­ко се то не­на­вид­ник наш са то­бом под­сме­ва, ка­ко је то не тек сра­мот­но, не­го и по­губ­но?

Ево још жа­ло­сних при­ме­ра. Ма­да цр­ве­ним од сра­ма, ре­ћи ћу и ово ра­ди ва­шег спа­се­ња. Ако нам у су­срет, ка­жеш, на­и­ђе де­вој­ка, дан ће нам би­ти не­у­спе­шан; ако ли срет­не­мо блуд­ни­цу, би­ће успе­шан и че­ка нас ве­ли­ки до­би­так. По­кри­ваш ли­це, лу­паш се по че­лу и кла­њаш до зе­мље, али не чи­ниш то са­да јер се сра­миш раз­об­ли­ча­ва­ња, не­го ка­да ти се до­го­ди ово што ре­кох .

Гле­дај, да­кле, ка­ко нам и ту ђа­во при­пре­ми зам­ку – од це­ло­му­дре­не да се од­вра­ћа­мо, а да се ра­ду­је­мо бес­при­зор­ној. Зна­ју­ћи да Хри­стос ка­же: Ко­ји по­гле­да на же­ну са же­љом за њом, већ је учи­нио пре­љу­бу са њом у ср­цу сво­ме (Мт 5, 28) и ви­дев­ши ка­ко мно­ги успе­ва­ју да одо­ле раз­вра­ту, а же­ле­ћи, опет, да их ка­ко дру­га­чи­је обра­ти на грех, не­на­вид­ник је овим лу­кав­ством по­сти­гао да не­ки са ра­до­шћу гле­да­ју не­ће ли где сре­сти блуд­ну же­ну.

А шта, опет, ре­ћи за оне ко­ји ко­ри­сте ба­ја­ли­це и аму­ле­те и ко­ји гла­ву и но­ге укра­ша­ва­ју ба­кре­ња­ци­ма са ли­ком Алек­сан­дра Ма­ке­дон­ског? Па је ли то узда­ње на­ше, па зар да по­сле Кр­ста и смр­ти Го­спод­ње на­ду у спа­се­ње сво­је по­ла­же­мо у лик не­ког је­лин­ског кра­ља?

---

АКО ВРУ­ЋИ­ЦА И ПО­ПУ­СТИ, НЕ­ИЗ­ДР­ЖИ­ВО ЈЕ МУ­ЧЕ­ЊЕ СА­ВЕ­СТИ

Ма­да не­ки ми­сле да вру­ћи­ца мо­же да по­пу­сти за­хва­љу­ју­ћи ба­ја­ли­ца­ма, то у би­ти ни­је та­ко. Оне ће да тво­ју са­вест за­па­ле дру­гом, још стра­шни­јом, гро­зни­цом – да те сва­ко­днев­но раз­ди­ре раз­ми­шља­ње и да те ши­ба са­вест го­во­ре­ћи ти: "Зло­ча­стио си, бе­за­ко­но­вао си, на­ру­шио си мир са Хри­стом. Због бе­зна­чај­не сла­бо­сти из­дао си бла­го­ча­шће." Зар са­мо ти стра­даш? Гле, ни­ко дру­ги ни­је се др­знуо да учи­ни не­што та­ко, а ти си, не­срећ­ни­че, соп­стве­ну ду­шу ма­мо­ну на жр­тву при­нео. Ка­ко ћеш се Хри­сту оправ­да­ти? Ка­ко ћеш га при­зва­ти у мо­ли­тви? Ка­кве ћеш са­ве­сти по­но­во сту­пи­ти у храм, ка­квим ћеш очи­ма све­ште­ни­ка по­гле­да­ти? Ка­квом ру­ком ћеш се Тр­пе­зе до­та­ћи? Ка­квим ћеш уши­ма слу­ша­ти чи­та­ње Све­то­га Пи­сма?

Ти­ме ће те са­вест по­све­днев­но раз­ди­ра­ти и та ће те по­ми­сао стал­но ти­шти­ти. Па ка­кво је то он­да здра­вље, ка­да у на­ма стал­но пре­би­ва­ју и на­ши ту­жи­те­љи? А ако још ма­ло по­тр­пиш и пре­зреш оне ко­ји би да ти очи­та­ју ко­је­ка­кве ба­ја­ли­це или ти на те­ло за­ка­че не­ки аму­лет и ако их иза­гнаш из сво­га до­ма гне­ве­ћи се пра­вед­нич­ки, сме­ста ће се и са­вест тво­ја успо­ко­ји­ти. А ако те вру­ћи­ца и жа­ри јед­на­ко, тво­ја ду­ша сте­ћи ће мир бо­љи и ко­ри­сни­ји од сва­ко­га осве­же­ња и олак­ша­ња, јер, при­миш ли ба­ја­ли­цу, па ма­кар и оздра­вио, го­ре ће ти би­ти не­го они­ма ко­ји тр­пе гро­зни­цу, бу­ду­ћи да ћеш оп­те­ре­ћи­ва­ти сво­ју са­вест не­пре­ста­ним раз­ми­шља­њем о гре­ху. Ако и стра­даш од сва­ко­вр­сне не­во­ље, од­вра­тиш ли се од та­квих зли­ко­ва­ца, на­ћи ћеш се у ста­њу ко­је је бо­ље од сва­ко­га здра­вља, јер, бу­деш ли ра­су­ђи­вао, пре­по­зна­ћеш соп­стве­ну гор­дост, ду­ша тво­ја ће се уз­ра­до­ва­ти, а са­вест ће те по­хва­ли­ти и ода­ти ти при­зна­ње: "Не­ка ти је на част, слу­го Хри­стов, вер­ни чо­ве­че, под­ви­жни­че бла­го­ча­шћа." Ти, ко­ји си ви­ше во­лео да у стра­да­њи­ма умреш, не­го да из­даш бла­го­ча­шће ко­је си имао, на­ћи ћеш се ме­ђу му­че­ни­ци­ма у онај дан. Као што су и они ви­ше во­ле­ли да бу­ду иши­ба­ни и ис­тја­за­ва­ни да би би­ли и про­сла­вље­ни, та­ко и ти да­нас. Ви­ше си во­лео да те ши­ба­ју и да те му­че вру­ћи­ца и ра­не, но да при­тек­неш ба­ја­ли­ца­ма, зло­ча­шћу и аму­ле­ти­ма. А хра­њен тим на­да­ма, ни осе­ти­ти не­ћеш му­ку ко­ја ти све то при­чи­ња­ва. Па ако те не од­ве­де у смрт ова вру­ћи­ца, хо­ће не­ка дру­га, а ако не умре­мо са­да, умре­ће­мо ка­сни­је.

На­ма је да­то про­па­дљи­во те­ло, али не за­то да би­смо због ње­го­вих стра­да­ња при­ти­ца­ли беш­ча­шћу, не­го да би нас та стра­да­ња при­ве­ла бла­го­ча­шћу. Ка­да би­смо би­ли му­дри­ји, про­па­дљи­вост и смрт­ност те­ла по­ста­ле би нам раз­ло­гом за ра­дост и да­ле би нам мно­го сме­ло­сти у онај дан и не са­мо у онај дан, већ и у са­да­шњем жи­во­ту. Сто­га, ка­да са гне­вом иза­гнаш из сво­га до­ма жре­це, по­хва­ли­ће те сви ко­ји то чу­ше, за­ди­ви­ће се и ре­ћи: "Тај чо­век, ма­да бо­лест тр­пља­ше и ма­да га не­пре­ста­но на­го­ва­ра­ху и са­ве­то­ва­ху да при­ми ба­ја­ли­це, од­би, ре­кав­ши им: 'Бо­ље је да ова­ко умрем, не­го да из­дам бла­го­вер­је.'" А они ко­ји те чу­ше про­сла­ви­ће, за­ди­вље­ни, Бо­га.

Ко­ли­ко ће то би­ти до­стој­ни­је од спо­ме­ни­ка, слав­ни­је од ико­на, тор­же­стве­ни­је од по­ча­сти? Сви ће те по­хва­ли­ти и на­зва­ти бла­же­ним, сви ће те овен­ча­ти и, сте­кав­ши и са­ми опет рев­ност, по­дра­жа­ва­ће тво­ме му­же­ству. А ако и ко дру­ги чи­ни исто, ти ћеш до­би­ти пла­ту као онај ко­ји је пр­ви под­ста­као на рев­ност. И не­ће би­ти са­мо по­хва­ље­ни тво­ји под­ви­зи, но ће убр­зо, и не сум­њај у то, сле­ди­ти и из­ба­вље­ње од бо­ле­сти. Ова тво­ја му­же­стве­на од­лу­ка и Го­спо­да ће ти учи­ни­ти бла­го­скло­ни­јим и сви све­ти, осе­ћа­ју­ћи ра­дост због тво­је ре­ше­но­сти, по­мо­ли­ће се из све­га ср­ца за те­бе.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

[Шумадинац]

О СУЈЕТИ



Дакле, ко је учинио оно што сам тражио? Ко се, дакле, помолио Богу и за нас и за све тијело Цркве, да се угаси пожар настао од сујете, која наноси штету свему тијелу, која једно тијело раздељује у многе дијелове и разара љубав? Баш као дивља звијер, када навали на тијело племенито и њежно и немоћно да се брани, тако и она зарива своје гадне зубе и испушта отров и испуњава силним зловоњем, па једне одсјекавши баци, друге - изгризе, треће прождере. И да је било очима видјети сујету и Цркву, угледао би се биједни призор, много гори од онога што се догађа у арени: тијело оборено на земљу, а она (сујета) одозго притисла, све надзирава, палима господари, никако се (од њих) не удаљујући.
Пита их штедећи: Ко је межу нама који га може угасити? Дјело је онога који је и поставио подвиг да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу (ιλαμόν) њена срамна и бестидна уста и тако одстране је. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када ми, пошто она буде одстрањена, ка њој више не будемо тежили. Ако их, пак, Онај који је кадар да заповиједа да одступи од нас ова ужасна звијер, а ми, пошто се од ње избавимо и пошто она буде сузбијена у сопствену јазбину, уставши са бројним ранама, овој опет почнемо да тежимо и куцамо њој на врата и упињемо се да је отуд изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити ће нас поштедјети: "Јер ко ће се смиловати, кад се (Писмо), забављају (Сирах, 12,13) која је змија ујела и (свима) онима који приносе (жртве) звјерима?"
2. Шта дакле? Како да се ослободимо од злог и лукавог демона? Јер ради се заиста о демону који има привлачан изглед. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, и окитивши се силним златом и обукавши у мекане хаљине, намирисан мноштвом мириса, претворио се у жену сјајне спољашности, прикривши сву претјераност своје љепоте. И када би се потрудио да узме изглед девојке такве доби, која би понајвише мамила душе младића, у самом цвијету младости, опасан златним појасом, а вјешто сплетеним власима на глави, сличним персијској пунђи (κεωβύλφ). И када би на главу ставио дијадему, голе власи уденувши у многе украсе, и сав сијајући од златног накита и драгога камења око врата. И када би, као веома млада блудница, стао у осами испред куће, градећи се да се боји да је ко од пролазника не узме? И као када би послије тога увевши га у дом, одбацио сву ону љепоту, показујући се црним, распаљеним и дивљим, као што је својствено демону, чини избезумљен смртнога кога спопадне докопавши мисао му душе обрвавши оргија бахато. Управо је такав лукави демон сујете.
Има ли шта да од њеног изгледа љепше? Или нешто привлачније? Међутим, ако видимо да је у питању маштарија и лицемјерје, нећемо се ухватити у мреже, нити ће нас чадор поклопити. Оно што је речено (у Светом Писму) за блудницу, може се с разлогом рећи и за ову: "Мед капље са усана жене блуднице" (Приче С. 5,3). Човјек не би погријешио када би то исто рекао и за сујету.
3. Јер какав је плод Содоме, таква је и сујета: и њему је спољашњост сјајна, па онима који гледају одају утисак здравих плодова. Ако пак узмеш у руку крушку или јабуку, спољашња кора се под прстима одмах проваљује те се у прах и пепео претварају. Таква је и некако сујета. Споља гледана чини се велика и дивна, а прихваћена нашим рукама одмах у прашину нашу душу врже. А да је сујета таква, види се са много страна. Елем, хоћеш да прво почнемо са спољашње стране?
4. Пуни се позориште и сав народ сједа пружајући свечани призор од толико састављен лица да се често и сама зграда и горњи спрат покривен тијелима људи, тако да се ни цигле ни камење не могу видјети, него само људска лица и тијела. А када прије свих уђе частољубиви муж који их је окупио, одмах сви устају и као из једних уста пуштају један глас, сложно га називајући покровитељем и предстојником заједничког града и руке испружајући. Потом га са највећом између свих реком сравњују као пуноћу части и поштовања и оно што излива са изобиљем вода Нила упоређујући, и тврде да је он прави Нил дарова. Други опет још више му ласкајући, сматрајући да је овај примјер, примјер Нила ситан, остављају ријеке и мора, и у средиште постављају Океан, тврде да је он управо то - оно што је Нил по водама, овај је по части и поштењу! Једном ријечју ни једну врсту похвале не запостављају.
Сјајан је изглед сујете! Али ви ми се сјетите примјера дјевојке са којом смо сравнили демона, окитивши га златом и у узраст жељен га довевши, и видјећете да нема велике разлике са овом сликом. Шта бива после овога? И он се њима поклони, и сам им ода част, па седа слављен од свих присутних, желећи свакоме од њих да постану то што је он, и одмах да умру. И пошто се уложи много злата, сребра, коња, хаљина, робова и уз све то потроши много блага, поново га испраћају са многим похвалама. Но, више их нема толико: када се заврши представа свак хита своме дому. Потом се код куће припремају многоцени ручкови, настаје силно гошћење, мноштво мириса и велика светковина дана. У касно поподне опет исто, и тако два до три дана. Пошто, дакле, све потроши и безбројне златнике, тада се тек покаже ништавност ове славе, пепео и прах.
6. Кад најзад код куће сведе рачуне и схвати да је прекомерно потрошио, тада јауче; Докле год ужива у својим жељама, као од неке медовине опијен сујете, трошиће како му се хоће и не помишљајући ни најмање шта губи. Али када се поврати у своју унутрашњост у којој господари демон сујете види тада да је тренутак прошао, светковина окончана, види да су гледаоци напустили позориште, да нико реч не проговара, да новчани губици нису умишљена ствар већ да је стварно изгубио свој иметак; тада схвата да је све то био само пепео.
7. Ако пак више него што има потроши, осиромаши и сбијен с ногу почне да проси насред трга, тада нико од оних који су га звали заштитником ни руку да му пружи, чак се радују томе што се догодило. Чак и онда кад су му клицали, уједала их је завист и сматрали су као утјеху за своја зла његово (зло): да он који је био постао тако славан, има да постане бједнији од свих. Када се нико не примиче и руку не испружа - има ли шта од тога јадније? Шта више зар није достојно плача? Има ли шта од тога теже?
8. Зар баш никога не знате коме се ово догодило? И то не само да му руке не пруже, него насупрот и да га оптужују они који су га хвалили. Зашто је, кажу, бијесан? Зашто славољубив? Зашто је даривао блудницама и глумцима? Неблагодарни човече, зар му се ниси баш ти дивио? Зар га ниси ти хвалио? Зар га ти ниси до овога довео својим пљескањем и похвалама? Зар га ниси звао Нилом? Океаном? Зар ниси читаве дане проводио у похвалама њему? Откуд да се тако неочекивано промијениш? И кад би требало да се сажалиш, ти га што више нападаш? За оно зашта си му раније пљескао? Јер ако кад видимо некога кажњеног за оно зашта смо га осуђивали, нисмо толико окамењени да се не сажалимо, када видимо некога да је доживео зло због онога због чега смо га хвалили, зар не би много више требали да се сажалимо? Сада осуђујеш? А када ти је приређивао светковине, када си данима остављао своје (послове), зашто то не осуђујеш?
9. Зар не видиш ђавоља посла? Какви су плодови сујете? Ја рекох - прах и пепео. Сад видим - не само прах и пепео него и огањ и дим. Јер се та ствар завршава не само на пуној бескорисности, него и на упадању у зла. Прах и пепео би био у случају губитка много чега а не добијања ничега; но тако не бива код оних који ово доживе о чему сам говорио.
10. Шта дакле? Кажу кад их многи поштују и диве им се због оних примједби, зар је то мали плод? И те како мали. Јер није то велика част о којој управо што је било ријечи: бити блаћен, осуђиван и клеветан. А што се тиче оних којима се указује почаст? Не почаствују њих због пријетњи, него због ишчекивања масе да им опет приређују гозбе. Ако тако чине за оно од раније (претходно) зашто их онда нападају кад немају? Зашто им се чак и не приближавају него их презиру распусницима и биједницима их називајући? Зар не видиш да је сујета заиста нека врста лудила.
11. Но, оставимо ову врсту (сујете), својствене једном или другом, и пређемо на другу. Ако неко каже: а шта са онима који умјерено троше за вријеме градских слава? Реци ми, молим те, каква је (од тога) корист? Јер пролазна је и њихова слава и глас. А да је то тако, кад би им неко дао да бирају између узимања онога новца, макар то била трећина или још мањи дио, или да уопште не чују такву похвалу, мислиш да се не би хиљаду пута опредјелили за ово (прво)? Јер ако су они спремни да учине за један динар толико срамотних и прљавих ствари, шта би тек урадили за толики новац узалуд потрошен?
12. Овдје ћу упутити ријеч нашим вјерницима који гладноме Христу и без потребне хране, неће баш ништа дати. Оно што они чине (дају) блудницама, глумцима и свирачима само да би били на гласу, то ови не дају (чак ни) ради вјечног царства.
13. Но да пређемо на другу врсту таште славе (сујете). Која је то? Она је својствена не једном и другоме но многима: Радујемо се кад нас хвале и због ствари за које смо свјесни да немамо никакве заслуге. И сиромах све чини да би се обукао у лијепо рухо, ни ради чега другога сем да га маса хвали. Често премда је у стању да себе послужи, изнајмљује слугу не ради потреба него да не би изгледао понижен служећи себе. Ради чега, реци ми, у свако доба сопственим рукама послужујући се, сада хоћеш да те служе руке другога? Потом, ако стекне нове златнике и сасуде сребрне купује и раскошну кућу. Па и то без икакве потребе. Кад би то било због потребе већи дио човјечанства био би изгубљен и разорен. Ево шта хоћу да кажем: Постоје нужне ствари без којих нема живота, као што је на примјер родност земље нужна ствар: ако она не доноси род, нема живота; одијело за покривање, кров и зидови и обућа, то је нужно а све друго је сувишно. Ако би пак и оно било нужно, човјек не би могао живјети без слуге, као што се без овога не може живјети, већина људи би пропала, јер већина нема оне који им служе. Ако би било нужно употребљавање сребрног посуђа, и без њих се не би могло живјети, онда би већина људи пропала, јер већина њих нема сребра. Ако пак неко каже онима који имају сребра: шта ће ти то посуђе? Кажи разлог, и за какву је оно употребу? Ништа друго не би могао навести, осим почасти од стране мноштва: "Имам га да би ми се дивили и да ме не би презирали па га опет скривам да ми не завиде или ме угрозе." Има ли шта горе од овог безумља? Ако га имаш због похвале од многих, свима га показујеш, а ако се од зависти бојиш, није га добро ни имати!
14. Да наведем још једно безумље? Често неки себе лишавају најнужнијих ствари, пропадајући од глади, али посуђе не занемарују. А ако их упиташ о томе "дужан сам чувати своје достојанство", одговарају. Какво достојанство, човјече? Није у томе човјеково достојанство! Тада би био понижен великим понижењем праведни Илија и Јелисеј и Јован, јер ништа друго није (Илија) имао сем кожуха и имао је потребу жене удовице, и то сироте, и просјачки живео долазећи на врата те сироте жене и изговарајући ријечи просјака. Јели се и Јелисеј понижавао зато што га је сирота хранила? Да ли се понижавао и Јован зато што није имао ни хаљине ни хљеба? Једно је понижење (срамота) бити богат, и то велика срамота. Јер њиме човјек задобија славу суровости, разблудности, сулудости и надмености, таште славе, животињства. Није достојанство ношење лијепих хаљина, него је достојанство у украшавању (опасавању) добрим дјелима.
15. А многе чујем како се томе диве. Тај и тај је достојанствен: "Кревет му је раскошан, мноштво посуђа од бронзе. То је човјек домаћин! Зашто приговараш нама, говори, који ово поседујемо, треба приговарати онима који имају више од нас." Постојећима преко вас још више њих прекоријевам. Јер ако не допуштам оправдање онима који мало имају, утолико прије то важи за оне који много поседују. Достојанство није сјај куће, нити раскош тапета, ни драгоцјене простирке, ни украшени кревет, ни мноштво рогова. Све је то изван нас и нема никакве везе с нама. Оно што се нас тиче јесте умјереност, презир новца, презир славе, исмијевање почасти гомиле, сматрање ни зашта људских ствари, пригрљавање сиромаштва, превазилажење природе врлинским животом. То је благообразност, то слава, то част. А ово је узрок свих зала од самог почетка.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ